---

Danas se navršava 13 godina od početka vazdušnih napada NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Napadi su trajali 11 nedelja i u njima je, prema procenama iz različitih izvora, poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi.

U bombardovanjima, koja su bez prekida trajala 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture...




Napadi na Jugoslaviju počeli su 24. marta 1999. nešto pre 20 časova na osnovu naređenja tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, a jugoslovenska vlada iste noći proglasila je ratno stanje.





Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.





O materijalnoj šteti koja je naneta Jugoslaviji tokom bombardovanja izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko stotinu milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a. Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29,6 milijardi dolara.



Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Dan ranije, predstavnici VJ i NATO-a potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak u pokrajinu međunarodnih vojnih trupa.



NATO je izvodio napade na SRJ sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama učestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i iz SAD.



Nakon nekoliko neuspešnih diplomatskih pokušaja, kriza je okončana posredničkom misijom finskog predsednika Martija Ahtisarija i bivšeg ruskog premijera Viktora Černomirdina, specijalnog izaslanika tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina.



Najpre je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević, početkom juna, prihvatio njihov plan za razmeštanje međunarodnih trupa na Kosovu, a potom je taj dogovor verifikovala Skupština Srbije. Jedinice VJ povukle su se sa Kosova nakon donošenja rezolucije UN, a prve međunarodne trupe ušle su na teritoriju Kosova iz Makedonije već 12. juna 1999. godine.



To je do tada bila najveća operacija Alijanse, a najviše vojnika je došlo iz Nemačke, Francuske, Italije i SAD. U sastavu Kfora na Kosovo je došlo 37.200 vojnika iz 36 zemalja, od čega je 30.000 iz zemalja članica NATO-a. U međuvremenu je broj tih snaga smanjen na oko 6.000.





Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a u pokrajinu se vratilo oko 800.000 izbeglih Albanaca. U mnogobrojnim incidentima u istom periodu ubijeno je oko 500 ljudi, ranjeno više desetina i oteto 200, prema albanskim izvorima. Prema srpskim izvorima, od početka bombardovanja kidnapovano je oko 1.500 nealbanaca.


Od ukupno raseljenih sa Kosova, prema podacima UNHCR-a koje je u januaru 2008. izneo tadašnji ministar za povratak i zajednice u vladi Kosova Branislav Grbić, na Kosovo se vratilo 16.500 raseljenih, od kojih su 45 odsto pripadnici srpske zajednice.


U prvoj polovini 2010. ministar za povratak i zajednice u Vladi Kosova Saša Rašić je izjavio da se tokom 2009. na Kosovo vratilo 1.553 raseljenih.




Prema izjavi šefa misije UNHCR-a na Kosovu Hermana Sturvolda oko 200.000 iseljenih sa Kosova i dalje se nalazi van njegovih granica. Srbi čine ogromnu većinu izbeglica sa Kosova, ali ima i nekoliko hiljada Roma, Crnogoraca, Bošnjaka i drugih. Vlasti u Prištini, pak, ističu da se na Kosovo do sada vratilo više od 18.000 ljudi, pripadnika svih zajednica.

Izvor: Vesti Online

---

Sticice ih pravda jednoga dana...

samo kog?

Nakon svih Miloševićevih ratnih pobeda tokom 90-ih, bombardovanje Srbije bilo je samo neizostavni vatromet na kraju.

Нато је за 5 година бомбардовао Србе у свим српским земљама(РСК,РС,Србија),и активно учествовао на протеривању преко пола милиона Срба из РСК и са Косова и Метохије.
Због употребе осиромашеног уранијума број оболелих од карцинома је неколико стотина пута већи него пре 1999 год.

Ne ponovilo se samo, a pojedinima bi trebalo ponovno bombardovanje.

Е какав смо ми народ, пљујемо по својим мртвима а величамо нато злочинце!

Сваког 24. марта у целој земљи треба да се поново огласе сирене, да све стане... у знак поштовања према жртвама.

Ко год да је био на власти гинуо је српски народ, гинула су деца!

Изгледа ове демократе прате учење свог свеца великомученика зокија па би можда и они да траже неко бомбардовање.

"Ko je kriv za smrt radnika RTS-a"


Beograd -- Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas položio je cveće i upalio sveće na spomenik poginulim radnicima RTS, na 13. godišnjicu početka bombardovanja Srbije.

Đilas je poručio da se porodicama nastradalih i javnosti duguje istina o tome ko je naredio da oni ostanu u zgradi RTS.

Polaganjem cveća i paljenjem sveća poginulim radnicima RTS poštu su odali i direktor RTS Aleksandar Tijanić, njihove porodice, kao i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin.

"Svi mi porodicama nastradalih i javnosti dugujemo da uradimo sve da se istina otkrije do kraja i da se, kao što znamo ko je bombardovao, sazna ko je naredio da ovi ljudi ostanu ovde i na neki način budu žrtve", rekao je Đilas, odajući poštu poginulima kod Spomenika "Zašto" u Aberdarevoj ulici.

Đilas je, uz napomenu da je u bombardovanju Srbije stradalo nekoliko hiljada ljudi, rekao da je bombardovanje zgrade RTS događaj o kome se ni dan danas ne znaju potpuni podaci i kako se to desilo.

"Znamo ko je bombardovao, ali ni dan danas ne znamo odgovorne za to što su ovi ljudi, čija imena vidite i godine u kojima su poginuli, bili u ovoj zgradi i što su stradali", istakao je gradonačelnik Beograda.

Majka jednog od poginulih, Žanka Stojanović, rekla je da je "krivac" za stradanje njenog sina i ostalih 15 radnika RTS tadašnji Vrhovni savet odbrane koji je "znao" da će zgrada RTS biti gađana.
Đilasu nisu dali da položi vence, Đilas: "Razumem ih"

U Beogradu je na Savskom platou otkriveno spomen obeležje žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine.

Venci su položeni pored spomenika jer predstavnicima Grada Beograda, Vojske Srbije i policije grupa građana nezadovoljnih zato što na spomeniku nisu navedena imena žrtava nije dozvolila prilaz spomen obeležju.

"Naravno da su ljudi koji su ostali bez dece pogođeni, jer 20 godina trpe bol. Moj stav je da treba da poštujemo sve žrtve i roditelje, bez obzira da li su u pravu ili ne", rekao je gradonačelnik Dragan Đilas.

On je kazao da je Grad Beograd uređenjem tog spomen platoa želeo da oda počst svima onima koji su nastradali u ratovima od 1990. do 1999. godine.

"Ovaj park će ostati ovde i pamtićemo te ljude bez obzira da li su civilne žrtve ili su život izgubili za otadžbinu. Ovo je spomenik svim civilnim žrtvama ratova i svima onima koji su poginuli braneći svoju otadžbonu Srbiju, rekao je Đilas.

On je naveo da je Grad odluku o podizanju spomeika doneo još 2005. godine, da su rešenje napravili studneti Arhitektonskog fakulteta, a na primedbu nezadovoljnih da nema imena žrtava, rekao da postoji odluka Vlade Srbije o izgradnji kompleksa gde bi se nalazila imena svih nastradalih.

On je dodao da je Grad Beogradu u taj plato i plato pored njega uložio 60 miliona dinara i da se spomenik nalazi na mestu, koje će za nekoliko godina, kada se izmeste kamioni i železnička stanica, biti jedna od najlepših ulica u Beogradu.

Nekoliko građana, uglavnom roditelja poginulih vojnika, nije dozvolilo polaganje venaca, jer su nezadovoljni izgledom spomenika i zbog toga što nisu navedena imena žrtava.

Okupili su se, međutim, i građani koji su pozdravili postavljanje spoken obeležja.

Među jnima je bila Rusmila Krekić, izbeglica iz Hrvatske, supruga nastradalog boraca, koja je novinarima rekla da sprečavanje polaganja venaca nije primereno ponašanje i da treba dostojno omogućiti da se ispoštuju sve žrtve.

Spomen obeležje podignuto je na 13. godišnjicu bombardovanja SRJ.

Izvor: B92