Više od dve stotine svetlosnih godina od Marsovog sistema, udarna jedinica GIDEON dovršavala je svoj zadatak uništenja Lucifera.
     Sedmi i poslednji sistem Proteranih u njihovom kaznenom pohodu bilo je najteže dokusuriti. Sistem žute zvezde tipa G sa šest svetova, od kojih su dva bila nenastanjiva bez teraformiranja, bio je pun Proteranih: vojne baze iza asteroida, asteroidi-porodilišta u pojasu asteroida, anđeoska okruženja oko vodenog sveta najdublje u sistemu, depoi za natakanje goriva na niskoj orbiti oko gasnog džina i orbitalna šuma koja je odgajana između onoga što bi bile orbite Venere i Stare Zemlje u sistemu Starog Sola. GIDEON-u je trebalo deset standardnih dana da pretraži i uništi glavninu tih čvorišta života Proteranih.
     Kada su završili, admiral Aldikakti sazvala je fizički sastanak sedam kapetana na brodu Njegove Svetosti Urijelu i otkrila da su planovi izmenjeni: pohod je bio toliko uspešan da će potražiti nove mete i nastaviti sa napadom. Aldikakti je poslala sondu sa Gideonovim pogonom u sistem Pacema i dobila dozvolu da produži misiju. Sedam arhanđela prebaciće se do najbliže baze Paksa, u sistem Tau Ceti, gde će biti ponovo naoružani, pripremljeni, napunjeni gorivom, a pridružiće im se još pet novih arhanđela. Sonde su već odredile desetak sistema Proteranih kao nove mete, među kojima nijedan još nije dobio vesti o masakru koji je udarna jedinica GIDEON ostavila u svom tragu uništenja. Računajući vreme vaskrsavanja, napašće ponovo za deset standardnih dana.
     Sedam kapetana vratilo se na svojih sedam brodova i pripremilo za translaciju iz ciljnog sistema Lucifera do centralne baze Tau Ceti.
     Na H.H.S. Rafaelu, zapovednik Hagan 'Hag' Libler osećao je nelagodnost. Pored svog zvaničnog svojstva izvršnog oficira zvezdanog broda, drugi po komandi iza oca kapetana De Soje, Libler je bio plaćen da uhodi oca-kapetana i javlja o svakom sumnjivom ponašanju - prvo šefu bezbednosti Svete Kancelarije na komandnom brodu admirala Aldikakti, Urijelu, a onda - koliko je izvršni oficir mogao da shvati - sve do vrha, lancem komandovanja, do legendarnog kardinala Lurdusamija. Liblerov problem u tom trenutku bilo je to što je osećao sumnju, ali nije mogao da odredi njen uzrok.
     Uhoda teško da je mogla da javi uskim snopom Urijelu opasne vesti da posada Rafaela oca kapetana De Soje suviše često odlazi da se ispoveda, ali upravo to je bio jedan od razloga za Liblerovu zabrinutost. Naravno, Hag Libler nije bio uhoda po obuci ili sklonostima: on je bio džentlmen koji je zapao u nevolje, primoran finansijskim problemima najpre da upotrebi opciju jednog džentlmena sa Renesanse Minor da stupi u vojsku, a zatim još primoraniji - odanošću Paksu i Crkvi, ubedio je sebe, više nego stalnom potrebom za novcem da bi ponovo došao do svojih imanja i restaurirao ih - da uhodi svog kapetana.
     Ispovedanja i nisu bila toliko neuobičajena - posada je, naravno, bila sastavljena od vernika, vojnika koji su bili ponovo rođeni hrišćani i koji su redovno odlazili u crkvu i na ispovedanje, a okolnosti u kojima su se našli, mogućnost prave i večne smrti ako neko od fuzionih oružja Proteranih ili k-zraka prodre kroz zaštitno polje sila, svakako je doprinosilo neophodnosti te vere - ali Libler je osetio da je u svim tim ispovedanjima na delu još neki činilac posle ciljnog sistema Mamon. Za vreme zatišja u žestokoj borbi ovde, u ciljnom sistemu Lucifer, čitava posada i pripadnici švajcarske garde na Rafaelu - nekih dvadeset sedmoro ukupno, ne računajući zbunjenog izvršnog oficira - kružili su kroz ispovedaonicu poput svemirskih putnika u bordelu neke luke u Zabačenosti.
     A ispovedaonica je bila jedino mesto gde čak ni brodski izvršni oficir nije smeo da se zadržava kako bi prisluškivao.
     Libler nije mogao da zamislil kakva bi to zavera mogla da se sprema. Pobuna je bila besmislena. Najpre, tako nešto bilo je nezamislivo - nijedna posada u skoro tri veka Flote Paksa nije se pobunila niti došla blizu pobuni. Drugo, to je bilo besmisleno - pobunjenici ne bi hrlili u ispovedaonicu da raspravljaju o grehu planirane pobune sa kapetanom broda.
     Možda je otac kapetan De Soja regrutovao te muškarce i žene za neki bezočni postupak, ali Hag Libler nije mogao da zamisli ništa što bi otac-kapetan mogao da ponudi i privuče ove odane svemirske putnike Paksa i vojnike švajcarske garde. Posada nije volela Haga Liblera - navikao je na to da ga ne vole drugovi iz razreda ili posade, bila je to kletva njegove urođene aristokratije, znao je to - ali nije mogao da zamisli da se oni okupljaju kako bi planirali neki zločin usmeren prema njemu. Ako je otac kapetan De Soja nekako zaveo ovu posadu da izvrši izdaju, najgore što bi mogli da urade bilo je da pokušaju da ukradu arhanđela - Libler je podozrevao da je ta malo verovatna mogućnost upravo i bila razlog što je postavljen tu kao uhoda - ali sa kakvim ciljem? Rafael nikada nije bio lišen kontakta sa drugim arhanđelima udarne jedinice GIDEON, izuzev u trenutku C-plus translacije i dva dana ubrzanog vaskrsavanja, tako da, ukoliko bi se posada pokazala izdajnička i pokušala da ukrade brod, ostalih šest arhanđela saseklo bi ih u trenu.
     Na tu pomisao Hag Libler oseti fizički mučninu. Nije voleo umiranje i nije želeo da se njime bavi više nego što je bilo neophodno. Štaviše, njegovoj karijeri ponovo postavljenog Lorda Veleposednika na Renesansi Minor ne bi mnogo pomoglo ako bi mu se vojna služba pamtila po tome da je bio član Posade Izdajnika. Bilo je moguće, shvatio je, da bi kardinal Lurdusami - ili ko god bio na vrhu njegovog špijunskog lanca ishrane - dao da ga muče, ekskomuniciraju i smaknu u pravu smrt zajedno sa ostatkom posade samo da bi sakrio činjenicu da je Vatikan na brodu imao uhodu.
     Na tu pomisao Hag Libler oseti i više od mučnine.
     Tešio se mišlju da takav čin izdaje ne samo da je neverovatan, već i bezuman. To nije bilo nalik na stare dane na Staroj Zemlji ili nekom drugom morskom svetu o kome je Libler čitao, gde je ratni brod na okeanu mogao da se odmetne i postane piratski, loveći trgovačke brodove i terorišući luke. Ukradeni arhanđeo ne bi imao gde da umakne, niti da se sakrije, a nigde ne bi mogao da se ponovo naoruža u opremi brod. Flota Paksa bi ih raščerečila.
     Zapovednik Hag Libler i dalje je osećao mučninu i nelagodnost uprkos svoj usiljenoj logici.
     Bio je na letačkoj palubi četiri sata od početka ubrzavanja do tačke translacije u sistem Tau Ceti kada je sa Urijela stigla prioritetna poruka: pet bakljobrodova Proteranih klase razarača skrivalo se u torusu od prašine naelektrisanih čestica unutrašnjeg meseca spoljnjeg gasnog džina i sada je bežalo prema sopstvenim tačkama translacije, koristeći sunce tipa G kao štit između sebe i udarne jedinice GIDEON. Gavrilo i Rafael trebalo je da skrenu sa svojih lukova translacije dovoljno da pronađu krivulju gađanja za preostale C-plus hiperkinetičke projektile, unište bakljobrodove, a potom nastave sa izlaskom iz sistema Lucifer. Urijel je procenio da dva arhanđela mogu da ubrzaju do translacije oko osam sati posle odlaska preostalih pet brodova.
     Otac kapetan De Soja potvrdio je prijem poruke i naredio promenu kursa, a zapovednik Libler pratio je razgovor preko uskog snopa dok je majka kapetan Stoun na Gavrilu činila isto. Admiral ne ostavlja Rafaela samog za sobom, pomislio je izvršni oficir. Moji gospodari nisu jedini koji nemaju poverenja u De Soju.
     Nije to bila uzbudljiva potera - u stvari, uopšte i nije bila potera, kad se bolje razmisli. Imajući u vidu gravitacionu dinamiku ovog sistema, bakljobrodovima Proteranih sa starim Hokingovim pogonom bilo je potrebno oko četrnaest sati da stignu do relativističkih brzina pre skoka. Dva arhanđela naći će se u položaju za gađanje za četiri sata. Proterani nisu imali oružje koje bi moglo da dosegne do druge strane sistema i naudi arhanđelima: i Gavrilo i Rafael imali su dovoljno oružja u smanjenim rezervama da unište bakljobrodove desetak puta. Ako sve ostalo propadne, upotrebiće mrske zrake smrti.
     Zapovednik Libler upravljao je brodom - sveštenik kapetan otišao je u svoju kabinu da par sati odspava - kada su dva arhanđela zaobišla sunce tako da dođu u položaj za gađanje. Ostatak udarne jedinice GIDEON odavno se prebacio. Libler se okrenuo u svojoj stolici za ubrzanja da se javi kapetanu kada se portal najednom otvorio i otac kapetan De Soja i još nekoliko drugih stupili unutra. Za trenutak, Libler je zaboravio na svoje sumnje - zaboravio je čak i na to da je plaćen da bude sumnjičav - dok je buljio u neočekivanu grupu. Pored kapetana, bio je tu i narednik švajcarske garde - Gregorijus - i dvoje njegovih vojnika. Takođe su bili prisutni oficir za sisteme naoružanja (WHIZZO) zapovednik Karel Šan, oficir za energetske sisteme (ESSO) poručnik Pol Deniš, oficir za životne sisteme (VIRO) zapovednik Bec Argajl i inženjer pogonskih sistema (GOPRO) poručnik Elija Husein Majer.
     "Šta, kog đa..." započe izvršni oficir Libler, a onda ućuta. Narednik švajcarske garde držao je nervni omamljivač uperen u Liblerovo lice.
     Hag Libler je nedeljama nosio skriveni flešetni pištolj u čizmi, ali u ovom trenutku potpuno je zaboravio na njega. Nikada niko u njega nije uperio neko oružje - čak ni omamljivač - i učinak je bio takav da je želeo da se pomokri niz nogavicu. Usredsredio se na nastojanje da to ne učini. To je ostavljalo malo prostora da bi se posvetio bilo čemu drugom.
     Jedna od žena-vojnika priđe i izvuče mu pištolj iz čizme. Libler je zurio u njega kao da ga nikada ranije nije video.
     "Hag", reče otac kapetan De Soja. "Žao mi je zbog ovoga. Glasali smo i zaključili da nema vremena da pokušamo da te ubedimo da nam se priključiš. Moraćeš da budeš odstranjen na izvesno vreme."
     Prizivajući sve one dijaloge koje je ikada čuo u holodramama, Libler zabrblja: "Ovo vam neće proći. Gavrilo će vas uništiti. Svi ćete biti mučeni i obešeni. Iščupaće vam kruciforme iz..."
     Omamljivač u ruci džinovskog narednika zazuja. Hag Libler bi pao licem na palubu da ga žena-vojnik nije uhvatila i pažljivo spustila na podne pločice.
     Otac kapetan De Soja zauze svoje mesto na komandnoj stolici. "Udaljite se od ovog kursa", reče on poručniku Majeru za krmom. "Odredite naše koordinate za translaciju. Puno ubrzanje za slučaj opasnosti. Puna borbena spremnost." Sveštenik kapetan pogleda odozgo Liblera. "Smestite ga u komoru za vaskrsavanje i podesite je na 'čuvanje'."
     Vojnici izneše usnulog čoveka.

 I pre nego što je otac kapetan De Soja naredio da se unutrašnje polje sila broda podesi na nultu gravitaciju za borbeni položaj, sveštenik-kapetan imao je onaj kratak, ali ushićujući osećaj koji čovek ima u trenutku posle skoka sa litice, pre nego što gravitacija ponovo uspostavi svoje apsolutne imperative. U stvari, njihov brod sada je stenjao pod više od šest stotina gravitacija fuzionog ubrzanja, gotovo 180 odsto u odnosu na normalno visoko ubrzanje. Svaki poremećaj u zaštitnom polju ubio bi ih za manje od trenutka. Ali tačka translacije sada je bila udaljena manje od četrdeset minuta.
     De Soja nije bio siguran da je ono što čini ispravno. Pomisao na to da izdaje svoju Crkvu i Flotu Paksa bila je za njega nešto najstrašnije na svetu. Ali znao je da ukoliko zaista ima besmrtnu dušu, onda stvarno nema izbora.
     Zapravo, ono što je nagnalo oca kapetana De Soju da pomisli da je u pitanju možda neko čudo - ili, u najmanju ruku, da je došlo do vrlo neverovatnog srećnog događaja - bila je činjenica da se još sedmoro saglasilo da krene sa njim u ovu pobunu osuđenu na propast. Osmoro, uključujući i njega, u posadi od dvadeset osmoro. Ostalih dvadeset prespavaće svoje nervno omamljivanje u komorama za vaskrsavanje. De Soja je znao da njih osmoro mogu da upravljaju Rafaelovim sistemima i zadacima u gotovo svim okolnostima: bio je srećan - ili blagosloven - zbog toga što je nekoliko suštinski važnih inženjera leta pristalo da mu se pridruži. U početku, mislio je da će to biti Gregorijus, njegova dva mlada vojnika i on sam.
     Prvi nagoveštaj pobune došao je od tri vojnika švajcarske garde posle njihovog 'čišćenja' drugog asteroida-porodilišta u sistemu Lucifer. Uprkos zakletvi Paksu, Crkvi i švajcarskoj gardi, pokolj beba njima je ipak previše izgledao kao ubistvo. Strelci Dona Fu i Enos Delrino najpre su se obratili svom naredniku, a onda sa Gregorijusom došli u ispovedaonicu oca kapetana De Soje sa planom da dezertiraju. Prvobitno, zatražili su oproštaj greha ako odluče da umaknu sa broda u sistemu Proteranih. De Soja ih je zamolio da razmisle o alternativnom planu.
     Inženjer pogonskih sistema, poručnik Majer, došao je na ispovedanje sa istim brigama. Sveobuhvatni pokolj divnih anđela od polja sila - koji je posmatrao u taktičkom svemiru - izazvao je mučninu kod mladića i nagnao ga da poželi da se vrati religijama svojih predaka, judaizmu i islamu. Umesto toga, otišao je u ispovedaonicu da prizna svoje duhovno slabljenje. Otac kapetan De Soja zapanjio je Majera rekavši mu da njegove brige nisu u sukobu sa pravim hrišćanstvom.
     U danima koji su usledili, oficir za životne sisteme zapovednik Bec Argajl i oficir za energetske sisteme poručnik Pol Deniš sledili su sopstvenu savest kada su otišli u ispovedaonicu. Deniš je bio među onima koje je bilo najteže ubediti, ali dugi razgovori šapatom sa poručnikom Majerom, koji je sa njim delio kabinu, uverili su ga da treba da se pridruži.
     Zapovednik WHIZZO Karel Šan poslednji im se pridružio; oficir za sisteme naoružanja više nije mogao da odobrava napade zrakom smrti. Nije spavao tri nedelje.
     De Soja je shvatio tokom njihovog poslednjeg dana u sistemu Lucifer da niko od ostalih oficira ne namerava da dezertira. Oni su svoj posao smatrali neukusnim, ali neophodnim. Kada bi došlo do gužve, shvatio je, većina inženjera leta i preostala tri vojnika švajcarske garde svrstali bi se uz XO-a, Haga Liblera. Otac kapetan De Soja i narednik Gregorijus odlučili su da im ne pruže priliku za to.
     "Gavrilo nam se obraća, oče kapetane", reče poručnik Deniš. ESSO je bio uključen u komtakt kao i u svoju konzolu energetskih sistema.
     De Soja klimnu glavom. "Neka se svi postaraju da im ležajevi za vaskrsavanje budu aktivni." Bilo je to suvišno naređenje, znao je. Svaki član posade stupao je na borbeni položaj ili u C-plus translaciju u svom ležaju za ubrzavanje, a svaki od njih bio je opremljen kao automatska komora za vaskrsavanje.
     Pre nego što se priključio na taktičku simulaciju, De Soja je proverio njihovu krivulju na displeju središnje jame. Udaljavali su se od Gavrila, iako se drugi arhanđeo podvrgnuo ubrzanju od tri stotine gravitacija kako bi izmenio kurs i išao uporedo sa Rafaelom. S druge strane sunčevog sistema Lucifer, pet bakljobrodova Proteranih još je puzalo prema sopstvenim tačkama translacije. De Soja im je poželeo sreću, znajući sve vreme da je jedini razlog za to što brodovi još postoje trenutno skretanje pažnje koje je Rafaelov zbunjujući kurs izazvao kod Gavrila. On se uključi u komandnu taktičku simulaciju.
     Istog trena, postao je džin koji stoji u svemiru. Šest svetova i bezbroj satelita, kao i zapaljene, bukteće orbitalne šume Lucifera, širili su se oko njega u visini struka. Daleko iza plamtećeg sunca, šest tačkica Proteranih balansiralo je na majušnim fuzionim repovima. Gavrilov rep bio je mnogo duži; Rafaelov najduži od svih, i njegov sjaj konkurisao je sjaju središnje zvezde. Majka kapetan Stoun stajala je i čekala nekoliko džinovskih koraka od De Soje.
     "Federiko", reče ona, "za ime Hristovo, šta to radiš?"
     De Soja je pomislio da ne odgovori na Gavrilov poziv. Da je to moglo da mu pruži još nekoliko minuta, oćutao bi. Ali poznavao je Stounovu. Ona ne bi oklevala. Na zasebnom taktičkom kanalu, bacio je pogled na projektovanu translaciju. Trideset šest minuta do tačke premeštanja.
     Kapetane! Detektovano lansiranje četiri projektila! Prebacuju se... sad! To je bio zapovednik WHIZZO Šan na bezbednoj provodnoj liniji.
     Otac kapetan De Soja postara se da vidno ne poskoči niti reaguje pred majkom kapetanom Stoun u taktičkoj simulaciji. Preko sopstvene koštane linije subvokalizovao je: U redu je, Karel. Vidim ih na taku. Prebacili su se prema brodovima proteranih. Stounovoj reče preko taktičke veze: "Lansirala si na Proterane."
     Lice Stounove bilo je napeto čak i pri svetlu simulacije. "Naravno. Zašto ti nisi, Federiko?"
     Umesto da odgovori, De Soja kroči bliže središnjem suncu i vide kako projektili izranjaju iz Hokingovog pogona neposredno ispred šest bakljobrodova Proteranih. Detonirali su za samo nekoliko sekundi: dva fuziona, uz dve šire eksplozije plazme. Svi Proterani imali su zaštitna polja sila podešena na maksimum - narandžasti sjaj u taktičkoj simulaciji - ali bliske eksplozije savladale su ih sve. Slike su od narandžastih postale crvene, pa bele, a onda su tri broda jednostavno prestala da postoje kao materijalni objekti. Dva su se pretvorila u razbacane fragmente koji su se tumbali prema sada beskrajno udaljenim tačkama translacije. Jedan bakljobrod ostao je nedirnut, ali izgubio je zaštitno polje, a fuzioni rep mu je nestao. Ako je iko na njemu preživeo učinak eksplozije, sada je bio mrtav posle naleta zračenja koje je šibalo kroz brod lišen zaštite.
     "Šta radiš, Federiko?" ponovi majka kapetan Stoun.
     De Soja je znao da je rođeno ime Stounove Halen. Odlučio je da ovaj deo razgovora ne učini ličnim. "Izvršavam naređenja, majko kapetane."
     Čak i u taktičkoj simulaciji, izraz Stounove bio je sumnjičav. "O čemu to govorite, oče kapetane De Soja?" Oboje su znali da se ovaj razgovor snima. Ko god bude preživeo sledećih nekoliko minuta, imaće zapis o tome.
     De Sojin glas bio je smiren. "Komandni brod admirala Aldikakti javio nam je uskim snopom izmenu naređenja deset minuta pre nego što se prebacio. Izvršavamo ta naređenja."
     Izraz Stounove bio je ravnodušan, ali De Soja je znao da ona subvokalizuje svom izvršnom oficiru da potvrdi je li bilo transmisije uskog snopa između Urijela i Rafaela u to vreme. Bilo je. Ali sadržina je bila trivijalna: ažuriranje koordinata za sastanak u sistemu Tau Ceti.
     "Kakva su to naređenja, oče kapetane De Soja?"
     "Poverljiva, majko kapetane Stoun. Ne tiču se Gavrila." Preko unutrašnjeg kola, on reče oficiru za sisteme naoružanja Šanu, Odredite koordinate za zrak smrti i dajte mi aktivator kao što smo se dogovorili. Sekund kasnije, on u taktičkoj simulaciji oseti težinu energetskog oružja u desnoj ruci. Pištolj je za Stounovu bio nevidljiv, ali za De Soju savršeno opipljiv. On pokuša da izvede da mu šaka na dršci oružja izgleda opušteno dok mu se prst svijao oko nevidljivog okidača. De Soja je po nehajnom načinu na koji je ruka majke kapetana Stoun visila odmaknuta od tela video da i ona drži virtuelno oružje. Stajali su udaljeni tri metra jedno od drugog u prostoru taktičke simulacije. Između njih, Rafaelov dugi fuzioni rep i Gavrilov kraći stub plamena uspinjali su se prema njihovim prsima iz ravni ekliptike.
     "Oče kapetane De Soja, vaša nova tačka translacije neće vas odvesti u sistem Tau Ceti kao što je bilo naređeno."
     "Ta naređenja su opozvana, majko kapetane." De Soja je posmatrao oči svog nekadašnjeg prvog oficira. Halen je oduvek dobro skrivala osećanja i namere. Izgubio je od nje na pokeru više puta na njihovom starom bakljobrodu, Baltazaru.
     "Koje je vaše novo odredište, oče kapetane?"
     Trideset tri minuta do tačke premeštanja.
     "Tajna, majko kapetane. Mogu ovo da vam kažem - Rafael će se ponovo pridružiti udarnoj jedinici u sistemu Tau Ceti pošto naša misija bude završena."
     Levom rukom, Stounova protrlja obraz. De Soja je posmatrao savijeni prst njene desne šake. Neće morati da podigne nevidljivi pištolj da bi aktivirala zrak smrti, ali ljudi su nagonski uperivali vatreno oružje u protivnika.
     De Soja je mrzeo zrake smrti i znao je da ih mrzi i Stounova. To je bilo kukavičko oružje: zabranjeno od Flote Paksa i Crkve sve do ovog kaznenog pohoda. Za razliku od starih štapova smrti iz doba Hegemonije koji su uistinu odašiljali srpasti zrak nervnog razaranja, kod međubrodskih zraka smrti nije bilo nikakve koherentne projekcije. U suštini, moćni akumulatori Gideonovog pogona istezali su C-plus distorziju prostorvremena unutar konačnog konusa. Rezultat je bio suptilno izopačenje matrice stvarnog vremena - slično neuspešnoj translaciji u svemir starog Hokingovog pogona - ali više nego dovoljno da se uništi delikatni ples energije ljudskog mozga.
     Ali koliko god Stounova delila mržnju oficira Flote Paksa prema zracima smrti, sada je njihova upotreba imala smisla. Rafael je predstavljao zapanjujući ulog fondova Paksa: njen prvi cilj bio bi da spreči posadu da ga ne ukrade, bez oštećenja broda. Njen problem je, međutim, bio u tome što ubijanje posade zracima smrti verovatno ne bi sprečilo Rafaelovu translaciju, već prema tome koliki je deo ubrzanja posada prethodno programirala. Bila je tradicija da kapetan samu translaciju izvede ručno - ili da bar bude spreman da isključi brodski kompjuter prekidačem za slučaj krajnje nužde - ali Stounova nije mogla da bude sigurna da će De Soja poštovati tradiciju.
     "Molim vas, dozvolite da razgovaram sa zapovednikom Liblerom", reče majka kapetan Stoun.
     De Soja se osmehnu. "Moj izvršni oficir izvršava svoje dužnosti." On pomisli: Dakle, Hag je bio uhoda. To je potvrda koja nam je trebala.
     Gavrilo sada nije mogao da ih stigne, čak ni uz sopstveno ubrzanje od šest stotina gravitacija. Rafael će ispuniti uslove translacije pre nego što drugi brod stigne na domet vučnog zraka. Ne, da bi ih zaustavila, Stounova bi morala da pobije posadu, a onda da onesposobi brod upotrebivši poslednje ostatke arsenala da bi poništila Rafaelova spoljna zaštitna polja. Ako je grešila - ako je De Soja zaista postupao po naređenjima dobijenim u poslednji tren - gotovo sigurno će biti izvedena pred vojni sud i izbačena iz Flote Paksa. Ako ne bude učinila ništa, a De Soja ukrade jedan od Paksovih arhanđela, Stounova će biti izvedena pred vojni sud, izbačena, ekskomunicirana i gotovo izvesno pogubljena.
     "Federiko", reče ona tiho, "molim te da smanjiš potisak tako da možemo da uskladimo brzine. I dalje možeš da izvršiš naređenja i da ubrzaš do svojih tajnih koordinata. Tražim samo da se ukrcam na Rafaela i uverim se da je sve u redu pre vaše translacije."
     De Soja je oklevao. Nije mogao da se prikrije naređenjima za strmoglavi odlazak pod šest stotina gravitacija, jer gde god da Rafael završi, uslediće dva dana sporog vaskrsavanja posade pre nego što misija bude mogla da se nastavi. Posmatrao je oči Stounove dok je istovremeno proveravao majušnu sliku Gavrila na stubu bele vatre pod tri stotine gravitacija. Mogla bi da pokuša da mu preoptereti polja salvom iz preostalog naoružanja. De Soja nije želeo da joj uzvrati projektilima ili laserskim zracima: bilo je neprihvatljivo da Gavrilo bude pretvoren u paru. Sada je bio izdajnik Crkve i države, ali nije imao nameru da postane ubica, izazivajući pravu smrt.
     Dakle, moraće da upotrebi zrake smrti.
     "U redu, Halen", reče on nehajno. "Reći ću Hagu da uspori na 200 g dovoljno dugo dok se ne poravnamo." On okrenu glavu kao da se usredsređuje na izdavanje naređenja preko unutrašnjeg kola.
     Ruka mora da mu se trznula. Isto je bilo i sa rukom Stounove, dok se nevidljivi pištolj malo podizao, a njen prst pritiskivao okidač.
     U deliću sekunde pre udara nervnog razaranja, otac kapetan De Soja vide kako osam iskri kreće od Gavrila u taktičkoj simulaciji: Stounova nije htela da rizikuje - radije će pretvoriti Rafaela u paru nego što će ga pustiti da umakne.
     Virtuelna slika majke kapetana polete unazad i ispari kada se zrak smrti zario u njen brod, presekavši sve komunikacione veze, uz trenutnu smrt svih članova posade.
     Posle manje od sekunde, otac kapetan De Soja oseti da je istrgnut iz simuliranog svemira dok su se neuroni u njegovom mozgu bukvalno pržili. Krv mu prsnu iz očiju, usta i ušiju, ali sveštenik-kapetan već je bio mrtav, kao i svaki drugi svesni entitet na Rafaelu - narednik Gregorijus i njegova dva vojnika na palubi C, GOPRO Majer, VIRO Argajl, ESSO Deniš i WHIZZO Šan na letačkoj palubi.
     Šesnaest sekundi kasnije, osam projektila sa Hokingovim pogonom blesnuše u stvarni svemir i detoniraše sa svih strana oko nemog Rafaela.

 Gajgs je posmatrao u stvarnom vremenu kako se Rol Endimion pozdravlja sa porodicom u crvenim odorama i vesla u kajaku prema luku dalekobacača. Svet je bio u dvostrukom lunarnom pomračenju. Vatromet je eksplodirao iznad kanala-reke, a neobično zapevanje dopiralo je iz hiljada grla pozadi, u linearnom gradu. Gajgs ustade i spremi se da pređe preko vode kako bi izvukao čoveka iz kajaka. Dogovoreno je da, ukoliko Rol Endimion bude sam, treba da ostane u životu kako bi bio ispitan u zvezdanom brodu koji je čekao gore - cilj ove misije bilo je otkrivanje boravišta devojčice Anee - ali niko nije ništa rekao o tome da se čoveku malo ne oteža borba ili bekstvo. I dalje fazno premešten, Gajgs je nameravao da obogalji Endimiona i preseče mu tetive u nadlakticama. To bi mogao da učini trenutno, hirurški, tako da ljudsko biće ne dođe u opasnost da iskrvari pre nego što bude uskladištena u brodskom automatskom lekaru, a zatim ispitano.
     Gajgs je začas pretrčao šest klika do luka dalekobacača, zagledajući pešake i neobična kola na pogon vetra dok je prolazio kraj zamrznutih obličja i prilika. Kada se našao kraj luka i sakrio u vrbaku na visokoj obali kanala, prebacio se natrag u sporo vreme. Njegov posao bio je da čuva zadnja vrata. Nemes će mu javiti kada pronađe nedostajućeg svemirskog putnika.
     Tokom dvadeset minuta čekanja, Gajgs je komunicirao sa Scilom i Brajareusom preko interne zajedničke frekvencije, ali nije čuo ništa od Nemes. To je bilo iznenađujuće. Svi su pretpostavljali da će pronaći nestalog muškarca u prvih nekoliko sekundi stvarnog vremena posle njenog premeštanja. Gajgs nije bio zabrinut - zapravo, nije bio ni sposoban za brigu u pravom smislu reči - ali pretpostavljao je da je Nemes tragala u sve širim lukovima, koristeći stvarno vreme tako što se često prebacivala u njega, a zatim vraćala natrag. Pretpostavio je da su njegovi upiti na zajedničkoj frekvenciji bili u vreme dok je ona bila prebačena. Uz to je znao da je Nemes, iako je bila klonirani blizanac, prva napravljena. Nije imala takvu naviku da koristi zajedničku frekvenciju kao Scila, Brajareus i on. Uistinu, Gajgs ne bi mario čak ni da su njihova naređenja bila da jednostavno izvuku Nemes iz stene na Božjem Gaju i likvidiraju je na licu mesta.
     Reka je bila puna saobraćaja. Svaki put kada bi se neki brod približio luku dalekobacača sa istoka ili zapada, Gajgs se prebacivao u brzo vreme i hodao preko sunđeraste površine reke da bi ga pretražio i proverio ko su putnici. Neke je morao da svuče da bi se uverio da nije u pitanju prerušeni Endimion, android A. Betik, ili devojčica Anea. Da bi bio siguran, njušio ih je i uzimao iglom DNK za biopsiju ne bi li se uverio da su zaista u pitanju domoroci Vitus-Grej-Balianusa B. Svi su bili.
     Posle svakog ispitivanja, vraćao se na obalu da nastavi stražu. Osamnaest minuta posle njegovog silaska sa broda, letač Paksa obleteo je luk dalekobacača i prošao kroz njega. Za Gajgsa bi bilo zamorno da se ukrca na njega u brzom vremenu, ali Scila je već bila tamo sa vojnicima Paksa, tako da je bio pošteđen tog napora.
     Ovo je zamorno, rekla je ona na zajedničkoj frekvenciji.
     Da, saglasio se Gajgs.
     Gde je Nemes? Bio je to Brajareus, u gradu. Trapavi vojnici dobili su preko radija nalog za pretres i išli su od kuće do kuće.
     Nije mi se javljala, reče Gajgs.
     Za vreme pomračenja i pratećih ceremonijalnih besmislica, video je kako se zaustavljaju kola vetrocikla i kako iz njih izlazi Rol Endimion. Gajgs je bio siguran da je to Endimion. Ne samo što su se vizuelni podaci savršeno poklapali, već je nanjušio i lični miris koji im je Nemes učitala. Gajgs je mogao smesta da se fazno premesti, priđe zamrznutom prizoru i uzme iglom DNK za biopsiju, ali nije morao. To je bio njihov čovek.
     Umesto da pošalje poruku preko zajedničke frekvencije ili signalizira Nemes, Gajgs je sačekao još minut. Iščekivanje je za njega bilo prijatno. Nije želeo da ga razvodni tako što bi ga podelio sa drugima. Osim toga, zaključio je, bolje bi bilo oteti Endimiona pošto se oprosti sa porodicom Helikoide Spektra koja je upravo mahala čoveku u kajaku.
     Gajgs je posmatrao kako Rol Endimion vesla u besmislenom čamčiću do struje proširenog kanala-reke. Shvatio je da bi najbolje bilo da uzme i kajak zajedno sa Endimionom: ljudi Helikoide Spektra koji su posmatrali ionako su očekivali da on nestane, ukoliko su znali da pokušava da pobegne dalekobacačem. Njima bi se učinilo da su videli blesak i da je Endimion nestao sa vidika, upotrebivši dalekobacač. Zapravo, Gajgs bi još bio fazno premešten, ali sada bi nosio čoveka i kajak u proširenom polju faznog premeštanja. Kajak je takođe mogao da posluži za otkrivanje mesta na kome se krila devojčica Anea: izdajnički planetni mirisi, metod izrade.
     Duž rečnih obala na severu, ljudi su klicali i pevali. Lunarno pomračenje bilo je potpuno. Vatromet je eksplodirao iznad reke i bacio barokne senke na zarđali luk dalekobacača. Endimion više nije obraćao pažnju na porodicu Helikoide Spektra koja mu je mahala i usredsredio se na to da ostane u najsnažnijoj struji dok je veslao prema dalekobacaču.
     Gajgs ustade, lenjo se protegnu i pripremi za fazno premeštanje.
     Najednom, kraj njega se pojavi stvorenje visoko najmanje tri metra, nadnevši se nad njim, udaljeno samo nekoliko centimetara.
     Nemoguće, pomisli Gajgs. Osetio bih distorziju faznog premeštanja.
     Rakete koje su eksplodirale na nebu sipale su krvavo crveno svetlo na hromirani lub. Metalni zubi i hromirani šiljci izobličavali su širenje cvetova žute, bele i crvene boje preko površina od žive. Gajgs na tren opazi sopstveni odraz, izobličen i zapanjen, a onda se fazno premesti.
     Premeštanje je trajalo manje od jedne mikrosekunde. Nekako, jedna od četiri kandže stvorenja uspela je da prodre u polje pre nego što se ono u potpunosti obrazovalo. Prsti sa sečivima zariše se u sintetičko meso i mišiće, u potrazi za jednim od Gajgsovih srca.
     Gajgs nije obratio pažnju na napad, već je uzvratio napadom, zamahnuvši posrebrenom, fazno premeštenom rukom kao da je vodoravna giljotina. Mogla je da proseče ugljeničnu leguru kao da je vlažni karton. Ali nije presekla visoko obličje ispred njega. Iskre i grmljavina eksplodiraše kada mu je ruka odskočila, obamrlih prstiju, sa smrvljenom metalnom žbicom i lakatnjačom.
     Šaka sa kandžama u njemu iščupa užad utrobe, kilometre optičkih mikrovlakana. Gajgs shvati da je rasporen od pupka do grudne kosti. To nije bilo važno. Još je mogao da dejstvuje.
     Gajgs stegnu desnu šaku u oštru tojagu i zabi je napred u sjajne crvene oči. Bio je to ubistveni udarac. Ali velike četvrtaste čeljusti otvoriše se, zatvoriše, brže od faznog premeštanja, i Gajgsova desna ruka najednom se završavala iznad ručnog zgloba.
     Gajgs se baci na prikazu, pokušavajući da stopi polja ne bi li približio sopstvene zube dovoljno da mogu da kidaju. Dve ogromne šake ga zgrabiše, prsti sa sečivima zariše se kroz polje premeštanja i meso kako bi ga pridržali. Hromirana lobanja ispred njega suknu napred: igličasti šiljci probiše Gajgsovo desno oko i prođoše mu kroz desni frontalni režanj mozga.
     Gajgs tada vrisnu - ne od bola, iako je osetio nešto slično tome prvi put u svom kratkom životu - već od čistog, neumoljivog gneva. Zubi mu zaškljocaše sa zveketom nalik na čelična sečiva dok je tražio grlo stvorenja, ali ono ga je i dalje držalo dalje od sebe trima ispruženim rukama.
     Onda čudovište iščupa oba Gajgsova srca i baci ih daleko preko reke. Nanosekund kasnije, baci se napred, progrize Gajgsovo grlo i preseče mu kičmenu moždinu od ugljenične legure jednim jedinim škljocajem dugačkih zuba. Gajgsova glava bila je odrubljena od tela. On pokuša da pređe na telemetrijske kontrole tela koje se još borilo, zureći kroz krv i fluid preostalim okom, odašiljući na zajedničkoj frekvenciji, ali predajnik u njegovoj lobanji bio je probušen, a prijemnik u slezini iščupan.
     Svet se okrenu oko njega - najpre korona sunca koje se pomaljalo oko drugog meseca, zatim nebeske rakete, pa bojama prošarana površina reke, zatim ponovo nebo, konačno tama. Sve nekoherentnije, Gajgs shvati da mu je glava bačena daleko u reku. Poslednja slika na mrežnjači pre nego što je uronio u tamu bila je slika njegovog sopstvenog obezglavljenog tela koje se beskorisno grčilo u zagrljaju uz lub stvorenja, gde je bilo nataknuto na šiljke i trnje. Onda, sa bleskom, Šrajk se fazno premesti čak i iz postojanja u brzom vremenu, a Gajgsova glava pljusnu u vodu i potonu pod tamne talase.

 Radamant Nemes stigla je pet minuta kasnije. Prebacila se u sporo vreme. Rečna obala bila je pusta izuzev obezglavljenog leša njenog blizanca. Kola vetrocikla i porodica u crvenim odorama nestali su. Nijedan čamac nije se mogao videti na ovom delu reke. Sunce je počelo da se pomalja iza drugog meseca.
     Gajgs je ovde, odasla ona preko zajedničke frekvencije. Brajareus i Scila još su bili sa trupama u gradu. Usnuli vojnik Paksa pronađen je i oslobođen lisica. Niko od građana koji su ispitivani nije hteo da kaže kome je pripadala ta kuća. Scila je ubeđivala pukovnika Vinaru da digne ruke od toga.
     Nemes je osećala neprijatnost dok je napuštala polje premeštanja. Sva njena rebra - od kostiju i permačelika - bila su ili naprsla ili savijena. Nekoliko njenih unutrašnjih organa bilo je zgnječeno. Leva ruka joj nije radila. Bila je u nesvesti gotovo dvadeset standardnih minuta. U nesvesti! Nije gubila svest niti na sekund za četiri godine koliko je ležala u stvrdnutom kamenu na Božjem Gaju. A sva ova oštećenja načinjena su kroz neprobojno polje premeštanja.
     To nije bilo važno. Dopustiće svom telu da se popravi u danima neaktivnosti pošto napusti ovaj svet Srži iza leđa. Nemes kleknu kraj leša svog blizanca. Bio je rasporen, obezglavljen i iskidan - gotovo bez kostiju. Još se koprcao, a slomljeni prsti pokušavali su da dohvate odsutnog neprijatelja.
     Nemes uzdrhta - ne zbog saučešća prema Gajgsu ili odvratnosti usled pričinjene štete, ona je profesionalno procenjivala Šrajkov obrazac napada i ako je bilo šta osećala, onda je to bilo divljenje - već zbog čiste osujećenosti usled propuštenog sukoba. Napad u tunelu bio je suviše brz da bi reagovala - bila je usred faznog premeštanja - a ranije je to smatrala nemogućim.
     Pronaći ću ga, odasla i premesti se u brzo vreme. Vazduh se zgusnu kao mulj. Nemes krenu niz obalu, probi se kroz gusti otpor površine vode i pođe duž rečnog korita, pozivajući preko zajedničke frekvencije i pretražujući dubinskim radarom.
     Pronašla je Gajgsovu glavu gotovo jedan klik nizvodno. Struja je tu bila jaka. Slatkovodni ljuskari već su pojeli usne i preostalo oko i cunjali su po očnim dupljama. Nemes ih je istresla i odnela glavu natrag na obalu kanala-reke.
     Gajgsov predajnik za zajedničku frekvenciju bio je smrskan, a glasne žice su mu nestale. Nemes izbaci optičko vlakno i spoji se neposredno sa njegovim memorijskim centrom. Lobanja mu je s leve strane bila smrvljena i moždana materija i komadići želea za DNK-obradu ispadali su napolje.
     Nije mu postavljala pitanja. Prebacila se u sporo vreme i učitala memoriju, odaslavši je preostalim blizancima onako kako ju je primila.
     Šrajk, odasla Scila.
     Dobro jutro, Kolumbo, odasla Brajareus.
     Tišina, naredi Nemes. Završite sa tim idiotima. Ja ću ovde da počistim i sačekaću vas u padobrodu.
     Gajgsova glava - slepa, iscurela - pokušavala je da govori, koristeći ostatke jezika da oblikuje šuškave i glotalne slogove. Nemes je prinese uhu.
     "Ss-t- mm-le-mmm." Molim. "Ss-po-mzee." Pomozi. "Ssss-ttp-m-ih." Mi.
     Nemes spusti glavu i pogleda telo na obali isprskanoj krvlju. Mnogi organi su nedostajali. Metri i metri mikrovlakna bili su prosuti po korenju i blatu, a neka je nosila struja. Siva creva i nervni želatin bili su iskidani i razasuti. Parčići kostiju videli su se na svetlu dok se sunce pomaljalo iz Dvaput Tame. Ni padobrod ni automatski lekar na starom arhanđelu nisu mogli da pomognu veštački rođenome. A Gajgsu bi trebali standardni meseci da se sam izleči.
     Nemes spusti glavu i umota telo u njegova sopstvena mikrovlakna, pa ga oteža spolja i iznutra kamenjem. Uverivši se da na reci i dalje nema brodova, ona baci obezglavljeni leš daleko u struju. Videla je da je reka puna surovih i neprobirljivih strvoždera. Čak i tako, postojali su delovi njenog blizanca koji im neće biti ukusni.
     Ona diže Gajgsovu glavu. Jezik je još palacao. Upotrebivši očne duplje kao rupe za palac i kažiprst, ona baci glavu daleko iznad reke lakim, niskim zamahom. Glava potonu, gotovo ne poremetivši površinu vode.
     Nemes otrča do luka dalekobacača, iščupa skrivenu ploču za pristup iz zarđale i naizgled neprobojne unutrašnjosti, pa izbaci vlakno iz ručnog zgloba. Priključi se.
     Ne razumem, javi se Brajareusova šifra na zajedničkoj frekvenciji. Nije se otvorio ni u šta.
     Ne baš ni u šta, odasla Nemes, uvlačeći vlakno. Samo ni u šta u okviru stare Mreže. Gde Srž nije napravila dalekobacač.
     Nemoguće, odasla Scila. Nema drugih dalekobacača osim onih koje je napravila Srž.
     Nemes uzdahnu. Njeni blizanci bili su idioti. Zavežite i vratite se u padobrod, odasla ona. Moramo lično izvestiti o ovome. Savetnik Albedo želeće da se lično učita.
     Nemes se fazno premesti i otrča natrag do padobroda kroz zgusnuti vazduh i sepiju sporo uskomešanog vremena.

12.

     Nisam zaboravio da postoji i dugme za paniku. Problem je jednostavan - kada zaista nastupi panika, čovek ne pomisli odmah na dugmad.
     Kajak je padao u dubinu bez dna kroz vazduh remećen samo oblacima koji su se uzdizali desetinama hiljada metara iz dubina ljubičastih poput masnice do mlečne tavanice koja se sastojala od novih oblaka, hiljadama metara iznad mene. Ispustio sam veslo i odgledao kako se tumba u slobodnom padu. Kajak i ja padali smo brže od vesla zbog aerodinamike i krajnje brzine koju u tom trenutku nisam bio u stanju da izračunam. Velike ovalne suze vode iz reke koju sam ostavio za sobom padale su ispred i iza mene, razdvajajući se i obrazujući jajaste sfere koje sam viđao pri nultoj gravitaciji, ali onda bi ih razneo vetar. Bilo je to kao da padam u sopstvenoj lokalizovanoj kišnoj oluji. Flešetni pištolj koji sam uzeo usnulom vojniku u Dem Loinoj spavaćoj sobi bio je uklešten između spoljnjeg dela moje desne butine i zaobljene unutrašnje površine prekrivača otvora. Ruke su mi bile podignute kao da sam ptica koja se sprema da poleti. Pesnice su mi bile stisnute od užasa. Posle prvobitnog vriska, ustanovio sam da su mi vilice stisnute i da mi kutnjaci škripe. Pad se nastavljao i nastavljao.
     Načas sam ugledao luk dalekobacača daleko iznad i iza sebe, mada 'luk' više nije bila odgovarajuća reč: ogromna sprava koja je lebdela bez oslonca bila je metalni prsten, torus, zarđala krofna. U kratkotrajnom trenutku video sam nebo Vitus-Grej-Balianusa B. kroz svetlucavi prsten, a onda je slika zgasnula i kroz sve manji obruč mogli su se videti samo oblaci. Bila je to jedina čvrsta stvar u čitavom nebeskom predelu oblaka, a ja sam već pao više od hiljadu metara ispod nje. U jednom vrtoglavom, uspaničenom trenutku fantazije, zamislio sam da bih, da sam ptica, mogao da odletim natrag do prstena dalekobacača, posadim se na njegov široki niži luk i sačekam...
     Sačekam - šta? Zgrabio sam sa obe strane kajak dok se ovaj obrtao i premetao me gotovo naopako, ponirući pramcem prema ljubičastim dubinama bezbroj klika niže.
     Tada se setih dugmeta za paniku. Ne pipaj to, šta god da uradiš, rekla je Anea kada smo porinuli kajak u Hanibalu. Mislim, ne diraj to sve dok apsolutno ne budeš morao.
     Kajak se ponovo zavrteo oko dužne ose i umalo me nije istresao napolje. Zadnjica mi više nije dodirivala postavljeni jastuk na dnu korita. Lebdeo sam slobodno unutar pretrpanog korita, zajedno sa vodom, zatumbanim veslom i obrušenim kajakom u slobodnom padu. Zaključio sam da se ovo vreme kvalifikuje za ono 'apsolutno moranje'. Podigao sam plastični poklopac i pritisnuo palcem crveno dugme.
     Ispred otvora, blizu pramca, i iza mene otvoriše se ploče. Sagnuh se kada užad i masa tkanine izleteše odatle. Kajak se ispravi, a onda ukoči tako naglo da umalo nisam izleteo iz njega. Grčevito ščepah stranice čamca od fiberstakla dok se ovaj divlje ljuljao. Bezoblična masa iznad moje glave kao da se obrazovala u nešto složenije od padobrana. Čak i usred navale adrenalina i panike zbog koje sam stezao zube, prepoznao sam tkaninu: memorijsko platno koje smo A. Betik i ja kupili na Indijanskoj pijaci blizu Zapadnog Taliesina. Piezoelektrični materijal za solarnu energiju bio je gotovo providan, ultralak, ultrajak i mogao je da upamti desetak prethodno podešenih konfiguracija; mislili smo da kupimo još toga kako bismo zamenili platno nad glavnim studiom za arhitekte, pošto je stara pokrivka utonula, istrulela i morala se redovno popravljati i menjati. Ali gospodin Rajt je insistirao na tome da zadržimo staro platno. Više je voleo svetlo boje maslaca. A. Betik je uzeo desetak metara memorijske tkanine i odneo ih u svoju radionicu, a ja više nisam pomišljao na to.
     Sve do sada.
     Pad je bio zaustavljen. Sada je kajak visio pod jedrom u obliku delte, o desetak dizača od najlona-10 koji su se uzdizali sa strategijski raspoređenih mesta duž gornjeg dela korita. Čamac i ja još smo se spuštali, ali sada u postepenom njihanju pre nego u strmoglavom obrušavanju. Digao sam pogled - memorijska tkanina bila je dovoljno providna da se vidi kroz nju - ali prsten dalekobacača bio je predaleko iza mene, skriven oblacima. Vetrovi i vazdušne struje nosili su me dalje od dalekobacača.
     Pretpostavljam da je trebalo da budem zahvalan prijateljima, devojci i androidu, što su nekako ovo predvideli i odgovarajuće pripremili kajak, ali prvo što sam pomislio bilo je neodoljivo: Prokleti da ste! Ovo je bilo previše. Biti ispušten na svet oblaka i vazduha, bez tla, to je zaista previše. Ako je Anea znala da ću biti prebačen ovamo, zašto nije...
     Bez tla? Nagnuh se preko ruba kajaka i pogledah dole. Možda je trebalo da se blago spustim na neku nevidljivu površinu.
     Ne. Ispod mene su bili kilometri praznog vazduha, a ispod toga, niži slojevi bili su ljubičasti i crni, tama remećena samo žestokim palacanjem munja. Pritisak tamo dole mora da je strašan. Što me nagna da pomislim sledeće: ako je ovo bio neki jupiterijanski svet - Vrtlog, Jupiter ili neki drugi - kako to da udišem kiseonik? Koliko sam znao, svi gasni džinovi na koje je čovečanstvo nailazilo bili su sazdani od neprijateljskih gasova - metana, amonijaka, helijuma, ugljen-monoksida, fosfina, vodoničnog cijanida, drugih gadnih stvari, sa vodom u tragovima. Nikada nisam čuo za nekog gasnog džina sa kombinacijom kiseonika i azota koja se mogla udisati, ali ja sam disao. Vazduh je ovde bio ređi nego na drugim svetovima kojima sam proputovao i malo je zaudarao na amonijak, ali neosporno se mogao udisati. Onda ovo mora da nije gasni džin. Gde sam ja to, do đavola?
     Podigao sam ručni zglob i obratio se komlogu: "Gde sam ja to, do đavola?"
     Nastade pauza i na trenutak pomislih da se ta stvarčica pokvarila na Vitus-Grej-Balianusu B. Ona onda progovori oholim glasom broda: "Nepoznato, Č. Endimione. Imam neke podatke, ali nisu potpuni."
     "Kaži mi."
     Usledi brzometno navođenje temperatura po Kelvinu, atmosferskog pritiska u milibarima, procenjene srednje gustine u gramima po kubnom centimetru, verovatna brzina za oslobađanje od gravitacionog polja u kilometrima u sekundi i izmereno magnetno polje u gausima, praćeno dugim spiskom atmosferskih gasova i odnosom elemenata.
     "Brzina za oslobađanje od gravitacionog polja od pedeset četiri zarez dva klika u sekundi", rekoh ja. "To je već teritorija gasnih džinova, zar ne?"
     "Sasvim sigurno", reče glas broda. "Jupiterijanska osnova je pedeset devet zarez pet kilometara u sekundi."
     "Ali atmosfera nije kao kod gasnih džinova?" Video sam napred obrazovanje stratokumulusa, poput nekog prirodnjačkog holoa puštenog ubrzano. Visoki oblak mora da je dosezao deset klika iznad mene, dok mu je osnova nestajala dole, u ljubičastim dubinama. Munje su mu svetlucale u podnožju. Sunčeva svetlost na njegovoj daljoj strani izgledala je bogato i nisko: večernja svetlost.
     "Atmosfera ne odgovara ničemu što se nalazi u mojim podacima", reče komlog. "Ugljen-monoksid, etan, acetilen i drugi ugljovodonici koji krše Solmevljeve vrednosti ravnoteže mogu se lako objasniti molekularnom kinetičkom energijom u stilu Jupitera i sunčevim zračenjem koje razlaže metan, a prisustvo ugljen-monoksida standardni je ishod mešanja metanske i vodene pare u dubokim slojevima gde temperature prelaze hiljadu dvesta stepeni po Kelvinu, ali nivoi kiseonika i azota..."
     "Da", podstaknuh ga.
     "Ukazuju na život", reče komlog.
     Obrnuh se potpuno oko sebe, zagledajući oblake i nebo kao da se nešto šunja za mnom. "Život na površini?" upitah.
     "Sumnjam", reče ravni glas. "Ako ovaj svet prati norme Jupitera i Vrtloga, pritisak na takozvanoj površini bio bi ispod sedamdeset miliona atmosfera Stare Zemlje sa temperaturom od nekih dvadeset pet hiljada stepeni Kelvina."
     "Koliko smo visoko?" upitah ja.
     "Neizvesno", reče instrument, "ali sa trenutnim atmosferskim pritiskom od nula zarez šest po standardu Stare Zemlje, na standardnom jupiterijanskom svetu procenjujem da bismo bili iznad troposfere i tropopauze - zapravo, u nižim slojevima stratosfere."
     "Zar tako visoko ne bi bilo hladnije? To je gotovo spoljnji svemir."
     "Ne na gasnom džinu", reče komlog svojim neumoljivim pofesorskim glasom. "Efekt zimske bašte stvara sloj termalne inverzije, grejući slojeve stratosfere gotovo do temperatura optimalnih za ljude. Mada razlika od nekoliko hiljada metara može da pokaže izraziti porast ili pad temperature."
     "Nekoliko hiljada metara", rekoh ja tiho. "Koliko je vazduha iznad i ispod nas?"
     "Nepoznato", reče komlog ponovo, "ali ekstrapolacija bi nagovestila da bi polutarni poluprečnik od središta ovog sveta do njegove gornje atmosfere bio otprilike sedamdeset hiljada kilometara sa ovim slojem kiseonika-azota-ugljen-dioksida koji se proteže od tri do osam hiljada kilometara, na otprilike dve trećine udaljenosti od hipotetičnog središta planete."
     "Sloj od tri do osam hiljada klika", ponovih glupavo. "Nekih pedeset hiljada klika iznad površine..."
     "Približno", reče komlog, "mada treba imati u vidu da se pod pritiscima blizu jezgra molekularni vodonik pretvara u metal..."
     "Aha", rekoh ja. "Dosta je za sada." Osećao sam da ću se ispovraćati preko ivice kajaka.
     "Trebalo bi da ukažem na jednu anomaliju: zanimljiva boja obližnjeg stratokumulusa ukazuje na prisustvo amonijak-monosulfida ili polisulfida, mada na apotroposferskim visinama može da se pretpostavi samo prisustvo oblaka cirusa od amonijaka sa pravim vodenim oblacima koji se formiraju tek kada dubina dosegne nekih deset standardnih atmosfera zbog..."
     "Dosta", rekoh.
     "Ističem ovo samo zbog zanimljivog atmosferskog paradoksa koji obuhvata..."
     "Zaveži", rekoh ja.

 Zahladnelo je kada je zašlo sunce. Sam zalazak sunca pamtiću dok sam živ.
     Visoko, visoko iznad mene, delići nečega što je moglo biti plavo nebo smrkli su se u duboku hiperionsku boju lapisa, a zatim produbili dalje u tamnoljubičastu. Oblaci svuda oko mene postali su svetliji dok su nebo visoko iznad i duboko ispod njih tamneli. Kažem oblaci, ali taj generički pojam smešno je neodgovarajući da bi dočarao moć i grandioznost onoga što sam posmatrao. Ja sam odrastao u nomadskom pastirskom karavanu na pustopoljinama bez drveća između Hiperionovog Velikog Južnog Mora i visoravni Pinion: znam šta su oblaci.
     Visoko iznad mene, paperjasti cirusi i namreškani startokumulusi hvatali su svetlost sutona u pastelnom haosu meke ružičaste boje, rumenog sjaja, ljubičastih preliva i zlatnog svetla u pozadini. Bilo je to kao da sam u nekom hramu sa visokom, rumenom tavanicom poduprtom hiljadama nepravilnih stubova i nosača. Stubovi i nosači bili su visoke planine kumulusa i kumulonimbusa, čija su podnožja u obliku nakovnja nestajala u sve tamnijim dubinama stotinama ili hiljadama kilometara ispod mog lebdećeg kajaka, sa zaobljenim vrhovima koji su se nadimali visoko prema oreolom obojenim cirostratusima stotinama ili hiljadama kilometara iznad mene. Svaki stub od oblaka hvatao je nisku, bogatu svetlost koja je prodirala kroz otvore u oblaku mnogo hiljada klika zapadno, a svetlost je palila oblake kao da im je površina od veoma zapaljivog materijala.
     "Monosulfidi ili polisulfidi", rekao je komlog: pa, šta god je činilo te žućkastomrke kumuluse na difuznom dnevnom svetlu, sunce ih je potpalilo svetlošću crvenom kao rđa, blistavim grimiznim šarama, krvavim snopovima koji su se udaljavali od glavnih masa oblaka kao grimizni barjaci, rumenim vlaknima koja su se međusobno prožimala kroz tavanicu od cirusa poput mišićnih vlakana pod mesom živog tela, nadimajuće mase kumulusa tako belih da su me nagnali da trepćem kao od snežnog slepila, zlatne, prugaste ciroforme koje su kuljale iz proključalih tornjeva kumulonimbusa kao mase plave kose koja vijori uklonjena sa bledih, naviše okrenutih lica. Svetlost je postala dublja, bogatija, tako silovita da su mi suze pošle na oči, a onda je postala još blistavija. Veliki, gotovo vodoravni zraci Božjeg svetla goreli su među stubovima, obasjavali neke ovde, bacajući druge u senku tamo, u prolazu kroz ledene oblake i trake okomite kiše, da bi sipali stotine jednostavnih i hiljadu mnogostrukih duga. Onda su se senke digle iz dubina crnih kao masnica, zatamnevši sve veći broj uskomešanih kumulusa i nimbusa da bi se konačno popele u visoke ciruse i altokumuluse namreškane poput jezerceta, ali senke isprva nisu donosile sivilo ili tamu, već beskonačnu paletu tananih nijansi: blistavo zlato tamnelo je u bronzu, čisto belo prelazilo je u krem, a zatim tamnelo u sepiju i senke, grimiz drzak poput prolivene krvi lagano je tamneo u crvenilo rđe kao kod sasušene krvi, da bi potom izbledeo u jesenje žućkastomrko rumenilo. Korito mog kajaka izgubilo je sjaj, a jedro iznad mene prestalo je da hvata svetlost kada je ovaj okomiti terminador prošao pored i iznad mene. Lagano, te senke su se prikradale naviše - to mora da je trajalo najmanje trideset minuta, iako sam bio previše obuzet posmatranjem da bih pogledao na komlog - a kada su stigle do tavanice od cirusa, bilo je to kao da je neko prigušio sve svetiljke u hramu.
     Bio je to jedan straobalan zalazak sunca.
     Sećam se da sam tada trepnuo, smlavljen međusobnom igrom svetlosti i senki oblaka i neobično uznemirujućom kinetičkom neumornošću svih tih uskomešanih masa oblaka, spreman da odmorim oči dok se ne spusti potpuni mrak, i da priberem misli. A tada je počela igra munja i aurore.
     Na Hiperionu nije postojala aurora borealis - ili, ako i jeste, ja je nikada nisam video. Ali video sam primer severnog svetla Stare Zemlje na poluostrvu koje je nekada bilo Skandinavska Republika dok sam obilazio tu planetu padobrodom: bilo je treperavo, izazivalo je jezu, nabiralo se i poigravalo severnim horizontom kao tanana odora neke utvarne balerine.
     Aurora ovog sveta nije imala ni trunke takve suptilnosti. Trake svetlosti, postojana prugasta svetla - diskretna i razaznatljiva kao dirke okomitog klavira - počele su igru visoko na nebu u smeru koji sam ja smatrao jugom. Druge zavese zelene, zlatne, crvene i kobaltne boje zatreperele su naspram tamnog vazdušnog sveta ispod mene. One su se produžile, proširile, izrasle i istegle da bi se susrele i stopile sa drugim zavesama elektrona u skoku. Bilo je to kao da planeta iseca papirne lutke od treperave svetlosti. Za samo nekoliko minuta, svaki deo neba bio je živ i igrao je okomitim, zakošenim i gotovo vodoravnim trakama boje. Tornjevi oblaka ponovo su postali vidljivi, nadimanje i barjaci odražavali su pulsiranje hiljada tih hladnih svetala. Gotovo sam mogao da čujem šištanje i struganje solarnih čestica teranih duž zastrašujućih linija magnetne sile koja je okruživala taj svet.
     I jesam mogao da ih čujem: treskanje, tutnjavu, cepanje, glasno pucanje, duge lance odsečnih zvukova. Okrenuo sam se u svom malom otvoru i nagnuo se preko korita da bih pogledao pravo dole. Počele su munje i gromovi.
     Video sam kao dete dovoljno oluja sa grmljavinom na pustopoljinama. Na Staroj Zemlji, Anea, A. Betik i ja redovno smo uveče sedeli ispred njenog skloništa i posmatrali kako se velike električne oluje kreću preko planina na severu. Ništa me od toga nije pripremilo za ovo.
     Dubine, kako sam ih nazvao, jedva da su bile nešto više od tamnog poda toliko duboko ispod mene da su bile samo smešan, uskomešan nagoveštaj strašnih pritisaka i još strašnije vreline. Ali sada su te dubine oživele svetlom, po njima su skakale oluje sa munjama pomerajući se od jednog vidljivog horizonta do drugih kao lančane eksplozije nuklearnih bombi. Mogao sam da zamislim čitave polulopte gradova uništenih u jednoj od tih gromoglasnih lančanih reakcija svetlosti. Zgrabio sam stranice kajaka i ubedio sebe da su oluje stotinama klika ispod mene.
     Munje su se uspinjale kulama kumulonimbusa. Blesci unutrašnje bele svetlosti nadmetali su se treptajima obojenog svetla iz susednih aurora. Buka gromova bila je podzvučna, zatim zvučna, isprva tanano zastrašujuća, potom ne tanana, ali zato još strašnija. Kajak i njegovo jedro-padobran poskakivali su i ljuljali se u iznenadnim strujanjima naniže i termalnom podizanju brzom poput lifta. Zgrabio sam stranice ludačkom snagom i pomolio se Bogu da budem na bilo kom drugom svetu, samo ne na ovom.
     Onda su munje počele da sevaju od jedne kule oblaka do druge.
     Komlog i moj sopstveni razum procenili su razmere ovog mesta - atmosferu duboku desetine hiljada klika, horizont toliko dalek da sam mogao da ubacim mnoštvo Starih Zemalja ili Hiperiona između sebe i zalaska sunca - ali munje su me konačno uverile da je ovaj svet sazdan za džinove i bogove, ne za čovečanstvo.
     Električna pražnjenja bila su šira od Misisipija i duža od Amazona. Video sam te reke, a mogao sam da vidim ove munje. Znao sam.
     Zgurio sam se u svom malom otvoru, kao da bi mi to pomoglo ako neka od tih munja dokači moj mali leteći kajak. Malje na podlakticama stajale su mi uspravno i shvatio sam da su žmarci koji su mi puzali po vratu i skalpu upravo to - kosa na glavi koprcala mi se kao klupko zmija. Komlog je blescima signalizovao preopterećenje na ploči disključa. Verovatno je i vikao nešto, ali ne bih čuo ni laserski top da mi je opalio deset centimetara od uha u tom vrtlogu. Jedro se mreškalo i cimalo užad dok su nas zagrejani vazduh i implodirani vakuum treskali. U jednom trenutku, jašući na tragu munje koja me je zaslepila, kajak se zanjihao iznad horizontale na visini većoj od visine jedra. Bio sam siguran da će dizači spasti i da ćemo se kajak i ja obrušiti u pokrovu od jedra, padajući minutima - satima - sve dok pritisak i vrelina ne okončaju moje vrištanje.
     Kajak se zaljuljao natrag, zatim ponovo gore, a onda je nastavio da se ljulja kao poludelo klatno - ali ispod jedra.
     Pored oluje sa munjama ispod mene, pored lanca eksplozija koji se uzdizao u svakom tornju kumulusa, pored vrelih gromova koji su sada proželi tornjeve kao mreža aktiviranih neurona u pomahnitalom mozgu, mnoštvo kuglastih munja i lančanih gromova iznenada je počelo da izleće iz oblaka i lebdi u tamnim prostorima kroz koje je leteo moj kajak.
     Gledao sam kako jedna od tih namreškanih, brzih sfera elektriciteta proleće na manje od stotinu metara ispod mene: bila je velika kao mali, okrugli asteroid - električni mali mesec. Buka koju je napravio ne da se opisati, ali u meni su nezvana navrla sećanja na trenutke kada sam se našao usred šumskog požara u ritovima Akvile, na uragan koji je preskočio naš karavan na pustopoljinama kada sam imao pet godina, na detonacije plazma bombi na velikom, plavom glečeru Kandže. Nikakva kombinacija ova tri sećanja nije mogla da se uporedi sa silinom energije koja se tumbala ispod kajaka kao neka odbegla gromada sačinjena od plave i zlatne svetlosti.
     Oluja je trajala duže od osam sati. Tama je potrajala još osam. Preživeo sam prvo. Prespavao sam drugo. Kada sam se probudio, protresen i žedan, ispunjen snovima o svetlosti i buci, još delimično zaglušen, sa jakom potrebom da se pomokrim i zabrinut da ću ispasti iz kajaka dok budem klečao da to obavim, video sam da jutarnja svetlost boji suprotnu stranu stubova oblaka koji su zamenili nosače hrama iz prethodne noći. Izlazak sunca bio je jednostavniji od zalaska: blistava bela i zlatna boja puzala je naniže sa tavanice od cirusa, duž uskomešanih bokova kumulusa i nimbusa, sve do mog sloja gde sam sedeo i drhtao od hladnoće. Koža, odeća i kosa bili su mi mokri. Negde u toku te noćne ludnice na mene je pala kiša, i to pljusak.
     Kleknuo sam na postavljeni pod korita, pridržavajući se čvrsto za rub otvora levom rukom, uverio se da se njihanje kajaka donekle smirilo i obavio posao. Tanak, zlatni potočić zablistao je na jutarnjem svetlu dok je padao u beskraj. Dubine su bile crne, ljubičaste i još jednom nedokučive. Zabolela su me krsta i setio sam se košmara sa bubregom u kamenu iz prethodnih nekoliko dana. To mi je sada izgledalo kao drugi život, davno prošao i dalek. Pa, pomislio sam, ako budem izmokrio još neki kamen, danas ga neću uhvatiti.
     Zakopčavao sam se i spuštao natrag u otvor, pokušavajući da protegnem bolne noge, a da pri tom ne ispadnem, pomišljajući na nemogućnost pronalaska drugog prstena dalekobacača bilo gde na ovom beskrajnom nebu posle prošle noći koja me je izbacila sa kursa - kao da sam uopšte i imao kurs - kada sam najednom shvatio da nisam sam.
     Živa stvorenja dizala su se iz dubina i kružila oko mene.

Najpre sam ugledao samo jedno stvorenje i nisam imao skalu na osnovu koje bih procenio veličinu posetioca. Moglo je biti široko par centimetara, udaljeno samo nekoliko metara od mog lebdećeg kajaka, ili mnogo kilometara široko i veoma daleko. Onda je organizam zaplivao između udaljenog stuba od oblaka i još daljeg tornja od kumulusa, i ja sam shvatio da su kiometri prikladniji za nagađanje njegove veličine. Dok se približavao, video sam bezbroj manjih obličja koja su ga pratila kroz noćno nebo.
     Pre nego što pokušam da opišem ta stvorenja, moram da kažem da nas je malo toga u istoriji ljudskog širenja ovim delom Galaksije pripremilo za opisivanje velikih tuđinskih organizama. Na stotinama svetova istraženim i kolonizovanim za vreme i posle Hedžire, najveći deo zatečenog života predstavljale su biljke i nekoliko veoma jednostavnih organizama, kao što je svetlucava paučina na Hiperionu. Nekoliko krupnih, evoluiranih životinjskih oblika - lampousti na Mare Infinitusu, recimo, ili zeplini sa Vrtloga - lovljeno je sve do zatiranja. Uobičajeniji ishod bio je svet ispunjen malim brojem domaćih oblika života i mnoštvom ljudski prilagođenih vrsta. Čovečanstvo je teraformiralo sve te svetove, donoseći svoje bakterije, gliste, ribe, ptice i kopnene životinje u sirovom DNK obliku, odleđujući embrione u ranim semebrodovima, dižući fabrike-porodilišta u kasnijem širenju. Rezultat je bio mahom kao na Hiperionu - vitalne domaće biljke poput tesla drveća, čalme, vrše i nekoliko preživelih lokalnih insekata koegzistirali su sa transplantima sa Stare Zemlje i bioskrojenim prilagođenim vrstama koje su napredovale, poput triaspena, zimplavih, hrastova, divljih plovki, ajkula, kolibrija i jelenova. Nismo navikli na tuđinske životinje.
     A ovo što se dizalo meni u susret neosporno su bile tuđinske životinje.
     Najkrupnija me je podsetila na sipu - ponovo na jednu prilagođenu vrstu Stare Zemlje - kojih je bilo u izobilju u Velikom Južnom Moru na Hiperionu. Ovo stvorenje ličilo je na sipu, ali bilo je gotovo providno, unutrašnji organi bili su mu sasvim vidljivi, mada priznajem da je bilo teško odrediti šta mu je spoljašnjost a šta unutrašnjost dok je pulsiralo i nadimalo se, menjalo oblik iz sekunda u sekund, gotovo kao zvezdani brod koji se morfuje pred bitku. Stvorenje nije imalo glavu, čak ni spljošteni, sipasti produžetak koji bi se mogao smatrati glavom, ali mogao sam da razaberem raznolike pipke, mada bi vlakna ili tanki listovi predstavljali prikladniji opis za izraštaje koji su se neprestano njihali, uvlačili, izbijali i drhturili. Ali ova vlakna nalazila su se podjednako unutar bledog, providnog tela kao i izvan njega, i nisam bio siguran da li je kretanje stvorenja kroz vazduh posledica kretanja vlakana nalik na plivanje ili gasova izbačenih prilikom skupljanja i širenja džinovske sipe.
     Koliko sam mogao da se prisetim starih knjiga i Grandaminih objašnjenja, zeplini sa Vrtloga izgledali su mnogo jednostavnije - mehuraste vreće gasa, puke meduzaste ćelije čija je uloga bila da zadržavaju u sebi vodonik i metan, da čuvaju i metabolišu helijum u primitivnim kesama za dizanje, džinovske meduze koje plutaju u vodonično-amonijačno-metanskoj atmosferi Vrtloga. Koliko sam mogao da se setim, zeplini su jeli neku vrstu atmosferskog protoplanktona koji je plutao u otrovnoj atmosferi nalik na leteću manu. Na Vrtlogu nije bilo grabljivaca... sve dok nisu stigli ljudi u svojim lebdećim batiskafima da žanju ređe gasove.
     Dok je stvorenje slično sipi raslo i približavalo se, video sam koliko mu je utroba složena: bledi, pulsirajući obrisi organa, namotaji slični crevima, nešto nalik na vlakna za hranjenje i cevi koje su mogle da služe za razmnožavanje ili odstranjivanje, a postojali su i izraštaji koji su mogli da predstavljaju seksualne organe ili možda oči. I sve vreme stvorenje se uvijalo i uvlačilo vijugava vlakna, pulsirajući zatim napred, pružajući pipke punom dužinom kao sipa koja pliva kroz bistru vodu. Bilo je dugačko pet ili šest stotina metara.
     Počeo sam da zapažam i druge stvari. Oko sipe je vrvelo na stotine ili na hiljade zlatnih stvorenja u obliku diska, u rasponu veličine od majušnih, možda koliko moja šaka, do drugih, krupnijih od rečnih manti koje su na Hiperionovim rekama vukle barže. Ova stvorenja takođe su bila gotovo providna, mada im je unutrašnjost bila zamagljena nekim zelenkastim sjajem koji je mogao predstavljati inertni gas podstaknut u svetlost bioelektričnim poljem same životinje. Ta stvorenja vrvela su oko sipe i povremeno se činilo da su progutana ili apsorbovana ovim ili onim otvorom, samo da bi se ponovo pojavila napolju. Nisam mogao da se zakunem da sam video kako sipa jede neke od uzvrvelih diskova, ali u jednom trenutku pomislio sam da mogu da vidim kako se oblak stvorenja zelenog sjaja kreće kroz utrobu sipe nalik na utvarne trombocite u providnoj veni.
     Čudovište i njegov oblak saputnika dolebdeše bliže, dižući se sve dok sunčeva svetlost nije prošla kroz njegovo telo da bi obasjala moj kajak i jedro. Revidirao sam mu veličinu naviše - mora da je bilo dugačko najmanje klik, a trećinu toga široko pri najvećem nadimanju. Živi diskovi lebdeli su sada svuda oko mene. Video sam da se obrću, kao i da se uvijaju nalik na mante.
     Istrgnuh flešetni pištolj koji mi je Alem dao i otkočih ga. Ako me čudovište napadne, ispaliću čitav magacin iglica u njegov bledi bok, u nadi da je tanko podjednako kao što je providno. Možda je postojala prilika da ga izbušim tako da iz njega iscure gasovi koji su mu omogućavali da lebdi kroz ovaj sloj atmosfere kiseonika.
     U tom trenutku, hidrasta vlakna stvorenja suknuše napolje u svim pravcima i neka promašiše moje jedro za samo nekoliko metara, a ja shvatih da nikada ne bih mogao da ubijem ili oborim čudovište pre nego što ono uništi moje jedro jednim jedinim trzajem pipka. Sačekah, upola očekujući da svakog trena budem izvučen u gubicu sipe - ako je gubicu uopšte imala.
     Ništa se ne dogodi. Moj kajak lebdeo je u smeru koji sam smatrao zapadom, jedro se dizalo na termalima i spuštalo na hladnijim strujama, oblaci su se nadnosili iznad mene, a sipa i njeni saputnici - smatrao sam ih parazitima bez nekog pravog razloga - zadržali su se nekoliko stotina metara 'severno' i oko stotinak metara iznad mene. Zapitao sam se prati li me to stvorenje iz radoznalosti ili zato što je gladno. Zapitao sam se neće li me zeleni diskovi koji su lebdeli oko mene svakog trena napasti.
     Pošto nisam mogao da učinim ništa drugo, spustio sam beskorisni flešetni pištolj u krilo, počeo da grickam poslednji keks iz ranca i da pijuckam iz boce sa vodom. Imao sam vode za manje od jednog dana. Opsovao sam sebe zbog toga što nisam pokušao da uhvatim nešto kišnice za vreme strašne noćne oluje, mada nisam imao pojma da li se voda ovog sveta mogla piti.
     Dugo jutro preraslo je u dugo popodne. Nekoliko puta, lebdeće jedro odnelo me je u toranj od oblaka i ja sam dizao lice prema kapavoj magli i lizao kapi sa usana i brade. Voda je imala ukus vode. Svaki put kada bih izronio iz magle, očekivao sam da je sipa otišla, ali ona je svaki put ostala desno i iznad mene. Jednom, neposredno pošto je oreol sunca gore prošao zenit, kajak je bio oduvan u izuzetno neprijatan deo oblaka koji se uspinjao i jedro se umalo nije presavilo na silovitoj struji koja ga je terala naviše. Ali stabilizovalo se, i kada sam tada izronio iz oblaka, bio sam na visini većoj za nekoliko kilometara. Vazduh je bio razređeniji i hladniji. Sipa me je pratila naviše.
     Možda još nije gladna. Možda se hrani kad padne mrak. Ohrabrivao sam sebe nizom takvih misli.
     Nastavio sam da pretražujem prazno nebo između oblaka u potrazi za drugim prstenom dalekobacača, ali nijedan se nije pojavio. Činilo se ludo očekivati da ću ga pronaći - vazdušne struje nosile su me mahom prema zapadu, ali nestalni naleti odneli su me klikama severno i južno. Kako sam mogao da provučem konac kroz ušice tako male igle posle dana, noći i dana ovakvog lutanja, nošen vetrom? To nije izgledalo verovatno. Ali ipak sam i dalje pretraživao nebo.
     Sredinom popodneva, shvatio sam da se i druga živa bića vide duboko dole, južno. Još sipa koje su se kretale oko osnove ogromnog tornja od oblaka, sa suncem koje je probilo dubine dovoljno da im obasja providna tela spram crnih uskomešanih dubina ispod njih. Mora da je bilo na desetine - ne, stotine - pulsirajućih stvorenja koja su plivala oko osnove tog jednog oblaka. Bio sam predaleko da bih razabrao trombocitne parazite oko njih, ali tamo je difuizna svetlost - nalik na prašinu koja lebdi - nagoveštavala njihovo prisustvo i hiljadama ili milionima. Zapitao sam se da li se čudovišta obično drže nižih atmosferskih nivoa i nije li se ovo - koje me je i dalje pratilo na udaljenosti vlakna za hranjenje - uputilo naviše iz radoznalosti.
     Imao sam grčeve u mišićima. Izvukao sam se iz otvora i pokušao da se protegnem na gornjem delu korita kajaka, okačen o užad jedra kako bih zadržao ravnotežu. To je bilo opasno, ali morao sam da se protegnem. Ležao sam na leđima i okretao podignutim nogama pedale zamišljenog bicikla. Radio sam sklekove, držeći se za rubove otvora i održavajući tako ravnotežu. Kada sam odagnao većinu grčeva, zavukao sam se natrag u otvor i napola zadremao.
     Možda je neobično priznati, ali misli su mi vrludale čitavog popodneva, iako je tuđinska sipa plivala kraj mene dovoljno blizu da me proguta, a tuđinska trombocitna stvorenja poigravala i lebdela na samo nekoliko metara od kajaka i jedra. Ljudski um se vrlo brzo navikne na neobičnosti ukoliko ove ne ispoljavaju zanimljivo ponašanje.
     Počeo sam da mislim na proteklih nekoliko dana, na protekle mesece i protekle godine. Mislio sam na Aneu - na to da sam je ostavio za sobom - i na sve druge ljude koje sam ostavio: na A. Betika i ostale u Zapadnom Taliesinu, starog pesnika na Hiperionu, Dem Lou i Dem Riu i njihovu porodicu na Vitus-Grej-Balianusu B, oca Glaukusa u zaleđenim vazdušnim tunelima na Sol Drakoni Septemu, na Kučijata, Čiakua, Kučtua, Čičtikua i ostale Čitčatuke na istom svetu - Anea je bila sigurna da su otac Glaukus i naši prijatelji Čitčatuci pobijeni posle našeg odlaska sa tog sveta, mada nikada nije objasnila kako to može da zna - i mislio sam na druge koje sam ostavio za sobom, sve do poslednjeg pozdrava sa Grandam i pripadnicima Klana kojima sam mahao dok sam odlazio da služim u teritorijalnoj gardi pre mnogo godina. I uvek su mi se misli vraćale na trenutak kada sam ostavio Aneu.
     Ostavio sam previše ljudi. I pustio sam da previše ljudi obavlja moj posao i bori se umesto mene. Od sada ću se boriti sam za sebe. Ako je ikada ponovo budem pronašao, ostaću sa Aneom zauvek. Ta odluka gorela je u meni kao gnev, potpaljen beznadežnim izgledima za pronalaženje drugog prstena dalekobacača u ovom beskrajnom pejsažu oblaka...

     TI POZNAJEŠ
     ONU KOJA PODUČAVA
     ONA TE JE
     DODIRNULA (!?!?)

     Reči nisu bile prenesene zvukom niti sam ih čuo ušima. Pre su bile nalik na udarce u unutrašnjosti moje lobanje. Bukvalno sam se zaneo, zgrabivši stranice kajaka da ne bih ispao.

     JESI LI
     BIO DODIRNUT/IZMENJEN
     UČEĆI
     DA ČUJEŠ/VIDIŠ/HODAŠ
     OD
     ONE KOJA PODUČAVA
     (????)

Svaka reč bila je udar migrene. Svaka je udarala silinom moždanog krvarenja. Reči su mi bile zaurlane u lobanji mojim rođenim glasom. Možda sam počeo da ludim.
     Obrisavši suze, zagledao sam se u džinovsku sipu i njen roj zelenih trombocitnih parazita. Krupniji organizam je pulsirao, skupljao se, izbacivao vijugava vlakna i plivao kroz ledeni vazduh. Nisam mogao da poverujem da su reči potekle od tog stvorenja. Bilo je previše biološko. A ja nisam verovao u telepatiju. Pogledao sam diskove koji su se rojili, ali njihovo ponašanje nije ukazivalo na postojanje neke više svesti baš kao ni ponašanje čestica prašine u zraku svetla - manje nego sinhronizovano pomeranje ribljeg jata ili grupe šišmiša. Osećao sam se blesavo kada sam viknuo: "Ko si ti? Ko to govori?"
     Skupio sam oči u iščekivanju novih gromkih reči u mozgu, ali nije bilo nikakvog odgovora od džinovskog organizma ili njegovih saputnika.
     "Ko je progovorio?" viknuh u sve jači vetar. Nikakav zvuk nije mi odgovorio, ako se izuzmu udari nosača o platno jedra.
     Kajak se nagnu udesno, ispravi se, pa se ponovo nagnu. Okrenuh se ulevo, očekujući da vidim kako me napada novo sipasto čudovište, ali umesto toga video sam da se približava nešto beskrajno zlokobnije.
     Dok mi je pažnja bila usmerena na tuđinsko stvorenje na severu, nadimajući, crni kumulus gotovo me je okružio s juga. Vetrom terane trake crnila izbijale su iz olujnog oblaka nošenog toplotom i komešale se oko mene kao reke boje abonosa. Video sam kako duboko dole sevaju munje, a naviruće kugle loptastih munja izletale su iz crnog stuba oluje. Bliže, mnogo bliže, viseći iz reke crnog oblaka koja je tekla iznad mene, svijalo se desetak ili više uragana, čiji su levkasti oblaci šibali prema meni kao repovi škorpiona. Svaki levak bio je velik kao sipa ili veći - okomiti kilometri vrtložnog ludila - i svaki je izbacivao sopstveni nakot manjih uragana. Nije bilo načina da moje tanušno jedro izdrži makar i tesni promašaj jednog od tih vrtloga - a nije bilo načina da me levkovi promaše.
     Ustao sam u koritu koje se drmusalo, obrtalo, zadržavši se u čamcu samo tako što sam levom rukom zgrabio uže. Stisnuo sam desnu pesnicu i zamahao prema uraganima, prema uskomešanoj oluji iza njih, a onda prema nevidljivom nebu pozadi. "E, pa, onda, neka vas đavo nosi!" dreknuo sam. Reči su mi se izgubile u zavijanju vetra. Prsluk je lepetao oko mene. Nalet vetra umalo me ne izbaci u vrtlog. Nagnuvši se daleko preko korita kajaka, stajao sam na vetru kao skakač na skijama koga sam jednom video na Glečeru u trenutku ludačkog održavanja ravnoteže pred neizbežni spust. Potom sam ponovo zamahnuo pesnicom: "Uradite najgore što možete. Ne priznajem vaše bogove!"
     Kao da želi da mi odgovori, jedan od levkova uragana postrance mi se približi i najniži deo njegovog uskovitlanog konusa suknu naniže kao da traži tvrdu površinu koju bi uništio. Promašio me je za par stotina metara, ali vakuum njegovog prolaska zavrteo je kajak i jedro unaokolo kao brodić-igračku u kadi koja se prazni. Lišen otpora vetra, padoh napred na klizavu oplatu kajaka i skliznuo bih u zaborav da mi ruke u grčevitom mahanju nisu pronašle uže za koje su se uhvatile. Stopala su mi u tom trenutku bila potpuno izvan kajaka.
     Sa levkom je u prolazu putovala i oluja grada. Komadi leda - neki veliki koliko i moja pesnica - probili su jedro, zadobovali po kajaku sa zvukom flešetnih sevova koji se zabijaju u metu, i udarili me u nogu, rame i krsta. Bol me gotovo natera da popustim stisak. To je bilo malo važno, shvatio sam dok sam visio o uzdrmanom, ponirućem kajaku, pošto je jedro bilo iskidano na stotinu mesta. Samo je njegov baldahin sprečio da budem raskomadan tučom, ali sada je jedro u obliku delte bilo izrešetano. Izgubilo je visinu podjednako iznenadno kao kada ju je prvi put steklo, i kajak je ponirao napred prema tami toliko hiljada kilometara niže. Uragani su ispunili nebo oko mene. Stiskao sam sada beskorisni dizač tamo gde je ulazio u izubijanu oplatu i držao se, odlučan da dovršim taj čin - držanje - sve dok čamac, svijeno jedro i ja ne budemo smrvljeni pritiskom ili rastrgnuti vetrovima. Shvatio sam da ponovo vrištim, ali zvuk mi je sada bio drugačiji u ušima - gotovo radostan.
     Pao sam manje od jednog kilometra, kajak i ja ubrzavali smo mnogo dalje od krajnje brzine Hiperiona ili Stare Zemlje, kada se sipa - zaboravljena iza i iznad mene - obrušila. Mora da se kretala zaslepljujućom brzinom, potisnuvši sebe kroz vazduh kao sipa koja na mlazu hita prema plenu. Shvatio sam da je gladna i rešena da ne ostane bez večere tek kada su me dugačka vlakna za hranjenje okružila kao mnoštvo ogromnih pipaka koji su se uvijali, pipkali me i omotavali.
     Da me je stvorenje cimnulo i trenutno zaustavilo pri brzini kojom smo čamac i ja padali, i kajak i ja bili bismo rastrgnuti u veoma male komade. Ali sipa je padala sa nama, okruživši čamac, jedro, užad i mene najmanjim svojim pipcima - koji su opet bili debeli od dva do pet metara - a onda je prikočilo pad, izbacivši mlaz gasova koji su zaudarali na amonijak kao padobrod pred prizemljenje. Onda ponovo poče da se uspinje, prema oluji gde su uragani još besneli i gde je središnji stratokumulus rotirao sopstvenim crnim intenzitetom. Tek polusvestan, shvatio sam da sipa leti u taj uskomešani oblak, istovremeno uvlačeći moj izlupani kajak i mene u otvor na svom ogromnom providnom telu.
     Pa, pomislih omamljeno, sad bar znam gde su mu usta.
     Užad i rite jedra ležali su na meni kao preveliki pokrov. Kajak kao da je bio obavijen žućkastomrkim materijalom dok nas je sipa privlačila bliže. Pokušah da se okrenem, pomislih da otpuzim natrag prema otvoru i pronađem flešetni pištolj, da probijem sebi put napolje iz tog stvorenja.
     Flešetni pištolj je, naravno, nestao, istresen iz kajaka prilikom sveg tog silovitog tumbanja i pada. Nestali su takođe jastuci iz otvora, kao i moj ranac sa odećom, hranom, vodom i laserom-svetiljkicom. Sve je nestalo.
     Pokušah da se zakikoćem, ali taj zvuk nije bio naročito uspešan dok su pipci vukli kajak i njegovog pripijenog putnika kroz poslednjih pedeset metara do razjapljenog otvora na donjoj strani tela sipe. Sada sam jasnije mogao da vidim unutrašnje organe - pulsirali su i apsorbovali, pomerajući se u peristaltičkim talasima, neki od njih puni zelenih trombocitnih stvorenja. Dok sam se približavao, zapahnuo me je gotovo neizdrživi zadah fluida za čišćenje - amonijaka, shvatio sam - od kog su mi oči zasuzile, a grlo me zapeklo.
     Pomislih na Aneu. Nije to bila neka duža niti rečitija misao - samo mentalni pogled na nju u vreme kada je napunila šesnaestu, kratke kose, slatka i opaljena suncem posle pustinjskih meditacija - i oblikovao sam jednu jedinu poruku: Žao mi je, malena. Uradio sam sve što sam mogao da dođem do broda i dovedem ga tebi. Žao mi je.
     Tada se dugački pipci za hranjenje uviše i uvukoše čamac i mene u usta bez usana koja su, shvatio sam, morala biti široka trideset ili četrdeset metara. Pomislih na fiberstaklo, ultranajlonsku tkaninu jedra i dizače od ugljeničnih vlakana koji su ulazili sa mnom, sa dovoljno vremena za poslednju misao - nadam se da će ti nešto od ovoga izazvati trbobolju.
     A onda, uvučen u miris amonijaka i ribe, maglovito svestan toga da vazduh ovde, u trbuhu stvorenja ne može uistinu da se diše, odlučih da skočim sa kajaka radije nego da budem svaren, ali izgubih svest pre nego što sam stigao da delam ili uobličim novu koherentnu misao.
     Bez mog znanja ili zapažanja, sipa nastavi da se diže kroz oblak crnji od noći bez mesečine, dok su joj se usta bez usana zatvarala i nestajala u bešavnom mesu, sa mnom, kajakom i jedrom kao pukim senkama u fluidnoj sadržini njenog donjeg trakta.

13.

     Kenzo Isozaki nije bio iznenađen kada je švajcarska garda došla po njega.
     Pukovnik Corps Helvetice i osam vojnika u narandžasto-plavim paradnim uniformama sa energetskim puškama i štapovima smrti stigli su na Torus Merkantilus nenajavljeni, zatražili da posete vrhovnog izvršnog funkcionera Isozakija u njegovoj privatnoj kancelariji i uručili mu šifrovani disključ koji mu je naredio da se svečano obuče i pojavi pred Njegovom Svetosti, papom Urbanom XVI. Smesta.
     Pukovnik je sve vreme držao Isozakija na oku dok je funkcioner ulazio u svoj lični apartman, brzo se tuširao i oblačio najsvečniju belu košulju, sivi prsluk, crvenu kravatu, dvoredno crno poluodelo sa zlatnim dugmetima sa strane i crni somotni plašt.
     "Smem li da se javim saradnicima i dam im uputstva za slučaj da propustim sastanke planirane za danas?" upitao je pukovnika dok su izlazili iz lifta u glavnu prijemnu dvoranu gde su vojnici načinili neku vrstu zlatnoplavog hodnika između radnih jedinica.
     "Ne", reče oficir švajcarske garde.
     Izviđački brod Flote Paksa bio je tamo gde je obično lebdeo Isozakijev lični brod. Posada Paksa klimnula je jedva primetno glavom vrhovnom funkcioneru Merkantilusa, naložila mu da se veže na ležaju za ubrzavanja, a onda su jurnuli kroz sistem sa dva bakljobroda vidljiva na taktičkom holo displeju dok su zauzimali položaj za pratnju.
     Postupaju prema meni kao prema zarobljeniku, a ne kao prema cenjenom gostu, pomisli Isozaki. Lice mu nije otkrivalo ništa, naravno, ali talas nečega nalik na olakšanje usledio je posle naleta straha i strepnje u njemu. Očekivao je ovo posle svog nedozvoljenog sastanka sa savetnikom Albedom i gotovo da nije uopšte spavao posle tog bolnog i traumatičnog susreta. Isozaki je znao da nema razloga da Albedo ne otkrije činjenicu Merkantilusovog pokušaja da stupi u vezu sa TehnoSrži, ali nadao se da će poverovati da je taj pokušaj bio njegov i samo njegov. U sebi, Isozaki se zahvalio svim onim bogovima koji su bili voljni da slušaju što je njegova prijateljica i saradnica, Ana Peli Konjani, bila izvan sistema Pacema, u poseti Renesansi Vektor zbog tamošnjeg velikog trgovačkog sajma.
     Sa svog ležaja između pukovnika švajcarske garde i jednog vojnika Isozaki je mogao da vidi taktički holo ispred pilotovog mesta. Sfera pokretne svetlosti i boje sa čvrstim prugama šifre bila je veoma tehnička, ali Isozaki je bio pilot pre nego što su se ovi momci rodili. Mogao je da vidi da ne ubrzavaju prema Pacemu, već prema odredištu u blizini Trojanske tačke, pravo u središtu roja asteroida sa bazama Flote Paksa i utvrđenjima za odbranu sistema.
     Orbitalni zatvor Svete Kancelarije, pomisli Isozaki. Još gore od Kaštela Sant'Anđelo gde su navodno mašine za virtuelni bol radile neprestano danju i noću. U jednoj od orbitalnih tamnica, niko te ne može čuti kako vrištiš. Bio je siguran da je naredba da prisustvuje papskoj audijenciji čista ironija, način da ga odvedu od Paks Merkantilusa bez protivljenja. Isozaki je mogao da se opkladi da će za samo nekoliko dana - možda sati - njegovo svečano odelo i plašt biti krvave, znojem natopljene rite.
     Pogrešio je u svakom pogledu. Izviđački brod usporio je iznad ravni ekliptike i on je shvatio koje je bilo njihovo odredište: Kaštel Gandolfo, papin 'letnjikovac'.
     Monitor disključa na ležaju funkcionera radio je i on prizva spoljnji prizor dok je izviđač ostavljao bakljobrodove iz pratnje i padao prema masivnom asteroidu oblika krompira. Dugačak više od četrdeset i širok dvadeset pet klika, Kaštel Gandolfo bio je samostalni mali svet, sa plavim nebom i atmosferom bogatom kiseonikom u polju sila klase dvadeset obavijenom beskrajnim suvišnostima, sa obroncima i terasama zelenim od trave i letine, izvajanim pošumljenim planinama punim potoka i sitnog zverinja. Isozaki je video kako ispod promiče drevno italijansko selo i shvatio da je mirni prizor varljiv: okolne baze Paksa mogle su da unište svaki postojeći brod ili flotu, dok je unutrašnjost asteroida Kaštel Gandolfo bila saće gde su bili smešteni garnizoni sa više od deset hiljada pripadnika švajcarske garde i elitnih vojnika Paksa.
     Izviđač je morfovao krila i preleteo poslednjih deset kilometara na nemim mlaznicama sa električnim pulsom. Isozaki je video vojnike švajcarske garde u punoj borbenoj opremi kako se uzdižu da otprate brod u poslednjih pet klika. Bogata sunčeva svetlost blistala je na njihovim dinamičkim prilagodljivim oklopima i providnim štitovima za lice dok su oni okruživali izviđača i približavali se zamku strahovito sporo. Isozaki vide da nekoliko vojnika upravlja sonde prema brodu: potvrđujući dubinskim radarom i infracrvenim ono što su šifrovana očitavanja manifesta već saopštila o broju i identitetu putnika i posade.
     Vrata se otvoriše na boku jednog od kamenih tornjeva zamka i izviđač ulebde unutra, sa hladnim pulsnim mlaznicama, dok su vojnici švajcarske garde vukli letelicu na mesto uz plavi sjaj svojih dizača.
     Vazdušna komora poče da se otvara. Osam vojnika švajcarske garde prvi siđoše niz rampu, načinivši dve kolone, dok je pukovnik pratio Kenza Isozakija napolje i dole. Funkcioner je tražio nekakva vrata lifta ili stepenište, ali čitav pristanišni nivo tornja poče da se spušta. Motori i oprema bili su nemi. Samo su kameni zidovi tornja u prolazu svedočili o kretanju naniže, a zatim postrance u podzemnu utrobu Kaštela Gandolfo.
     Zaustaviše se. U zidu od hladnog kamena pojaviše se vrata. Svetla obasjaše hodnik od uglačanog čelika sa lebdećim mahunama opremljenim sočivima od fiberplastike, koje su stražarile u razmacima od po deset metara. Pukovnik pokaza i Isozaki povede procesiju odjekujućim tunelom. Na kraju, plava svetlost ih obasja sve dok su ih druge sonde i senzori pretraživali spolja i iznutra. Začu se zvono i sledeći portal se pojavi i otvori kao zenica. Ovo je bila malo formalnija čekaonica. Troje ljudi poustajaše na ulazak Isozakija i njegove pratnje.
     Prokletstvo, pomisli izvršni funkcioner Paks Merkantilusa. Ana Peli Konjani bila je tamo, u svojoj najfinijoj odori od fre-svile, kao i funkcioneri Helvig Aron i Kenet Hej-Modino, Isozakijeve kolege u Izvršnom veću Pankapitalističkog saveza katoličkih međuzvezdanih trgovačkih organizacija.
     Prokletstvo, pomisli Kenzo Isozaki ponovo, lica i dalje savršeno bezizražajnog dok je klimao glavom svojim saradnicima. Smatraće nas sve odgovornim za moje postupke. Svi ćemo biti ekskomunicirani i pogubljeni.
     "Ovuda", reče pukovnik švajcarske garde i otvori složeno izrezbarena vrata. Prostorija iza njih bila je tamnija. Isozaki oseti miris sveća, tamjana i vlažnog kamena. Shvati da švajcarski gardisti ne ulaze sa njima kroz ta vrata. Šta god da je čekalo tamo, čekalo je samo njegovu grupu.
     "Hvala vam, pukovniče", reče vrhovni izvršni funkcioner Isozaki prijatnim glasom. Čvrstim koracima, on krenu prvi u tamjanom ispunjenu tamu.

  Bila je to mala kapela, tamna, izuzev pet zavetnih sveća koje su treperile u stalku od kovanog gvožđa kraj jednog kamenog zida i dva lučna prozora sa vitražima iza jednostavnog oltara na suprotnom kraju. Još šest sveća gorelo je na golom oltaru, dok su plamenovi u mangalima sa druge strane prozora bacali rumeniju svetlost u dugačku, usku prostoriju. Tamo je bila samo jedna stolica, visoka, sa pravim naslonom, postavljena somotom i smeštena levo od oltara. U naslon stolice bilo je ugravirano nešto što je na prvi pogled ličilo na kruciformu, ali je, kada se bolje pogleda, otkrivalo da je u pitanju papin trostruki krst. Oltar i stolica nalazili su se na niskom kamenom podijumu.
     Ostatak kapele bio je lišen stolica ili klupa, ali crveni somotni jastuci bili su naslonjeni na kamen sa obe strane duž prolaza kojim su hodali Č. Isozaki, Konjani, Hej-Modino i Aron. Bilo je četiri jastuka - po dva sa obe strane prolaza - koji nisu bili zauzeti. Funkcioneri Merkantilusa zamočili su prste u kamenu posudu sa svetom vodicom, prekrstili se, poklonili oltaru, a onda kleknuli na jastuke. Pre nego što je pognuo glavu u molitvi, Kenzo Isozaki je pogledao malu kapelu.
     Najbliže podijumu oltara klečao je vatikanski državni sekretar Simon Avgustino kardinal Lurdusami - crveno-crna planina u rumenom svetlu, sa podvaljcima i obrazima koji su mu prekrivali sveštenički okovratnik, dok mu je glava bila pognuta u molitvi - a iza njega klečala je strašilu slična prilika njegovog ađutanta, monsinjora Lukasa Odija. Preko puta Lurdusamija, u molitvi je klečao veliki inkvizitor Svete Kancelarije, Džon Domeniko kardinal Mustafa, zatvorenih očiju. Kraj njega je bio zloglasni uhoda i mučitelj, otac Farel.
     Na Lurdusamijevoj strani prolaza, na kolenima su bila tri oficira Flote Paksa: admiral Marusin - čija je srebrna kosa svetlucala na crvenom svetlu - i njegov ađutant, admiral Marget Vu, kao i neko čijeg je lica Isozaki mogao da se priseti tek trenutak kasnije - admiral Aldikakti. Sa strane prolaza gde je bio Veliki inkvizitor, klečala je kardinal Di Noje, prefekt i predsednik Cor Unuma. Di Noje je bila žena u zdravim sedamdesetim, po standardu, snažne vilice i kratko ošišane sede kose. Oči su joj imale boju kremena. Isozaki nije prepoznao sredovečnog muškarca u odeždi monsinjora koji je klečao iza kardinala.
     Poslednje četiri klečeće prilike bili su funkcioneri Merkantilusa - Aron i Hej-Modino sa strane Velikog inkvizitora, Isozaki i Peli Konjani sa strane državnog sekretara. Isozaki je prebrojao ukupno trinaest ljudi u kapeli. Nije baš srećan broj, pomislio je.
     U tom trenutku, skrivena vrata u zidu s desne strane oltara nemo se otvoriše i unutra uđe papa u pratnji četiri muškarca. Trinaestoro u kapeli brzo poustajaše sa kolena i stadoše pognutih glava. Kenzo Isozaki stiže da prepozna dva muškarca sa papom kao ađutante, a trećeg kao šefa papinog obezbeđenja - bezlične funkcionere - ali četvrti muškarac, čovek u sivom, bio je savetnik Albedo. Samo je Albedo ostao uz papu kada je Njegova Svetost ušao u prostoriju, dopustivši ljubljenje prstena i dodirujući glave okupljenih muškaraca i žena dok su se spuštali da ponovo kleknu. Konačno, Njegova Svetost, papa Urban XVI, zauze mesto na tronu sa uspravnim naslonom, a Albedo stade kraj njega. Trinaest zvaničnika u prostoriji smesta poustajaše.
     Isozaki obori oči i lice mu ostade oličenje smirenosti, ali srce mu je tuklo uz rebra. Hoće li Albedo sve da nas prokaže? Zar su sve ove grupe pokušale da krišom stupe u vezu sa Srži? Zar će nas sada suočiti sa Njegovom Svetošću, da bi nas odveli odavde, uklonili kruciforme, a onda nas pogubili? Isozakiju je to izgledalo veoma verovatno.
     "Braćo i sestre u Hristu", započe Njegova Svetost, "zadovoljni smo što ste pristali da nam se danas ovde pridružite. Ono što moramo da kažemo na ovom tajnom i tihom mestu predstavljalo je vekovnu tajnu i mora ostati unutar ovog kruga sve dok ne bude izdato formalno dopuštenje Svete Stolice da se može podeliti sa drugima. Tako vas zaklinjemo i zapovedamo vam, uz pretnju ekskomunikacijom i gubitkom vaših duša pred svetlošću Hrista."
     Trinaest muškaraca i žena promrmljaše molitve i pristanak.
     "U nedavnim mesecima i godinama", nastavi Njegova Svetost, "zbili su se događaji kako čudni, tako i strašni. Prisustvovali smo tome izdaleka - neki od nas to su predvideli uz pomoć našeg Gospoda, Isusa Hrista - i za mnoge smo molili da nas zaobiđu i poštede naš narod, naš Paks i našu Crkvu ispita volje, vere i postojanosti. Ali događaji se zbivaju onako kako to želi naš Gospod. Nije moguće čak ni Njegovom najvernijem slugi da razume sve događaje i znamenja, tako da može samo da veruje u Njegovu milost kada ti događaji izgledaju krajnje preteće i zbunjujuće."
     Oči trinaest zvaničnika ostale su oborene.
     "Umesto da prepričavamo ove događaje iz naše perspektive", reče Njegova Svetost tiho, "zamolićemo neke od onih koji su u njima učestvovali da podnesu potpuni izveštaj. Onda ćemo pokušati da objasnimo vezu između takvih naizgled nepovezanih zbivanja. Admirale Marusin?"
     Admiral srebrne kose malo se pomeri kako bi mogao da se okrene prema ostalima, istovremeno okrenut i prema Njegovoj Svetosti. Nakašlja se. "Izveštaji sa sveta zvanog Vitus-Grej-Balianus B. nagoveštavaju da smo bili blizu toga da zarobimo čoveka po imenu Rol Endimion rođenog na Hiperionu, koji nam je umakao - zajedno sa našim primarnim subjektom, devojčicom po imenu Anea - pre skoro pet standardnih godina. Elementi specijalne formacije plemenite garde..." Admiral klimnu glavom prema papi Urbanu XVI, koji spusti pogled u znak pristanka. "Elementi ove specijalne formacije", nastavi Marusin, "javili su našem zapovedniku na Vitus-Grej-Balianusu B. da je prisustvo te osobe moguće. Iako je pobegao pre nego što je naša pretraga cele oblasti završena, došli smo do definitivnih DNK i mikronskih dokaza da je to bio isti onaj Rol Endimion koji je nakratko bio uhapšen na svetu Mare Infinitus pre više od četiri godine."
     Kardinal Lurdusami se nakašlja. "Moglo bi pomoći, admirale, da opišete način na koji je osumnjičeni, Rol Endimion, pobegao sa tog sveta, Vitus-Grej-Balianusa-B."
     Kenzo Isozaki nije ni trepnuo, ali registrovao je činjenicu da na ovom sastanku Lurdusami govori u ime Njegove Svetosti.
     "Hvala, Ekselencijo", reče admiral Marusin. "Da, čini se da se taj Endimion i pojavio i umakao sa planete kroz jedan od drevnih dalekobacača."
     U prostoriji se nije začula graja, ali Isozaki oseti mentalnu larmu zanimanja i šoka. U poslednje četiri godine kolale su glasine o tome da su snage Flote Paksa progonile nekog jeretika koji je uspeo da aktivira neaktivne dalekobacače.
     "A da li je taj dalekobacač bio aktivan kada su ga vaši ljudi ispitali?" upita Lurdusami.
     "Ne, Ekselencijo", reče admiral Marusin. "Nije bilo nikakvog znaka aktivnosti ni kod jednog dalekobacača... kod onog uzvodno, gde begunac mora da je dobio pristup Vitus-Grej-Balianusu B... niti kod onog nizvodno od naselja."
     "Ali sigurni ste da taj... Endimion... nije stigao na planetu na neki konvencionalniji način? I podjednako ste sigurni da se sada ne krije tamo?"
     "Da, Ekselencijo. Taj svet Paksa ima izvrsnu kontrolu saobraćaja i orbitalnu odbranu. Svaka svemirska letelica koja bi se približila Vitus-Grej-Balianusu B. bila bi otkrivena svetlosnim satima daleko od planete. A ceo svet smo izvrnuli naopako u potrazi... dali smo Istinozbor desetinama hiljada stanovnika. Čovek po imenu Endimion nije tamo. Međutim, svedoci jesu opisali blesak svetlosti kod dalekobacača nizvodno, tačno u trenutku kada su naši senzori na toj polulopti i iznad nje registrovali veliki nalet energije koji se uklapa u stare podatke o dalekobacačkim poljima izmeštanja."
     Njegova Svetost diže lice i jedva primetno mahnu rukom kardinalu Lurdusamiju.
     "A verujem da imate još uznemirujućih vesti, admirale Marusin", zatutnja Lurdusami.
     Admiralovo lice smrknu se dok je klimao glavom. "Da, Ekselencijo... Vaša Svetosti. U pitanju je prva pobuna u istoriji Flote Paksa."
     Isozaki ponovo oseti neizrečeno mrmljanje šoka. Nije pokazao nikakvu osećanje niti reakciju, ali krajičkom oka video je da Ana Peli Konjani pogledava prema njemu.
     "Zatražiću od admirala Aldikakti da nas upozna sa time", reče Marusin. Načini korak unazad i sklopi ruke ispred sebe.
     Isozaki primeti da je Aldikakti bila jedna od onih zdepastih Lusijanki koje su izgledale previše androgino da bi se mogle označiti polom. Bila je stamena i četvrtasta kao cigla u paradnoj uniformi.
     Aldikakti nije gubila vreme na nakašljavanje. Smesta se uputila u upoznavanje sa udarnom jedinicom GIDEON, njenim zadatkom da napada uporišta Proteranih u sedam sistema daleko u Zabačenosti, o uspešnom ishodu te misije u svih sedam sistema, a potom o iznenađenju u poslednjem sistemu, sa kodiranim imenom Lucifer.
     "Do tog trenutka, udarna jedinica bila je uspešna iznad svih očekivanja i simulacija", rekla je hrapavo admiral Aldikakti. "Kao ishod toga, dok smo završavali operacije u sistemu Proteranih po imenu Lucifer, odobrila sam da sonda sa Gideonovim pogonom odnese poruku na Pacem... Njegovoj Svetosti i admiralu Marusinu... sa zahtevom za dozvolu da se opskrbimo gorivom i opremimo u sistemu Tau Ceti, a zatim proširimo misiju udarne jedinice GIDEON - napadajući nove sisteme Proteranih pre nego što se uzbuna zbog napada ne proširi kroz Zabačenost. Dobila sam Gideonovom sondom dozvolu za to i krenula sa glavninom svojih snaga u sistem Tau Ceti radi dopune goriva, naoružavanja i sastanka sa dodatnih pet zvezdanih brodova arhanđela koji su pripremljeni u međuvremenu, otkad je naša udarna jedinica napustila svemir Paksa."
     "Poveli ste glavninu svojih snaga?" upita kardinal Lurdusami dubokom tutnjavom.
     "Da, Ekselencijo." U ravnom lusijanskom glasu Aldikaktijeve nije bilo ni izvinjenja ni pokolebanosti. "Pet brodova Proteranih ostalo je neotkriveno i počelo je da ubrzava prema tački translacije Hokingovog pogona, koja bi ih verovatno odvela u neki drugi sistem proteranih. Oni bi digli uzbunu zbog prisustva naše udarne jedinice i njene smrtonosnosti. Umesto da uputim čitavu udarnu jedinicu GIDEON, koja se približavala sopstvenoj tački translacije za sistem Tau Ceti, odobrila sam da H.H.S. Gavrilo i H.H.S. Rafael ostanu u sistemu Lucifer dovoljno dugo da presretnu i unište bakljobrodove Proteranih."
     Lurdusami sklopi bucmaste šake ispred mantije. Glas mu je duboko preo. "A onda ste prebacili svoj komandni brod, Urijel, i još četiri arhanđela u sistem Tau Ceti?"
     "Da, Ekselencijo.
     "Ostavivši Gavrila i Rafaela u sistemu Lucifer?"
     "Da, Ekselencijo."
     "A bili ste svesni, admirale, da su Flota Paksa i Sveta Stolica bili dovoljno zabrinuti... ovaj... stabilnošću oca kapetana De Soje da Sveta kancelarija odredi tajnog agenta u posadi Rafaela kako bi posmatrao i prenosio svoja zapažanja o ponašanju i pouzdanosti oca kapetana De Soje?"
     "Uhoda", reče admiral Aldikakti. "Zapovednik Libler. Da, Ekselencijo, bila sam svesna toga da agenti Svete kancelarije na mom komandnom brodu primaju šifrovane poruke uskim snopom od zapovednika Liblera sa Rafaela."
     "A da li su vam ti agenti preneli ikakvu zabrinutost ili podatke iz tih poruka, admirale Aldikakti?"
     "Ne, Ekselencijo. Nisam bila upoznata sa prirodom zabrinutosti Svete kancelarije u vezi sa odanođću ili duševnim zdravljem oca kapetana De Soje."
     Kardinal Mustafa se nakašlja i diže prst.
     Lurdusami, koji je bio zadužen za ono što su Isozaki i ostali brzo prepoznali kao inkviziciju, pogleda papu.
     Njegova Svetost klimnu glavom prema Velikom inkvizitoru.
     "Smatram neophodnim da napomenem Njegovoj Svetosti i drugim uzvišenim zvaničnicima u ovoj prostoriji da je posmatranje oca kapetana De Soje bilo odobreno... organizovano... iz kancelarije Svete Stolice, sa verbalnim odobrenjem državnog sekretara i komande Flote Paksa... Poimence, admirala Marusina."
     Nastade kratka tišina.
     Konačno, Lurdusami reče: "A možete li nam reći, kardinale Mustafa, šta je bilo izvor te zajedničke zabrinutosti?"
     Mustafa obliznu usne. "Da, Ekselencijo. Naši... ovaj... obaveštajni izveštaji ukazivali su na to da možda postoji izvesni izgledi da je došlo do kontaminacije za vreme potere i retkog kontakta oca kapetana De Soje sa subjektom po imenu Anea."
     "Kontaminacije?" upita Lurdusami.
     "Da, Ekselencijo. Procenili smo da devojčica po imenu Anea poseduje sposobnosti koje utiču kako na fizičku, tako i na psihičku građu onih građana Paksa sa kojima dođe u dodir. U ovom slučaju bili smo zabrinuti za potpunu odanost i poslušnost jednog zapovednika Flote Paksa."
     "A kako je izvršena ta obaveštajna procena, kardinale Mustafa?" nastavi Lurdusami.
     Veliki inkvizitor je načinio pauzu. "Korišćeni su raznovrsni obaveštajni izvori i metodi, Ekselencijo."
     Lurdusami nije oklevao. "Među njima je i činjenica da ste zatvorili i... ovaj... ispitivali jednog od članova posade oca kapetana De Soje iz ranije pomenute neuspešne potere za subjektom Aneom, nije li tako, kardinale Mustafa? Nekog... ovaj... kaplara Kija, mislim?"
     Mustafa trepnu. "To je tačno, Ekselencijo." Veliki inkvizitor se malo okrenu kao da se obraća i ostalima u prostoriji, pored pape i državnog sekretara. "Takvo zatvaranje je neuobičajeno, ali bilo je neophodno zbog situacije koja izgleda da ugrožava bezbednost Crkve i Paksa."
     "Naravno, Ekselencijo", promrmlja kardinal Lurdusami. "Admirale Aldikakti, možete nastaviti izlaganje."
     "Nekoliko sati pošto je mojih pet arhanđela skočilo u sistem Tau Ceti", reče Aldikakti, "i pre nego što je iko od nas dovršio dvodnevni ciklus vaskrsavanja, u svemir Tau Cetija prebacila se Gideonova sonda. Odaslala ju je majka kapetan Stoun..."
     "Kapetan H.H.S. Gavrila", reče Lurdusami.
     "Tako je, Ekselencijo. Šifrovana poruka sonde... šifrovana samo za moje oči... saopštila je da su bakljobrodovi Proteranih uništeni, ali da se Rafael odmetnuo, da ubrzava prema neovlašćenoj tački translacije i da ne odgovara na naređenja majke kapetana Stoun da stane."
     "Drugim rečima", preo je Lurdusami, "jedan od brodova Flote Paksa i Njegove Svetosti bio je poprište pobune."
     "Izgleda tako, Ekselencijo. Mada u ovom slučaju izgleda da je pobunu predvodio kapetan broda."
     "Otac kapetan De Soja."
     "Da, Ekselencijo."
     "A da li je neko pokušao da stupi u vezu sa agentom Svete kancelarije na Rafaelu?"
     "Da, Ekselencijo. Otac kapetan De Soja je rekao da zapovednik Libler vrši svoju dužnost. Majka kapetan Stoun smatrala je to malo verovatnim."
     "A kada ga je upitala za izmenu tačke translacije?" upita Lurdusami.
     "Otac kapetan De Soja je odgovorio da sam mu ja uskim snopom poslala izmenu naređenja za Rafaela pre translacije naše udarne jedinice", reče admiral Aldikakti.
     "Je li majka kapetan Stoun prihvatila to objašnjenje?"
     "Ne, Ekselencijo. Majka kapetan Stoun smanjila je rastojanje između dva arhanđela i upustila se u borbu sa Rafaelom."
     "Kakav je bio ishod te borbe, admirale?"
     Aldikakti je oklevala samo koliko za otkucaj srca. "Ekselencijo... Vaša Svetosti... Pošto je majka kapetan Stoun za tu poruku upotrebila šifru samo za moje oči, prošao je ceo dan u sistemu Tau Ceti - koliko je trajalo moje hitno vaskrsavanje - pre nego što sam pročitala poruku i naredila trenutni povratak u sistem Lucifer."
     "Koliko ste brodova poveli sa sobom, admirale?"
     "Tri, Ekselencijo. Moj komandni brod, Urijel, sa svežom posadom, i dva arhanđela koji su nas sačekala u sistemu Tau Ceti... Mikalom i Izrailom.. Smatrala sam da je rizik pri ubrzanom vaskrsavanju posade udarne jedinice GIDEON preveliki."
     "Iako ste sami preuzeli taj rizik, admirale", reče Lurdusami.
     Aldikakti oćuta.
     "Šta se onda desilo, admirale?"
     "Smesta smo skočili u sistem Lucifer, Ekselencijo. Tamo smo se reciklirali u automatskom dvanaestosatnom vaskrsavanju. Veliki broj vaskrsavanja bio je neuspešan. Kombinujući uspešno vaskrsnute članove posade sa sva tri broda, bila sam u stanju da upravljam Urijelom. Ostavila sam druga dva broda u pasivnim, ali automatizovanim defanzivnim krivuljama i počela da tragam za Gavrilom i Rafaelom. Nisam pronašla nijednog. Ali ubrzo je pronađena poslednja sonda-signalizator sa suprotne strane Luciferovog žutog sunca."
     "A signal je bio od..." podstaknu je Lurdusami.
     "Majke kapetana Stoun. Signal je u sebi sadržao učitani istorijat iz Gavrilovog borbenog snimača. Iz njega se videlo da je do bitke došlo manje od dva dana ranije. Stounova je pokušala da uništi Rafaela plazmom i fuzionim oružjem. Pokušaji su bili neuspešni. Gavrilo je zatim zasuo brod oca kapetana De Soje zrakom smrti."
     U maloj kapeli zavlada tajac. Isozaki je posmatrao kako crveno svetlo treperavih zavetnih sveća boji izmučeno lice Njegove Svetosti, pape Urbana XVI.
     "Ishod tog postupka?" upita Lurdusami.
     "Obe posade su izginule", reče Aldikakti. "Prema automatizovanim instrumentima na Gavrilu, Rafael je dovršio automatsku translaciju. Majka kapetan Stoun naredila je svojoj posadi da se smesti u komore za vaskrsavanja po borbenom rasporedu. Programirala je brodske kompjutere Gavrila da vaskrsnu nju i nekoliko najvažnijih članova posade po hitnom postupku, u osmosatnom ciklusu. Samo su ona i jedan od njenih oficira preživeli vaskrsavanje. Majka kapetan Stoun poslala je šifrovani signal i ubrzala do ranije Rafaelove tačke translacije. Bila je odlučna da pronađe i uništi brod, najbolje pre nego što De Soja i njegova posada dovrše vaskrsavanje... ako su bili u svojim komorama u vreme odašiljanja zraka smrti."
     "Da li je majka kapetan Stoun znala u kome će se sistemu otvoriti ta tačka translacije, admirale?"
     "Ne, Ekselencijo. Tu je bilo mnogo promenljivih veličina."
     "A kakva je bila vaša reakcija na podatke signala, admirale?"
     "Sačekala sam dvanaest sati da bi radni elementi posade na Mikalu i Izrailu dovršili vaskrsavanje, Ekselencijo. Onda sam prebacila sva tri broda kroz tačku skoka koju su upotrebili Rafael i Gavrilo. Ostavila sam drugi signal za arhanđele koji će, bila sam sigurna, za samo nekoliko sati stići iz sistema Tau Ceti."
     "Niste smatrali neophodnim da sačekate te brodove?"
     "Ne, Ekselencijo. Smatrala sam da je važno da se prebacimo čim sva tri moja broda budu spremna za borbu."
     "Ali jeste smatrali da treba da sačekate posadu ta dva broda, admirale. Zašto niste odmah krenuli u poteru za Urijelom?"
     Aldikakti nije oklevala. "To je bila borbena odluka, Ekselencijo. Smatrala sam da su visoki izgledi da je otac kapetan De Soja otišao Rafaelom u neki sistem Proteranih... vrlo moguće u neki naoružaniji od bilo kog sa kojim se udarna jedinica GIDEON susrela. Takođe sam smatrala verovatnim da je Gavrilo, brod majke kapetana Stoun, uništen zahvaljujući bilo Rafaelu bilo brodovima Proteranih u nepoznatom sistemu. Smatrala sam da su tri broda u formaciji minimalna sila koju bih mogla da povedem u ovu nepoznatu situaciju."
     "I da li je to bio neki sistem Proteranih, admirale?"
     "Ne, Ekselencijo. Ili, u najmanju ruku, nije otkriven nikakav trag Proteranih za dve nedelje istrage koja je usledila posle ovog incidenta."
     "A gde vas je odvela ta tačka translacije, admirale?"
     "U spoljnu ljušturu zvezde crvenog džina", reče admiral Aldikakti. "Naša zaštitna polja bila su, naravno, aktivirana, ali jedva smo se izvukli."
     "Da li su se sva tri vaša broda spasla, admirale?"
     "Ne, Ekselencijo. Urijel i Izrail su preživeli izlazak iz zvezde i proceduru hlađenja polja sila. Mikal je bio izgubljen, sa svim članovima posade."
     "A da li ste pronašli Gavrila i Rafaela, admirale?"
     "Samo Gavrila, Ekselencijo. Otkriven je kako lebdi negde na dve AJ od crvenog džina. Svi sistemi bili su neupotrebljivi. Došlo je do poremećaja zaštitnog polja i unutrašnjost broda stopila se u jedinstvenu masu."
     "Da li su majka kapetan Stoun i drugi članovi njene posade pronađeni i vaskrsnuti, admirale?"
     "Nažalost, ne, Ekselencijo. Nije bilo dovoljno diskretnog organskog materijala da bi se pokušalo vaskrsavanje."
     "Da li je do topljenja došlo zahvaljujući crvenom džinu ili napadu Rafaela ili nepoznatih Proteranih, admirale?"
     "To još pokušavaju da ustanove naši stručnjaci za materijal, Ekselencijo, ali preliminarni izveštaj ukazuje na preopterećenje usled kako prirodnih tako i borbenih uzroka. Upotrebljeno oružje uklapa se u naoružanje Rafaela."
     "Dakle, tvrdite da se Gavrilo upustio u automatizovanu borbu blizu tog crvenog džina, admirale?"
     "Unutar zvezde, Ekselencijo. Izgleda da se Rafael okrenuo, ponovo ušao u zvezdu i napao Gavrila samo nekoliko sekundi po njegovom izranjanju iz Hokingovog svemira."
     "A postoje li izgledi da je Rafael takođe uništen u toj drugoj borbi? Da je brod spaljen duboko u zvezdi?"
     "Izgledi postoje, Ekselencijo, ali mi ne postupamo na osnovu te pretpostavke. Naša je pretpostavka da se otac kapetan De Soja potom prebacio iz sistema do nekog nepoznatog odredišta u Zabačenosti."
     Lurdusami klimnu glavom, i teški podvaljci mu malo zadrhtaše. "Admirale Marusin", grmnu on, "možete li nam dati procenu ove pretnje u slučaju da je Rafael uistinu preživeo?"
     Stariji admiral istupi napred. "Ekselencijo, moramo pretpostaviti da su otac kapetan De Soja i drugi pobunjenici neprijateljski raspoloženi prema Paksu i da je ova otmica Paksovog zvezdanog broda klase arhanđeo izvršena sa predumišljajem. Takođe pretpostavljamo najgori mogući scenario po kome je ova krađa našeg najtajnijeg i najsmrtonosnijeg oružja izvršena u koordinaciji sa Proteranima." Admiral udahnu. "Ekselencije... Vaša Svetosti... sa Gideonovim pogonom, svaka tačka na ovom kraku Galaksije udaljena je samo trenutak od bilo koje druge. Rafael bi mogao da se prebaci u bilo koji sistem Paksa - čak i Pacemov - bez upozorenja koje bi dao trag Hokingovog pogona u ranijim i sadašnjim svemirskim letelicama Proteranih. Rafael bi mogao da pohara naše transportne puteve Merkantilusa, da napadne nebranjene svetove i kolonije i praktično napravi pravi haos pre nego što neka udarna jedinica Paksa bude u stanju da reaguje."
     Papa podiže prst. "Admirale Marusin, da li treba da shvatimo da neprocenjiva tehnologija tog Gideonovog pogona može da padne u ruke Proteranih... da se kopira... i da se njome opremi mnoštvo brodova Neprijatelja?"
     Marusinovo ionako rumeno lice i vrat pocrveneše još više. "Vaša Svetosti... to je malo verovatno, Vaša Svetosti... krajnje neverovatno. Faze proizvodnje Gideonovog arhanđela toliko su složene, trošak tako veliki, tajni elementi tako čuvani..."
     "Ali moguće je", prekinu ga papa.
     "Da, Vaša Svetosti."
     Papa diže ruku kao sečivo koje proseca vazduh. "Mislimo da smo čuli sve što je bilo potrebno od naših prijatelja iz Flote Paksa. Voljno, admirale Marusin, admirale Aldikakti, admirale Vu."
     Tri oficira kleknuše, pognuše glave, poustajaše i krenuše unazad dalje od Njegove Svetosti. Vrata se za njima tiho zatvoriše.
     Sada je bilo prisutno deset zvaničnika, pored nemih papinih ađutanata i savetnika Albeda.
     Papa nakrivi glavu prema državnom sekretaru kardinalu Lurdusamiju. "Presuda, Simone Avgustino?"
     "Admiral Marusin će dobiti pismo prekora i biće prebačen na nižu dužnost", reče Lurdusami tiho. "Admiral Vu će preuzeti njegovo mesto kao privremeni vršilac dužnosti zapovednika Flote Paksa dok se ne pronađe odgovarajuća zamena. Admiral Aldikakti je predložena za ekskomunikaciju i smaknuće pred streljačkim strojem."
     Papa tužno klimnu glavom. "Sada ćemo saslušati kardinala Mustafu, kardinala Di Noje, funkcionera Isozakija i savetnika Albeda pre nego što završimo ovu stvar."