Malo koji događaj u prošlosti ljudske civilizacije pokrenuo je tako brzo točkove istorije kao što je to bio pad Carigrada. Prestoni grad Vizantije osvojila je vojska Otomanskog carstva 1453. godine posle dva meseca borbe



Utorak, 29. maj 1453. godine smatra se jednim od najcrnjih dana u istoriji hrišćanstva. U svitanje toga jutra, nakon dvomesečne opsade, kroz razrušene bedeme vizantijske prestonice ušla je pobednička turska vojska na čelu sa sultanom Mehmedom Drugim. Pad Carigrada je istovremeno značio i kraj Vizantije. Međutim, po svojim dalekosežnim posledicama ovaj događaj znatno je premašio značaj propasti jedne države. Pomračenje meseca, koje je tokom opsade visilo nad glavama i napadača i branilaca, kao da je ubrzalo točkove istorije. Posle ove bitke nestao je stari verski poredak u Evropi, na čije je tlo stupio islam.

Propast počela znatno ranije

Osvajanjem Carigrada Turci su praktično prekinuli i sve dotadašnje kopnene veze između Evrope i Azije, što je zapadne zemlje nateralo da na Istok krenu novim, pomorskim putem, koji će, slučajno ili ne, odškrinuti i vrata Novog sveta. Tokom opsade vizantijske prestonice prvi put je upotrebljeno i vatreno oružje, što će doneti revoluciju u istoriji ratovanja. Osim toga, veliki broj učenih Vizantinaca, prebeglih u Evropu, poneće sa sobom i svu mudrost helenizma. Veruje se da su upravo oni najzaslužniji za pojavu humanizma i renesanse u evropskoj kulturi. Posle pada Carigrada, dakle, više ništa nije bilo kao ranije. Srednji vek je time definitivno otišao u istoriju.

Iako se ovaj datum uzima kao konačni slom vizantijske carevine, treba reći da je ono slabilo i propalo znatno ranije. U vreme pada sastojalo se samo od Carigrada i njegove bliže okoline, kao i despotovine Moreje kojom je upravljao despot Toma Paleolog, brat cara Konstantina Dragaša. Srpska despotovina je još odranije bila zahvaćena unutrašnjim sukobima, nesposobna da brani i sebe, a kamoli da pomogne drugima. To se, uostalom, i pokazalo nekoliko godina kasnije kada su Turci praktično bez borbe ušli u Smederevo i time izbrisali Srbiju sa karte sveta. Slično je bilo i u Bosni koja je skoro pola veka plaćala danak večitog trvenja između kralja i vlastele, a poslednja bugarska država, Vidinska kneževina, propala je je još 1398. godine.

Zazidani monasi

Uoči ulaska otomanskih vojnika u grad, veliki broj ljudi se sakupio u crkvi Božanske mudrosti (današnja džamija Aja Sofija), nadajući se da će ih Gospod zaštiti od nevernika. Kada je Mehmed stigao pred svetinju, naredio je da se slomi bronzana kapija nakon čega je usledio pravi pokolj. Ostala je legenda po kojoj su smrt izbegla samo dvojica monaha, koji su se popeli na sprat crkve i ušli u njen zid?! Prema predanju, iz zida će izaći tek kada crkva ponovo postane hrišćanska bogomolja.



S druge strane, Otomansko carstvo je bilo tek na početku uzdizanja. Sultan Mehmed Drugi, koji na čelo Porte dolazi 1451. godine, kao svoj prvi i najveći cilj postavlja upravo osvajanje Carigrada. Da bi to ostvario najpre je potpisao mirovne ugovore sa Mađarima i Mletačkom republikom, a zatim je neometeno krenuo u ostvarenje svog nauma. Prvi potez mu je bio izgradnja tvrđave na evropskom delu Bosfora, tačno nasuprot postojeće Andaluzijske tvrđave, na mestu gde je moreuz širok svega 700 metara. Od tog trenutka više nijedan brod nije mogao proći do vizantijske prestonice, a da pri tom izbegne kontrolu turskih vojnika. Time je onemogućena bilo kakva pomoć koja bi Vizantincima, tokom predstojeće opsade, morskim putem mogla stići iz sveta. Ujedno, to je bio i jasan znak da će napad na Rim istoka, kako su ga mnogi tada nazivali, uskoro započeti.

Evropa zatvorila oči

Car Vizantije, Konstantin Dragaš, bio je potpuno svestan situacije. Nemoćan da se sam odupre i ovoga puta se, kao i njegovi prethodnici, obratio za pomoć hrišćanskim zemljama u Evropi, nadajući se da će novi krstaški pohod zaustaviti Turke. Nažalost, njegove nade su bile jalove. U Evropi nije bilo ni mogućnosti ni volje da se pomogne caru. Naime, nakon okončanja stogodišnjeg rata, Francuska i Engleska su i dalje vidale svoje rane. Nemačke državice su bile u međusobnim sukobima, sličnih nevolja je bilo i na Iberijskom poluostrvu, a Mađarska i Poljska se još nisu bile oporavile od poraza kod Varne, 1444. godine. Ipak, pojedine trupe su i bez organizovane pomoći Zapada pohitale u pomoć Carigradu. Pre svih Đenovljanska republika, kao tradicionalni saveznik Vizantije, poslala je dva broda sa 400 ljudi, koje je predvodio Đovani Đustinijani Longa. Usput su pokupili i 300 vojnika iz đenovljanske vojne posade stacionirane na Hiosu, pa je u Carigrad pristiglo oko 700 dobro naoružanih i prekaljenih boraca. Time je garnizon u opkoljenom gradu, koji je imao oko 50.000 stanovnika, narastao na oko sedam hiljada vojnika. Nasuprot njima, procenjuje se da je Osmanlija bilo oko 150.000.

Uoči samog napada, vizantijskom caru se obratio mađarski graditelj topova Urban, ponudivši mu svoje usluge. Nažalost, u gradskoj kasi nije bilo dovoljno novca za ponuđene topove, pa se ugarski trgovac obratio Turcima. Sultan Mehmet se nije dvoumio, isplativši mu tri puta više od tražene sume. I mada su topovi bili velikih dimenzija (dužina im je bila veća od osam metara), na bojnom polju su imali više psihološki nego ubojiti značaj. Međutim, upravo sa njima je započela i nova epoha u istoriji ratovanja, era vatrenog oružja.

Flota stigla kopnom

Otomanske trupe počele su da se okupljaju početkom 1453. godine, da bi prve jedinice pred Carigrad stigle na Veliki ponedeljak, 2. aprila. Skoro istovremeno je počela da pristiže i turska flota sa oko 200 brodova, na čijem čelu je bio poturčeni Bugarin Sulejman Baldoglu. Kada su branioci opazili brodove, odmah su između Pere i Carigrada razvukli masivan gvozdeni lanac, kojim je onemogućeno da brodovi pristanu pod samim bedemom grada.



Zatvarajući obruč oko Carigrada i poštujući islamsku tradiciju, Mehmed Drugi je pozvao stanovništvo na predaju, obećavši im život i sigurnost za imovinu. Istu ponudu je uputio i samom caru, ali je negativan odgovor ubrzo stigao sa obe strane. Napad je, dakle, mogao da počne. Prvi ozbiljan udar Osmanlije su izvršile 18. aprila na razrušeni deo bedema. Turci su pokušali da spale barikadu od kočeva i omoguće sebi prilaz u sam grad. Međutim, združene snage na čelu sa Đustinijanijem uspešno su odbile napad zahvaljujući, pre svega, svom iskustvu i oklopu, ali i činjenici da se borba vodila u jednom uskom pojasu u kome turska brojčana premoć nije mogla doći do izražaja. Dva dana kasnije, u petak 20. aprila iz Mramornog mora su se iznenada pojavila četiri đenovljanska broda sa potrebnim namirnicama namenjenim braniocima. Turska flota je odmah pokrenuta, ali su saveznički brodovi, uz puno sreće i velike borbe, uspeli da priđu gradu. Uspešan prodor je podigao moral braniocima, a turski zapovednik flote, Baldoglu, odmah je ražalovan i na licu mesta pogubljen.

Ipak, proboj hrišćanskih brodova ukazao je sultanu da grad treba pritisnuti sa svih strana. Da bi se to ostvarilo, moralo se ovladati i zalivom Zlatni rog, a to se bez flote nije moglo učiniti. Kako je morski prilaz Zlatnom rogu bio pregrađen lancem, Mehmed se odlučuje na skoro neverovatan poduhvat - da svoje brodove prebaci kopnom. Skoro hiljadu radnika su uz pomoć volova uspeli da postave nauljene balvane, po kojima je flota od 70 brodova za samo jednu noć prešla kopneni pojas i ponovo se otisnula u vodu. Zaprepašćeni branioci su pokušali da napadnu turske brodove, ali nisu uspeli. Napadači su definitivno zatvorili i ovaj prilaz gradu.



Ispisao novu stranicu istorije... Turski sultan Mehmed II Osvajač

Posle toga Turci su nastavili još besomučnije da opsedaju bedeme, ali i da kopaju tunele ispod njih. Na njihovu žalost, nijedna akcija nije dala značajne rezultate. Hrabrost, veština i srčanost cara Konstantina i kapetana Longe nadahnjivali su branioce na još veće napore. Mesec i po dana nakon početka opsade obe strane su bile potpuno iscrpljene, a pomračenje meseca 22. maja donelo je zle slutnje i jednima i drugima.

Zle slutnje

U turskom logoru su uveliko počele da se pojavljuju slutnje. Kolale su priče da je mletačka flota nadomak Carigrada i da Mađari prelaze Dunav. Podržan od mladih vojskovođa, sultan Mehmed je odlučio da još jedanput pokuša. Borba se zahuktala, a u trenucima kada je već delovalo da je pobeda branilaca na dohvat ruke, jer ni poslednji nalet Turaka nije uspeo da probije odbranu, jedan zalutali projektil je pogodio Đustinijanija u grudi. Ranjeni kapetan je, protivno naredbi da se unutrašnje kapije ne otvaraju dok se borba ne okonča, zatražio da ga unesu u grad. Videvši otvorenu kapiju, branioci su to protumačili kao znak za povlačenje, pa su se i sami povukli ostavivši nebranjene bedeme. Turci su to primetili i još žešće navalili. Suočen sa jakim naletom Osmanlija i svestan da je bitka izgubljena, Konstantin Dragaš je sa sebe skinuo sve oznake carskog dostojanstva i krenuo u samoubilački juriš. Posle toga ga više niko nije video među živima.

Osvajanjem Carigrada otomanska imperija se učvrstila na tlu Evrope, odakle će nastaviti svoj ratnički pohod daleko na Zapad. Biće zaustavljena tek pod bedemima Beča, dva veka kasnije, ali carski vizantijski grad više nikada neće biti u rukama hrišćana. Pomračeni mesec je, očigledno, bio na strani islamskog polumeseca.


Vratiće se car

Telo Konstantina Dragaša nikada nije pronađeno, što je doprinelo stvaranju brojnih mitova i predanja. Jedna od legendi govori da vizantijski car spava pod Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada hrišćani ponovo budu oslobodili Carigrad. O tome koliko se verovalo u tačnost ove legende, možda najbolje potvrđuje primer da su mnogi potonji otomanski sultani ovu kapiju držali zatvorenom. Zazidana je i dan-danas.

VLADA ARSIĆ
Izvor: Press

Besmrtni car gine na kapiji svetoga romana, Mehmed svoj krvavi otisak šake stavlja na zid sv sofije i pretvara je u džamiju tim činom. A zapad zasljepljen vjerskom netrpeljivošću dop današnjeg dana ne priznaje vizantiji njenu civilizacijsku veličinu.

ja sam nedavno gledao emisiju gde govore upravo o tome kako su Turci prebacili preko kopna i dosli fakticki sa druge strane manje branjene brodovima a sve to prebacivanje je islo preko kopna
inace Mehmed se na ovaj cin odlucio jer je u napada sa prednje stranje tvrdjave izgubio pola svoje ratne mornarice i preko 30 000  vojnika
i takodjse govori o tome sad ko laze ne znam ali se govori o nekoliko desetina ne znam tacno vojnika koji brane grad i naravno o mnogo Turaka

Mehmed je već konto da odustane, al su se sjetili da prevuku brodove u zlatni rog i tako uspjeli. Cifre ne znam ali da su Turci bili iscrpljeni to je sigurno.

Kratkovidost Evrope je skupo stajala citavu zapadnu civilizaciju. Carigrad su poklonili varvarima...

A nisu ni zapadnjaci manji varvari 1204 maltene gore je prošao konstantinopolj nego 1453

Taj napad je definitivno unistio Vizantiju kojoj je trebalo 57 godina da se oslobodi krstasa, nazalost, ugled i moc vise nisu mogli da spasu...

Kada govorimo o Vizantiji, ne možemo zanemariti njenu veličinu u širenju hrišćanstva i pravoslavlja! Ali njena politka je bila jako pogana i trula, direktno je odgovorna za našu slovnesku nesreću! Sloveni koji su podijeljeni prije više stotina godina nikad se neće ujediniti! A druga stvar, oni nisu branili hrišćanstvo! Hrišćanstvo je bilo izgubljeno još 1389. u Boju na Kosovu! Poslije toga redom padaju sve balkanske kraljevine bez izuzetka! A tek kad je bilo 5 do 12 Beč spašavaju na jedvite jade! I za vrijeme Turaka nastaje nova nesreća, ovoga puta samo za Bosnu, kao turski krajnji domet u Evropi.

Nije mi žao ni svih tadašnjih vladra, jer su neki onako bratski srađivali sa turcima i njihove garnizone primali u svoje gradove! Tako da slika iz tog perioda nije baš crno-bijela!

Turci kao narod bili su najgori mogući spoj, mongolske ratobornosti i fundametalisitčke religije!

Често су новинарски текстови недовољно прецизни, или због недовољне професионалности, или због превише противречних извора. То је случај и са овим текстом, преузетим од "Преса".

Да почнемо од тога што се користи опште прихваћени, а заправо наметнути и погрешни назив "Византија". Држава о којој се говори никада није имала то име, него се звала Римско, или Ромејско Царство, а њени становници су себе називали Ромејима. Византија је готово погрдни назив, наметнут у време успона тзв. Светог Римског Царства, а да би се између осталог показало да је само то "Свето" царство наследник славе некадашњег Рима. Велики део у тј причи заузима и монструозно прекрајање историје, где се читав период Источног Римског Царства представља као варваризам, иако је чињеница да је то Царство било прави светионик културе и цивилизације раног Средњег века. Но, то је већ нека друга тема, о којој треба доста дискусије, у којој има пуно верских трвења, личних сукоба, сујете и људског зла, насталог из најнижих побуда и љубоморе.

Даље - Posle ove bitke nestao je stari verski poredak u Evropi, na čije je tlo stupio islam.
Истина је да су Турци ушли на тло Европе век и по раније, и да су у време опсаде Цариграда увелико држали већи део Балканског полуострва, те да су остаци Ромејског Царства већ дуго били са свих страна окружени Османским Царством.
Osvajanjem Carigrada Turci su praktično prekinuli i sve dotadašnje kopnene veze između Evrope i Azije, što je zapadne zemlje nateralo da na Istok krenu novim, pomorskim putem, koji će, slučajno ili ne, odškrinuti i vrata Novog sveta.
Знајући дакле да су Турци увелико држали Балкан, овај део приче је само делимично тачан.
Tokom opsade vizantijske prestonice prvi put je upotrebljeno i vatreno oružje, što će doneti revoluciju u istoriji ratovanja.
Ово је дефинитивно и потпуно нетачно. Постоје записи да су још 1415. Португалци освојили медитеранску луку Сеуту помоћу ватреног оружја великог калибра, а мања оружја, са применом барута су коришћена још у борбама Енглеза и Шкота 1326. и 1327. године. Да не причамо о томе колико векова су народи далеког истока, првенствено Кинези користили ватрено оружје у својим ратовима. Дакле, новинарска бесмислица у најмању руку.
Uoči ulaska otomanskih vojnika u grad, veliki broj ljudi se sakupio u crkvi Božanske mudrosti (današnja džamija Aja Sofija), nadajući se da će ih Gospod zaštiti od nevernika.
Формално, назив цркве је био "Света мудрост", али то није толико важно као податак да та грађевина данас никако није џамија, већ музеј. У том својству је Аја Софија од тридесетих година прошлог века, у време све јаче секуларизације државе.
Posle toga Turci su nastavili još besomučnije da opsedaju bedeme, ali i da kopaju tunele ispod njih.
Овде вреди додати и српски тужни допринос паду Цариграда. Наиме, Србија је била вазал Турске, и млади султан је за ову битку довео из Србије прекаљене рударе из Новог Брда, не би ли испод земље прокопали тунеле за упад у Цариград. Тај покушај није успео.
U turskom logoru su uveliko počele da se pojavljuju slutnje. Kolale su priče da je mletačka flota nadomak Carigrada i da Mađari prelaze Dunav.
Истина је да је млетачка флота кренула, али након трагичног кашњења. Наиме, млетачки сенат је предуго већао, и када су кренули са сасвим респектабилном флотом, кадром да преокрене ситуацију, већ су каснили толико да су на крају могли само да се окрену и врате кућама, јер је битка била већ недељама иза њих. Што се Мађара тиче, једне вечери су и браниоци и делови освајачких снага видели пламен на северу. Браниоци су помислили да су то Мађари који се својом веома покретном коњицом пробијају кроз турске редове, палећи све пред собом, и то им је дало додатну наду. Истина је била, по свој прилици, само то да су Турци запалили још неколико села на прилазу Цариграду. Писани подаци о овоме су веома штури, мада остаје танка могућност да је постојао неки мађарски одред који је кренуо у помоћ Цариграду. Узгред, историјски подаци о броју бранилаца и освајача су врло противречни. Цифре броја бранилаца иду од око 2.000 па до 10-так хиљада, док се број Турака процењује од 20-30.000, па све до фантастичних 300.000. Истина је вероватно да бранилаца није било више од 7.000, а да је Турака са вазалима било близу 100.000.

Suočen sa jakim naletom Osmanlija i svestan da je bitka izgubljena, Konstantin Dragaš je sa sebe skinuo sve oznake carskog dostojanstva i krenuo u samoubilački juriš. Posle toga ga više niko nije video među živima.
По легенди, Императора су сахранили у групној гробници са још стотинама бранилаца, а прича каже да га је било могуће препознати само по пурпурној обући, знаку царског достојанства.
Треба рећи и да су тренутне последице освајања ублажене реакцијом самог Мехмеда. Наиме, по турским законима, војници су имали три дана да пљачкају и убијају по граду, као награду за победу у борби. Међутим, чак и неки Грчки извори говоре о томе да је Мехмед заплакао видевши лепоту Цариграда, иако је то само била бледа сенка некадашњег сјаја. Кажу да је другог дана прекинуо пљачкање, из царске касе дао новац војницима да им надокнади штету, и тако спасао град и становништво даљег жртвовања. Издао је и пропис по коме је сво затечено становништво под царском заштитом, што је пропис који је наставио да траје и надаље, па је део Грчког становништва све до данас остао и опстао у Цариграду. Временом је име града промењено у Истанбул или Стамбол, а султан је својим бројним титулама додао и титулу "Римског цара", односно, Kayser-i Rum. Узгред, у то време је тај тзв. "Запад" био у далеко већој мери варварски од Турака. Турци су баштинили и делове арапске културе, а усвајали су и најбоље делове хеленске, односно позно-ромејске културе. Школовање је било обавезно и институционализовано, државни апарат је радио прецизно и одговорно, и постојао је дефинитиван културни помак у односу на Запад који је проживљавао своје најцрње године, ако не и деценије и векове. Између осталог, вреди споменути и хигијену, која је у исламском свету била правило, док је Запад грцао у болештинама изазваним неодржавањем чак и елементарне хигијене. Уз то, Ислам тог времена, био је далеко толерантнији од догматизованог католичанства, које је постајало све деструктивније услед појаве нових "јереси". Може са данашњег становишта деловати парадоксално, али су затечени хришћани били заштићенији у оквирима Османског Царства, него што би били у тадашњој Француској, Немачкој или у италијанским државицама. Цариград је материјално више пропатио док је био део тзв. "Латинског Царства", него под Османлијама, а и прогањања су била катастрофално монструознија у тих пола века под латинском "браћом по вери". И највећи део хришћанских реликвија од највећег значаја је тада украден у буквалном смислу из Цариграда. Потпуну моралну беду освајача из 1204. осликава и то што је већина тих реликвија нетрагом нестала у вртлогу времена, обзиром да пљачку нису вршили да би те реликвије однели рецимо у Рим, већ из сопствених похлепних побуда.

Но, тема пада Цариграда, и читавог историјског оквира је изузетно занимљива из много аспеката. Мене та тема интересује, и проучавам је већ доста дуго, па ћу покушати у догледно време да напишем овде пар речи о томе.

Eh Vizantijci nisu znali da su Turci bili pljačkaši i sve što su trebali uradfit je uništit to bogastvo, kao Rusi protiv Napoleona!