Dačić proglašen za „Najevropljanina“ za 2009.

Portret: Gljivica Dačić

Taktičar
Dragan Galić | 10. 04. 2010. - 00:02h | Foto: FoNet | Komentara: 6

Još kao dečak Ivica Dačić naučio je da igra šah i da se do pobede stiže taktikom i strpljenjem. Kroz život shvatio je da se isplati biti čovek od poverenja i pouzdan saveznik.

U političkoj karijeri, dugoj dve decenije, prema svojim šefovima uvek se držao ispravno i korektno. Poverene poslove završavao je do u slovo. I dočekao je pobedu. Najbolji Miloševićev učenik, kome je do pre tri meseca zbog politike bio zabranjen ulazak u SAD, i nekada jedan od žešćih antievropljana, u Srbiji 2010. postao je nosilac prestižnog priznanja „Najevropljanin”. Kažu da je njegova velika zasluga što je Srbija stavljena na belu šengensku listu i dodaju da je presudno uticao da se pre dve godine formira proevropska vlada u Srbiji odlučivši se za savez sa demokratama.

U visoku politiku je ušao na velika vrata. Krenuo je 1989. godine kada je kao najbolji student i aktivan član SKJ, delegiran u Univerzitetski komitet. Tamo je upoznao profesorku Miru Marković. Odmah ju je osvojio. Zvala ga je šećerko. Sva vrata su mu bila otvorena i ekspresno je izabran za predsednika mladih socijalista Beograda i portparola SPS. Sve do petooktobarskih promena bio je veza Slobodana Miloševića sa narodom. Kažu da je najbolje u javnosti tumačio šta Milošević želi i namerava da uradi. Drugovi su ga zbog toga često zvali „mali Sloba”. Ko zna dokle bi dogurao da u novembru 1996. nesmotreno nije izjavio da je opozicija pobedila na lokalnim izborima u velikim gradovima. Zauvek je izgubio podršku Mire Marković. Za dotadašnje zasluge nagrađen je stanom od 90 kvadrata na Dedinju. Bila je to svojevrsna otpremnina, a umesto otkaza dobio je poruku da mu nema partijskog napretka i da će, Mirinom odlukom, zauvek ostati portparol socijalista. Strpljivi Dačić tada je pokazao da je i vešt političar. Primirio se i vredno radio kao poslanik u Saveznoj skupštini. Vratio se na velika vrata 2000. Postao je potpredsednik gotovo uništene SPS, prvi čovek beogradskih socijalista i napokon ministar. Dobio je resor informisanja u prelaznoj vladi. Istinsku političku rehabilitaciju pružio mu je Vojislav Koštunica, kome je zauzvrat obezbedio podršku socijalista manjinskoj vladi iz 2006. Već tri godine je na čelu SPS-a. Za Miloševićevog naslednika izabran je na sedmom kongresu partije, a od jula 2008. je i zamenik premijera Mirka Cvetkovića i ministar policije. O sebi kao političaru kaže: „Nacionalni bukvar naučio sam od Dobrice Ćosića, a politički uzor mi je Sveti Sava jer je uspeo da izmiri dva oko vlasti zavađena Srbina, što je pravo čudo.”

Rođen je prvog dana 1966. godine u Prizrenu u porodici milicionera Desimira i domaćice Jelene. Sa pet godina naučio je da čita i piše, znao je imena mnogih planina, reka i glavnih gradova, prepoznavao je većinu fudbalera i pamtio rezultate utakmica. Jednostavno bio je „čudo od deteta” o kome su pisale i novine. Voleo je da igra šah, a još više da oponaša televizijske spikere. Osnovnu školu je završio u Žitorađi, a gimnaziju u Nišu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na Odseku žurnalistike sa prosečnom ocenom deset. Oženjen je Sanjom, s kojom ima sina Luku. Nekada se hvalio da je ateista, danas kaže da je vernik i slavi Đurđic.

Mada je politika Dačićevo prvo i jedino zanimanje u njegovoj biografiji, zapisano je da je bio prvi čovek Sportskog saveza Srbije, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta i predsednik Košarkaškog kluba Partizan. Ipak najveće domete zabeležio je upravo u politici. Lukavstvom i političkim talentom uspeo je da 2003. pobedi svog političkog oca. Umesto smene koju mu je Milošević spremao na šestom kongresu partije, Dačić je zadržao mesto potpredsednika i krenuo u reformu SPS. Tada je izjavio: „Nije ovo Miloševićeva, nego Socijalistička partija Srbije.” Nametnuo se kao čovek razmeđa i diskontinuiteta. Uspešno se izvukao i iz afere „kofer”, kada je policija u stanu tadašnjeg viceguvernera Dejana Simića našla kesu sa 100.000 evra. Sa slave kod Simića otišao je pola sata pre dolaska policije. Oprezno je nastavio da se oslobađa Miloševićevog nasleđa. Nije se pojavljivao na godišnjicama smrti dojučerašnjeg vođe, ali je istovremeno tvrdio da se prvog predsednika SPS nije odrekao. Adut kod birača bili su mu stari kadrovi poput Mrkonjića, Škundrića, Obradovića… Istovremeno pažljivo je osluškivao šta se dešava na političkoj sceni i u pravo vreme uspevao da se prestroji. Tako je 2008. napustio Koštunicu i priklonio se Borisu Tadiću, za koga je znao da će ga najbrže uvesti u demokratsko, proevropsko društvo i približiti Socijalističkoj internacionali. Ponovo je dobro procenio. Kao ministar policije shvatio je šta i kako treba da radi, pustio je profesionalce da rade svoj posao, zbog čega će ostati upamćen, s čime se slažu i njegovi najveći kritičari, kao razuman, odgovoran i vredan ministar unutrašnjih poslova, možda i najbolji od 2000. godine.

Ovo je najuspešnija Dačićeva politička godina. U partiju su došle nove generacije i šef sada mnogo lakše može da dovrši reformu i sagradi novi politički identitet SPS-a. O Miloševiću se sve manje priča i sve manje je bitno da li će njegova slika stajati na sledećem partijskom kongresu. Dačić je pokazao da je najbolje naučio da sluša i sasluša ljude: „Siguran sam da ćemo sa PUPS i JS imati više od deset odsto podrške i nećemo samo popunjavati rupe do parlamentarne većine”. I dalje će ostati veran partnerstvu sa DS jer, kako mnogi tvrde, upravo zbog toga je i dobio ovogodišnju titulu za najevropskijeg političara u Srbiji.

Izvor: Blic