Поништене Светиње и душевни геноцид

Далматинска епархија

Православни становници у приморским градовима и на далматинским острвима срећу се још у раном средњем веку. Били су то углавном православни Грци, а касније у XIV, XV и XVI веку, постоје и колоније Срба.

У XIV веку, основана су три српска манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који постају духовна средишта, културна стецишта и национална зборишта српског народа у Далмацији.

Када је, 1718. цела Далмација пала под млетачку управу, Србима у Далмацији наметнута је црквена власт Филаделфијске архиепископије. Новој власти српски православни живаљ се снажно одупрео због тога што је ова архиепископија прихватила унију са Римокатоличком црквом. Срби нису хтели да признају унијатског архиепископа и захтевали су да добију архијереја из свога рода и своје Цркве, Пећке патријаршије.

После Пожаревачког мира, 1718. Српском црквом у Далмацији управљао је једно време Саватије Љубибратић, избегли херцеговачки митрополит. Владику Саватија наследио је његов синовац Стефан Љубибратић, кога је млетачка власт прогнала 1722.

Спречавани да редовним путем добију свог духовног поглавара, представници православног свештенства и српског народа изабрали су 1750. за свог епископа угледног протопопа Симеона Кончаревића, човека широке културе и црквене преданости. По одобрењу пећког патријарха, Симеона је рукоположио дабробосански митрополит са двојицом епископа. Као народни трибун и родољуб, владика Симеон је 1753. протеран из Далмације, и од тада је прошло много времена док Срби у Далмацији нису добили свога владику. Тек под француском влашћу, одобрено је православним Србима да организују црквени живот и имају свога епископа. После тог одобрења, за далматинског епископа постављен је избегли херцеговачки митрополит Бенедикт Краљевић (1810–1829). Одласком Француза, владика Бенедикт се под снажним притиском аустријске власти и Римокатоличке цркве приклонио унији. Православни српски народ то није прихватио, и владика Бенедикт Краљевић је морао да се повуче са епископског трона.

У Другом светском рату, страдало је 27 свештенослужитеља, 22 свештеника и 5 монаха. Италијанске окупационе власти интернирале су у Италију, у један од логора у околини Фиренце Владику Иринеја Ђорђевић, који је ослобођен тек после капитулације Италије. Током ратних 1941–1945, на просторима Далматинског владичанства уништено је 17 цркава, а оштећене су 23. Страдала су 2 манастира и 18 парохијских домова, а 12 црквених објеката је тешко оштећено. Уништено је 49 архива и 30 црквених библиотека.

У рату 1991–1995. године, у Далматинској епархији срушено је 14, а оштећено 45 храмова. Порушене су цркве у местима: Броћанац, Главина Доња (код Имотског), Дабар, Земуник Доњи, Кашић, Скрадин, Црно код Смоковића, Шушци. Један парохијски дом је уништен, а 13 је оштећено.

Хрватском агресијом на Републику Српску Крајину, операцијом „Олуја“ августа 1995. српски народ је прогнан, а његове светиње опљачкане, оскрнављене и уништене. Ово је епархија Српске православне која нема ниједно свештено лице (новембар 1996). И после потписивања Дејтонског споразума, минирана је октобра 1996. црква Свете Недеље у Карину, и демолиран храм у Обровцу.

Sibenik, entry gate in metropolitan court, 4. august 1997.
Шибеник: Саборна црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1810. Иконостас урађен 1827. Непознато лице, за време богослужења пред верницима, ушло је у храм и разбило велики полијелеј (лустер) (1991–1993).

Епархијска резиденција - оштећена митраљеском ватром. Према извештају надлежних црквених власти, проваљена, опљачкана и демолирана. На неколико места прокишњава, тако да је пао плафон на више места (1991–1993) (Извештај бр. 10/96 од 24. септембра 1996).

Парохијски дом - проваљен и делом опљачкан у децембру 1992.

Баљци: Црква Рођења Светог Јована Крститеља – подигнута 1730. Обновљена 1976. Оштећен кров и јужна фасада (1991–1993).

Benkovac, Orthodox church, built 1885.Бенковац: Црква Рођења Светог Јована Крститеља – подигнута 1875, на месту старије из 1590. Иконостас из XIX века. Црква делимично оштећена (1991–1993). Проваљена августа 1995. Парохијски дом из XVI века. У XVIII веку служио као резиденција далматинског епископа и писца Симеона Кончаревића. Проваљен и демолиран од хрватске војске августа 1995. Два парохијска дома проваљена и опљачкана августа 1995.

Билишани: Црква Рођења Светог Јована Претече – подигнута 1860. Иконостас из исте године. Проваљена и демолирана (1991–1995).

Биљане Горње: Црква Светог великомученика Георгија – грађена у две фазе: прва, друга половина XIV века; друга, 1537. Гранатирана од хрватске војске (1991–1993).

Биовичино Село: Црква Светих апостола Петра и Павла – саграђена 1524, обновљена 1710. На иконостасу се налазе познате „Бусовићеве царске двери“ из 1704. Проваљена и демолирана августа 1995. Парохијска кућа проваљена и демолирана августа 1995.

Биочић (Тепљух): Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута на темељима старије око 1780. Иконостас из друге половине XVIII века. Проваљена и демолирана августа 1995.

Братишковци: Црква Светог Николе – подигнута 1592. Иконостас комбинован иконама из XVIII и XIX века. Гранатирана од стране хрватских агресора (1991–1993).

Брибир: Црква Светих Јоакима и Ане - из 1574. Проваљена, а инвентар оштећен; иконостас без престоне Христове и Богородичине иконе и без пола икона изнад иконе Тајне вечере (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).

Броћанац (код Сплита): Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута у XVIII веку. Обновљена 1805. и 1989. Срушена од стране Хрвата (1991–1993).

Главина Доња (код Имотског): Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1722, обновљена 1884. У једном од извештаја са подручја ове епархије каже се: „Са великим болом и тугом извештавамо Вас да је свети храм Успења Пресвете Богородице у Имотском Главина Доња, ноћас 29. 10. 1991. године у 1 ч., миниран и порушен. Уништен је иконостас са непроцењивом вредношћу. Врата су разнесена у парчиће. Подне камене плоче излетеле су из својих лежишта, прозори су поиспадали, зидови попуцали, кров је растрешен….“ Током 1992. ова црква је срушена до темеља.

Голубић: Црква Преноса моштију архиђакона Стефана – подигнута 1462. Касније дограђивана. Иконостас из XIX века. Јако оштећена, неупотребљива (ЕЦММ, ¤ 1/94,86).

Дабар (код Сплита): Црква Свете Недеље – подигнута 1976. Порушена од Хрвата (1991–1993).

Далматинско Косово: Црква Светог мученика Лазара Српског – подигнута 1889. Иконостас с краја XIX. Опљачкана и оштећена августа 1995.

Дрниш: Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1618. на темељима старије. Нова подигнута 1905. У рату 1941–1945 опљачкана. Генерално обновљена 1983. Током ратних операција 1991–1993 кров и звоник погођени гранатама. Унутрашњост демолирана (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).

Дрниш (на гробљу): Црква Светог арханђела Михаила – подигнута 1852. Проваљена и демолирана августа 1995. Парохијски дом проваљен и опљачкан августа 1995.

Жагровић: Црква Преноса моштију Светог Николаја - из 1537. Унутрашњост демолирана (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.). Парохијски дом проваљен, девастиран и делимично опљачкан (Извештај од 9. маја 1997.).

Zegar, parohian court, 4. march 1996.
Жегар: Црква Светог великомученика Георгија – првобитна подигнута 1610. Садашња из 1897. Демолирана (1991–1995). Парохијски дом спаљен, остали само зидови (1991–1995).

Задар: Црква Светог пророка Илије – подигнута 1563; обновљена 1773. У Другом светском рату знатно страдала. Обновљена 1969/70. Иконостас дјело с почетка XIX века. Почетком 1992. проваљена, демолирана и украдено седам икона (иконе накнадно пронађене у Загребу).

Капела Светог архангела Михаила - на гробљу подигнута 1886. Проваљена и демолирана. Зидови оштећени гелерима граната (1991–1993).

Земуник Доњи: Црква Светог Саве Српског – подигнута уочи Другог светског рата. Срушена од стране Хрвата 1992.

Ивошевци: Црква Светог Јована Крститеља - из IX века; обновљена 1967. и 1975. Унутрашњост демолирана и део инвентара уништен (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).

Ислам Грчки: Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1675. као задужбина Стојана Јанковића. Обновљена 1712. . У јануару 1993. цркву гранатирала хрватска војска.

Јагодња: Црква Светог Симеона Монаха – подигнута у XVIII веку, са знатном изменом 1869. У Другом светском рату уништени богослужбени предмети, црквене и матичне књиге. Обновљена 1968. Оштећена хрватском артиљеријом (1991–1993). Црква готово разорена; унутрашњост демолирана и делом уништена (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).

Кањани: Црква Свете преподобне Параскеве - из 1782. На истим темељима подигнута нова 1888. Инвентар добрим делом оштећен а иконостас без једног дела икона (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).
Karin, Orthodox church, built 1537. Svete Nedelje, view before mine Karin, Orthodox church Svete Nedelje after mined, 4. may1997. Karin, Orthodox church Svete Nedelje after mined, 4. may1997.


Карин:Црква Светих великомученика Кирика и Јулите - подигнута 1537. Оштећена и оскрнављена (ЕЦММ, ¤ 1/94, 86).

Црква Свете Недеље – подигнута 1985. године. Оштећена и оскрнављена. (ЕЦММ, ¤ 1/94, 86). Од снажне експлозије потпуно срушена, а оштећене су и четири куће у околини 23. августа 1996. године (Политика од 24.08.1996. преноси извештај хрватске агенције HINA).

Kasic, Orthodox church, interior, 15. april 1997.
Кашић:Црква Светог пророка Илије – подигнута 1872. Уништена од хрватске армије у току ратних операција, гранатирана и неупотребљива (ЕЦММ, ¤ 2/95,41).

Kistanje, distroy tombstove, 14. may 1996.
Кистање:Црква Светог Николе – подигнута 1536. У Другом светском рату порушен звоник. После рата обновљена. Проваљена и демолирана августа 1995.

Црква Светих Кирила и Методија – подигнута 1891. Гранатом пробијен зид августа 1995.

Knin, graves kildd Serbs in Knin, august 1995.
Книн: Црква Покрова Пресвете Богородице – подигнута 1866. Страдала у Другом светском рату. Нова подигнута 1971. на темељима старе. Оштећена септембра 1995.

Кожловац: Црква Свете великомученице Недеље - из темеља обновљена 1961. Унутрашњост демолирана и инвентар делом уништен (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).

Коларина: Црква Свете Петке - из 1682.. Село пусто и разорено, црква стоји у пољу, али терен око ње вероватно миниран и самим тим неприступачан (Извештај бр. 178/97, од 9. јуна 1997.).

Коњеврати: Црква Светог Димитрија – подигнута 1864. Августа 1991. „…у храму су поскидане и поломљене веома вредне иконе итало-критске школе. Неке су остале поломљене, те половина икона однета. Однето је и вредно Јеванђеље – руско издање, крст са дарохранилнице, икона Благовести са царских двери, икона Христа у чаши са дарохранилнице, и друге.“ (Извјештај од 27. августа 1991..)

Кричке: Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1744, генерално обновљена 1983. Оштећена (1991–1993). Парохијски дом оштећен 27. и 28. марта 1992.

Лишане Тињске: Црква Свете Тројице – подигнута 1854. Иконостас из друге половине XIX века. Оштећена артиљеријом хрватске војске 1993.

Manastir Dragovic
Манастир Драговић: Црква Рођења Пресвете Богородице- подигнута 1395 од православних Срба који су са својим калуђерима избјегли после Косовске битке, из Србије и Босне у далматинске крајеве. Манастир је подигнут на ријеци Цетини, недалеко од Врлике. Смишљеним формирањем вештачког језера Перућа 1954. древни манастир је, заједно са српским селима која су се налазила низводно уз саму реку Цетину, потопљен, а српски живаљ исељен. Данашњи манастир је треће манастирско здање, и на трећем локалитету, подигнуто 1959. Током 1991-1993 манастир је више пута проваљиван.



Monastery Krka, tresure, 10. april 1997..Monastery Krka, saloon, 17. april 1997. .

Manastir Krka, class of seminary 10. april 1997. Manastir Krka, class of seminary 10. april 1997. Monastery Krka, saloon, 17. april 1997.

Црква Светог архангела Михаила, задужбина кнегиње Јелене Шубић из 1350. Комплекс манастира чини манастирска црква, трпезарија, конаци, зграда Богословије Света три Јерарха (Богословија основана 1615, и са малим прекидима радила до 1995.), и помоћне зграде. Храм, трпезарија са манастирским конаком, уз тремове и високи звоник, чине једну целину груписану око манастирске порте. Манастирска капија оштећена. У храму све испретурано; двери отворене а на Часној трпези све ствари разбацане. У манастирском салону све у влази (зидови и плафон); намештај поломљен и испретуран. Све просторије у конаку демолиране и делом опљачкане. Стара манастирска Ризница проваљена и у тоталном нереду, са преосталим књигама и инвентаром на поду. Библиотека такође сва у хаосу и испретурана. У порти срушен споменик. На звонику испред капеле камени крст

Logori u kojima su muslimani u severoistočnoj Bosni mučili i ubijali srpske civile


Mesta najgnusnijih zločina
Muslimani i Hrvati držali su srpske žene i devojke u javnim kućama
PiŠe: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti

Ukupno 400 logora za Srbe u 181 naselju u BiH rezultat su progona srpskog civilnog stanovišta koji su vršili muslimanska Stranka demokratske akcije i Hrvatska demokratske zajednica.

POSAVINA - Na području Posavine, u opštinama Brčko, Gradačac, Orašje, Šamac, Odžak - Vukosavlje, Derventa, Brod, Doboj i Modriča postojalo je 45 registrovanih logora. U Brčkom ih je bilo čak 19, ali u Odžaku-Vukosavlju, u naselju Novi Grad, vršene su najgnusnije radnje, ponižavanja i silovanja. Zatim u Brodu, gde je takva praksa i započela, postoje brojna svjedočenja o silovanjima i masakrima pa i priznanja izvršioca kao što su Alija Selimović, Havić Enes, Hodžić Bećir i Mujčin Age Senad, kao i svedočenja preživelih žrtava ovih monstruma.

SREDNJA BOSNA - U srednjoj Bosni registrovano je 35 logora za Srbe - u Zenici ih je bilo čak 12, s tim što je "najpoznatiji" bio KPD Zenica. U Visokom je postojalo deset logora (najzloglasniji u kasarni "Ahmet Fetahagić"). Posebno ozloglašen bio je logor Kamenica kod Zavidovića; posle pada Vozuće 10. septembra 1995, Hrvati su naterali zarobljene Srbe da iskopaju jame, a zatim su im motornim testerama odsekli glave.


Dosije broj 2-S-63; srpski dečak koga su mučili i ubili muslimani iz Srebrenice
Na posmrtnim ostacima srpskog dečaka S. S, rođenog 19. oktobra 1980. u selu Donja Kamenica, SO Zvornik, broj protokola 2-C-63, koji je pronađen osam meseci posle smrti u šumama Gođanskih brda, mogle su da se uoče povrede:
- odsečena desna ušna školjka oštricom mehaničkog oruđa;
- otvoren prednji zid trbuha u obliku kvadrata oštricom mehaničkog oruđa;
- posekotine na tkivu poglavine u čeono-temenim predelima glave, nanete oštricom mehaničkog oruđa;
- prostrelne rane na glavi, nanete dejstvom projektila ispaljenih iz ručnog vatrenog oružja, najverovatnije iz blizine, sa ulaznim otvorom u levom čeonom predelu i kanalom prostreline koji se pruža pravcem: put nazad, naniže i u desno, završavajući se na mestu odlomljene ljudske desne slepoočne kosti put spolja...
Od odeće, na sebi je imao samo plavi radnički mantil koji je u obliku suknje pokrivao donje ekstremitete i bio vezan rukavima oko pasa.
SARAJEVO - Sarajevska oblast imala je najviše logora u kojima je držano i zlostavljano srpsko stanovništvo - čak 88. Logori su bili u obdaništima, školama, domovima, fakultetima. Najzloglasniji je bio kasarna "Viktor Bubanj" - mnogi nisu izašli iz tog mučilišta. Posebno treba spomenuti javne kuće u kojima su držane Srpkinje: podrum Hotela "Zagreb" sa 50 žena na kojima su se iživljavali pripadnici jedinica Teritorijalne obnove, Studentski dom "Bjelave" (30 žena), zatim Sportski centar "Zetra" (30 žena), kafić "Borselino" (deset žena), Građevinski fakultet (100 žena). U okolini Sarajeva u silosu u Tarčinu postojao je logor u kojem je u jednom oknu bilo po 50 zarobljenih Srba, a u periodu maj-jun 1992. čak 600 zatočenika. Treba spomenuti i logor Krupa u Pazariću, bivše skladište JNA u kojem je držano 150 srpskih zatočenika.

TRAVNIČKO - BUGOJANSKA REGIJA - U ovoj oblasti bilo je 35 logora, najviše u Travniku i Bugojnu. U ovim mestima bilo je i javnih kuća u kojima su zlostavljane srpske žene - u kući ubijenoga Relje Lukića držano je 15 Srpkinja, a u zimskom ski centru "Rostovo" 30 njih.

LIVANJASKO-KUPREŠKI KRAJ - U Osnovnoj školi "Ivan Goran Kovačić" bio je veliki sabirni centar, a postojalo je još 28 logora slične namene.
CAZINSKA KRAJINA - Broj logora u Cazinskoj Krajini bio je najmanji - ukupno 15, uglavnom u Bihaću i Cazinu.

SEVEROISTOČNA BOSNA - U ovoj oblasti postojao je 61 logor u kojem su Srbi bili zatočeni. Najviše ih je bilo u Tuzli, 16 logora, a slede Srebrenik, Gračanica, Lukavac, Banovići, Kladanj, Kalesija, Ugljevik, Lopare. Glavni logor bio je u okružnom zatvoru u Tuzli zatim je to i kasarna "Husinskih rudara". U prostorijama srednjoškolskog centra držali su javnu kuću sa 100 Srpkinja. Na putu ka Srebreniku kod Previla u privatnoj kući držali su 15 žena.

PODRINJE - Podrinjska regija imala je 24 logora od kojih najviše u Goraždu (13), pet u Srebrenici, a slede Vlasenica, Milići, Višegrad, Bratunac, Čajniče, Rudo, Rogatica, Šekovići i Zvornik.

HERCEGOVINA - U Hercegovini je postojalo 60 logora, najviše u Mostaru i Konjicu. Najzloglasniji su bili Bradina, Čelebići kod Konjica, Rodoč kod Mostara i Dretelj kod Čapljine. Javne kuće u kojima su držane Srpkinje postojale su u kafiću "Amadeus" u Konjicu (20 zatočenica) i Buturević Polju (50 zarobljenih Srpkinja). Mostarski logor bio je podeljen između HVO i HOS, a centralni logor bio je u Rudaču. Logor Dretelji kod Čapljine bio je najzloglasniji u BiH - osim što su ponižavani i silovani, zatočenici ovog logora bili su posebno svirepo mučeni i zlostavljani.

ZAPADNA KRAJINA - Tri logora postojala su u ovoj oblasti, a osnovani su posle pada opština Sanski Most, Ključ, Mrkonjić Grad, Petrovac, Glamoč, Drvar i Grahovo.

Golgota Srba u Gornjem Rahiću

Svedok 679/95-18 naveo je da mu je čuvar Asmir Tatarević nožem odsekao parče mišića sa unutrašnje strane leve potkolenice i naterao ga da to pojede
PIŠE: DR DARKO TRIFUNOVIĆ, FAKULTET BEZBEDNOSTI

Najveći broj Srba u severoistočnoj Bosni proteran je iz najvećeg grada te oblasti - Tuzle.
I ne samo to; u Tuzli su bili sabirni centri u koje se slivalo srpsko stanovništvo proterano ili zarobljeno u ostalim naseljima ove regije. Naredna poglavlja upravo su o logorima i mestima zatočenja u kojima su muslimani držali, mučili i ubijali srpske civile. Takođe, nikada neće biti zaboravljen i mučki napad na kolonu JNA 15. maja 1992, kada je u Tuzli ubijeno preko stotinu nedužnih, golobradih mladića koji su se, po dogovoru, povlačili iz tuzlanske kasarne. Mnogi Srbi koji su početkom rata ostali u Tuzli, verujući u njenu "građansku" opciju, osvedočili su se kako izgleda taj recept. Većina ih je proterana iz tog grada pod strahovitim pritiskom i pretnjama. Neki od tih nevoljnika su, bežeći preko linije fronta, stradali upadajući u minska polja.


jedna neidentifikovana srpska žrtva

Ništa bolje nije bilo ni u ostalim gradovima i naseljima severoistočne Bosne. To se posebno odnosi na Banovice, Živinice i Kladanj. Malobrojniji Srbi u Banovicima bili su strašno ponižavani. Mučenja glađu, prebijanjem, zlostavljanjem, bezrazložna hapšenja, odvođenje na prisilni rad na prvu liniju fronta ka Vozući i Loznoj - ovo je samo deo gnusnih postupaka muslimana nad srpskim civilima. Srbi u Kladnju i okolini večno će pamtiti kolektivno saterivanje u prostorije Osnovne škole u Stuparima i danonoćno probijanje kroz šumska bespuća do prvih slobodnih srpskih teritorija. Egzodus srpskog stanovništva iz ove opštine preko planinskih vrleti spasio ih je od muslimanskog koljačkog noža.

Bilans od više od 60.000 prognanih Srba iz blizu 100 naselja, mahom opljačkanih i zapaljenih, kao i osam registrovanih stratišta, svedoče o golgoti srpskog stanovništva u severoistočnoj Bosni.
Logor i stratište u Gornjem Rahiću bili su najozloglašeniji i pod hitno bi trebalo pokrenuti inicijativu za podizanje spomen-područja u znak sećanja na žrtve muslimansko-hrvatskih zločina.

Svedok 679/95-17, Srbin koje je od maja 1992. do početka 1993. godine držan u logoru Rasadnik u Gornjem Rahiću kod Brčkog, opisuje deo muka kroz koje je prošao. "Kada su me doveli u zgradu za dozrevanje obranog voća u rasadniku početkom maja 1992, zatekao sam sedam-osam uhapšenih Srba. Mene su dvojica, Šok i Kobra, često izvodili u druge prostorije u noćnim časovima. Prvo su mi odsekli deo levog stopala, svrdlom za drvo bušili su mi grudni koš sa prednje strane u visini desne dojke, nožem su mi na više mesta zasecali levu i desnu ušnu školjku. Nekom napravom u vidu kuke pokušali su da mi izvade levo oko od čega mi je ostao ožiljak. Gasili su mi cigarete duž kičmenog stuba. Naročito su me udarali u predelu bubrega, kičme i po glavi. Udarali su me sve do onesvešćivanja, a posle toga su me polivali vodom. Više puta vezivali su mi desnu ruku za levu nogu žicom, od čega su mi ostali ožiljci.

Boravio sam u ovom logoru dva meseca i ne znam tačno koliko sam puta za to vreme bio izvođen i tučen do onesvešćivanja. Ležali smo na golom betonu bez pokrivača i prostirača, a jednom dnevno dobijali smo po parče hleba - vekna hleba deljena je na 13 logoraša. Uz hleb smo dobijali po pet-šest kašika kuvane hrane, koja nije imala nikakav ukus, niti začine... Niti su nas šta pitali, samo su nas izvodili i tukli, psujući nam četničku majku i preteći da će nas sve likvidirati".
Svedoka 679/95-18 muslimani su uhvatili u njegovom vozilu na kontrolnom punktu i doveli ga u Gornji Rahić, u prostoriju komore za dozrevanje voća, gde je zatekao 11 uhapšenih Srba. Odatle su ga hrvatski i muslimanski vojnici vodili na razne punktove i tamo su ga nemilosrdno tukli. Vodili su ga i u fabriku "Biljana" u Maoči, gde su prisutne radnike podsticali da ga udaraju, pa su ga oni tukli do besvesti. Udarale su ga i žene i deca, koji su se tamo zatekli. Kad je došao k svesti, video je da su mu bile vezane ruke i noge. Tek četvrtog dana je prvi put dobio vodu, ali u toj vodi je bio prašak za pranje veša. Po naređenju čuvara, koji mu je uz to stavio i nož pod vrat, morao je da popije tako zagađenu vodu.

Asmir Tatarević mu je zabijao šilo između prstiju obe ruke i u nogu od čega su mu ostali ožiljci. Posle toga mu je Asmir nožem odsekao parče mišića sa unutrašnje strane leve potkolenice i naterao ga da to pojede. Među najopasnijima bio je jedan koga su zvali "Šok". On je svedoka udarao pesnicama po glavi, a potom nogama po grudnom košu. Tom prilikom su mu polomljena rebra. Dva puta su ga izvodili na lažna streljanja i potom oba puta tukli do onesvešćivanja. Zahtevali su da prizna da je ubijao žene i decu, a da su tela ubijenih muslimana i Hrvata spaljena u kafileriji u Brčkom.
U ovom logoru je svedok proveo 31 dan i za sve vreme je ležao na golom betonu. Za to vreme prisiljavan je da iskopava neeksplodirane artiljerijske granate - nesrećnik je namerno udarao lopatom po upaljaču granate ne bi li eksplodirala i ubila ga, ali to se nije dogodilo. Pokušao je sebi da oduzme život i tako što je sekao vene na levoj ruci, ali stražar je to primetio i odveo ga kod lekara, koji mu je zašio ranu. Posle toga je bio neprekidno vezan da bi mu onemogućili da izvrši samoubistvo.

Noćna prebijanja i gaženja


U logoru u Gornjem Rahiću Srbi su bili prebijani više puta svakog dana, uglavnom noću, spavali su na betonu i dobijali pomalo hrane jednom dnevno


PIŠE: DR DARKO TRIFUNOVIĆ, FAKULTET BEZBEDNOSTI


Svedok 617/95-18, Srbin kojeg su muslimanske i hrvatske snage držale u logoru u Gornjem Rahiću 55 dana, opisuje kako je izgledalo "ispitivanje" u tom zloglasnom centru.
"... Odveli su me u rasadnik u komoru za dozrevanje voća i zatvorili. Tu su bila još četiri Srbina iz Brčkog. Odmah su počeli da me ispituju. Prilikom ispitivanja su me tukli. Udarali su me nogama na kojima su imali čizme, pesnicama, palicama, komadima metalnih šipki i kundacima od oružja. Udarali su me po svim delovima tela, a najviše po leđima i glavi. Udarali su me tako svakog dana tri-četiri puta, a najviše u noćnim časovima. Povremeno su dolazili i pripadnici HOS. Među njima su bili "Šok", "Kobra", "Sova" i drugi. Oni su govorili da su došli iz Zagreba i Splita i iz drugih mesta sa zadatkom da uništavaju Srbe. Izvodili su nas na utovar i istovar kamiona, a posle da otkopavamo neeksplodirane minobacačke i haubičke granate. Ja sam lično otkopao pet granata kalibra 155 mm čija je težina bila po 42 kilograma... Sve vreme boravka u logoru smo ležali na golom betonu bez pokrivača, a hranu smo dobijali jednom dnevno u malim količinama.".
Svedoka 617/95-36 su takođe, nakon hapšenja, zatvorili u garažu rasadnika i odmah počeli da ispituju. Ispitivao ga je lično Galib Hadžić koji mu je psovao majku srpsku i udarao ga ne samo nogama na kojima su bile čizme, već i palicom i pesnicama. I narednih 19 dana, koliko je svedok proveo u ovom logoru, muslimanski vojnici su nastavili da ga tuku i to najčešće u noćnim satima. U tom periodu je svedoku, prilikom ovakvih svakodnevnih premlaćivanja, izbijeno šest zuba iz gornje vilice i napravljeno mu je nekoliko posekotina na desnoj ruci. Svedoku se i sada od zadobijenih udaraca javljaju strahoviti bolovi u predelu rebara sa obe strane i glavobolje.
Prema iskazima svedoka 617/95-2 i 617/95-7, koji su takođe bili zatočeni u ovom logoru u rasadniku, muslimanski vojnici su ih tukli, s tim što su svedoka 617/95-7 posebno tukli po glavi, kolenima i po stomaku. Svedok 617/95-14 navodi sledeće o svom boravku u logoru, u garaži rasadnika: "... Ispitivao me je Galib Hodžić. Tukao me je i pretio da će me ubiti. Naređivao mi je da stanem uza zid, pa su me on i drugi udarali po svim delovima tela. Bio sam sav u krvi posle te tuče. U toj garaži sam spavao na patosu i samo smo u malim količinama dobijali nekad jednom, nekad dva puta dnevno hranu...".
Indicije o zločincima:
1. Hadžić Galib zvani "Gale" ili "Gali", od oca Himze i majke Safije Pašalić, rođen 21. novembra 1947. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, u Ulici Osmana Đikića 23, pre rata bio inspektor SUP-a u Brčkom, član Kriznog štaba u Gornjem Rahiću;
2. "Šok", pripadnik HVO, stražar;
3. "Kobra", pripadnik HVO, stražar;
4. "Sova", pripadnik HVO, stražar;
5. Fazlić Muhamed, pre rata radio kao milicioner u Brčkom;
6. Tatarević Asmir, od oca Mevludina i majke Zahide Fazlić, rođen 14. juna 1964. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, M. Šehića 2, pre rata radio u luci u Brčkom;
7. Osmanović Osman, zvani "Osmo", od oca Šemsa i majke Hajke Jukić, rođen 14. marta 1960. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, Ulica H. Jerkovića 160, pre rata radio kao inspektor za suzbijanje privrednog kriminaliteta, član Kriznog štaba u Gornjem Rahiću;
8. Osmanović Ferhat, od oca Šemsa i majke Hajke Jukić, rođen 16. aprila 1954. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, Ul. H. Jerkovića 160, član Kriznog štaba u Gornjem Rahiću;
9. Fazlović Ferid, od oca Muše i majke Emine Mekić, rođen 5. maja 1954. u Islamovcu, Opština Brčko, bio nastanjen u Brčkom, Fadila Jahića Španca 2, pre rata na funkciji šefa Detašmana Službe državne bezbednosti u Brčkom, pripadnik Vojne komande 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine;
10. Fejto Mensur, pre rata živeo u Brčkom;
11. Mehmedbašić Mirsad, zvani "Žućo";
12. Ilija Kelava, iz Gunje, star oko 25 godina, pripadnik HVO;
13. Vesna Gunje (ili iz Gunje), pre rata radila u kafiću "Boem" u Brčkom;
14. Peljto Mensur, od oca Nedžiba i majke Emine Ćosić, rođen 27. marta 1967. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, H. Šekovića 8, karatista;
15. Lišić Mirsad, od oca Meksuda i majke Raze Čajić, rođen 2. aprila 1966. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, M. Tešića 5;
16. Suljić Damir, zvani "Makija", od oca Smajila i majke Zahide Fazlić, rođen 1. decembra 1967. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, Ulica Braće Suljagića 72, član Kriznog štaba u Gornjem Rahiću, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine;
17. Bilić Vinko, zvani "Bili", od oca Joze i majke Danice Jurić, rođen 29. oktobra 1965. u Dubravama, Opština Brčko, bio nastanjen u Brčkom, Banovićka bb, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine;
18. Markić Ivica.

Kazamat u skladištu


Svedok: Prolazili smo između redova njihovih vojnika koji su nas tukli svim i svačim


PIŠE: DR DARKO TRIFUNOVIĆ, FAKULTET BEZBEDNOSTI


Nijedan musliman ni Hrvat osumnjičen za genocid nad Srbima iz Brčkog u logorima u Gornjem Rahiću nije priveden pravdi.
Jedan od logora za Srbe u Gornjem Rahiću nalazio se u skladištu građevinskog materijala, a bio je aktivan krajem 1992. i početkom 1993. godine. Jedan od srpskih svedoka navodi: "... Mene su 15. septembra 1992. zarobili uniformisani vojnici sa amblemima HVO. Odatle su nas odveli u Gornji Rahić, gde su nas prvo smestili u Zadružni dom. Ali pošto tamo nismo mogli svi da stanemo, odveli su nas u skladište građevinskog materijala, gde smo ostali šest meseci. Tu su komandu držali muslimani, njihova Vojna policija. Tu su nas tukli i maltretirali svakodnevno. Prolazili smo između redova njihovih vojnika koji su nas tukli svim i svačim. Meni su polomili nekoliko zuba. Izvesni Ilija "Hosovac" se hvalio da je zaklao LJubu Mlinara. Hrvatski vojnici su nas vodili da kopamo rovove. Upozoreni smo da ne smemo da bežimo i Zečević nam je rekao da, ukoliko jedan pobegne, deset će biti streljano. U martu 1993. godine, ja sam razmenjen...".
Indicije o izvršiocu:
1. Hamidović Adnan, od oca Husnije i majke Mujesire Muminović, rođen 28. oktobra 1968. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, Ulica 16. muslimanske NOUB 37, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine;
2. Lišić Samir, od oca Seada i majke Bagajete Hadžić, rođen 28. septembra 1973. u Brčkom, bio nastanjen u Gornjem Rahiću kbr. 5, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine;
6. Suljić Damir, zvani "Makija", od oca Smajila i majke Zahide Fazlić, rođen 1. decembra 1967. u Brčkom, bio nastanjen u Brčkom, Ulica Braće Suljagića 72, član Kriznog štaba u Gornjem Rahiću, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine;
4. Ilija, zvani "Hosovac";
5. Armin, iz Brčkog;
6. Zečević-Tadić Marin, od oca Mirka i majke Ruže Josić, rođen 2. februara 1944. u Gornjem Zoviku, Opština Brčko, bio nastanjen u Gornjem Zoviku, kbr.185, jedan od komandanata bataljona 108. Brčanske brigade tzv. Armije BiH;
7. Zečević Niko, iz Gornjeg Zovika

Tukli nas čime su stigli

PiŠe: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti

MESTO I VREME: Logor u mesnom domu u Gornjem Rahiću, kod Brčkog, septembar 1992. - početak 1993. godine.
KRATAK OPIS: U ovom logoru bili su smešteni Srbi, najčešće iz mesne zajednice Bukvik i iz drugih okolnih sela.

 
TELO STOJANA PUNDIĆA

Svedok 617/95-20 ovako opisuje boravak u logoru:
"... Muškaraca je bilo u sali Doma oko 260. Pošto je prostor bio veoma mali, a nas mnogo, mogli smo samo da sednemo na podu, a nije bili prostora da se leži. U prostoriju gde smo bili zatvoreni, ulazili su po više puta dnevno, a najčešće u noćnim časovima, muslimanski i hrvatski vojnici, pa su nam psovali majku srpsku, majku četničku i udarali su nas nogama na kojima su imali čizme, pesnicama, palicama, komadima plastičnog creva, metalnim šipkama i drugim sredstvima koja su im se našla pri ruci.
Noću bi naredili da svi stanemo mirno i tada su nas tukli. U svakoj tuči pretili su nam da ćemo svi biti poubijani i da za nas nema mesta za život u njihovim selima. Davali su nam jednom dnevno po jedno malo parče hleba i po 2-3 kašike kuvanog pirinča bez začina i mesa. Ostao sam u tom logoru 20 dana...".

 
PUNDIĆU JE GLAVA ODRUBLJENA OŠTRICOM MEHANIČKOG ORUŽJA

Svedok 617/95-27 navodi:
"... Mene su uhapsili i odveli u selo Gornji Rahić i tamo me smestili u prostorije Mesnog doma. Tada su mi vojnici oduzeli sve lične stvari. Izvodili su nas po grupama u druge prostorije i tamo tukli, pa kada bi se oni koji su odvedeni vraćali, bili su isprebijani, modri i u krvi. To su činili više puta u toku dana, a najčešće u toku noći. Nisu dozvoljavali da spavamo. Ulazili su više puta u toku noći i kada god bi ušli, terali su nas da stanemo mirno i uvek su nam pretili.
Ja sam zadržan u Rahiću dva i po meseca i za sve vreme boravka u tom logoru, spavali smo na golom betonu, a hrana koju smo dobijali jednom dnevno bila je po kvalitetu loša i po količini nedovoljna.
Iz tog logora su svakodnevno, po grupama, izvodili uhapšene Srbe i terali ih na kopanje rovova i obavljanje drugih poslova. Pričalo se da su neki odvođeni i na sahranjivanje ubijenih Srba na području mesne zajednice Bukvik, ali ja nisam bio u toj grupi. Sa mnom je u ovom logoru bio i moj sin P, koji je bio u istoj sali. I njemu su prilikom tuče izbili jedan zub...".
Svedok 617/95-17 navodi:
"... Ja sam u logoru u Gornjem Rahiću bio od 18. septembra do 2. oktobra, kada sam odveden u Tuzlu. Za to vreme smo veoma često izvođeni na saslušanje, a najčešće u noćnim časovima. Prilikom saslušanja svakog puta su nas udarali, a najčešće pesnicama, palicama i nogama na kojima su imali čizme. U toj sali je bilo oko 200 uhapšenih Srba...".
O svom boravku u domu u Gornjem Rahiću svedok 617/95-14 kaže:
"... Uhapšen sam 15. septembra 1992. sa dva sina i suprugom. Uključeni smo u grupu u kojoj je bilo 500-600 Srba, muškaraca. Svi smo odvedeni u muslimansko selo Gornji Rahić i tamo smešteni u prostorije Osnovne škole i Doma. Zadržan sam u sali Doma dva dana i tu nas je bilo oko 500. Sve vreme smo sin i ja morali da stojimo. Muslimanski vojnici su ulazili u toku dana i noći, tukli nas nogama na kojima su bile čizme, pesnicama i palicama. U toku dana izvodili su nas po nekoliko puta ispred sale i tukli. Prilikom tuče psovali su majku srpsku i pretili da ću biti ubijen. Nazivali su me četničkim vojvodom, vadili su noževe i govorili da će me zaklati. Mene je najviše tukao Galib Hodžić i neki Lišić..."
Svedok 619/95-16 navodi:
"... Ja sam u sali Doma u Rahiću ostao dva meseca i pet dana. Za to vreme su hrvatski i muslimanski vojnici izvodili uhapšene po grupama i strahovito ih tukli. Tukli su nas nogama, na kojima su imali čizme, komadima plastičnog kabla i drugim predmetima. Kada bi se posle tuče vraćali, svi smo bili modri, u krvi i izubijani, tako da smo se teško kretali. Iz tog logora su svakodnevno izvodili, po grupama, uhapšene na kopanje rovova, pokrivanje kuća, na sahranjivanje ubijenih...".
Svedok 617/95-7 svedoči:
"Hrvatski i muslimanski vojnici su upali u selo Vujičići u mesnoj zajednici Bukvik u kojoj sam živeo. Pobegli smo u šumu, gde su nas uhvatili. Posle hapšenja su nas odveli u selo Rahići i tamo zatvorili u salu seoskog Doma. Kada su me izveli iz sale, jedan od vojnika udarao mi je glavu o zid, a drugi me je udarao nogama u predelu stomaka i kolena. Najviše me je udarao Galib Hodžić..."
Svedok 617/95-34 navodi:
"Prvo sam bila u logoru u Ulicama do 20. februara 1993, a onda su me odveli u Gornji Rahić, gde su me zadržali 20 dana, pa su me onda odveli na razmenu. Mene nisu tukli, ali su svakog dana govorili da ćemo biti poubijani..."
Galib Hodžić zvani Gale ili Gali, od oca Himze i majke Safije Pašalić, rođen 21. 11. 1947. godine u Brčkom i Senad Lišić iz Gornjeg Rahića, stražar, sumnjiče se, između ostalog, za najveća zlodela prema Srbima zatočenim u logoru u Gornjem Rahiću kod Brčkog

Kazamat za žene i decu

Hrvatski vojnici su grupno silovali Srpkinje koje su držane sa svojom decom, a nesrećne majke nisu imale da mališanima, koji su plakali od gladi, daju hleba

Piše: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti

U Osnovnoj školi u mestu Boće kraj Brčkog u septembru i oktobru 1992. bio je logor za srpske civile u kojem su držane i zlostavljane brojne srpske žene, zarobljene po okolnim mestima i u Brčkom.
Srpkinje koje su svedočile o golgoti koju su preživele u tom kazamatu bile su u velikoj grupi civila zarobljenih u napadu na srpsko selo Bukvik 14. septembra 1992. i susedna sela. Pošto su provele dva dana u logoru u Gornjem Rahiću, u školi, prebačene su u hrvatsko selo Boće i smeštene u prostorije Osnovne škole, koja je bila pretvorena u logor za Srbe.

 

Dok je, u toku noći između 17. i 18. septembra, svedokinja 617/95-16 ležala na podu Osnovne škole sa dvoje male dece i svojom svekrvom, ušla je jedna žena sa jakom baterijskom lampom. Uperila je svetlo prema ženama, koje su ležale na podu, i posle kraćeg zadržavanja izašla (prema indicijama, reč je o Fatimi (Fati) koja je pre rata radila kao konobarica u Boću u kafani "Tromeđa", vlasništvo Dilberović Pera iz Boća; Fatima je organizovala silovanja zarobljenih Srpkinja u Boću). Neposredno posle toga je ušao hrvatski vojnik u uniformi i pozvao svedokinju da izađe iz te prostorije. Ona je počela da plače, predosećajući šta može da joj se dogodi. Vojnik je uhvatio za ruku i na silu izvukao iz te prostorije u kojoj su joj ostala deca koja su plakala. NJena ćerka je bila pod visokom temperaturom.

Doveo je u hodnik i počeo da vređa, govoreći joj da je srpsko đubre, a potom joj je naredio da legne na pod. Došao je još jedan hrvatski vojnik koji je počeo da joj skida odeću i, stavljajući joj cev oružja u usta, zapretio joj je da ne sme ni da viče ni da plače. Zatim je silovao. Zatim je silovao i drugi vojnik, a posle toga i treći, koji je u međuvremenu došao. Zapretili su joj da ne sme nikome da priča o tom događaju, jer će u protivnom dovesti još sedmoricu da je siluju.

I svedokinja 617/95-33 je bila u isto vreme u logoru u Osnovnoj školi u Boću. Ona navodi da je u ovoj školi tada bilo zatvoreno oko 90 žena i dece i da su svi bili smešteni u dve prostorije. Ona potvrđuje da je u kasnim večernjim časovima ušao u sobu hrvatski vojnik koji je nosio baterijsku lampu sa jakom svetlošću i da je naredio svedokinji 617/95-16 da pođe sa njim, da je ona počela da plače i da su i njena deca plakala. Takođe je navela da je tu bila i njena svekrva. Pošto nije htela da pođe, vojnik ju je uhvatio snažno za ruke i izvukao iz sobe.

Iste noći izvedene su još tri mlađe žene, čija imena navodi. Sutradan je svedokinja saznala da su sve te četiri žene bile silovane te noći. Svedokinja je ostala u ovom logoru pet nedelja, posle čega je razmenjena. Za vreme boravka u ovom logoru hranu su retko dobijali i ona je bila izuzetno lošeg kvaliteta, pa su deca svakodnevno vrištala od gladi i tražila hleb. Majke im ga nisu mogle dati zato što ga nisu imale. Hrvatski vojnici koji su ih čuvali, svakodnevno su im psovali majku srpsku i četničku i pretili da će ih sve poubijati. Prilikom svakog njihovog prolaska pored zatvorenica, okretali su cevi oružja u njihovom pravcu, što je kod zatvorenica izazivalo još veći strah.

Čuli se jauci iz drugih soba

Svedok 617/95-19: Udarali su nas nogama, na kojima su imali čizme, palicama i psovali nam majku srpsku i četničku

Piše: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti

U logoru u Osnovnoj školi u selu Ulice kod Brčkog, zatočeno srpsko stanovništvo držano je i zverski mučeno u periodu od juna 1992. i početkom 1993. godine.

Svedok 679/95-21 naveo je da su ga hrvatski vojnici uhapsili 8. juna 1992. i odveli u taj logor, gde je zadržan 17 dana. "Za sve to vreme su me veoma često izvodili i tukli. Tukao me je vojnik čije je ime Senad, a čije ostale podatke ne znam. On me je vezivao lisicama, a potom me je udarao nogama na kojima su mu bile čizme. Od tih udaraca imao sam prelom zuba u gornjoj vilici sa leve strane, šestog i sedmog rebra sa leve strane. Polomio mi je i hrskavicu levog uha. Udarao me je i po glavi i od toga danas osećam strahovite bolove i vrtoglavicu. Ležali smo na golom betonu, a hranu smo dobijali jednom dnevno i ona se sastojala od parčeta hleba i dve-tri kašike neke čorbe...".

O svom boravku u Osnovnoj školi u Ulicama, svedok 679/95-14 navodi: "... Uhvatili su me sedmog novembra 1992. godine i odveli u hrvatsko selo Ulice i smestili u prostorije Osnovne škole. Tamo sam zadržan do petog januara 1993. Kada sam ja doveden, u školi je bilo oko 100 Srba sa područja mesne zajednice Bukvik. U tom logoru smo ležali na patosu, a hrane je bilo tek toliko da se preživi. Čuo sam jauke koji su dopirali iz drugih prostorija, a video sam ljude koji su se vraćali sa saslušanja. Bili su modri i krvavi i dobro premlaćeni...".


TRAŽILI SU NAM NOVAC
Svedok 617/95-22 navodi: "... Mene, mog oca, majku i sestru su uhvatili hrvatski vojnici i odveli u selo Ulice. Bili smo skupa jednu noć i, u prisustvu nas sviju, u prostoriju su ulazili pripadnici HOS i udarali su mog oca. Sutradan su odveli majku i sestru, pa smo u školi ostali samo otac i ja. Odmah posle toga su izveli moga oca i kada se vratio bio je sav u krvi i izubijan. Posle toga su izveli i mene i tukli me. Mene su pitali gde se nalazi novac i zahtevali da odem i pronađem novac i da ga predam. Nismo imali novca i nismo mogli da im ga predamo, pa su me oni zbog toga tukli. Udarali su me nogama na kojima su bile čizme, pesnicama i palicama...".

Svedok 617/95-19, koji je svedočio pred istražnim sudijom, naveo je sledeće: "... Srpsko stanovništvo je bežalo u šume i tamo se krilo. Međutim, hrvatska i muslimanska vojska je pronalazila sakrivene Srbe i odvodila ih u muslimansko selo Gornji Rahić i selo Ulice i tamo ih zatvarala. Ja sam uhvaćen sa jednom grupom od strane Hrvatske vojske i odveden sam u selo Ulice i zatvoren u prostorije Osnovne škole u kojoj sam ostao 40 dana.

U školi je bilo nas oko 30-40 uhapšenih Srba sa područja mesne zajednice Bukvik. Hrvatski vojnici su noću izvodili u drugu prostoriju zatvorene Srbe i tamo nas tukli i ispitivali. Udarali su nas nogama, na kojima su imali čizme, palicama i psovali nam majku srpsku i četničku... Više puta sam izvođen na kopanje rovova u obližnja mesta. Za sve to vreme smo ležali na golom podu u školi, a hranu smo dobijali jednom dnevno. Hrana se sastojala od jednog malog parčeta hleba i malo kuvanog pirinča bez ikakvih začina...".

Deca držana danima bez hrane

Svedok 617/95-39: Od udaraca u glavu bio mi je oštećen centar za ravnotežu, pa nisam mogao da stojim ni da se krećem

Piše: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti

U logoru u Osnovnoj školi u selu Ulice kod Brčkog, zatočeno srpsko stanovništvo držano je i zverski mučeno u periodu od juna 1992. i početkom 1993. godine.

O svom prisilnom boravku u ovom logoru svedokinja 617/95-34 navodi: "... Mene su sa grupom uhapšenih žena i dece doveli u Ulice i tamo sam zadržana do 20. februara 1993. Smestili su nas u učionice Osnovne škole. Sve vreme smo ležali na podu na kome je bilo nabacano malo slame, a hranu smo dobijali jednom dnevno, mada je bilo dana kada nismo dobijali ništa za jelo. Hrana koja je bila izuzetno loša, deljena je u malim količinama. Dobijali smo po jedno parče hleba i po 2-3 kašike kuvanog pirinča ili nečeg drugog bez ikakvih začina. Vojnici koji su nas čuvali i koji su dolazili u te prostorije, bili su maskirani...".

 

Svedok 617/95-39 o svom boravku u Ulicama kaže: "... Mene su sa grupom Srba, koji su se krili, uhvatili 18. septembra 1992. godine i odmah odveli u Ulice. Zatvorili su nas u salu Osnovne škole, na čije su prozore prethodno postavili metalne rešetke. Izvodili su nas po nekoliko puta i danju i noću i tukli nas. Mene su udarali palicom po svim delovima tela. Najviše su me udarali u predelu glave, tako da mi je od tih udaraca oštećen centar za ravnotežu, usled čega nisam mogao da stojim ni da se krećem. U ovom logoru sam ostao 110 dana i za sve to vreme sam i ja, a i ostali, ležao na golom podu. Hrana, koju smo dobijali u veoma malim količinama, bila je izuzetno slaba. Svakodnevno su nas vodili na kopanje rovova na potezu Ulice-Gorice-Lamište i Donji Rahići. Prilikom kopanja rovova smo dobijali batine...".

Svedok 617/95-41 navodi: "... U selo Ulice sam prebačen u novembru 1992. godine i smešten u prostorije Osnovne škole gde sam ostao do 9. januara 1993. godine. U Ulicama su nas čuvali hrvatski vojnici. Izvodili su i tukli uhapšene Srbe, ali mene nisu. Uhapšeni Srbi su svakodnevno izvođeni na kopanje rovova i na punjenje džakova peskom...".
Indicije o izvršiocima:

1. Šimić Marko, od oca Blaža, iz sela Ulovića, Opština Brčko, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine, komandir Vojne policije u Ulicama, starešina logora;
2. "Čađo", Hrvat iz Slavonskog Broda, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine, stražar;
3. "Braco", musliman iz Republike Hrvatske, pripadnik 108. Brčanske brigade HVO Bosanske posavine, stražar;
4. Senad.

Muslimanski i hrvatski vojnici držali su u septembru i oktobru 1992. zarobljeno srpsko civilno stanovništvo i u improvizovanim logorima u napuštenim srpskim kućama u Gornjem Zoviku kod Brčkog. Tu je iz logora u Gornjem Rahiću prebačena i veća grupa žena sa decom i staraca, proterana iz sela u okolini Brčkog, uglavnom sa područja mesne zajednice Bukvik. Tu su zadržani između 15 dana i dva meseca.
Većina saslušanih svedokinja je bila smeštena u jednoj kući gde su bile 23 žene. Za vreme boravka u Zoviku, čuvali su ih hrvatski vojnici koji su ih svakodnevno psovali, vređali i pretili da će ih sve poubijati. Hranu koju su im davali jedanput dnevno, sastojala se od malog parčeta hleba i nekoliko kašika, najčešće pirinča. Za vreme boravka u ovom logoru, zatvoreni Srbi su bili prinuđeni da slušaju emisije Radio-Zagreba ili Sarajeva. Dok su bili u Zoviku, hrvatski i muslimanski vojnici su tukli pojedine uhapšene Srbe nogama, na kojima su imali čizme, pesnicama i palicama. Odvodili su ih na kopanje rovova i kanala u Donjoj Dubravici i Vranovači.

Indicije o izvršiocima:
1. Fazlagić Jasmina, koja je pre rata radila u SUP-u u Brčkom;
2. Pripadnici 108. Brčanske brigade tzv. Armije BiH.

Progon Srba u opštini Brčko

Među osumnjičenima za zločine nad srpskim civilima su i sveštenici Rimokatoličke crkve, kao što je Anić Petar

 

PIŠE: DR DARKO TRIFUNOVIĆ, FAKULTET BEZBEDNOSTI

Muslimani i Hrvati na području opštine Brčkog su naročito od 1990. počeli da se odvajaju od Srba i da izražavaju otvorenu netrpeljivost prema njima.
Naoružavajući se, i jedni i drugi su istovremeno počeli da formiraju svoje oružane jedinice: Hrvati HVO, a muslimani - „Zelene beretke“. Posle pojedinačnih napada na srpsko stanovništvo, 14. septembra 1992. izveli su organizovan napad na sela u mesnoj zajednici Bukvik, u kojoj je živelo 2.500 Srba. Počelo je ubijanje srpskog stanovništva ili njihovo odvođenje u logore, koji su na ovom području bili formirani u Bosanskoj Bijeloj, Boćama, Gornjem Zoviku, Gornjem Rahiću, Donjem Rahiću, Maoči, Palanki, Rašljanima, Ulici i Bojićima. Istovremeno su, posle masovnog pljačkanja imovine Srba, njihove kuće paljene i razarane. Srbi su proterani iz 19 sela sa 5.588 stanovnika, a uništeno je ili oštećeno 1.456 domaćinstava.

U hrvatskom selu Zovik logor je bio smešten u skladištu građevinskog materijala, koje su zvali „Miletovo skladište“. To je bio prostor ograđen bodljikavom žicom. Za vreme boravka u Zoviku, u kome je svedok proveo 53 dana, pojedinačno su izvodili i tukli uhvaćene Srbe. Jedne noći su izveli svedoka i njegovog brata od strica, pa su ovom sekli kosu, a potom su ga naterali da tu kosu proguta. Svakodnevno su zatvorenim Srbima psovali majku i pretili da će ih sve poubijati. Spavali su u šupi na podu, na kome je bila prostrta slama. Hrana u logoru je bila izuzetno loša i dobijali su samo male količine. Svakodnevno su izvodili zatvorene Srbe i pojedinačno ih tukli nogama, na kojima su imali čizme, pesnicama i palicama. Pojedinci su odvođeni na kopanje rovova u selima Donja Dubravica i u Vranovaču. Takođe su morali da idu u srpska sela koja su bila napuštena, pa su iznosili stvari iz kuća i vojnici su ih odvozili.

Indicije o izvršiocima:
1. Pripadnici 108. brčanske brigade takozvani Armije BiH.
Interesantno je da se među osumnjičenima za ove zločine (izvod iz dokumentacije predat ICTY) nalaze i pripadnici Rimokatoličke crkve kao što je Anić Petar, paroh u selu Poljaci, opština Brčko, član Kriznog štaba u Bijeloj.

U logor u Osnovnoj školi u Gornjem Rahiću kod Brčkog, od septembra 1992. do marta 1993. dovođeni su Srbi, uglavnom civili, među kojima je bio veliki broj žena sa decom sa područja mesne zajednice Bukvik i drugih sela na području opštine Brčko. Srpkinja, svedok 617/95-35, svedoči: „... Mislim je bio 15. septembar kada su me odveli u muslimansko selo Gornji Rahić. Tamo su nas pretresli do gole kože i oduzeli nam sve lične stvari, nakit i novac koji smo imale kod sebe. Naredili su nam da stanemo uza zid i da se skinemo potpuno gole, a oni su onda pretraživali odeću i, sve što su pronašli, oduzimali su. Pri tome su nam psovali majku srpsku i majku četničku i govorili da ćemo sve biti poubijane. Pretresala nas je muslimanka Jasna Fazlagić. Sa njom je bio još jedan muslimanski vojnik. Pronašli su kod mene sakrivenih 8.000 maraka, pa mi je taj mladić opsovao majku srpsku i upitao me je za šta mi treba taj novac. Rekla sam mu da sam ga čuvala za stare dane, a on je tada rekao: „Neće ni tebi, a ni ostalim Srbima trebati novac, jer ćete svi biti poubijani“.
Svedok 617/95-40 navodi: „... U Gornjem Rahiću smo bili zatvoreni u prostorijama škole u sportskoj dvorani. Tamo sam zatekao jednu grupu uhapšenih Srba, kojih je bilo oko 200. Kada me je primetio Nijaz, koji je pre rata radio na stočnoj pijaci, a koji je sada bio u uniformi sa „Zelenih beretki „, prišao mi je psuju ći mi majku srpsku i zapretio da će me ubiti. Izvadio je nož i zamahnuo njim. Međutim, sprečio ga je jedan drugi muslimanski vojnik. U logoru u Gornjem Rahiću sam zadržan 35 dana...

Hrvatski list Feral Tribune od 1. septembra 1997g.

Miro Bajramovic, bivsi pripadnik tzv. Mercepove jedinice, otvoreno svjedoci o zlocinima sto su ih on i njegovi ratni drugovi pocinili na podrucju Pakraca, Gospica, Zagreba, Slanog…
Kako smo ubijali u Pakračkoj Poljani

Zovem se Miro Bajramovic i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom cinjenicom navecer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdeset dvoje ljudi, medju njima je bilo i devet zena. Nismo radili razliku, nista nismo pitali, oni su za nas bili cetnici i neprijatelji. Najteze ti je zapaliti prvu kucu i ubiti prvog covjeka. Poslije sve ide po sablonu.

Tomislava Mercepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prosli smo puno toga zajedno. Nasa se jedinica zvala "Jesenje kise", odnosno, sluzbeno, Prva Zagrebacka specijalna postrojba pri MUP-u. Medju hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna tko su "Jesenje kise".

LIKVIDACIJE U GOSPICU I SLANOM

Prije odlaska u Pakracku Poljanu, negdje u rujnu 1991., bili smo u Gospicu. U Gospicu je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas vise ne bude. Nasa je grupa dolje likvidirala izmedju 90 i 110 ljudi, jer smo bili prekratko, niti mjesec dana. Za Gospic je vrijedila naredba: "etnicki ocistiti"; ubili smo direktora poste, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.

U Slano smo isli cetiri puta i likvidirano je trinaest osoba, svi su bili Srbi. Od njih trinaest ja sam ih ubio osam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miroslav Brisevac, Igor Mikula i mala Gordana, cije prezime nikada nisam upamtio.

PAKRACKA POLJANA: "OBRADA" ZATVORENIKA

U Pakracku Poljanu stigli smo 6. Listopada 1991. godine, nakon povratka iz Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise, onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin? Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise imena i lokacija.

Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna." To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci. Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru.

Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani.

Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu, on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja…

Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali, jer njegovo nije da broji nego da kopa.

Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo, Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja. Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove. Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise.

Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak. Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici.

U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je istina.

Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno…

UMORSTVO OBITELJI ZEC

Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci. Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu.

Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi.

Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19 godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega.

Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.

Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.

Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je ona nevino poginula.

IZDAVANJE ZAPOVJEDI

Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic, a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao.

U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula, Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno. Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno korektni, nisu ih zanimali detalji.

Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj, dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako mozemo zajedno zivjeti.

Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine.
_____


O ovom svedocenju Miro Bajramovica, zamenika Tomislava Mercepa, koje ste procitali informisale su skoro sve zapadne medije - izuzev svedskih.

Redakcija emisije vesti svedske televizije "Aktuellt" izricito je odbila da i jednom recju pomene ovo svedocenje o sistematskom, i od politickog vrha Hrvatske planiranom likvidiranju neduznih srpskih civila i unistenju srpskog naroda uopste u tadasnjoj republici Hrvatskoj, koja je u vreme zlocina o kojima Bajramovic svedoci, jos bila u sastavu bivse Jugoslavije.

Истина о Јасеновцу

Зверства и масовна убиства почињена током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској, већ 60 година нису до краја расветљена. Комунистичка власт трудила се да их минимизира и што мање помиње.

Исто чини и садашња хрватска држава. 43 године после јединог озбиљног истраживања гробница на територији јасеновачких логора, по први пут јавности су доступни извештаји које је сачинио професор др Србољуб Живановић, члан трочланог тима судских антрополога, који је 1964. године обавио ископавања масовних гробница у Јасеновцу и на Доњој Градини. Специјално за Пресс Магазин др Живановић, данас члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, открива мало познате потресне детаље са овог стравичног мучилишта и кланице, где су усташки крволоци дивљали над Србима, Јеврејима, Ромима и Хрватима неистомишљеницима.

Уклањање трагова

- Ми смо 1964. године вршили ископавања на обе стране реке Саве, у самом Јасеновцу и у Доњој Градини. Под притиском јавности власти су пристале да образују једну комисију, која је требало да иде у Јасеновац и врши ископавања да би на неки начин документовала шта се тамо дешавало. У то доба наши велики професори били су престрашени од свега што се дешавало и за време рата и после рата. Нису смели да се усуде да то раде, да пристану да буду у тој комисији и пронашли су три асистента који су били довољно \"млади и луди\", а који су ипак научили нешто заната - каже др Живановић.

- Један од њих сам био и ја. Ја сам пре одласка у Јасеновац, пре него што је наша екипа почела да ради, био у Аушвицу да видим како су они те ствари испитивали, радили, описивали, па сам ту стекао неко знање, а имао сам срећу да ми на новосадском медицинском универзитету професор судске медицине буде Анте Премеру, један изванредан човек, предратни комуниста, професор судске медицине у Загребу. Он је цео рат провео у Јасеновцу и гледао шта су тамо радило и какве су то грозоте биле, и он ме је посебно припремао за тај рад. Рекао ми је да су они још од почетка 1943. године откопавали масовне гробнице и спаљивали лешеве да би уништили трагове. Тако да ми уопште не знамо колико је лешева на тај начин уклоњено.

Живановић за Пресс Магазин објашњава на који се начин 1964. године спровела идентификација гробница и како се дошло до коначног броја жртава од 700.000.

- Пре нашег доласка дошла је једна екипа судске медицине из Љубљане, која је у то време добила једну врсту бургије, која је била нови изум, којом је могло да се буши тло и када би успели из те бушотине да изваде остатке костију, онда смо ми знали да се на том месту налази гробница. На тај начин су идентификоване гробнице, па смо на неки начин имали оријентацију где се шта налази. Било нам је јасно да не можемо да урадимо цео посао јер су се гробнице у то време налазиле на територији дугачкој 12,5 км, а широкој 4,5 км. Нас троје није могло ни теоријски све то да прегледа и уради. Одабрали смо неколико пробних гробница са сваке стране и, пошто су те гробнице биле јако велике, ми бисмо отворили једну површину два са три метра или три са четири и све што бисмо нашли приликом отварања тог дела гробнице, описивали смо. Тако смо утврдили да се у просеку на површини од два квадратна метра налазило око 27 скелета.

Сакривен извештај

- На основу броја гробница и на основу површине истражених сонди утврдили смо једну цифру од око 730.000 жртава у јасеновачким логорима. У то време званична верзија била је да је у целој земљи СФРЈ страдало 1.700.000 људи у току рата, од тога 1.100.000 Срба. Али, ако је само Јасеновац однео преко 700.000 хиљада, колико смо ми утврдили, онда та цифра више није могла да се одржи. Она у ствари није тачна! Ми смо се мало уплашили наше цифре од око 730.000, јер је она звучала просто невероватно за све нас, па смо онда одлучили да заокружимо на 700.000, због евентуалне грешке. И то је цифра која би требало да остане у штампи све док неко не докаже нешто друго. Ако неко дође до бољих чињеница, а може да дође до бољих чињеница... Нека свако открије коју хоће гробницу и нека прегледа, наћи ће исте ствари, али сви се људи боје откривања гробница јер би сада наједном изашло на видело једно страховито уништавање људских бића.\"

Извештаји комисије писани су свакодневно у виду дневника на који су се потписивали сви чланови комисије да не би дошло до фалсификовања истине, међутим, они никада нису објављени.

- Један део мог извештаја из 1964. године никада није објављен јер друго двоје, који су радили са мном, нису имали судско медицинско образовање. Извештај сам писао ја. Он је био предат и ко зна где је, још није нађен. Дошао сам до закључка још тада, да је најмање 20 одсто жртава живо бачено у гробове. Ја не могу да знам колико је живих бачено у Саву, нико више не може да зна колико је живих бачено у пећи да сагоре, али на основу прегледа лобања, на основу рана, јасно је да усташе нису увек биле довољно ефикасне када су маљевима убијали људе. Некада би маљ склизнуо низ главу и човек би био само ошамућен, али је у јаму бачен жив, и тако се жив ко зна колико мучио док није умро, јер су преко њега бацани други. Или је био само онесвешћен, или је пак имао неку од повреда за које се зна да лагано крваре. На основу начина на који су клали, ако би имали дубоко засецање и уколико би повредили главне артерије, ту би смрт била моментална, али, ако нису довољно дубоко ишли, па отворе само гркљан, а засеку неку од вена где доста крви истекне и крварење стане, та рањена особа која не изгуби ни свест, бацана је у јаму. У маси лобања приликом ископавања нашли смо остатке мозгова на којима се тачно виде трагови крварења, који је тачно део мозга оштећен. Ти мозгови послати су у Љубљану у Завод за судску медицину ради детаљног прегледа и ја никад нисам видео њихов извештај.

Сапун од људи

- У једној гробници нашли смо остаке цокула, очигледно је да су то били неки радници који су доведени на то место. Налазили смо и неке који су убијани мецима, значи неко их је убијао мецима, иако су усташе сматрале да не треба трошити муницију на Србе, Јевреје и Роме. Зашто трошити муницију када се могу убити маљем или заклати. И у Јасеновцу су на јасеновачкој страни бацали живе људе у усијану пећ циглане. То је Пачилијева пећ, јако позната. То су развили по угледу на Немце и неку врсту индустрије. На пример, драли су људе, узимали масно ткиво и правили сапун и сада када одете у Горњу Градину на босанској страни, сачувани су ти казани за прављење сапуна од људске масти. Док у Доњој Градини они нису имали времена да се баве тиме, они су директно народ доводили из села у огромним колонама где су ишли и људи и жене и старци и доводили би их до ивице раке и моментално убијали без пљачкања, без оклевања... У тим јамама у Доњој Градини ми смо налазили златнике које обично имају људи као породично власништво, па су њих ушивали у одело рачунајући да ће им то можда помоћи. Све је то налажено тамо. Крстићи, давидове звезде, минђуше, разне ствари. Налазили смо флашице за млеко, цуцле, чешљеве, кантице за млеко... Налазили смо чак и перорезе или ножеве које су носили да би себи припремали храну. Свашта је ту било. И остатке ципела и ципелица дечјих, опанака углавном. Све се то налазило набацано, једно преко другог и помешано с тим људима. За нас је било посебно интересантно што смо налазили мала вашарска огледалца, та огледалца била су интересантна зато што су прављена од стакла и целулоида, а између целулоида и стакла увек су биле савијене новине да би држале то стакло на месту. Сада када развијете те новине, пошто су та огледалца прављена локално, новине су биле локална штампа, па смо на основу те локалне штампе знали да ли је неко из Добоја, из Дервенте или из некога другог места одакле су их доводили.

Логор за децу

- Јасеновац је специфично место. Немци су у својим концентрационим логорима приступали уништавању људи на индустријски начин - значи што брже, што више, са што мање напора. Јасеновац је место на ком су људи пре убијања страховито мучени. Измишљале су се разне, разне муке... Они су владику сарајевског Петра Зимоњића поткивали, ударали потковице на ноге кроз пете, а затим су му побијали клинове под нокте и то по налогу надбискупа Шарића. Тамо су одузимали децу од мајки и одводили их у логор за децу. НДХ је била једина држава која је имала концентрациони логор за децу и у том концентрационом логору радиле су часне сестре. Имате грозне описе мучења деце, мајки и трудница у Јасеновцу... Узму жене, засеку им дојке и набију им прекрштене руке у те ране, после тога их убију. Деци су одсецали носеве, уши... Данима су мрцварили људе. То су незамисливе грозоте!

aman... dosta vise pickaranja... to mozete i preko pp... 

skoro sam bila na hrvatskom INDEX forumu, gde odredjeni ucesnici tvrde da je napr. u Jasenovcu ubijeno najvise Jevreja i Hrvata-antifasista, a da je   Jadovno cisto  cetnicko preterivanje. To je zaista strasno. Zato se slazem sa Seseljom, iako nisam za radikale, da su u ovom poslednjem ratu zlocini koji su ucinjeni sa srpske strane neopravdani ali svakako imaju OBJASNJENJE.

ТО СУ СРБИ!

(Пастор Фридрих Грисендорф)

(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)

''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.



Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.''

Off topic obrisan!

@murinho

Ako imas privatnih problema ili poteskoca prilikom shvatanja nekih stvari, obrati se lijecniku, a do tada se trudi da ne trujes svojim latino otrovom. Bar ne na ovoj temi.