Doživeti i čitati istoriju nije isto. Ko je na ovim prostorima živeo i pre pedeset, sedamdeset pa i više godina, postaje svedok istiskivanja iz svesti ljudi onih momenata, događaja, pojava koji se nekome ne dopadaju ili ga predstavljaju u lošem svetlu i prenaglašavanja drugih zbivanja koja treba da dokažu ispravnost pojedinačnog mišljenja, ali i da se nametnu kao opšti stav.

Način obeležavanja tragičnih trenutaka iz nedaleke prošlosti, kako se to radi u Srbiji, je sistematsko podsticanje selektivnog zaborava i isto takvog sećanja. „Oluja“ je tipičan primer, ali ne jedini. Pogromaški čin proterivanja oko 200 hiljada Srba iz Hrvatske u avgustu 1995. svake godine diže se na najviši nivo nacionalnog sećanja, koji polako poprima mitske razmere i u kolektivnu svest usađuje još jednu nemilu istorijsku epizodu, kao dokaz da su Srbi uvek i svuda stradali, uprkos svojoj pravednosti i nebeskoj veličini.

U državnom obeležavanju progona Srba iz Kninske Krajine, isključivo se govori o nepravdi nad njima, etničkom čišćenju, masovnosti odmazde, pojedinačnim žrtvama i sudbinama, što se ne može sporiti, ali bilo kakvog ulaženja u razloge, uzroke svega što je tome prethodilo – ni reč. Zgranutost nad nesrećom prognanih treba da pojača učitavanje uverenja da se ni iz čega pojavilo, obnovilo zlo, da je neko iz čista mira odlučio da ponizi i protera ljude koji su mirno živeli i nisu pravili nikakve probleme.

Izvor: Danas.rs


Čitav tekst pročitajte ovde.