najveci smisao zivota se paradoksalno krije u besmislu. zivot je besmislen u smislu da ne postoji konacan cilj prema kome idemo, nego cilj je u samom putu. i jos neke postove koje sam procitao kao duhovni razvoj i evolucija svesti su u ovom kontekstu. samo prosvetljeni mozemo da zivimo uvek sada i ovde i da tako zivimo citavu vecnost u slucaju da postoji vecni duhovni zivot od kojeg nema spasa. na kraju svih krajeva, sve stvari ukazuju na potrebu za prosvetljenjem. prosvetljenje nije samo nase pravo nego i duznost.

duznost prema kome?

patrijarhu irineju

ne znam

duznost prema sebi. zar nam nije duznost da budemo ono sto jesmo? dok smo nesvesni nase duhovne prirode mi smo svesni samo nase materijalne prirode i psiholoskog "ja"

ne već MORANJE, mi svejedno svakako MORAMO da budemo to što jesmo, ne možemo biti nešto što NISMO.
ko je to ''nesvestan naše duhovne prirode'', šta je po tebi ''duhovna priroda''i šta je ''psihološko ja''?!?

duhovna priroda se mora osetiti odnosno doziveti, recima se ne moze objasniti, bar ne svakome, samo onome ko je vec prilicno prosvetljen. psiholosko "ja" je ono sto nam je nametnuto od samog radjanja, drustva, okruzenja i okoline. mi smo kao glumci koji su upali u film i uloge u koje smo se uziveli i prihvatili zdravo za gotovo. to je nesvesnost duhovne prirode. kad budemo postali svesni da je sve ovo prolazno kao san, to bi moglo biti budjenje ili eventualno pocetak budjenja.
simptomi duhovne prirode su izmedju ostalog mir i spokoj u umu, bas kao glumac koji je zavrsio svoj posao (glumu) i uzeo predah.

onda uzalud pricas

ne lupaj

prosvjetljenje samadhi , satori! gnosa!