Da li verujete u vradzbine??? :: Astrologija ~ Numerologija ~ Ezoterija

Бајање

Бајање je саставни део чарања. Као што се чини не могу извести без бајања, тако исто се ни бајање не изводи без чини (чарања). Бajати значи говорити, ћаскати, fabulari, у циљу чарања. И латинска реч fasсinare (очарати, урећи) слична je, по свом значају, тој речи. Исти смисао имају и латинске речи inсantatiо (чари, мађије); сantus magici (бајање чаробника), сarmen (чаробне изреке).
Реч бajaњe потекла je од корена b-h-а, што значи говорити, fabulari, у циљу чарања. Бахорити и речи, које из тога глагола изводе, сличног су значаја. Од корена "b-h-а" развиле су се затим и речи ,,бајка", „бајукати", „бају — бају" — што значи успављивати дете у колевци под песмом. Обајати — значи омађијати што, т.ј. дати нечему (нпр. обајаној „водици") неку вишу животодавну силу или моћ. Отуда бајање и прелази у чapaње (чаробништво), јер путем бајања (т.ј. изговарања нарочитих чаробних, тајанствених речи) чаробница ,,баца чини", чара, т. j. чини оно, што други без њених моћи није у стању. Стога се и у Номоканону уз Велики Требник вели: „чаробникъ и обатель едино ест". Треба разликовати обично бајање од онога које се употребљава, кад се желе зли духови изазвати („мађије"). Јер, чаробија то je обично бајање, за које се у средњем веку мање кажњавало. Вештица која само чара а нема посла са самим ђаволом, („бела магија") кажњавала се глобом и фруштањем (шибом) а не ломачом.
У Далматинским Статутима из XIII века спомиње се herbariа, што се по свој прилици разуме и као бajaње. Ова су два појма врло сродна, јер се обично уз бајање давао и напитак, а уз напитке се и бајало.
Исто тако и Винодолски Законик од 1288 год. (чл. XX) говори о тровању (fvarnica, veneficia), које je свакако било у вези са бајањем. Свакако je у то доба бајање било у вези са јеретичким сектама, које je Црква гонила, као и са хришћанском јереси тзв.Богумилима а исто и са гатањем Бабуна.
Осим тога у бајању се свакако крију и трагови прастаре многобожачке вере, Све je то захтевало да црква стане на пут тим појавама. Али оне ни данас нису поптуно искорењене. И сад постоје у играма, песмама — гаталицама, припевима и изрекама, из којих наш сељачки свет богати своју фантазију о бајкама, вилама, виленицама, тенцима, вештицама и чаробницама сваке врсте.
У Срба се не зна за казну спаљивањем ради бављења бајањем; не зна се исто тако ни за многобројне истраге против вештица. Иначе je ,и византијско право донело извесне законе против врачара, којима се доста често прети смртном казном.
Код нас су се смрћу кажњавали једино они бајачи, отровници, који би се на делу ухватили. Чл. 109. Душановог Законика (по призренском препису) гласи: „Мађиник и отровник, који би се на делу ухватили, да се казне по закону светих отаца." А из одредаба Властаревог Синтагмата види се, да се смрћу кажњавао мађионик, који je врачао жртвом ; a одузимањем имања, — који га je на то навео. За жену бајалицу (врачару) давали су мужу право да се с њом разведе. Отровник се пак казнио као и убицa. Jep, у средњем веку je и отровник, који je са травама бајао и тровао народ, сматран као и мађионик, јер мађијски познаје природне и натприродне силе.
Онај ко помоћу бајања чара, зове се бajач (incantator), бајалац, бахорник; а за женско лице (обично стару жену) се каже, да je бajалицa (incantrix), бахорица. Власи у Браничевској Области и у Тимочкој Крајини, где je бајање највише развијено, бајалицу зову: đescânćic (,,ђеск'нћик"), што долази од латинске речи: cantus, incantator.

Бајање се врши кад je неко болестан и кад се xoћe да набаци што на стоку. Оно се врши шапатом и дувањем у водицу (махом „неначету"), у коју се обично стави неки предмет: угашен угаљ, белег, т.ј. парченце од скута или кончић од одеће онога коме се баје. Белег („биљег", „знамен", omen) je потребан и као знак по коме би се могла прорећи cpeћa или несрећа ономе коме се баје.
Осим тога, бајалица у своје чини ставља, по потреби и разне друге мађијске стварчице: со, зубе од мишева, папке од мачака, отсечке од ноката, љуске од јајета, слику, морску шкољчицу, зечји реп, шапу од хрта, вучју, мечју или лисичију длаку, расковник, босиљак и друго разно биље; парче од ужета обешеног; пиле које се излегло испод вражаличиног пазуха; чесно белог лука, са лукца који je проникао кроз главу убијене и закопане змије, ит.д. Белим луком она одбија проузроковаче болести, т.ј зле духове или ђаволе.
Бajалицa обично узме и перо од кокошке, стручак од босиљка и малену бритвицу са црним корицама. То je нож цр'нокоp који се у македонском бајању помиње у VIII веку. Спомиње се и у књизи попа Костадина из Штинкаpи (близу Пећи) 1520 год. Бајалице у Ист. Србији такав нож са црним корицама зову кустура, а у Црној Гори je костура нож без корица, који младе носе о бедрима (у окр. чачанском „чекија"). Црнокораст нож („кустура") je свакако остатак тајанственог ножа, који je био жртвено оруђе многобожачких прадедова. Њиме се „прекрсти", „пресеца" неначета вода у чинији и баје; њиме се машући такође прогоне ђаволи, нечисте силе. Кад се баје у очи се гледа. Изговарајући поједине тајанствене речи, бајалица затим обично хуче и маше перетом по оболелом месту, што значи да тиме предаје чаробну силу (Zauberkraft) и отреса болест. Шапћући одређену бајалицу она често кажипрстом десне руке удара у палац и у онај прст до малога. Она седне крај кућњег прага. То je очевидно, такође, траг наше старе вере, jep je праг био свето место, где су некада наши стари, вероватно и своје мртве закопавали. А и данас се у Тимочкој Крајини ту обично петао закопава, кад се нова кућа сагради. Праг je, свето место, где станују духови. Како се преко њега мора прећи, то je он и најзгодније место за бацање чини, jep се ту најлакше и може нагазити на чини или мађије.
За бајање je најзгодније ноћу кад je месечина. Отуда у познатој народној песми (,,Чини не чини") драган и преклиње своју драгану — Лену, да не лудује; да не чини чини по месечини, већ да пође за њим :

„Прошетај Лело
кроз наше село
чини не чини
по месечини
по тихој ноћи
и ладовини . . ."

Своју вештину бајалица изводи свуда, чаробну моћ има на гробљу (нарочито на ,,незнаном гробу"), на раскрсници, ит.д. Помогу бaјaња : дувања хукања у воду, зевања и ост. тајанствених радњи и мистичких предмета она хипнотише болесника; врши непосредни пренос магичке, животодавне силе у циљу да се удахне животна снага.
Бајалице су обично и чаробнице. Али ретко која чаробница (чињарица) зна да баје од сваке болести. Ту мудрост оне поверавају некој својој паметној ћерци или унуци. Бајање je тешко и покупити, јер се верује да бајање не ваља казивати. Мисли се да тим начином оно губи животодавну и чудотворну моћ за онога ко му тајну прокаже и прелази на онога коме je казано. Што се тиче речи, које бајалица изговара, треба нагласити да су оне фрагментарни остаци заклињања старих многобожачких чаробника или узвици старих жараца. Помогу мистичких речи, које бајалица изговара у заповедном тону, она жели да отера зле и нечисте духове, који су се уселили у тело болесниково у „Недођин", „Невратич", Лелек Гору", т.ј. у пусто место, одакле се више нeћe вратити.
Као и остала усмена предања (усмена књижевност) тако су и бајалице свакако претрпеле велике измене у тексту (садржини). То je неминовно морало доћи, с једне стране благодарећи зубу времена а с друге, утицају хришћанства. У нашим бајалицама још постоје трагови класичног староиндиског језика (санскрит), као и староиндиског језика — Веда (»Sprache der alten Hymnen«) као и исти појмови о боговима, злим духовима и природним стихијама као у индиским светим књигама — Ведама.
Извесне тајанствене речи и скривени смисао у нашим бајапицама сачували су свој јасни смисао у Ведама. Индијци их и данас јасно схватају, јер јасност првобитних претстава и смисао речи код њих ничим није помучена, док je, код нас скривени (тајанствени) смисао извесних речи већ давно изгубљен и ми га тешко докучујемо. Данас су многе речи из првобитног бајања изгубиле своју свежину, драж и чаролију. Првобитна аутентичност je у многоме помучена те je многим речима тешко докучити скривени (тајанствени) смисао. Шта више, у нашим бajалицама се данас шапућу речи, које ни саме бајалице више не разумеју.
Првобитни текст бајалица je свакако био са силним, чаролијским речима. Те су речи, по веровању народа, морале имати силну, натприродну моћ. Оне су морале бити у стању да болесник оздрави; да драган заволи девојку; да затворе вуку чељусти (да не дави овце) итд. Из индиских Веда, бајалице су прешле у заклињања, т. ј. формуле, које су још чудније и силније. Код заклињања je бајалица уверена, да ћe joj незнане силе учинити по вољи, ако само чаробни заповедни стил формула тачно изговори.
Чаробност преклињања одржала се и данас у неким изрекама. Нпр.:

„Миле, Миле
милио мајци побаучки!"; или:
„Милане, Милане, Милио поколенце!";
Петре, Петре,Пет те стрела устрелило! ит.д.
где се нарочито истиче веровање у чаробну моћ везаног, поетског говора.

У српским бајалицама постоје и разни изрази, исказани у метафори. Нпр.:

„Кључ мојим речима
на небеској висини;
а катанац —
у морској дубини!"

То значи: мисао човечија je тајна. Она je таква, све донде док се језиком не искаже. Језик je, према томе, кључ, којим се једино и откривају тајне човечије душе. А катанац чине усне и зуби. И кад бајалица каже: „Кључ на небу а катанац у мору!" — то значи, да исказане речи имају тако чудну и велику моћ, да им никаква сила ништа не може наудити, уништити силу и моћ тога заклињања je сада, значи, исто тако немогуће, као и откључати катанац, чији je кључ бачен у море. То je, дакле, немогуће, као што je немогуће и откључати катанац који je бачен у море са кључем који je бачен у небеса.

Срби су веровали, да се помогу бајања и заклињања духова може, шта вище, и стихијама управљати. Бајалица (чаробница) може изазвати: муњу, гром, дажд, помор у људству и стоци. A лечење бајањем се оснива на веровању у чаробну моћ изговорених речи. Бајање je у самој ствари лечење речима. Оне се шaпћy и изводе чаробну музику која лечи.
Многе српске бајалице постоје и у облику „3аписа".
Врло je вероватно да су ти записи у облику амajлија Ведског порекла. И Јевреји су носили тефелин, молитвени каиш, који су стављали на оболело место.
И поред црквене забране српски свештеници и калуђери су, свакако употребљавали записе са бајалицама, приликом лечења. Постојао je нпр. запис од грознице, где се препоручује да се у недељу пре литургије напише на хартији и да то болеснику свеже око грла „чиста девица" а затим и да изговори молитву заклињања против тресавице (т.ј. злих духова). Било je записа и против нежита (злих духова) као и против зубобоље, уједа змија , ит.д. Стари свештеници писали су хлеб против уједа од бесног пса. Још су половином 20.века, у околини Вучитрна, писали хлеб онима, на које je бесан пас залајао, али не знајући старинску формулу, писали су: „Веруј у Бога, вера ћe те спасти!.."
По свему судећи, стари свештеници и калуђери су писали записе против болова за породиље и против других болести. Зна се, нпр. да je поп Стеван Мартиновић, из Бајица писао чувене записе против разних болести а и поједине хоџе и дервиши у Јуж. Србији и „врачари", нарочито у Херцеговини и Црној Гори давали су амajлије и често записе. У Фочи се нпр. тим највише прочуо неки Симо Соколовић (умро 1919 год.). Он je писао записе по црквеним старим рукописним Требницима.

Појмови старе митологије о боговима прешли су на Христа, Богородицу (,,Мајку Божију"), свеце, па се и поједине тајанствене, чаробне радње врше са црквеним освећеним предметима, као што су: кандило, уље са кандила што гори пред Мајком Божијом, свето миро, освећена хостија (католичка частица св. причешћa), водица, трешница са иконе, светла од Великог Петка, врба са Врбице, врпчице, кучине из ужета од звона ит.д.
Мале иконице, свете слике, са записима, играле су у српском народу велику улогу у прављењу амајлија. Али као праве, најјаче амајлије, сматрани су у нашем народу делови св. моштију.

Извор:Википедија sr.wikipedia.org