i ja mislim da svako mora kad tad da se opeche...ljubav je lepa, ali ponekad i bolna...

..reče jež i siđe sa gliste..

Život nam vraca samo ono što mi drugima dajemo. (Ivo Andric)
Istina se ne nalazi u cinjenicama, vec u skladu izmedu cinjenica. (Tagore)
Prvi znak istinske ljubavi u mladica je stid, a u devojke smelost. (Viktor Igo)
Ljubiš li duboko samo jedno bice, cinice ti se i sva ostala vredna ljubavi.. (Gete)
Kada žena kupuje mušku košulju ona je zaljubljena, kad je pegla, ona je udata. Ako pri tome peva, onda je prvo i drugo. (Dali)
Mali izbor misli zavrsicu sa
Sto ne boli - to nije zivot; sto ne prolazi - to nije sreca. (Andric)

yep, znam zasto imam to sto imam, ali zasto nemam ono sto nemam, nije mi jasno nikako..
blah.. vrlo je relativno ovo


 
I agree, ali toga treba biti svestan i ne klonuti pri najmanjoj prepreci.



stanje duha

slazem se, ali cesto nismo svesni toga kad nesto ne ide kako treba, iako to znamo. Slomi nas poraz, gubitak voljene osobe...dodje nam cak i da se ubijemo. E sad, neki to i urade, , ali vecina posle krize uvidi da uvek ima nade, da STO NE BOLI-NIJE ZIVOT. i opet je u stanju da padne kod sledece prepreke... dok jednom ne nauci kako treba postupati, da uvek ima neku kontrolu nad zivotom i osecanjima. A to je veoma tesko... nekad cak izgubimo i ponos zbog nekog, spustamo se na najnizi nivo.

btw. Znala sam jednu devojku koja se ubila zato sto joj roditelji nisu dali da izadje to vece sa deckom. A verovatno je poludela jer je trebala bas tad da se pomiri sa njim, a on joj je jos rekao da nece vise da je vidi ako se ne pojavi u zakazano vreme. Otisla je u kupatilo i popila tablete za srce...te noci je umrla...

znam da ovo bas i nema neke veze sa temom ali morala sam da napisem...
nekad je greska u nama, nekad u roditeljima ili drugim ljudima oko nas, nekad nam je jednostavno TAKVA sudbina...

Tesko da ljubav uopste postoji.Retki su oni koji je pronadju.Mozda postoji neuzvracena ali ona obostrana vrlo retko.

da se dopunim..
cak i da klonesh pri bilo kojoj prepreci, morash pokushati da sto pre ustanes.
mislim da posle jedne ovakve probe covek moze da kaze da zna koliko je jak/slab.

ne radi se tu samo o "kontroli nad osecanjima", to sto cu ja sebi da kazem: sad si u govnima do guse i moras da se cupas kako znas i kako ne znas da ne bi potonula, ne znachi nikako da sam ja ledena bezosecajna masina, kojoj je sve potaman u zivotu, koja uvek ima sta hoce, koja je srecna 24h dnevno, 367 dana u godini, svih 250 godina zivota i gazi sve pred sobom jer samo na sebe misli i ne zeli da bude povredjena, ucaurena u svom svetu.
fakat je da je celi zivot borba, bez time out-a, radi se samo o tome kako si ti sebi odredio da ces se boriti. ja se borim sa osmehom na licu, svescu da znam ko sam, sta, kako i zasto, zadovoljstvom da jesam to.. neshto shto jesam, ponosom na moju cistu i mirnu savest, i mnogo mnogo boli unutra koju cuvam, koja me je i dovela do stadija u kome sam, koja me je ojachala i uchinila da neke stvari shvatim, da neke stvari prihvatim, ali i koja me je sa druge strane dosta omeksala, tako da ta neka ravnoteza koja postoji svugde u prirodi, ne biva ugrozena.

da je nekome "jednostavno TAKVA sudbina", to ni za 250 miliona godina necu prihvatiti, tj. mozda nekom tamo, ko veruje da mu je sudbina takva, stvarno jeste, moja jok, sama sa kriva za stvari koje mi se dese, lepe, ruzne, prijatne, neprijatne, moje su.

ali opet to sto ti radis, ima veze sa sudbinom...

Ne znam, al nikako ne mogu da se pomirim sa time da sam sam kriv za sve sto mi se desava..... nema logike

Ma to je zaljubljenost na prvi pogled. I, da, vjerujem u takvu zaljubljenost, al se time ne zamaram