mislim da nisu,u stvari skoro sam siguran,mozda samo u smislu da se kao (iz)leceni narkomani asimiluju ponovo u drustvo,ili u nekim pocetnim stadijumima narkomanije da otkriju zasto se neko okrece drogi ili alkoholu.Ako neko pocne da pije zato sto ga je ostavila devojka,onda da,time se bave psiholozi u smislu da ga vrate na pravi put...nesto kao dobar prijatelj

sto se adolescenske krize tice,to inace nije tako ozbiljan problem(manje vise smo svi to prosli) i verovatno spada u domen psihologije,e sad ta osoba je to dovela do ekstrema i verovatno je bila greska sto je lecena (samo) od strane psihologa,u ostalom nije svaki tretman uspesan ni svaki strucnjak kvalitetan

... slazem se da svi prolazimo kroz tu fazu,
ali srpski termin je 'mladalacko ludilo' pa kod nekog bude bunt a kod nekog bas ludilo... ko ce ga znati.
zapravo je u pitanju kriza identiteta prilikom odrastanja... napusta se detinjstvo i preuzimaju nove uloge... pa oni buntovni grebu za novim ja, a oni sto kriziraju, grebu za onim starim i za sigurnoscu detinjstva... strah od promena i odrastanja itd td je u pitanju. bar sam ja to tako shvatila.
pitam se kako ce se ova osoba uklopiti jednog dana kada ostane sama, bez roditelja.
inace znam iz price za jos jedan slucaj. kada sam bila u srednjoj, starija sestra devojke iz razreda je imala neke bas povelike probleme... dijagnoza adolescentska kriza. neznam sta je s njom kasnije bilo.

a u celom tom svom ludilu je ta osoba postala i religiozna... pa sam se naslusala kojecega
...kako jedno dobro i mirno celjade govori kako je gresno, i telo i svasta nesto, i nece da jede da kazni telo... ma idi, palo mi je na pamet da tu batine pomazu, a ne psihoseanse... 

eto vidis,skapirala si problem kao pravi psiholog,da sednes sa nekim ko prolazi kroz to siguran sam da bi imala par kvalitetnih saveta.svako od nas je pomalo ili po malo vise psiholog 

a i batine mogu da budu terapija,sto da ne

Psiholozi (i ostali srodni stručnjaci) znaju da širina psiho-problematike uvelike prelazi okvire njihova znanja i mogućnosti djelovanja.
U 10 reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema, navedeno je stotine dijagnoza psihičkih bolesti i srodnih stanja.
Psihološke devijacije, uvjetno rečeno normalnih osoba, (kad ne bi bilo tako, morali bi kao nenormalni (ludi) završiti u ludnici, a da se svi problematični slučajevi smjeste u odgovarajuću ustanovu nije moguće jer tako velike ludnice ne postoji u koju bi smjestio cijeli svijet), toliko su brojne i individualno različite, da ih nema smisla kategorizirati.
Postupa se od slučaja do slučaja.
Kako većina psihičkih problema ima svoje uzroke u okruženju patnika, nikakve terapije neće pomoći dok se ne izmjene društvene okolnosti koje su problem i izazvale.
Kako psiho-stručnjaci nisu u poziciji mjenjanja ukupnih okolnosti iz okruženja pacijenta, sva je prilika da će i rezultati biti mizerni.
Protek vremena, česti je prirodan modus rješavanja problema.
Npr.:
Djete odraste i prevaziđe probleme, slično kao kad preboli vodene kozice.
Ili:
Ženi koja pati od teške depresije zbog muža teškog alkoholičara i pratećih problema, vraća se u normalu smrću istog.
Ili manje dopadljivo rješenje:
Ne mogavši se više nositi sa nepodnošljivim problemima, patnik preuzima rješavanje problema bijegom iz života po kratkom postupku (uže, metak, tablete.....) ili dužu varijantu (alkohol, droge....) dakle samoubojstvo sa odgodom (na rate).

Rješenja se često odigravaju bez učešća stručnjaka.

Kako definicija apsolutnog zdravlja ne postoji, jasno je da smo svi u nekom stupnju bolesnici.
Na nama je koliko smo u mogućnosti, utjecati da tijelo i duh držimo u  čim povoljnijoj  formi.
Kad smo donijeli zdravu odluku, mišljenje  stručnjaka može nam pomoći u provođenju takve odluke.

   

pa, istina je cela da 'normalan' covek ne postoji... oni koje bih takvima okarakterisala (govorim o ljudima iz svog okruzenja) uzasno su dosadni, ili o njima nema sta da se kaze, sem da su normalni   

nije problem nikakav biti malko caknut, ekscentrican ili kakav vec, ako je covek u stanju da zivi sa sobom i brine se o sebi... ako ne...

budjoni je jako lepo predstavio vaznost okolnosti u kojima neko zivi...
van njih, stoji da je odluka ili resenost da se zivi i da se bude 'dobro' najvazniji cinilac bilo cijeg ozdravljenja...
tu odluku mogu dobronamerni bliznji ohrabriti, ali je ne mogu doneti umesto nekoga

                 Slazem se!

 

Niste u pravu, psiholog kada je dobar, moze mnogo da pomogne i da bukvalno promeni ceo zivot. Otac moje drugarice je imao problem sa alkoholom i bili su na porodicnoj terapiji, i ne mozete da zamislite koliko su se svi promenili. Njena keva je smrsala jedno 15 kila i pocela da se sredjuje, otac je naravno na terapiji pa ne pije, a ona je postala manje stidljiva i lakse je pricati sa njom. Ranije je bila uzasno nervozna non stop, i nesigurna u sebe, a sada potpuno nova licnost!   

po ovom izgleda da je ipak najbitniji rad na sebi