To je jedna potpuno beznacajna stvar u zivotu tog pojedinca... Znacajna je u zivotima drugih, koje taj pojedinac moze spasiti, a to moze biti i jedna, ali i više osoba. Kako tako nešto može biti značajno osobi koja je mrtva?

mozda je mislio kad clanu porodice damo organ u slucaju odumiranja istog 
opet ne znam da li se to posmatra kao "donacija "
donacija je doniranje organa kad je pojedinac mrtav .

Druga je stvar kada ti ziv, svom zivom clanu porodice doniras organ ili kostanu srz ili krv... Za to ne moras ni biti registrovani donor, vec prosto ako zelis, urade se testovi da li ste kompatibilni i to je to... Potpises saglasnost i operacija moze da pocne.
Donorstvo organa se odnosi na doniranje organa u slucaju smrti donora, narocito u slucaju neocekivane smrti. I to ne znaci da ce organi biti upotrebljivi, prema nekim statistikama samo 25% je, ali se otvara mogucnost, ako su nekome organi potrebni da se uradi testiranje i mozda tom nekom spase zivot.
Osoba koja daje organe je sigurno bespovratno ostecena, fakticki mrtva cak iako je mozda zbog organa odrzavaju na aparatima.
Dakle, ta odluka ni na koji nacin ne utice na njen zivot... samo na zivote drugih.

Kako tebi mogu biti značajni tvoj mozak i srce kad si mrtav?

Obzirom da sam nekoc davno na nekoj temi o tome bas i napisao da ta dva ne bih donirao, pretpostavljam da je pitanje vezano za to... a mozda i nije...

Svejedno, mrtav ili ne, mozak je ono sto sam ja... onog trenutka kada odem, postace ono sto sam bio, i ako je vec trebalo da odem, neka tako i bude... Presadjivanje mozga se i onako ne radi, tako da je to irelevantno... Na stranu sto sam pobornik toga da je ostatak tela u sustini samo transportacioni sistem za mozak, ali svejedno, cak i ako bi to bilo medicinski moguce, iz ove perspektive (a odluke se menjaju kako se menja perspektiva i okolnosti), ne bih voleo tako nesto...

Sto se srca tice, prosto, ne bi ga prihvatili, a kad je vec tako, ne bih ni da me cerece ako vec ne mora. Sve ostalo su rezervni delovi koji nekome mozda i mogu pomoci, i sa time nemam problem... Doduse, nisam popunio donorsku karticu, ali kad budem u prilici, verovatno hocu...

Pitanje je slicno kao i da li bi imao nesto protiv da nekom presade tvoje lice...
Lice je stvar identiteta... ok danasnje presadjivanje sigurno nece doneti identican rezultat jer kosti glave, misici i ostalo nisu identicni, ali recimo, hipoteticki da se lice presadi i da covek izgleda isto... Kao sto rekoh, to je stvar identiteta, i iako mene vise nema, to nije nesto sto bih voleo... Prosto, izaziva pogresne asocijacije, a mozda i bolne uspomene nekim drugim ljudima.

I kod automobila imas dva dela koji se ne menjaju, tj mogu da se promene, ali je procedura bitno drugacija nego u slucaju obicnih stvari i podrazumeva prijavljivanje vlastima, ponovnu registraciju u Policiji i slicno... jer to onda nije isti auto...

O tome mozda bolje novu temu, posto u principu i nema veze sa ovim...

Subjektivno - Razumem te. Donekle se slažem i podržavam, donekle.
Objektivno - Patetičan si.     (btw, imali smo temu ovde o patetici i saznali smo da nije nužno loša stvar i da nekako u našem regionu ima negativnu konotaciju dok je kod zapadnjaka drugačije)

S druge strane, tehnologija izrade veštačkih organa iako vrlo mlada nauka, daje dobre početne rezultate i ima veliku perspektivu pa je na dugoročno gledano... cela ova priča možda irelevantna.
A i nije tema.

Anyway.
Da li svoje odluke uvek sami donosimo?
Go go go!

No hajde da se vratimo Denu Arijeliju...

Eksperiment 3: Šta utiče na naše odluke?



Besplatan weekend u Rimu?

Zamislite da vam dam sledeći izbor:

Da li želite da idete na vikend u Rim? Ili vikend u Parizu?

Svi troškovi plaćeni, hotel, prevoz, hrana, doručak, kontinentalni doručak, sve.

E sad, vikend u Parizu i vikend u Rimu su različite stvari.
Hrana je drugačija, kultura je drugačija, umetnost je drugačija.
Sad zamislite da sam ovome dodao izbor koji niko ne želi.

Zamislite da sam rekao "Vikend u Rimu, vikend u Parizu ili da vam ukradu kola?"
To je smešno. Jer, zašto bi krađa vaših kola u ovom izboru uticala na nešto?

Ali šta ako opcija da vam ukradu kola nije baš ovakva.

Šta ako imate put u Rim, sa plaćenim troškovima, prevoz, doručak. Ali ne uključuje kafu ujutru. Ako želite kafu morate sami da platite. To je 2.50€.
U nekim slučajevima, s obzirom da možete imati Rim sa kafom, zašto biste uopšte želeli Rim bez kafe?
To je kao da vam ukradu kola.
To je lošija opcija.

Ali pogodite šta se desilo.
Čim dodate Rim bez kafe, Rim sa kafom postane popularniji.
I ljudi ga biraju. Činjenica da imate Rim bez kafe čini Rim sa kafom boljom opcijom.
I ne samo u odnosu na Rim bez kafe, nego i u odnosu na Pariz.

Okvirna statistika:

Pre:
- Rim - 50%
- Pariz - 50%

Posle:
- Rim bez kafe - 0%
- Rim sa kafom - 67%
- Pariz - 33%

Pretplata na Economist

Ovo je bio oglas u Ekonomistu pre nekoliko godina, koji je nudio tri izbora.

- Online pretplatu za 59 dolara.
- Štampanu pretplatu za 125 dolara.
- Ili obe, za 125 dolara.



Video sam ovo i pozvao Ekonomist. Pokušao sam da shvatim šta su mislili. Prebacivali su me sa jedne osobe na drugu, dok konačno nisam dobio osobu koja je zadužena za sajt. Nazvao sam je, i ona je otišla da proveri o čemu se radi. Sledeće što se desilo je da je oglas nestao. Bez objašnjenja.

Uzeo sam ovaj oglas i dao ga grupi od 100 studenata na MIT-u. Pitao sam "Šta biste izabrali?"
Ovo su tržišne cene, većina je želela kombinaciju. Srećom niko nije želeo dominantnu opciju. To znači da naši studenti umeju da čitaju.

Statistika:

16% - Online pretplatu za 59 dolara.
0% - Štampanu pretplatu za 125 dolara.
84% - Ili obe, za 125 dolara.

Ali ako imate opciju koju niko ne želi možete je ukloniti. Zar ne?

Odštampao sam novu verziju ovoga. U kojoj sam eliminisao srednju opciju. Dao sam je novoj grupi od 100 studenata. Evo šta se desilo.

Statistika:

68% - Online pretplatu za 59 dolara.
32% - Ili obe, za 125 dolara.

Sada je najpopularnija opcija postala najmanje popularna, a najmanje popularna postala je najpopularnija.

Desilo se da je opcija koja je bila beskorisna, u sredini, bila beskorisna u smislu da je niko nije želeo. Ali nije bila beskorisna u smislu da je pomagala ljudima da shvate šta žele. Zapravo, u odnosu na opciju u sredini, koja je davala samo štampano izdanje za 125 dolara, štampano i internet izdanje za 125 bila je fantastična ponuda. I tako su ljudi to i birali.

Glavna ideja ovde je da mi ustvari ne znamo uopšte šta želimo. I zato što ne znamo tako dobro šta želimo, podložni smo svim ovim uticajima spoljnih sila.


Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Dena Arielija, bihejvioralnog ekonomiste, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja:

• EG2006: Da li kontrolišemo svoje odluke?
• TED2009: O greškama u našem moralnom kodeksu...

Interesantno 

Upisacu se da bih pratio temu 

Poslednji put kada sam menjala posao, imala sam tri ponude...stavila sam ih na papir sa prednostima i nedostacima.
Na kraju sam odabrala naizgled najnepovoljniju varijantu...naime, ostali su imali niz prednosti nad izabranim, ali je taj potonji imao samo jednu prednost koja je odnela prevagu.
Ima nas koji pravimo iracionalne izbore sledeći intuiciju ili instikt.
Vikend u Rimu ili vikend u Parizu ili da vam ukradu auto?
Auto vam mogu ukrasti i za vreme boravka u Parizu ili Rimu.
Ja bih baš izabrala da mi ukradu auto..da vidim čemu to vodi.
Neobični izbori donose i neobične rezultate..nekad naoko pogrešan ili sulud izbor donese mnogo veće zadovoljstvo i sreću od očigledno boljeg izbora.

Ali stvari mogu i da se okrenu...

Eksperiment 4: Želite li nuklearni otpad u svom gradu?



Pre oko 15 godina u Švajcarskoj su pokušavali da odrede gde će se skladištiti nuklearni otpad. Predviđen je bio referendum po tom pitanju. Neki psiholozi su išli okolo i pitali dobro informisane građane. Pitanje je bilo "Da li biste pristali na to da u svojoj zajednici imate skladište nuklearnog otpada?".

Verovali ili ne, ali oko 50% građana je reklo da bi. Znali su da je to opasno, znali su da će to sniziti vrednost njihovih nekretnina, ali im je bilo jasno da to negde mora da bude i bili su spremni da snose odgovornost kao građani. (Zapamtite, pitanje nije "Da li vam se sviđa ideja..." već "Da li bi pristali...")

Zatim su psiholozi pitali malo drugačije, drugu grupicu ljudi u istom mestu. "Da li biste pristali da imate skladište nuklearnog otpada u svojoj zajednici ako biste za to svake godine dobijali šestonedeljnu platu?" Dakle, dva razloga - to je moja odgovornost, i ja sam zbog toga plaćen. Iako su očekivali da će veći broj ljudi pristati, samo oko 25% bi reklo da bi.

Razlog se krije u uvođenju drugog podsticaja koji pitanje koje postavljamo sebi menja iz "Šta je moja odgovornost?", u "Šta je moj interes?"

Inspiracija za ovaj tekst bilo je predavanje Beri Švarc, dvostrukog predavača sa TED-a. Ko zeli, a verujte mi da vredi, moze pogledati njegova predavanja: Berry Schwartz at TED