Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 01:38:59
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 6 7 9 10 ... 13
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: O слободи  (Pročitano 37276 puta)
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
Будући да је овај случај најважнији по живот, то је уједно и најзгоднији да на њму окушамо опште начело. Но пре него што би се рекло, шта одговара моралном закону, шта ли не, желети би било да се дође на чисто са оним, шта управо треба разумети, под тим хришћанским моралним законом. Ако се њим разуме морални закон новог завета, онда се чудим, да ко год, који је ту књигу читао, може мислити да се њиме смерала и огласила потпуна наука морала. Свето писмо, позива се свуда, на неку пређашњу науку о моралу и прописује правила, само у оним појединостима, у којима ваља ову науку поправити и бољом и узвишенијом заменити; а и ван тога, говори свето писмо, тако у врло општим изразима, да се не може узети смисао од речи до речи, и више је у њему поезије и речитости, него законодавне тачности. Никада није испало за руком, извести из њега уређену науку о моралу, а да се није морало допуњавати и старог завета, који је до душе потпунији али у многом варварски и само за варварски народ удешен. – Св. Павао био је изричит непријатељ, овако јудејског начина тумачења и попуњавања науке свог учитеља, али се ипак и он, ослања на неки пређашњи закон о моралу а то је, на грчки и римски и удесио је своје хришћанске савете, тако по том закону, да чисто изгледа, као да одобрава и ропство. – Оно што се зове хришћанским моралним законом, које би боље назвати богословским моралним законом, није дело Христово или његових апостола него је тек касније постало. Католичка црква установила га је, мало по мало, у првих пет векова, и мада га обновитељи и протестанти нису посве попримили, ипак су га мањи изменили, него што се то могло очекивати. Они су се у главном задовољили тиме, што су уклонили средовечне додатке; па су уврстили у њега, свака секта, своме значају и својој тежњи убациће додатке. Ја нећу порицати, да човечанство, има много да захвали, овом моралном закону и онима, који су га проповедали, али ћу безазорно рећи, да је тај закон, у многим битним тачкама, непотпун и једностран, и да би људи, много горе стајали, него што заједно стоје да нису појмови и чувства, која тај закон не уважава, допринели, да се образује европски значај и живот. Тако звани хришћански морал, има одлике назадности, и већим је делом, протест против незнабоштва.

Идеал је том закону, да више опомиње човека, него што га подстиче, више га упућује да трпи, него да ствара; више да буде невин, него племенит; учи га више, да се клони зла него да иде одважно за добрим. Врло је добро речено, да тај закон кад нешто налаже, оно много више каже: “то не чини”, него “чини”. Гнушавајући се похоте уздиже он до неба уздржљивост и вели, да би ова ваљала, да буде језгро земаљских закона. Рај и пакао, сматра он, треба да буду побуде честитом животу, и заостаје тако иза старих мудраца; градећи морал саможивим, одваја он чувство дужности човека, од користи својих ближњих, ван ако што с неба не заповеда, да се човек обзире на ову дужност. Закон овај учи да ваља трпети па слушати, да се ваља подчинити свакој постојећој сили, коју не треба, ако вера забрањује, заиста послушати; али против које се, ма како нам она зло чинила, нипошто не ваља бунити а још мање устајати. Морални закон свих знатнијих идолопоклоничких народа, бави се и одвише са дужностима према држави, и сужава преко мере слободу појединог човека, а чисто хришћански морални закон једва признаје ове дужности и прелази их овлаш. Не у Новом завету него у Курану стоји изричито ово начело: “Владалац који даје каквоме човеку звање, греши и према Богу и према држави ако има у својој држави, још некога, који би био способнији за то звање”.

И оно што данашњи морални закон признаје прем да незнатно, да човек има дужности и према целини, то не извире из хришћанских него по све грчких и римских извора, а и оно, што има у том моралном закону о приватном животу, о високоумљу, о душевној узвишености, о личном достојанству човека и самом чувству части, - све то ниче из чисто човечанског а никако из религиозног дела нашег васпитања, а не би никада ни могло понићи из таквог моралног закона који изрично признаје, да човека цени једино по послушности.

Ја нећу да тврдим да ових недостатака мора бити у хришћанском моралном закону, ма како га човек разумевао, или да кажем да он не може одговорити ономе, што се захтева од потпуног моралног закона. Још мање ћу ово тврдити о науци и прописима Христовим. Ја држим да Христове изреке значе све оно, што треба да значе; и да се могу сложити са оним што изискује свестрани морални закон; држим, да се у њих може уметнути све оно што вреди у једном моралном закону, без да им се учини веће насиље него што су им га учинили они, што хтедоше да изведу из њих законик за рад у животу. А тиме се и потпуно слаже, што уједно мислим, да те изреке садрже у себи а нису ни хтеле да више садрже, него један део истине.

Ја сматрам да има много битних делова највише моралности, које оснивач хришћанства није предвидео или није хтео да предвиди у својим говорима и које је црква, када је основала, на основи ових изрека, свој морални законик, сасвим забацила. И пошто ствар овако стоји, сматрам да је велика заблуда – када се у хришћанској науци траже потпуна правила за наше живљење, кад и сам Христос није их хтео разложити, него само укрепити и освештати. А и ван тога, сматрам, да ови тесногруди назори воде великом злу, и да не мало шкоде, моралном запту и поуци, коју се труде, да унапреде, толики добромислени људи. Ја се јако бојим, ако се покушава изобразити дух и душу по религиозним обрасцима, искључујући оне светске обрасце који су уз хришћанску веру постојали, и њоме се допунили – да ће из таквог изображења, изнићи ниски, јадни и пузећи карактери, који ће додуше скрушити пред вољом свевишњега, али се неће никада моћи, са срдачном радошћу, уздићи до појма свеблагога творца.

Ја сматрам, уз хришћански морал, мора бити још и других моралних закона, ако се хоће, да се дух човечанства морално препороди, и да хришћанска наука, не ваља да буде изузетак, од оног правила које каже да у непотпуном духовом развитку нашем, истина може процветати, само у разноликости и борби мњења. Из тога не следи, да ће људи, ако се брину за истине које нису у хришћанству, пренебрегнути с тога оне истине које имају у њему. Таква предрасуда и небрежљивост свакако је неко зло, и немамо ли изгледа, да ћемо га се заувек опростити оно сматрајмо га, као цену која се плаћа, за неко не оцењено добро. – Али свако се мора и треба да се огради, против онога, што се један део истине, издаје за целу истину, и пређе ли се мера, па они који протестују постану неправедљиви, оно се мора једностраност њихова премда сажаљевати али ипак трпети. – Ако хришћани хоће невернике да науче, да буду праведни према хришћанству оно нека сами започну и нек буду правдни према невери. – Истини се не може указати услуга, кад се пред светом замазује факт, који зна сваки који и оле познаје књижевност, а то је: да су најплеменитије и најдрагоценије науке о моралу, по већој чести, дела не само оних мужева, који нису познавали хришћанску веру – но и оних који су је познавали па су је одбацили.

Нећу да тврдим, да би неограничена слобода изјављивања свих могућих мњења, учинила крај верозаконском и филозофском сектарству. Колико год пута људи ограничене памети, верују онако насумице у једну истину извесно је да ће је они изјављивати, уживати и тако се по њој владати, као да и не би било друге истине на свету, или бар истине која би могла њихову истину огграничити или преиначити. Ја признајем, да је и највећа слобода размене мисли, не може задржати мњења да се не граде сектама, него да се мњења још више искритикују ако се не уважи истина, с тога што је навађају и њихови противници а иначе би је ваљало уважити. Разборита и не заузета околина, а не страсни борац, имаће највеће користи из судара тих разни мњења. Није зло, што ће се сударити и борити обе стране истине, већ је зло што ће се мирно угушити половина истине. Још нам остаје наде, кад су људи принуђени да саслушају и једну и другу странку, и тек онда, када буду пазили само на једну странку, постаће њихове заблуде предрасудама и истина неће бити од уплива, јер ће бити претерана. И будући да је редак душевни дар, који ће умесно пресудити, међу обема странама једног питања кад је само једна стварно позната – то истина има мало изгледа, да ће продрети, ако не наће свака страна, свако мњење које има мали део истине у себи, себи таквог браниоца, који ће је не само братини, него уједно тако бранити да га други морају саслушати.

Пошто смо испитали четири разна разлога, уверили смо се да је нужно за духовно благостање човечанства, (а од овога зависи и остало благостање) да има слободе образовати и изјављивати мњења. Ралоге ћемо те овде укратко поновити.

Прво: мњење које се силом угуши може бити истинито, без да смо у стању тврдити извесно да је оно погрешно. Поричемо ли ово то тражимо да се призна, да смо ми непогрешиви.

Друго: мада угушено мњење може бити погрешно, ипак је могуће а врло често и бива да у њему има један део истине; и у колико опште или владајуће мњење, ретко или никад не садржи у себи целу истину о једној ствари, то онај остатак истине, има само тако изгледа, да ће изаћи на видик, ако се судари са супротним мњењем.

Треће: ако је уобичајено мњење, не само истинтио, већ ако је у њему цела истина, то ће га се већина придржавати из предрасуде, незнајући и не осећајући разумну му основу, ако не буде дозвољено нападати га снажно и безобзирно. И напокон,

Четврто: наука ће иначе доћи у опасност да се изгуби, да ослаби, да јој се отме онај оживљавајући уплив на карактер и радњу; па ће да постане гола и празна форма, која не може да учини никакво добро, него само место и спречава да се не шири истинско и дубоко уверење, што ниче из разума и личног искуства.

Пре него што ћемо оставити питање о слободи изјављивања мњења, ваља да се обазремо још и на оно мишљење, које каже да треба допустити да се слободно изјављују мњења али да се то чини умерено, и без да се прекораче границе учтивог разговора.

Могло би се говорити о томе, да је немогуће повући ове границе, јер узмемо ли за мерило увреду оних на чије се мњење напада, то ће нас искуство уверити, да се они нађу увређени чим је напад снажан и од успеха, и да им се чини да је свако прешао границе, чиме је жешће и живље напао и у теснац утерао. Али овај начин мишљења, који је важан за практичан живот, губи се чим га дубље начелно испитамо. Нема сумње да се начин, којим се тврди неко мњење иако је оно истинито неда правдати, и да се може с правом строго укорити. Али при овом начину вређања веома је тешко доказати коме да је учинио увреду, ван ако он то сам призна. Највише се греши при томе кад се подмећу које какве софизме, кад се гуше факта и докази, кад се погрешно наводе околносит ког случаја, или кад се напокон изврће противничко мњење. Али све то чине непрестано и у најгорем степену и све добронамерно људи, који ни у другим приликама не важе да су незналице и неспособни, и то тако, да је ретко могуће рећи савесно и са довољним разлогом да су погрешно представљајући ствар, морално погрешили. А још мање би ваљало да сам закон узима ту слободу мешати се у такве преступе учињене говором. Можда би мање осудили ове, тако зване не умерене изразе као: ружење, исмевање, увреду и тд, кад би се то ускратило и једној и другој странци; али овако се не да да они не употребљавају само против владајућег мњења. Ако и код год употребљава против оног мњења, које не влада не само да ће му се кроз прсте гледати, већ ће га још по свој прилици похвалити што се тако поштено труди и што се праведно озлоједио. – И баш отуда потиче највеће зло, што се оно употребљава против оних који су без одбране; и не поштена корист, до које може доћи неко мњење тим средством припада искључиво уобичајеном мњењима. Најгора увреда која се овим начином може, у жестини препирке, нанети присталицама супротног мњења јесте, жигосати као рђаве и неморалне људе. Највише су изложени оваквим клеветама, присталице не омиљеног мњења, и пошто их обично мало има, то се ван њих слабо ко стара да ли им се чини криво. А нападачима на неко владајуће мњење, забрањује се да се не служе овим оружјем; служе ли се њиме онда нису безбедни за своју личност а ако су и то,оно ће њиме само омаловажити своју рођену ствар. У опште мњења која су супрогна владајућем мњењу, биће саслушана, ако се најблаже изразе и ако се клоне сваке ненужне увреде, уступе ли од тога и за длаку, изгубиће тако своје земљиште; присталице пак владајућег мњења тако ужасно набеђују своје противнике да се људи чисто боје, исповедати супротно мњење и слушати оне који га бране. С тога би дакле било у интересу и истине и правде, да се на обе стране ограничи, употребљавање вређајућег говора; јер кад би било прилике да се бира, оно би већа мука била стати на пут, да се не напада на расколништво него на религију. – Очигледно је да се ни закон ни власт нема ни у једно ни у друго мешати, а мњење нека суди увек по околности нарочитог случаја.

Ваља дакле осудити свакога, био он на ма којој страни, који не брани своју ствар искрено, већ је брани са злоћом, тврдоглавством и нестрпљивошћу. Не ваља дакле пришивати ове грешке противницима, с тога што су нам противници, него треба одати част и поштење свакој личности, ма које странке; само ако она трезвено и мирно суди о противницима и њиховим мњењима; ако их искрено карактерише и ништа им на штету, не претерује и ништа не изоставља, што би говорило или могло говорити у њихову корист. То је прави морал у јавном разговору, и мада се он често крши, ипак сам тако сретан да знам, да има много знатних поборника, који га јако пазе а још више њих који се савесно труде, да га постигну.




Глава трећа

О личности, као основи људског благостања




Видели смо разлоге, због којих треба да је људима слободно, образовати се и изрицати безазорно своја мњења. Разложили смо, од какве би велике штете било, по духовну, дакле и моралну природу човека, када би му се ускратила та слобода или кад се она не би упражњавала, и поред тога што је забрањена. Сада ћемо да испитамо, нису ли исти разлози и томе, да ваља да је људима слободно и радити по својим мњењима, изводити их у животу, а да им ближњи не стају на пут, било у физичком, било у моралном смислу, све дотле, док људи раде за свој рачун. Овај последњи услов свакако је преко потребан. Нико не захтева, да буде тако слободно радити, као мислити...... Шта више, и сама мњења су кажњива, када се изричу под таквим околностима, да могу очито бити повод, каквом штетном делу. Мисао, да су житари узрок, што сиротиња скапава од глади, или мисао, да је поседовање крађа, не требе дирати докле год се изриче у књигама; али је с правом ваља казнити, када се она изриче, или у књижицама растура међу раздраженом светином, која је опколила кућу неког трговца житом. Друштво треба да обузда дела, била она ма каква, само ако чине неправедно штету другоме, или својим неодобравањем, или ако је потреба, оно и самим фактичким мешањем. И слободу појединца треба ограничити само утолико, уколико она чини штету другима. Али, ако неко не вређа друге у ономе што се њих дотиче, ако се задовољи да по својој склоности и увиђавности ради оно што се само њега дотиче – тада му се сходно оним истим разлозима који му дозвољавају да има слободно мњење, мора дозволити и да своја мњења у животу оствари, што наравно мора да чини само за свој рачун и да при том другима не смета. Људи могу да погреше, њихове истине су углавном само полуистине; дакле, не треба желети да су сложни у мњењу све дотле док потанко не усагласе противна мњења. Разноликост мњења није зло, већ је добро, и то све дотле док људи не постану способни да свестрано спознају истину.

Што може природа да створи. Човечја природа није строј, који се може гредити, по неком опредељеном плану и принудити, да врши неке строго намењене послове- но је дрво, које хоће као живи створ, онако да расте и да се развија, као што га управља жива унутрашња снага.

За цело ће се допустити, да је желети, да се људи више управљају по својој памети, да сами испитују, па ма ударили и у страну; него да се слепо и чисто механички држе обичаја. Донекле се и допушта да се људи служе својом памети, али се не допушта радо, да се они служе и својим жељама и побудама, и каже се, да би то било опасно по човека. А ипак су жеље и побуде, исто тако део човечанског створа, као што је то вера и морално ограничавање себе самог, и само су онда опасне јаке побуде, када не стоје у правој равнотежи; када су неке наклоности, код човека више развијене него друге, што би ваљало с њима напоредо да се развијају, па су ове остале слабе и у нереду. Не наводе нас на зло наше јаке жеље, већ наша слаба савест, а нема никакве природне везе међу снажним побудама и слабе савести. Природна је веза сасвим на другој страни. Када се говори о снажним и разноликим жељама једног човека, то је онда знак, да у том човеку лежи, што више природног творива и да он може до душе више зла али више и добра чинити. Снажне побуде исто су, што и снажна воља. Човек је може обрнути на зло, али снажном вољом, може се у извесним околностима, учинити више добра, него са лењом и тупом природом. Они људи, који имају највише природних осећаја, могу и уједно највише изобразити. Снажна примњивост, што даје нашим побудама снаге и живости, извор је, из кога извире најватренија љубав добру и најстрожије самовладање. И друштво које негује ова својства, ради себи у атар, неодбацујући твориво које ствара дела, с тога што га оно не уме да изобрази. За онога се човека каже, да има карактера, који има својих жеља и побуда, који је израз своје природе коју је он својом снагом развио и изобразио. Ко нема својих жеља, ни својих побуда, тај нема ни карактера, као што га нема ни парни строј. Ако човек има не само својих жеља, већ су му оне и снажне и њима влада снажном вољом, онда је такав човек енергична значаја. Ко год каже, да не ваља подстицати личност, да развије своје жеље и побуде, тај држи уједно, да друштву нису неопходни снажни значаји, држи, да већина људи, треба да имају значаја али не жели, да сви људи имају снажну вољу. У друго доба, када друштво није било тако развијено, мучно би му било, да управља и разуздава ове снаге. Било је доба, када се ова исконитост личности, могла развијати, како је год хтела и када се друштво начело, морала се са њим љуто борити. Време се онда морало тешко борити, да доведе људе, снажне и телом и духом, под неки закон, који ће их зауздавати у њиховим природним нагонима. Да се савлада ова тешкоћа објавише закон ( н. пр. папе у борби са царевима ), да су власни над целим човеком, узеше да му пазе над целим животом, само да би му обуздали карактер, који друштво није могло иначе да обузда. Данашње, пак, друштво овладало је сасвим личношћу и опасност није отуда, што је личност сувише снажна, већ што је сувише слаба, те нема личних побуда и наклоности. Велика је разлика између нашег и оног доба, када је свако могао својим страстима противити се непрестано сваком реду и закону, само ако је имао довољно снаге,а друштво га морало сузбијати, ако му је стало да буде сасвим безбедно. У наше доба живе сви, од малог до великог, под очима неке саревњиве и страшне цензуре. Не само у ономе, што се других тиче, него и у ономе што се и њега самог тиче, не пита човек или породица:» Шта да чиним? Шта ли ће боље приличити мом карактеру и мојој наклоности? Како ли ћу боље и згодније да развијем и унапредим оно, што је у мени ваљано и честито? «  Него се питају:» Шта приличи боље мојим околностима? Шта чине обично други људи, мога стања и положаја? « А што је још горе питају се :» Шта чине они, који су бољи и богатији од мене?» - Не хтедох тиме да кажем, да људи више питају обичај, него своју наклоност, па данас не пада никоме на ум , да ради нешто друго, наго што је обичај. Та и сам дух мора да се пригне у тај јарам. Човек гледа прво на друге и у ономе, што ради у своме хиру; он хоће само оно што и други хоће; он узима само оно, што и други узимају. Човек се клони као неког злочинства, да нема за себе свој укус, своје понашање; не слуша своју природу, све дотле, док она не усане у њему, па је више и не може слушати, даровитост људска излапи и изветри, човек нема правих жеља ни праве радости, не може рећи да је оно, што мисли и осећа, његово. Па питам ја, је ли то онда људска природа, онаква као што треба да буде?

Јесте, по науци калвиновој. По овој науци, човечји је највећи грех, што он нема независну вољу. Сво добро, што човечанство може да учини јесте- да буде послушно. Нема избора, ради овако или никако. Што није дужност, то је грех. Човек је скроз покварио своју природу, једини му је спас ако је затре. Ко овако мисли, томе је мало стало до тога Што ће угушити у човеку све врлине; по њему, човеку не требају способности, него нека се сасвим ослони на Бога, тај држи, да је за човека, боље да изгуби своје способности, него да се служи њима против божје воље. То је наука калвинизма, и многи, који нису калвинисте служе се њом само у блажијем виду. Они ублажавају ову науку у толико, у колико не тумаче тако срого вољу божју, допуштају да човек може сам подмирити, неке од својих наклоности, наравно не по својо вољи, него путем послушности, а то ће рећи онако, као што му то туђа власт прописује, дакле сви људи подједнако.

Склоност ка оваквим тесногрудим назорима живота, расте данас све више. И оваквом варљивом виду постао би људски значај скучен и укочен. Без сумње да многи искрено мисле, да је творац определио човека, да буде овако богаљ, као што мисле, да би дрво сасвим другачије изгледало, кад би отесао о њега, као од неке маторе врбе, какву животињу. Али икако ваља веровати у благог творца, оно је боље бити уверен, да нам је Бог дао ове способности, да их негујемо и развијамо, а не да их кваримо и затиремо, и да се он радује, што се ми све више примичемо узору човека, па нам расте снага суђења, радње и уживања. Ван овог калвинистичког, има још неки други узор човечанског савршенства, који признаје, да је човек и на друго што опредељен, а не да се сам себе одриче. « Незнабожачко самоопредељење» тако је исто живаљ човечанског достојанства, као што је то « хрушћанско самопрегоревање.» Има неки грчки идеал о развитку самог себе, у коме је помешано платонско и хришћанско ограничавање самог себе. Оно може бити, да је боље бити Џон Кнокс, него Алкибиад, али нама више вреди него обојица, Периклес, и оно што је одликовало Џон Кникса, не би се данас отелу ни Периклу, само да је жив.

Људска природа неће постати узвишена и лепа, ако угушимо једноликошћу све оно, што је њена особина, него ако је негујемо и развијамо у границама које су нам у томе, повукла права и корист других људи. И као што свако дело, служи своме творцу на славу, тако ће се и наш спољашњи живот развити живље, богатије и разностручније, постаће врело узвишених мисли и уздижући нас осећаја, веза, која ће уздижући вредност целине, тим тешње везивати човека целини. И што се више развија личност у човеку, тим је он вреднији себи самом и другима. Живот ће у њему бујније потећи, а тамо, где живот бујније тече у појединцу, тамо је бујнији и у народу, кога састављају ови појединци.

Где год треба снажније људе, силом задржавати, да не задиру у туђа права, ту се не може бити без тога, али ћемо томе наћи довољно накнаде са свих других гледишта човечанског усавршавања. Средства за изображење, које губи личност с тога, што јој се стаје на пут, да не чини то на штету других људи, надокнадиће се о трошку изображења других људи. А личности тој биће накнада, што ће тим, што јој се стало на пут, боље развити своју природу, у друштвеном погледу. Кад нас приморају, да за љубав другима, будемо строго праведни, развиће се у нама чувства и способност да друге људе усрећимо. А напротив, ако нас други ограниче у ономе, што се њих не тиче, него само тога ради, што им наш рад није по вољи; то се онда неће развити у нама ништа честито, но ће нам карактер очврснути, противећи се том ограничењу. Покоримо му ли се, то ћемо тиме убогаљити и уништити своју природу. Хоћемо ли дакле да сваки човек чини оно што му је могуће да чини, то је прека потреба, да се разноликим људима допусти, разнолико и живети. Векови који су ово признавали, тим су славнији у очима потомства. И сам деспотизам не чини толико зала, док се може личност под њиме осваривати, деспотизам је оно, што гуши личност, па сад крстили га ви вољом божјом или силом људи.

Кад је мени личност и тежња за развијањем једно и исто, и кад ја тврдим, да само одгајивање личности, ствара, и може једино да створи, савршено развијене људе, оно што ћу даље да доказујем. Зар се може неко друштвено стање боље похвалити, него ако се каже, да примиче људе њиховом усавшењу; или зар се може оно, што спречава добро, грђе покудити, него ако се каже, да не да добру да успе. Нема сумње, да ови разлози неће довољно убедити оне, који требају највише, да буду убеђени, мораћемо дакле покушати, да докажемо, да развијенији људи користе и онима, који су мање развијени,- да ће они, бити мало осетљивије награђени, који не желећи себи слободе, не дају ни другима, да се њом служе.

Прво ћу да их замолим да помисле, да могу нешто научити од својих ближњих, када су ови слободни. Нико неће рећи, , да особина нема вредности у људским стварима. Она нам је нужна, не само да пронађемо нове истине и да покажемо, да је оно сада већ застарело, што је некада било истина; већ је потребно да покажемо пут њиховом поступању, разборитијем раду; бољем укусу и паметнијем суђењу. Ко би ово порицао, тај би морао мислити, да је свет достигао врхунац свог савршенства, у свему ономе што ради. Истина је, да нису сви људи једнако даровити; да чине доброчинства, мало их је према човечанству, који би, кад би се за њима пошло, дали изгледа да ће усавршити постојеће обичаје. Али ово мало људи, то су језгра света, и да није њих, наш би живот био устајала баруштина. Они завађају, не само целисходне поправке, него одржавају и оне, што већ постоје. Зар би нам мање требала наша памет и кад не би било, да се што ново завађа? Зар би се задовољили, да извађамо све доскорашње, без да имамо свести, зашто то тако бива, као што то обично чини животиња? И најбоља уверења и обичаји теже силно да постану механичка, и да није читав низ људи, који са својим особинама, не дају да разлози, уверења и обичаји огрезну у свакидашњости, наше мртвило не би противстало никаквом живом потресу, да образованост неће иструнити, као оно у византијској царевини. Увек је било, а увек ће и бити, мало даровитих људи, и хоћемо ли да их имамо, оно треба да негујемо земљиште из кога они потичу. Генијални људи имају еx ви термини јаче обележену личност, с тога могу, без своје штете, мање да уђу у оне калупе, које друштво држи већ у приправности, да би уштедело људима труд, да не развијају сваки свој карактер. Ако се генијални људи приволе да се силом укљукају у те калупе, па не могу да развију ону своју страну, која је под притиском, друштво се неће користити њиховим велеумом. Јесу ли, пак, снажнијег карактера, па раскину те окове, друштво ће их узети на нишан, не могавши их свући на своју обичну меру, махаће свечано главом и називаће их « претеранцима и усијаним главама « а то је баш тако, као кад би се ко тужио, зашто Нијагара не мили, као какав холандески водовод.

Када већ тако одрешно тврдим, да је велеум важан и да га треба пустити да се најслободније развија и у мишљењу и у раду, оно врло добро знам, да ми неће нико обарати ово тврђење у начелу, али још боље знам, да у животу, није готово никоме стало до њега. Људи уопште сматрају, да је велеум лепа ствар, ако учини од човека, да може спевати какав диван спев или насликати какву лепу слику. Свако каже да се треба дивити велеуму у правом смислу т. ј. Оригиналности у мишљењу и радњи, али ипак каже цео свет у себи, да ће он сасвим добро опстати и без велеума. На жалост, ово је мишљење тако природно, да му се не треба ни чудити. Људи, који нису оригинални не могу ни пошто да схвате оригиналност. Они не могу да увиде шта ће добити од те оригиналности, а и како ће да увиде то? Та да могу да увиде шта ће добити, то онда не би било више оригинално. Прва услуга, коју треба да им учини оригиналност, јесте да им отвори очи и учини ли то, то ће је онда угледати. А међутим нека пак промисле, да још никада није ништа учињено, а да није било једнога, који је то први учинио, и да је све добро што га има плод оригиналности, што су мање свесни о томе, како је немају.

Погледамо ли озбиљно данашњи свет,- ма се колико одавала част, правом или уображеном душевном надмоћју, било речима било делом- ипак уопште тежи све да припомогне, да осредњи људи овладају човечанством. У повесници старог доба, у средњем веку, мање у другом прелазу од феудализма у новије доба, била је личност снага сама собом, а је ли се могла ослонити на свој велики дар, или положај у друштву, то је она била знатна снага.

Данас се поједини људи губе у множини.У државноме животу правна је реч, када се каже, да јавно мњење влада светом. Једина сила, која је ту помена вредна, јесте сила масе и влада, док се оне још одају за оруђа масе. Ово исто важи и за моралне и друштвене односе приватног живота.Јавно мњење није свуда – мњење једног и истог слоја друштва. У Америци је то мњење свих државњана беле расе, у Енглеској мњење нарочито средњег сталежа. Али свуда је то мњење масе, то јест осредњих људи укупно. А што је још важнија новост, маса сада не гради себи мњења по великанима цркве и државе, по вођама или књигама, које су изнад обичности. За њено мишљење брину се људи њене врсте, па се под упливом тренутка, управљају преко њихових новина или у њено име. Ја се не љутим на ово, ја не тврдим, да ишта боље приличи, него ово опште правило, данашњем ниском степену друштвеног развитка. Али то ми не смета да кажем, да је осредњост владе уједно и осредња влада.

Никада се није влада демократије или многобројне аристократије узвисила изнад осредњости, било у своме политичком раду, било у мњењима, својствима и душевном расположењу, а неби се могла ни узвисити, кад се неби дали они многи, што владају, ( а тако је то било у најбоља времена) руководити саветом и упливом једнога, или оно мало људи, који су даровитији и ученији. Побуда на сваку мудру и племениту радњу изађе, и мора изаћи од једног човека, обично од човека, који је у томе самац. Заувек остаје част и поштење оним осредњим људима, што могу да пођу за овом побудом, што имају срца које се одазива свему, што је мудро и племенито, што су тако увиђавни, па то и чине. Ја се овде не заузимам за “обожавање јунака”, које кличу уснама, човеку необичне снаге, када је овладао светом, па му заповеда, да му се и преко воље покорава. Та и јунак несме друго чинити, него крчити пут слободи. Сила, која приморава друге људе, да иду за јунаком, не слаже се са слободом и развитком тих људи, него убија и самог јунака.Данас, када су мњења масе, састављена од обичних људи, постала или ће постати сила, која влада; велика је потреба, да се што пре развију особине даровитих људи, како би равнали и држали у равнотежи поменуту силу. И нарочито у оваквим данашњим околностима, не треба ванредни људи, да се дају заплашити, него да се тиме ојачају у својој радњи, која се разликује од радње масе. У прошла времена био је овакав рад од користи, ако је човек не само друкчије, него и боље радио.—

У наше доба довољна је услуга, ако се неко неслаже, ако се противи, те неће да савије колено пред обичајем. И нарочито с тога, што се тако осилила тиранија мњења, треба да људи буду ванредни, да би се преломила ова тиранија. Гдегод је било много снажног карактера, било је много и онога, што је ванредно, и стајало је сразмерно са даровитошћу, трудом и срчаношћу, што га је било у томе друштву. Најопасније је у нашем столећу то, што мало има њих, који се усуђују бити ванредни.—

Ја реко, да је важно оставити слободни делокруг ономе, што је ванредно, да би се ако ваља временом опште тако радило. Али није, да стога само ваља припомоћи независност у раду и необазирање на обичаје, што изгледа, да ће оно увести нове обичаје и бољу целисходнију радњу, нити захтевају само заиста даровитији људи, да им се остави, да живе како им је воља; но у опште, нема разлога зашто да сви људи морају бити на један калуп. Ако ко има довољно здраве памети и искуства, оно је најбоље, како он сам себи удеси да живи, и није то по себи најбоље, него с тога, што је он сам тако удесио. Људи нису стадо оваца, па и овце се разликују једна од друге. Човек неможе доћи ни до згодне хаљине; ни до згодне обуће, ако је није сам по својој мери наручио или изабрао, па зар је лакше дати човеку згодан живот, него згодну хаљину, или зар људи немају исто тако различити дух и тело, као што им ноге нису једнаке?Па да се људи разликују само укусом ипак би и то довољно било, да и не дотерујемо све по једном калупу. Али разни људи, требају и разне услове за свиј душевни развитак, и као што и разно биље, неможе да успева у једном истом ваздуху и поднебљу, тако исто немогу ни људи. Оно, што једнога потпомаже у своме развитку, другоме је на сметњи. За једнога је неки начин живота, здрав и угодан, увећава му снагу, за другога је то терет, који га спутава и убија. Људи се толико разликују по изворима своје радости и туге, по условима, којима физички и морално осећају, да нема разноликог живљења, неби ни дошли до оне среће, која им је намењена, нити би се развили у душевном, моралном и уметничком смислу онолико, колико им је природа то одредила. Па зашто да се трпљивост, у колико она зависи од јавног мњења, протеже само на укус и на начин жувљења, који си и онако силом набављају присталица? Нигде ( изузимајући неке манастире ) се не забрањују разни укуси, нико не куди што неко воли или не воли пушење, свирку, гимнастику, шах, карте или књигу; а то је с тога, што их има много, који то воле а много, који не воле, па не могу једни друге да надвладају.

Човек, а још више жена, која ради оно, што “нико не ради” или не ради оно, што сви раде, изложиће се најклеветнијем оговарању, као да је учинила бог зна како грдни морални преступ. Човек мора имати неки наслов, или неко одличје или се мора додворити великој господи, ако хоће иоле да тера луксуз и да чини оно, што му је хир, и да се уједно не боји, да ће тога ради изгубити опште поштовање. Ја и опет кажем иоле, јер ко загази мало дубље, доћи ће у већу опасност, него што је оговарање- у опасност, да ће га затворити у лудницу и одузети му имање у корист његове родбине.[1]

У данашњем јавном мњењу, има једна цртица, која је одговорна за оно, што се не трпи ванредни живот личности. Људи уопште нису само осредње паметни, него и осредњих наклоности; њихов укус, њихове жеље нису тако снажне, да их нагоне на нешто ванредно, с тога они и не могу да схвате, ванредно даровите људе, па их стављају у један ред са неумеренима и претеранима, које они презиру. Но узмимо, у вези са овим општим мишљењем, да се духови силно узбуде, да поправе обичаје, па зна се, шта се може очекивати. У наше време учињен је такав покрет, и много је већ учињено, да се углади понашање, да се стане на пут развратности, пробуђен је дух човечанске љубави и њему се и не да наменити бољи задатак, него да усаврши обичаје и мудрост наше браће. Са правцем времена стоји у вези, да је публика више него икада вољна, да прописује општа правила за понашање и да принуди свакога да се по њима влада, и као што се то изјављује, она иде затим, да угуши сваку живу наклоност. Идеал њеног карактера јесте, да човек нема никако оштро обележен значај, да се све што је у човечјој природи најизврсније, утегне као ножица неке кинеске госпе, да се угуши све оно, чиме би се неко могао одликовати од свакидашњих људи.
« Poslednja izmena: 28. Avg 2009, 21:29:25 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
И као што то обично бива са идеалима, који на пола искључују оно што се жели, тако бива, да се и по овоме, постиже само у пола и она друга половина. На место снажних карактера, које руководи снажни разум, на место снажних осећаја, које обуздава савесна воља, излазе сада на видик мекушни осећаји, мекушне воље, па се онда и могу принудити, да се без нарочито снажне воље и памети, слажу са прописима друштва. Ретки су данас већ, снажни и узвишени карактери. У нашој земљи налази се енергија још само у пословању, и ту је она у знатној мери. Шта преостане од посла, троши се на беспослице, можда су оне и нужне и човекољубиве, али су ипак које какве ситнице. Величина Енглеске, оснива се данас на нашој заједници, малени као личности, доскачемо великим стварима тиме, што смо вични заједнички радити, а наши морални и религиозни човекољупци и не траже ништа више од нас. Мао другачији беху људи са којима постаде Енглеска оно што је била, а другачији се морају родити, да је спасу од пропасти.

Неограничена власт обичаја, смета свуда човечанском напретку, јер се она свуда противи његовој тежњи, за нечим бољим, него што је обичај, тежња се та зове или дух слободе или дух напретка и поправке. Дух поправке није увек и дух слободе, јер он може на то ићи, да натури природу поправке против његовњ воље, и дух слободе, у колико је противан овом покушају, може се удружити са противницима. Но поправци остаје увек једини и најчистији и никада непресушни извор- слобода, јер она допушта толико средишта напретку, колико је год и личности. Начело напретка ма у ком виду, истицало оно из љубави к слободи или к напретку, свуда је противно власти обичаја, и тежи да се ослободи тог јарма и ова борба решава о развитку човечанског рода. Право да кажемо, већи део света, управо и нема повеснице јер у њему неограничено влада обичај.—То је на источној половини света. Тамо је обичај судија у свему, право и правда је оно, што се слаже са обичајем, и сам славом опијени владалац не може, а да се не позива на обичај. Па погледајмо на последице. Зацело да су и ови народи некада бујно живели, јер нису могли из земље понићи многобројни, научени и извештени. Све су они то сами урадили у оно време, кад су својом величином и силом, били надвисили све народе. А шта су данас? Слуге и пришипетље оних племена, који су онда још блудили по шумама, кад су њихови дедови већ имали скупоцених палата и храмова, који су уз обичај, пустили да влада слобода и напредак. Сваки народ, може за неко време напредовати, па онда застати. Када ће застати? Када у њему изумре лични живот. Ако дође у европске народе нека промена, оно не мора доћи баш у том виду. Деспотизам обичаја, који прети овим народима, није прави назадак. Он убија особину личности али допушта промену- смо нека се сви промене у један мах. Ми смо свукли укочено одело својих старих, сви се одевамо једнако- али се мода сме променити један пут или два пута у току године. С тога се постарајмо, кад буде промене, да она бива ради ње саме, а не ради онога, што је лепо и угодно, јер цео свет не би у један мах то увидео, или ако би и увидео, могао би у други мах и напустити. С тога ми ипак нисмо мање одани напретку, ми чинимо непрестано механичке проналаске, па се њима служимо, док се бољи не пронађу, тежимо за поправкама у држави, у васпитању и у самом моралу, мада ми моралну поправку тако разумемо, да наговоримо и принудимо друге, да постану тако савршени, као што смо ми. Ми не одбацујемо напредак, шта више ми ласкамо себи да најживље напредујемо, међу свим народима у свету. Ми ратујемо само против напретка личности и ми би се хвалили са нашим јунаштвом, кад би успели да их све изједначимо, без да размишљамо, да неједнакост чини човека пажљивим, да су други надмоћнији од њега, и да се долази до још вишег исавршавања, када се слију узајамне врлине. Куда то води научиће нас Кинези. Они су даровити и може се рећи, мудар народ, били су те ретке среће, па су још неразвијени, имали згодан морални закон- дело људи којима најобразованији европљани морају признати, да су били мудраци и филозофи- одликоваше се честитим установама, којима су колико је могуће, уливали свје најбоље знање, у сваког члана своје заједнице и обезбеђивали најученијима звања части и власти.

Па је ли тај народ, коме је испало за руком, да пронађе тајну напретка, био увек на челу друштвеног покрета? Не. Кинези су застали, као што их сада видимо, такви су већ хиљаду година и ако им је опредељено да се поправе, поправиће их странци. За чим енглески поправљачи света тако ревносно теже, то су Кинези постигли и преко очекивања, а то је, учинили су: да је сав народ једнак, сви мисле и раде по једном пропису, а видели смо шта су последице томе? Данашња влада јавног мњења тежи у неограниченом виду за оним, што њихово васпитање и државна политика израђују по плану. И ако личност, опростивши се овога јарма, не оствари са успехом своје биће, то ће онда и Европа, мада је толико извољевала и мада исповеда хришћанство, поћи да постане друга Кина.

Шта је сачувало Европу од ове судбине? Зашто се европска породица народа, броји међу напредујуће а не застале народе? – Није да су ти народи даровитији, и ако су местимице, то је последица а не повод; но, с тога, што су они ванредно разнолики у значају и ибразованости. У Европи су људи, сталежи, народи сасвим неједнаки, сваки је ударио другим правцем па је њиме постигао нешто честито, и мада при томе нису никако могли једно друго трпети, него је сваки тежио, да присили друге, да пођу његовим путем, ипак ретко је, да су где на дуже могли сметати свом развитку, и временом је морао сваки примити, оно добро, што су му други поднели. Мени се чини, Европа има само да захвали овим, разним путевима, што се у свему тако напредно и свестрано развила. Али ова врлина опада јако и она се приближује кинеском идеалу, који иде, да учини све људе једнаке. Токвил каже у свом последњем знатном делу, да Французи данас више личе једно на друго, него у прошлом веку. Ово се да рећи још са више разлога о Енглезима. Хумболт је као што смо видели рекао, да је слобода и разни положаји у животу преко нужни, за човечански развитак, нема ли тога, сви људи ће бити налик један другоме, а унашој земљи све више и више нестаје оних разних положаја у животу. Из дана у дан, све су једноличније оне околности, које окружују разне класе и поједине људе, па им образују њихов карактер. Некада је живео сваки сталеж, свако суседство, сваки занат или позив, свако за себе, тако рећи у другом свету, а данас живе у највећој мери сви у једноме. Данас, да кажемо у сравњењу, сви читају једно исто, сви иду на једно исто место, сви се једноме надају, сви се једнога боје, сви имају иста права и слободе и иста средства, да и остварују. Они разни положаји живота који су још заостали, не могу се ни сравнити са онима, што су пропали. И ова сагласност расте све више. Потпомаже све политичке промене века, у колико теже да ниже класе уздигну а више да оборе. Доприноси јој сваки напредак у васпитању, у колико подмеће васпитање људи, једнаким упливима и у колико их уводи у свима заједнички свет догађаја и осећаја.Припомаже све поправке у средствима обрта, у колико доводе житеље удаљњних места у лични додир, и помажу приливу и одливу међу људством разних места.Потпомаже је још напредак заната и трговине, у колико шири свуда благостање и чини, да се највише цени људскога частољубља, могу постићи такмичењем свих, тако да већ не теже у вис само неки, већ уједно сви сталежи. Али осим овога, има напокон још једна снага, силнија него све ове, која иде на то, да начини све људе налик једно на друго, а то је растући уплив јавног мњења, у равним слободним земљама. У колико се све више и више поравњују висине, са којих могу људи од уплива, одлучно се одупрети јавном мњењу, у колико практични државници све мање и помишњају да се противе воњи множине,чим она у историји постоји; у толико губи наслон несаглашавања – нема радне снаге у друштву, која по себи је противна влади множине, ипак јој брани интересе, заклањајући одвојено мњење и тежњу.

Из укупног деловања ових сила, рађају се упливи, који су непријатељске личности и не може се довољно мислити,како да се она брано од њих. И то ће јој све теже бити, ако необразованији део друштва не увиди, колико вреди личност, колико добра има у разноликости,макар она и не била боља, но што се њима чини. Ако је и када време било, да се учини доста ономе, што захтева личност, то је заиста сада, када натурена једноличност још није потпуна. Док је она овако у почетку,може се предупредити још као што треба. Што се више попушта, тим ће се више и захтевати, да људи буду налик један на другога. Ако се причека, да се живот сведе готово на један калуп, онда ће се све оно, што није по њему, чинити да је безбожно, неморално, шта више да је ужасно и неприродно. Људи постају брзо неспособни, да схвате шта је разноликост, чим им она није за дуже време пред очима.




Глава четврта

О границама власти друштва над појединим човеком



Где су дакле границе власти човека, над собом самим? Где почиње власт друштва? У колико ваља да се људски живот потчини личности, у колико друштву?

Сваком своје, па ће бити најправедније. Личности нека припадне онај део живота, који се тиче појединог, а друштву онај, који се тиче главно друштва.

Мада друштво није основано по неком уговору, и мада не би ништа користили, када би пронашли неки уговор, само да можемо после изводити из њега друштвене дужности; ипак је свако обавезан, да се нечим одужи друштву за то, што му оно даје своју заштиту, и већ само тога ради, што људи живе у друштву, не може се, а да се свако, у своме понашању према другима, не придржава неких извесних правила. Ова су правила прво у томе, да узајамно пазимо своје користи или боље рећи, неке извесне користи, које треба, било законом било ћутке споразумом, да важе као права; а друго у томе, да свако у праведном сразмеру подноси муке и терете, који су нам неопходни да се брани друштво или чланови му, од штете или досаде. Ове дужности може друштво, са пуним правом силом наметнути свакоме, ко хоће да се извуче испод њих. Али с тим јиш нисмо готови са правом друштва. Неко може својим радом учинити другима штету, или може испустити из вида оно, на шта би праведно било да се обазре, без да је тиме тако дубоко забраздио, да било које од њихових уставних права оштети. Ипак треба казнити и овакав преступ ако не законом оно јавним мњењем. Чим неко чини штету другима потпада под суд друштва и онда настаје питање, да ли ће се тим судом унапредити опште добро или не. Томе питању нема повода, чим се неко дотиче онога, што само њему припада или се дотиче посла других људи са њиховим самоизвољењем ( претпостављајући довољне године и зрелост дотичних лица ). У свим овим случајевима, не треба човеку стављати ни законитих ни друштвених препона, него нека може слободно радити и узети на себе одговорност за своју радњу.

Зло би се разумело, када би неко ово узео, за ону себичну равнодушност, по којој људи не треба, да се једно за друго брину и по коме би се срећа наших ближњих, нас само у толико тицала, у колико она захвата и наше ствари. Нама је потребно не да се ослабимо, него да оснажимо своју искрену радњу у корист других људи. Човек може и другачије, не користољубиво упућивати друге на добро, а не само батином, било морално, било физички. Ја нећу никако да умањујем дужности које човек има према самом себи, оне долазе по важности за друштвеним дужностима. Свако васпитање има задатак, да негује обоје упоредо. И само васпитање, више израђује убеђивањем и наговором, него силом, и кад је већ прошло, оно треба оставити убеђивању и наговору, да оне улију у човека дужности према самом себи. Људи су дужни једно друго помагати, да могу разликовати добро од зла, те да могу једно чинити, а другога се клонити, они треба, да се непрестано узајамно пооштравају, да своју бољу природу вежбају и оснажују, да управе своје осећаје и тежње, уместо на неразумне, на разумне, уместо на понижавајуће, на уздижуће предмете. Али ни појединци, ни већина, нема права прописивати зрелом човеку, да се својим животом, у колико се то његовог добра тиче, не служи како му је воља. Свако учествује највише сам собом у своме добру и овоме се, ( изузимајући случајеве личне привржености ), не да ни сравнити учешће, које други у томе узимају; друштво има према њему само по нешто и непосредно учешћа ( у колико се то не тиче његове радње према другима ) , тако да је и најпростији човек или жена у ономе, што се тиче својих осећања и околности далеко увиђајнији него ико други. Ако се друштво меша у оне ствари, које се само њега тичу, па му намеће своје суђење и намере, онда се то мешање може ослонити, само на опште наводе, који ипак могу бити сасвим погрешни, но и ако су прикладни, оно ће га на неки нарочити сјучај применити људи, који познају тај случај сасвим површно. Личност би требала да се на овом пољу сасвим одомаћи. Наравно да, у узајамној радњи људи, треба да има општих правила, да свако зна, шта има очекивати од других; али у радњи, која се нас самих тиче, треба да је наша личност самој себи господар. Други нас могу потпомагати у нашем суђењу и вољи, могу нам и наметати своје савете и разлоге али прави судија, остаје тек свако сам себи. Ми можемо погрешити уз све те савете и опомене, али је то мање зло, него када нас други приморају на оно, што они сматрају, да је за нас најбоље.

Ја нећу, да кажем, да својства или погрешке једне личности не дотичу чувство, што га има друштво према њој. То није могуће, а то се и не жели. Али ко год има врлина, које су му од користи, које га уздижу, то је заслужио, да му се други диве. Он је том ближи идеалу о човечанском савршенству. Нема ли он тог својства баш никако, то ће постићи , нешто сасвим противно. Има неки степен будалаштине и степен онога, што се ( ако и не најзгодније ) зове нискост или болест укуса, који ако и не шкоди ономе, у кога је, али је ипак природно, што ће учинити, да га се људи некако клоне, а у најгорем случају и презиру. – А није могуће, да тако не осећа онај, који има томе сасвим противна својства. Неко може тако нешто радити, без да чини штету другоме, да смо ми силом принуђени држати га за луду или за некакво јако ниско створење, па нећемо ли му указати услугу, ако фа у напред опоменемо на ово наше мишљење, које му заиста неће бити пријатно. Заиста, да би било добро овако опомињати, али само почешће, него што то дозвољавају правила данашње учтивости, чинити искрено друге пажљивима на своје грешке, а да нас тога ради не држе за неваспитане и безобразне. Исто тако имамо права, да нашом радњом остваримо своје, о коме неповољно мњење, не у циљу да му личност угушимо, него само, да своју одржимо. Ми не морамо на пример са њим да се дружимо, имамо права и клонити га се ( али немамо хвалити се тиме ), јер имамо права тражити себи друштво, које нам је по вољи. Ми имамо права а може бити и дужност нам је, опоменути и друге, да га се клоне, ако мислимо, да ће његово понашање моћи шкодити онима, што се са њим друже. Ми можемо, у свим услугама, које чинимо, драговољно њему претпостављати друге људе, само не у онима, које њега поправљају. Ето, на све те разне начине, може неко трпети, тешке казне од других људи, за своје рођене грешке, али он трпи ове казне, само у колико су оне, само по себи и природне последице његових грешака а не за то, што други људи хоће намерно да га казне. Ко показује, да је самовољан и тврдоглав, да не може с умереним средствима, да изађе на крај, ко не може да се уздржава од шкодљивих уживања, ко је похотљив о трошку свог племенитијег чувства и мишљења, тај мора приправан бити на то, да ће га други људи мање поштовати и да ће га не милије гледати; али он нема права, да се тога ради тужи, ван ако није у својим друштвеним одношајима, неким ванредним врлинама, заслужио наклоност тих људи и тим е придобио неко право, да са њим блажије поступају, него што би се то чинило, услед његових грехова против самог себе.

И по томе ја држим, да ли само овим незгодама, које иду уз неповољно мишљење других, треба казнити некога, за оно понашање и онај део његовог карактера, који се односи само на његово добро а не на друге људе. Са радњом, која чини другоме штету, треба сасвим другачије поступити. Ако ви задирете у туђа права, ако чините неком штету, коју не правда ваше право, ако се понашате неискрено и дволично према другоме, ако се непоштено и неплеменито служите вашим надмоћјем, ако узмичете себично и тамо, где би требало да браните друге од штете – онда сте и заслужили морални укор а у већим случајевима и моралну казну.

И нису само ове радње, него и побуде им неморалне и могу изазвати укор, који расте чак до презрења. Зверска ћуд, злоћа, зла намера, најгаднија од свих страсти завист, неискреност, претварање, напрасита љутина и огорчење, које није сразмерно према ономе, што га је изазвало, грамзивост за влашћу и користи о туђем трошку, гордост, што ужива у понижењу других, себичност, којој је свој трбух најважнији која сва сумњива питања решава у своју корист; - све су то морални грехови, који сачињавају рђави и презрителни карактер. На ове и не личе оне грешке према самом себи, које нису управо неморалне и ма како се далеко ишло у њима, не могу ипак бити рђавштина. Нека су оне доказ и највеће будалаштине и најмањег људског достојанства и самопоштовања, ипак су само онда морално зле, када нарушавају дужности, које имамо према другима и којих ради ваља личност , да се стара за себе. Оно, што се зове дужност према самом себи, не обавезује нас према друштву, само ако по околностима не садржи у себи и дужност према другима. Дужност према самом себи, када у њој не разумемо само мудрост, јесте поштовање и развијање самог себе и нико није дужан давати о томе рачуна другима, јер људска срећа не тражи да ко одговара за то.

Није то, да се само по имену разликује оно не поштовање, што се коме указује с тога, што нема довољно памети и личног достојанства, од оног презирања, које га постиже, када нарушава права других људи. Сасвим другачије осећамо, другачије се понашамо према ономе, када нам се неко не допада у стварима, у којима себи приписујемо да имамо права, да га ограничавамо, него у онима, за које знамо, да немамо тог права. Не допада ли нам се, изјавимо му своје незадовољство и клонимо се тако не миле нам личности, као што се клонимо какве не миле ствари, али с тога још никако нисмо позвани сметати му у његовом животу. Ми треба онда, да помислимо, да он већ трпи или ће трпети казну за своју заблуду. Шта више, ми ћемо тежити, да му пре ублажимо а не пооштримо ову казну, извешћемо га на пут, којим ће моћи не само уклањати се од зла, што пониче из његовог понашања, него ће се још и поправити. Ми га можемо сажаљевати, можемо се и одвраћати од њега, али не треба, да се љутимо и огорчимо на њега. Ми нећемо постурати са њим, као с непријатељем друштва, и можемо му највише учинити, што ћемо га оставити самом себи; већ ако не будемо милостиви, покажемо му пут, који ће му помоћи. Сасвим је нешто друго, ако се он огрешио о правила, којих се морао придржавати, у корист његове сабраће, полединих људи или целине. Онда рђаве последице његовог понашања, не падају само на њега, него и на друге, а друштво као заштитник свих двојих чланова, мора му то вратити, мора учинити, да трпи за то казну и мора се постарати, да та казна буде довољно строга. У једном случају, он се огрешио оред нашим судом и ми смо позвани не само, да му судимо, него и да извршимо своју пресуду, у другоме пак нисмо позвани, да му учинимо друго зло, да оно, што га случајно доноси собом слобода, којом ми своје ствари уређујемо, и коју ми и њему допуштамо, да и он своје уреди.

Многи неће допустити разлику, коју овде означисмо, међу нашим животом, када се он тиче само нас и када се он на против тиче и других. Могу ли бити ( запитаће се ) други сасвим равнодушни према једном делу радње, каг члана друштва? Нико није сасвим усамљен. Нико не може учинити озбиљно и постојано неку штету а да тиме не оштети у једно себи најближе а често и удаљеније кругове. Проћерда ли своје имање, то он шкоди онима, који су непосредно живели од тога и умањује мање више материјална средства целине. Употреби ли он на зло, своја душевна и телесна својства, то ће не само шкодити онима, којима срећа зависи од њега, него ће учинити, да и сам постане неспособан, да чини оне услуге, које је дужан чинити својој сабраћи или ће им морати пасти на терет. Навикне ли се на ово, то ће оно више него ишта оштетити опште добро. Ако напокон неко својим будалаштинама и гресима и не чини другима непосредне штете, ипак ће ( могло би се рећи ) давати рђав пример, и већ и с тога је потребно, силом га принудити, да се сам умери за љубав оних, које би могао својим примером покварити и на рђав пут навести. И када би могуће било ( додаће се даље ) ограничити последице рђавог владања, само на грешнике и будале, сме ли друштво и онда оставити саме себи оне, који очито показују, да су томе неспособни? Када децу и незреле чувамо од њих самих,није ли онда друштво дужно чувати и зрелија лица, кад нису у стању да владају собом? Ако картање, пијанство, неумереност, лењост и нечистоћа, смета срећи и усавшењу човека, исто тако као и многе друге радње, које закон казни, зашто не тежи закон, да и њих казни, у колико се то даје извести и у колико је то пробитачно по друштво? Па јавно мњење, зашто оно као допуна закону, не врши своју силу над овим гресима, зашто не казни тешким казнама оне, који им се одају? Овде није разговор ( рекло би се на даље ) о ограничавању личности, нити се смета покушавању нових начина живљења. Само оне ствари треба предупредити, које се нису одобравале, него су се осуђивале, од када је света и века, и које по искуству не служе никоме на корист. Само пошто прође времена и добије се довољно искуства, истом онда може нека умна и морална истина важити да стоји, с тога треба само на то ићи, да се потомство не сурва у онај исти понор, што је претио још његовим прецима.

Е добро, ја сасвим допуштам, да се штета коју чини неко сам себи, јако тиче њему блиских кругова, по њиховом учешћу и њиховој користи, а у мањој мери и самог друштва. Ако понашање води томе, да ко год нарушава неку извесну и јасну дужност према другом или другима, то онда овај случај не спада више у оне радње, које се тичу само њега и потпада подф морални укор у правом смислу речи. Ако на прилику неки човек услед своје неумерености и раскоша, не може да плати своје дугове, али примио је на себе моралну одговорност за породицу, а не може из истих узрока, да је издржава и васпитава, оно је право, да га презиру, шта више заслужио је и да га казне, али само зато, што је пренебрегао своју дужност, према својим поверитељима или породици, а никако ради његовог раскоша. Ако је он на пр. оне исте своте, које су по праву припадале поверитељима или породици, уложио у неко ма и најкорисније подузеће, ипак је онолико исто морално крив. Ђорше Варнвел убио је свога стрица, да прибави тиме новац за своју љубавницу, исто тако би га обесили, да је он то учинио у циљу, да с тим новцем започне какву радњу. То исто се дешава и у оним многобројним случајевима, када неко својим рђавим навикама, задаје бриге својој породици; он заслужује, да се укори што нема срца, што је не благодаран, а он то заслужује и онда, када се одаје оним навикама, које по себи нису рђаве, али задају бриге онима, који живе са њим, или онима, који по личној вези зависе од њега. У опште ко се не обзире, на корист и осећаје других, без да је на то приморан каквом строгом дужношћу, или обзиром на себе самога, спада само због овог необзира под морални укор, али не због побуда, или оних личних грешака, које су га могле на то навести. Исто тако, ко год чини друштвени преступ, ако својим владањем учини себе неспособним, да врши неку дужност, коју има да врши према целини. Нико не треба, да се казни због пијанства али заслужује да се казни због тога војник или полицијски чиновник, ако се опије за време, док је на дужности. Колико год је дакле у изгледу могућност извесне штете или по појединца или по цело друштво, толико пут не спада тај случај више у круг слободе, него морала и закона.

У оном случају пак, када ко год чини само неизвесну или могућу штету, само, понашањем које не преступа неку извесну дужност према друштву, а не чини штету ни једном другом нарочитом лицу, друштво треба да отрпи овакав преступ, за љубав савршеније човечанске слободе. Када би зреле људе требали казнити, што се не брину за себе, онако као што ваља, оно би ја онда волео, да се они казне у корист њихове поправке, а да не постану тиме неспособни, залагати своја својства у корист друштва, у име користи, коју друштво и не може имати права да захтева. Не могу у овом спору делити мишљење, да друштво не треба да се служи другим средством, да опамети своје слабије чјанове, него само да чека, док они не учине какву будалаштину, па да истог онда казни законом и морално. Друштво има пуну власт над нама, докле гог се ми развијамо, и има кад, да покуша, док смо ми још деца или малолетни, може ли начинити од нас зреле људе. Живеће колено може управљати васпитањем и свим односима будућег нараштаја, оно га не може до душе васпитати, да буде премудро и предобро, јер је на жалост у томе и само заостало и најплеменитији напори не рађају увек и најуспешнијим плодом – али толико може учинити, да омладина буде исто тако ваљана а у нечем и боља, него што су јој васпитачи. Допусти ли друштво, да му многи чланови одрасту тако детињасто, да на њих не могу имати уплива, оно нека друштво криви себе за последице. Друштво нека се не изговара, да му треба још више власти, да заповеда и принуди на послушност и у сасвим личним стварима, где је разумно и право, да суде они, који трпе и последице тога; јер друштво има у својим рукама сво васпитање и оно надмоћје, којим се уобичајеним мњењем, може утицати на оне, који не могу да суде сами за себе; њега подупиру све природне казне, које неизбежно постижу свакога, ко изазива незадовољство и презирање своје околине. А ван тога, ништа не шкоди више друштвеном запту, него када човек њега ради, користи она средства, која не помажу. Ако људи, које хоћемо да принудимо да се уразуме и умере, имају иоле снажан и независтан карактер, то ће се они свакако одупрети против овога насиља. Нико од њих неће хтети да разуме, да га други ограничавају, у ономе што се њега тиче, са оним истим правом, са којим га ограничавају, да не задире у њихове ствари; и лако ћемо доћи до тога, да ће сматрати за смелог и одважног онога, који излази на мегдан, против овакве преотете власти и који чини баш противно, него што она налаже, као што видимо на пример, да је у време Карла ИИ престрога морална нестрпљивост, изазвала највећу неморалност.

Кажемо ли, да је неопходно, да се друштво сачува, од рђавих примера, грешника и моралних мекушаца, оно стоји, да рђав пример, а нарочито када се не казне они, који дирају у друге, може покварити добре обичаје. – Али овде говоримо само о понашању, које не шкодећи другима, шкоди само ономе, који се тако понаша и ја онда заиста не видим, зашто да се сматра, да је у овом случају, пример више користан, него штетан, јер износи на видик рђаво понашање и показује, како су му последице жалосне и понижавајуће и како навлаче, ако су заиста заслужиле, најчешће укор.

Најважнији је разлог, који се наводи против мешања целине у чисто личне ствари, да се друштво увек меша у њих неумесно и не онако, као што би то требало. Јавно мњење, т.ј. мњење владајуће већине, мада ће често погрешно али ће и још чешће, умесно поступити у питањима друштвеног морала и дужности према другима; јер оно суди у таквим питањима, само по ономе, што се њега тиче или по начину, како би га се дотакла нека ствар, да је нешто дозвољена. Где пак мњење већине, даје законе мањини и у питањима, која се само нас тичу, то оно може , толико исто пута погрешити, колико умесно учинити; јер у таквим случајевима, значи јавно мњење у најбољем случају, само мњење неколицине, о ономе, што је по друге корисно или штетно; а често не значи ни толико; јер целина сматра се највећом равнодушношћу радости оних, о којима суди, и пази само на своје наклоности. Има их много, који сматрају неко понашање, које се њима не допада за своју личну увреду баш као онај ревнитељ вере, који је, када су га кривили, да не поштује религиозне осећаје других људи, одговорио, баш напротив, да они вређају његове осећаје, држећи се своје опаке вере. Нема једнакости у осећању онога, који се налази увређен с тога, што се ми држимо свога мњења, као што није једнака ни жеља крадљивца, да украде једну кесу новца, са жељом правог господара те кесе с новцем, који жели да је задржи за себе. Да ли ми се нешто допада, то је исто толико моја ствар, као што је моје мњење или кеса с новцем. Не треба се баш напрезати, да човек замисли неку идеалну целину, која даје појединцу слободу у свим сумњивим стварима и захтева, да се уздржавају онаквог начина живљења, који је осудило опште искуство.

А да ли је било икад целине, која је у своме суђењу, пазила на ове границе? Или је ли целина икад узимала у рачун опште искуство? Када она хоће, да се умеша у личне ствари, не мисли ни на шта друго, него на страхоту, како се сме ико и усудити, да осећа и ради другачије, него она и девет десетина учитеља морала и филозофа, уздижу ово као захтев религије и мудрости живота. Они уче да су ствари умесне, с тога што су умесне и што ми осећамо да су умесне. Они нам кажу, да потражимо у свом уму и срцу правила, која нас обавезују према нама самима и према другима. А сиротом друштву и не остаје ништа друго, него да употреби ову науку, те да своја лична осећања, о ономе, шта је добро, шта ли је зло, ако се може сагласити у томе, силом натури и осталоме свету. Зло, које овде показасмо, не постоји само у теорији, и читаоци ће ишчекивати да им означимо поједине случајеве, у којима је друштво нашег века и наше земље ( Енглеске ), дало врло неумесно својим склоностима вид моралних закона. Ја не пишем студије о заблудама данашњих осећаја и то се не даје овако као пример. Али уз све то, неопходни су ипак примери, да докажем, да ово начело, које сам поставио, има озбиљне практичне вредности, и да се не трудим да ограничим уображена зла. – Није тешко показати многобројним примерима, да је најопштија тежња човечанства да се границе тако зване моралне полиције, тако далеко размакну, да задиру напокон без сумње и у права личне слободе.

Погледајмо на пример, да људи највише само с тога мрзе људе друге вере, што ови немају, такве исте верозаконске обичаје а посебно, ако им што вера подједнако не забрањује. Да наведемо сасвим обичан пример. Муамеданци не мрзе тако живо хришћанску веру, ни обичаје, колико мрзе то, што хришћани једу крметину. Нема ствари, које би хришћани и Европљани више презирали, него што Муамеданци презиру овај начин хране. Прво и прво, то им је увреда по њихов закон, али ова околност, још не изјашњава ни степен ни начин њихове мржње; јер њихова вера забрањује им и вино, и муамеданци сматрају да онај нема право који га пије, али га ипак не презиру.

Ова њихова мржња меса “нечисте животиње”, приличи више оној урођеној ненаклоности, коју изазива појам нечистоће, кад већ једном дубоко продре у осећање, и кад они, који погледом на њихове обичаје, ни сами нису чисти. Из овога појма истиче чувство о нечистоћи вере, које је нарочито живо у Инда. Помислите сада на један народ, у ком би Муслимани били у већини и не би хтели никако допустити, да се у њиховој земљи сме јести свињетина, а томе има примера, у муслиманским земљама.[1] Би ли се дала оправдати оваква сила јавнога мњења? Ако не би, онда зашто не би ? За овакву целину било би ужасно, када би неко јео свињетину. Она је уверена да то мрзи и забрањује и Бог. Дакле, ова забрана, не би се могла назвати верозаконско гоњење. Може бити да му је извор у вери, али то није гоњење ради вере, јер вера не приморава никога да једе крметине. Једини дакле разлог, са кога би ово могли покудити, јесте, да целина нема, да се меша у укус и ствари појединих људи.

Да узмемо један ближи пример. Већина Шпањолаца сматра за опако и самоме Богу мрско безбожњаштво, поштовати Бога другачије, него што то прописује римска католичка вера, у Шпанији закон ни не признаје никакву другу веру. У јужној Европи, сматрају народи, да је женидба попова не само ирелигиозна, него и не чиста, непристојна и гадна. Шта кажу протестанти на то иначе искрено чувство, и кад би се покушало, да се и не католици присиле на ово? Али ако људи имају право, да узајамно ограничавају своју слободу, и у оним стварима, које се не тичу других људи, по ком би онда разлогу могли искључити наведене случајеве? Ко би онда могао замерити људима, када хоће да угуше све оно, што сматрају, да је срамота и пред Богом и пред људима? Нема такве личне неморалности, коју би нужније било забранити, него угушити оне обичаје, бар у очима оних људи, који сматрају ове обичаје за безбожне; већ ако не делимо, мишљење гохиоца и не тврдимо, да ми можемо гонити друге јер имамо право, а они да не могу нас гонити, јер немају право. Чувајмо се и не примајмо то начело, јер кад би се оно заиста применило, поникла би из тога по нас највећа неправда.

Можда ће се наведеним примерима, премда неумесно приговорити, да се они односе на случаје, који се не догађају међу нама; да јавно мњење у Енглеској тешко да ће кога принудити, да се од неких извесних јела уздржава; да се људи неће мешати у то, како ко Бога поштује; да неће питати да ли се ко и како жени или не жени. Да видимо сада један пример ограничавања у слободи, за који се неће моћи рећи да није опасан. Где су год пуританци доста снажни били, као у Новој Енглеској и у Великој Британији за времена републике, сада су веома успешно покушавали, да угуше, не само све јавне, него готово и све приватне забаве, а нарочито музику, играње, јавне игре или забаве и позоришта. А и данас се још налазе у овој земљи људи, који по својим моралним и религиозним појмовима сматрају, да таква увесељења не заслужују, да се трпе. Ово је мишљење најраспрострањеније у средњим сталежима, а будући да по нашим садашњим друштвеним и државним околностима, све више и више расте уплив ових сталежа, зар се дакле не може замислити, да ће људи овога мишљења, бити у будућности једном у већини у земаљској скупштини. Хоће ли онда бити другим сталежима по вољи, када и у забавама буду ограничавали, строге Калвинисте и методисте по својим моралним и религиозним појмовима? Неће ли они одрешно захтевати, нека се ови чланови заједнице, са својом досадном побожношћу, брину за своје ствари? То исто дакле можемо захтевати од сваке заједнице, када она забрањује свима оно уживање, које она сама сматра да је неумесно. Признамо ли једном, да је ова тежња умесна, оно се не можемо противити, да се она и не изврши у духу већине или какве друге власти, која је снажна у земљи; и у овоме случају, биће свако принуђен, да се држи оних појмова, које су створили орви насељеници Нове Енглеске о хришћанском друштву, кад би испало за руком да нека вера, која њиховој личи, опет задобије своју важност, што се већ више пута догађало са верама, које су се чиниле да изумиру.

« Poslednja izmena: 28. Avg 2009, 21:39:04 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
Помислимо на други случај, који се може пре догодити, него овај, што га наведосмо. Без сумње је да друштво у новије доба, јако тежи, да се организује на демократски начин, са или без помоћи народних државних установа. Неки тврде да у оној држави, где је ова тежња најпотпуније остварена - - где је и влада и народ најдемократскији – т. ј. у американским савезним државама, мишљење већине ( која замера свакоме оном скупљем и више у очи падајућем начину живота, него што би то она могла чинити ), важи толико, колико какав закон против раскоша, и да у оним државама, свако ко је јако имућан, не може уживати своје богатство а да не побуди тиме опште негодовање. Мада се зна, да они, који ово причају, у многоме и претерују, ипак су ови односи не само могући, него су по свој прилици, последице демократског чувства и оног појма, који каже, да друштво има права, да заповеда, како ће ко, да троши свој приход. Додамо ли овоме, да су јако распрострти и социјалистички назори, то ћемо доћи до тога, да ће у очима већине бити срамота, имати мало више, него што је обично имање или имати прихода, који не долази од рада својих руку. Овакви су назори у наше доба, јако распрострти у радничком сталежу и јако су на терету свима, који су одговорни за ове назоре, а то ће рећи, самим члановима овог радничког сталежа. Познато је да рђави радници, који су пак већина у разним струкама заната, одрешно сматрају, да рђав радник треба, да је плаћен, као и добар и да никоме не треба дозвилити, да ради на комад или да својим већим трудом и већом вештином, заслужи више, него што би други могли заслужити без тога. И Заиста они спречавају морално, а често и физичко, да вештији радник не добије, за кориснији посао већу награду, нити да више награђује господар, који дале радити. Ако целини пристоји право, да суди у приватним стварима, оно ја не увиђам, зашто би узели ово назло, рђавим радницима, или зашто би ики замерао својој целини, што она остварује онакву власт, над његовом личном радњом, коју уопште извршује велика целина, над појединим људима.

Та шта ћемо ваздан да измишљамо примере, кад ево се заиста пред нашим очима догађају прилике, да се на силу ограничава слобода приватног живота, да се прети оним што ће се и испунити. Појављују се мњења, да целини припада право, да забрани законом не само оно, што јој се чини да није умесно, него, да би пронашла оно што је неумесно, може бранити оно што и сама зна, да не може ништа шкодити.

Под именом, да се сачува од неумерености, забрањено је народу, једне енглеске насеобине и готово у половини савезних држава, да не сме пити јака пића. Ван у случају болести, па му то лекар пропише; и заиста забранити да се не продаје, значи толико исто, колико забранити да се не ужива. Мада се овај закон није никако могао извести, па се после опет морао укинути, у свим државама и у оној, што га је прва усвојила, ипак има и у Енглеској тако званих човекољубаца, који се труде и ревносно прикупљају присталице, да би се и у нашој земљи донео такав закон. Друштво « Задруга « које се у то име скопило, чувено је са преписке, коју је водио тајник, са једним од оних ретких државника, који сматрају, да политичка уверења треба да се оснивају на начелима. Учешће Лорда Станлеја у овој преписци, увећало је наду многих људи, који у овоме рачунају на њега, који добро знају како су ретке врлине, које је он показао у јавном раду, међу онима, који играју главну улогу у јавном животу. Тајник « Задруге « који би « јако сажаљевао, када би се усвојило свако ово начело, које би могло правдати, нетрпљиво ревновање у вери и страст гоњења «, покушава да покаже « ону широку непрелазну ограду «, која дели оваква начела од начела удруживања. « Све ово « - каже – што се односи на « мишљење, мњење и савест, стоји по том мишљењу ван делокруга законодавства; оно пак, што се односи на « друштвене радње, обичаје, односе, све оно, што не потпада, под власт појединца, него под власт, пренешену на државу – све то спада у делокруг законодавства». Он не спомиње овде неку трећу врсту, која се разликује и од једне и од друге, а то ће рећи радње и обичаје, које се не односе на друштво, него на појединца, мада уживање јаких пића спада у ову врсту.

Истина је, да је продавање јаких пића трговина а трговина је друштвена радња. Али ограничење, на које се ми жалимо, не односи се на продавца, него на купца и потрошача, и по чему држава спречава да не може набавити вина, постиже оно исто, као када би му забранила, да не пије вина. Али поменути тајник каже: « као грађанин тражим себи права, да могу призвати закон, у сваком оном случају, где ми моја друштвена права, нарушавају други људи, својим друштвеним радњама.»

Па сад, да видимо, шта он разуме под тим « друштвеним правима?» « Ако ишта – каже он – нарушава моја друштвена права, то их зацело нарушава трговина са јаким пићем. Она нарушава моје основно право безбедности, јер она гради и побуђује непрестане немире у друштву. Она нарушава моје право једнакости, јер она вуче корист, стварајући јаде а на ме ударају прирез, да олакшам тим јадима. Она ми смета у моме праву, да се слободно развијам и морално и духовно, стављајући ми на пут опасности и слабећи и деморализујући друштво, од кога ја имам права, да захтевам узајамну помоћ и потпору.» Оваква теорија « друштвених права «, још није никад изашла на видело, јер она претпоставља, да сваком појединцу припада неограничено друштвено право, да од другога може захтевати да ради онако како треба; даље, ко иоле другачије ради, да одмах тиме нарушава моје друштвено право, и даје ми права, и да мигу тражити од законодавства да уклони ово нарушавање. – Ово ужасно начело опасније је, него било какво ограничавање слободе, јер нема нарушавања слободе, које ово начело не може оправдати, оно не признаје права на било коју слободу, изузев можда, да свако у себи може имати своје мњење, без да га икада сме изјавити. Јер чим неко изусти оно мњење, које ја сматрам да је опасно, такав ми нарушава сва она « друштвена права « која ми признаје друштво « Задруга «. По овој науци људи могу заиста утицати узајамно, на своје морално, умно, чак шта више и телесно усавршавање, сваки човек може по својим појмовима опредељивати ово утицање.

Има још један знатан пример, како је не право ограничена лична слобода, тај пример не прети, већ је давно испуњен а то је наредба, да сваке седмице, је један дан празник. Без сумње је узџавање, у једном дану од сваких обичних послова врло добар обичај, ако то само допуштају потребе живота и овај обичај не веже по вери никога осим Јевреја. Премда се овај обичај, не може увести у живот, а да се уопште не сагласе у томе сви радници т. ј. ако ће једни тог дана радити, па ће тиме и друге принудити да раде; онда се може дозволити и у праву је, да закон гарантује сваком, да ће се и други држати овога обичаја, те да забрани на неки извесни дан веће радње. Али ово право, које се оснива на оној непосредној користи других, коју они имају отуд, што се сви држе овог обичаја, не може се распрострети и на оне произвољне радње, које је неко себи изабрао, да прекрати дангубу, нити се могу по њему забранити забаве. Истина је да неки морају радити, ако хоће други да се забављају, али та забава, да не кажемо нужни одмор, многи људи, вреди да за њу раде њих неколико, претпостављајући, да им је по вољи, хоће ли радити или не. Радници немају право када кажу, кад би сви и недељом радили, добијали би плату уместо за седам, само за шест дана; али све дотле докле се већином, не раде тај дан многи послови, заслужује оно мало њих, који тај дан раде за забаву других људи, односно већу награду, и нико не може натерати да раде ако им је дражи одмор, од добити у новцу. Треба ли овоме помоћи, то би се помогло тиме, што би се за ову нарочиту врсту људи, одредио неки други дан у седмици као празник. Ограничавање забава приликом празника, може се једино бранити с разлогом, да су оне против верозакона; узме ли законодавство ово за повод, онда се ја томе најжешће противим. « Деорум ињуриае диис цурае .» Требало би дакле доказати, да је или друштво или његов заменик, добио пуномоћ с неба, да може њиме казнити увреде против свевишњег, ако уједно оне не вређају наше ближње. Онај појам, по коме је човеку у дужности, да и други буду побожни, био је основ, свим доскорашњим гоњењима ради вере, и када би се усвојио, оправдао би сасвим то гоњење. И ако оно осећање, које тежи томе, да се забрани недељом путовати на железницама да се тај дан затворе музеји и друге такве ствари, није тако не милостиво, као гоњење у старо време, ипак је поникло из једног истог основа. Ми не трпимо никако, оне радње других људи, које им допушта њихова вера, с тога, што и нама наша вера забрањује. Ми верујемо, да Бог не само презире оно, што раде неверници, него криви с њима заједно и нас, ако им допуштамо да то раде.

Не могу пропустити, да поред ових примера, малоуважавања људске слободе, не споменем, онај нетрпљиви, и страшћу гоњења, заражен начин говора, којим се служи енглеска штампа, кад год јој се пружи прилика, да говори о ванредним појавама мормонства. Могло би се много говорити, о овом изненадном и поучном факту; дало би се доказати, да је ово ново откровење и на њему основана вера, пород очевидне преваре; да ту веру подупире светиња ванредних својстава, њеног оснивача; да је верују стотинама хиљада људи, и да је она веза једног друштва, у добу новина, железница и електричних брзојава. Али овде нам је стало, само до факта, да ова вера, као и друге и боље вере, има своје мученике; да је светина убила њеног пророка и оснивача; да су ради ње многи лишени живота, овом истом незаконском силом; да су све њене присталице, протеране из своје отаџбине; и да, пошто су отерани далеко у неку пустињу, има њих много у овој земљи који сматрају, да је право « само што није пробитачно», да се пошаље војска, те да их силом присили, да живе, по мњењу других људи. Повод овој зловољи је, што прелази границе религиозне трпљивости, нарочито то, што мормонска вера прописује, држање многих жена. То се гледа кроз прсте Муамеданцима, Индусима и Кинезима, али потстиче неодољиву мржњу, који говоре енглески и који хоће да важе, као нека врста хришћана. Нико не може више од мене, осуђивати ту установу Мормона, ја је осуђујем због многих разлога, прво, што ова установа многоженства, не само да се не ослања на начело слободе, него га и нарушава, јер овим начином се у ланце окива једна половина друштва, а друга се разрешава од узајамних дужности. Али ипак не треба, да заборавимо, да жене, које ово по највише тишти, исто тако улазе у овај однос, као што улазе, у ма који други вид брака.

И ма како нам се чудно свидела ова ствар, она се може сасвим протумачити, из појмова и обичаја, који владају у свету, по којима жене тако увиђају, да им је неопходно потребно да се удају; да многе жене више воле да буду жене, па и међу многима, него да се никако не удају. Нико и не захтева да се и у другим земљама признају овакви бракови, или да се и један део житеља, за љубав мормонској вери, разреши од постојећих закона. Али ако људи различитог мишљења ( овде мормони ) чине толике жртве непријатељским чувствима својих ближњих, те напуштају пределе, где им се вера не признаје, па се настањују у оној удаљеној земљи, коју су сами први одабрали; то онда нема никаквог права осим сурове силе, које би им могло сметати, да они тамо не живе, по законима, као што им је воља, докле год они не узнемиравају своје суседе, и докле допуштају, да се сваки онај, коме се њихов живот, не допада; може слободно селити где хоће. Једам врло заслужан новији списатељ, предлаже против ове многоженате задруге, до душе, не крстоносну војну, већ поход цивилизације, да би се учинио крај, овоме стању, које је по његовом мишљењу, корак у назад у образованости. И ја мислим ово последње, али не увиђам, да пристоји једној заједници право, да присили другу на образованост. Док они, који страдају од лоших закона, не позову у помоћ друге заједнице, сматрам, да дотле трећи, којих се то не тиче, се не смеју у то мешати, ни тражити, да се уништи стање, са којим су они, којих се то не тиче задовољни, само зато, што се оно чини, срамотно људима, који живе неколико хиљада миља удаљени и којих се то ништа не тиче.

Нека ти људи пошаљу тамо проповеднике, нека употребе свако поштено средство ( овамо не спада забрана вере ), да стану на пут распростирању таквих наука, у свом рођеном народу. Пошто је образованост могла надвладати варварство, док је оно владало светом, чини ми се, да је претеран онај страх, да ће варварство које је довољно савладано, опет оживети и образованост угушити. Ова образованост, која би на овај начин подлегла свом побеђеном непријатељу, мора да је већ толико пала, да нису у стању а и неће, ни њени свештеници, ни учитељи да је бране. Ако ствар овако стоји, оно је боље, да што пре припадне таква образованост, јер ће непрестано бити све гора, док је напокон не разруше и поново подмладе (као западну римску државу), други снажни варвари.




Глава пета

Примене



Морали би, још много опширније развити начела, која смо испитали, пре него што би их могли узети за основ, даљем испитивању; пре него што би, са изгледом да ћемо успети, могли их применити, на равне гране политике и науке о моралу. Ових неколико примедби, што мислим, да учиним на поједина питања, више ће расветлити начела, него што ће показати крајње последице. Ја овде не показујем примене, него показујем само примере од примена, који треба јасније да покажу смисао и границе она два начела, на којима се састоји наука овог списа; треба да припомогну, да се може лакше пресудити, када се решава, неко од ова два начела, треба применити у сумњивим случајевима.

Та начела су ова, прво: појединац, није одговоран друштву, за оне своје радње, које се не тичу никог другог, осим њега самог. Друштво има права да изјави свој укор према овој радњи, саветом, поуком и убеђивањем, или ако сматра за нужно избегавањем ових људи. – А друго: појединац одговоран је за ове радње, које чине другима штете, и може се ради тога, подврћи друштвеним или законским казнама, у колико друштво сматра, да су јој једне или друге, нужне за своју одбрану.

Пре свега не смемо претпоставити, пошто општећивање туђих интереса или могућност тога оштећења, правда утицање друштва; да је то мешање у сваком случају и оправдано. Има случајева, где поједини, идући за својим циљем, по нужди и с правом, чини неприлике или штете другима, или им осуђује корист, којој су се разумно могли надати. Овакво сударање личних користи, потиче из лоших друштвених установа, и не да се избећи, све док трају ове установе, а неке се не би могле уклонити никаквим уредбама.

Ко год у некој веома обрађеној струци или неком испиту, победи своје такмичаре у ствари, коју су обоје подједнако желели постићи; користи се из штете узалудног напора и преварене наде својих такмичара. Али свако допушта, да је по општи интерес човечанства, много боље, ако се људи у својим тежњама, на могу заплашити, оваквим последицама. То ће рећи другим речима: друштво не даје, ни законита ни морална права, у накнаду такмичарима, који су се преварили, и претрпели штету у такмичењу, и држи, да му само онда припада, да се умеша, када се употребљавају средства, која су против општег интереса – када се дакле употребљава лукавство, варање и насиље.

Као што рекосмо, трговина је друштвена радња. Ко узме да продаје ма какву робу, тиме се дотиче користи других људи или у опште користи целине. Његово владање потпада дакле под суд друштва. По овоме дакле сматрале су владе, за своју дужност, да определе у свим најважнијим случајевима цене, и да пропишу занатима како да се развијају. У наше доба, ма и после жестоке борбе, продрло је уверење, да се јефтина и квалитетна роба, најбоље може постићи ако су произвођачи и продавци потпуно слободни; не ограничени ничим другим, осим тиме што се и купцима оставља слобода, да себи могу набављати оно, што им је потребно, тамо где желе. То је тако звана наука о слободној трговини, која до душе не извире из истих начела, које развисмо у овој књизи о личној слободи, али се ослања на тако исти јак темељ. – Ограничавање трговине или производње у име трговања, није друго, до ограничавање слободе, и по томе је од штете; али ово ограничавање, односи се само на оне радње које друштво има права , да ограничава, и које су само с тога неумесне, што не успевају онако, као што би требале да успевају. Будући да наука о слободи трговине, не садржи у себи начело личне слободе, то се оно не да применити, ни у оним питањима која прелазе границе ове науке на пр. у колико је нужно јавно бдити, да се стане на пут варању, које пониче на лажним другачијим робама; у колико се могу приморати фабриканти, да згодним мерама обезбеде здравље оних радника, који раде опасне занате. У овим питањима можемо узети слободу у рачун, само у толико, у колико је при иначе једнаким околностима, увек боље ослонити се на људе, него бдити над њима. Не да се у начелу порицати, да их не смемо у име овог циља ограничавати. С друге стране пак, има питања у ограничавању трговине, које спадају сасвим у круг начела слободе, тако на пр. поменути закон о продавању јаких пића у држави Мени, спречавање увоза афијума у Кину, ограничавање продаје отрова; у кратко, где год се друштво умеша, да стане на пут или да отежа набавку неког добра. Ово ограничавање штетно је, не као ограничавање произвођача или продавца, већ као ограничавање слободе купца.

Један од ових примера, а то је продавање отрова, изазива ново питање, т. ј. : које су границе власти полиције, или колико се може ограничити с правом слобода појединца, да се предухитри злочин и несреће? Нема сумње да је задатак владе да узме мере које ће предухитрити злочин, а за тим, да пронађе и да казни тај злочин. Ипак влада, може много лакше злоупотребити ово своје право предухитравања, него право кажњавања; јер готово сваки део човечје слободне радње, може се тако претпоставити, као да потпомаже ово или оно кажњиво дело. А поред свега овога, ако нека јавна власт или чак и приватно лице примети, да се неко заиста спрема да учини злочин, оно не сме мирно гледати, док се то чини већ може се умешати, и злочин спречити. Када људи не би куповали отров ни за шта друго, већ да њиме отрују неког, оно би онда право било, што је прављење и продавање забрањено. Али отров се употребљава не само у нешкодљивом, већ и у корисном циљу, и забрана која ограничава орви случај, шкоди у једно и другом случају.

Као што већ рекосмо, јавна власт, има да нас брани и од несрећних случајева. Ако неки чиновник или било ко други види човека, да овај хоће да стане на трошни мост, а нема времена, да га опомене на опасност, могу га шчепати и зауставити, без да су тиме нарушили његову слободу; јер имати слободе, значи радити оно, што се жели, а тај човек не жели, да падне у реку. Али тамо где нема очевидне и извесне опасности, већ је само изглед на њу, ту само дотично лице може пресудити побуде, са којих ће се он изложити тој опсности: дакле у овом случају ( ако то лице није дете, или је у лудилу, или је у таквом стању да не може зрело расудити ) може се само учинити пажљивим на опасност, која му прети, али се не сме, силом му стати на пут. Ово умовање применимо, на продају отрова, то онда можемо означити, неко од уређивања те продаје, одговара нашем начелу. Н. пр. ово предострожно правило, да се на отровну ствар напише, са великим словима да је отровна, може се навести, без да се тиме шкоди, ичијој слободи, јер купац свакако жели, да препозна отровно својство робе коју купује. Али захтевати, да купац у сваком нарочитом случају, донесе лекарски доказ, када купује отров и у недужном циљу; било би немогуће или веома скупо.

По мом мњењу, једини и прави пут био би, којим би се могла предухитрити злочинства отровом – а да се не ограничи слобода, оних људи који купују отров у друге циљеве – када би се потрудили за, као што Бентам згодно каже « у напред опредељене доказе.» Све знају шта ово при уговорима значи. Обичај је а и умесно је, да закон захтева при склапању уговора, ако се жели да важе, неке извесне форме као на пр. потпис, сведоке, а то је с тога; да би из тог уговора било доказа да је уговор заиста склопљен; и да није било околности, које да су се дознале, би учиниле, да уговор не важи по закону.

Ово се ради ради тога да би се што више отежало склапање провидних уговора или уговора у оним околностима, по којима се зна за њих, уговор не би могао важити. На овакве предострожне мере, могли би људе присилити, у продавању оних ствари, које могу дати повод неком злочину. Могло би се од продавца захтевати, да у своју књигу упише, време када је продао ствар, име и адресу купца, врсту и количину робе; купца би могао питати за шта му је роба потребна, и записати његов одговор у исту књигу. Тамо где нема лекарских прописа, могло би се захтевати да тој продаји присуствује неко трећи, као сведок, да би могао против купца сведочити, ако би подозревању било повода, да је отров купљен у циљу неког злочина. Ови прописи не би сметали набавци таквих ствари али би свакако предухитрили, да се оне не користе у злочине, без да остану не кажњени.

Привидно право друштва, да отклони злочине предухитујућим мерама, ограничава свакако и оно начело, по коме радње, које се односе само на своју личност, се не смеју предухитрити ни казнити. Тако се на пр. у редовним случајевима, законодавство не сме умешати при пијанству, али ипак сматрам, да је сасвим оправдано, да она лица, која су већ једном у пијанству другима учинила неко доказано насиље, треба да трпе ограничење законом, које се односи само на њихову личност, треба да се казне, ако се још једном опију, и у том стању, опет учине неки преступ; оно нека казна, која ваља ради тога, и да постигне, буде још строжија. Пијанство код оних лица, која пијанство сматрају, да друге нападају силом, злочин је против других људи. Тако се и онај човек, коме неће да се ради, не може ради тога законом казнити, а да му се тиме не учини насиље, изузевши људе, који уживају јавну потпору, или су својим нерадом, прекршили неки уговор. Ако неко од нерада или другог узрока, које је могао отклонити, пренебрегне дужности, које има другима, на пр. да се стара за своју децу, не може се рећи, да му се чини насиље, када немајући другог пута, присиле га да ради, те да испуњава своје дужности.

Тако има даље радњи, које не би ваљало законом забранити, док оне непосредно шкоде ономе, који их чини; које пак чим се јавно учине, вређају свако морално чувство, чиме спадају одмах у преступе, против других људи, и с правом се могу забранити. У ту врсту иде на пр. вређање стида, које нећемо даље да развијамо, јер се само посредно дотиче нашег предмета; тако је желети, да се износе на јавност, многе друге радње, које по себи нису, а нико их не сматра за шкодљиве.

Овде се појављује неко друго питање, на које треба да одговоримо, по овим разложеним начелима. Узмимо на прилику неку радњу, коју друштво не одобрава, али јој из поштовања према слободи, не стаје ни на пут нити је казни, јер последице њене падају на онога, који је ради. Питамо, је ли оно, што је слободно ономе, који је први почео ту радњу, , по томе слободно и другима саветовати и на то и наводити? Ово је питање прилично тешко. Случај, где ко год дражи друге, да учине неко дело, не спада по све у врсту оних радњи, које се само нас самих тичу. Другоме дати савет, или навести га нешто учини, то је друштвена радња, и чини се, да друштво треба на њу, да мотри, као уопште и на друге друштвене радње. Али ако боље размислимо променићемо ово прво мишљење, и приметићемо да се, мада овај случај и не спада у круг личне слободе, могу овде применити они исти разлози, на којима почива бачело личне слободе. Ако се људима допушта, да раде све оно, што се њих самих тиче, по својој вољи и на своју одговорност; оно је по томе нужно да им је слободно, да се посаветују, шта ће и како ће да раде, да измењају, и узајамно саопште о томе своја мњења и назоре. Што је слободно радити, слободно је и саветовати. Само се онда доводи пирање у сумњу, ако саветник иде на то, да својим саветом прибави неку личну корист; ако се, да би могао живети и користити се, труди, да потпомаже оне ствари, које друштво и држава сматра, као неко зло. Е, онда је наравно, да се питање заплиће, а заплет је, што ту онда пониче нека врста људи, којима су користи противне ономе, што ми зовемо општим благом, и који живе из нарушавања овог општег блага. Да ли је овде оправдано мешање или не? На пр. блуд и коцкање морају се трпети, али да ли је слободно, да неко држи кућу блудница или коцкарнице? Ово питање спада у питања, која леже тамо, где се деле два начела и тако се не може на први поглед решити, у које, од та два начела да их уврстимо. Могу се наводити разлози за једно и за друго. Да неко докаже да треба такве ствари, да се допусте и трпе, мислио би овако: неки иначе допуштен посао не постаје тиме кажњив, што га човек ради као занат, живи и користи се од њега; посао мора бити или сасвим забрањен, или сасвим дозвољен; ако су истинита начела, која до скоро бранисмо, онда друштво, као друштво, нема права, да изјави да је штетно оно, што се тиче само појединца и тако исто треба, да једном човеку слободно, да наговор, као што је другом слободно да одвраћа. Против овога може се пак наводити, ако друштво и држава и немају права, да прописују, да ли је нека радња, добра или зла, у колико се она тиче користи појединца; али да на сваки начин имају права, ако сматрају, да је радња зла, да узму да је ово спорно питање.

Претпостављајући и ово, чине умесно, што се труде, да предупреде себични уплив онаквих саветника, који очитом пристрасношћу, иду за својом коришћу, и којима једнострана корист, лежи баш на оној страни, коју држава сматра за неумесну. Могло би се и то наводити, да се не би ништа изгубило, да не би никакво добро пропало, када би се ствари тако урадиле, да свако може бранити, било сад по својој доброј или не паметној увиђајности и да га се, колико је год могуће, не дотичу мајсторије оних лица, која хоће да утичу на његове наклоности, по својој себичној користи. Тако дакле ( наводило би се даље ) и ако се никако не могу оправдати наредбе, које се односе на коцкање – мада се никоме не може узети право, да се коцка у својој или туђој кући или на другом месту, које је саграђено о заједничком трошку и отворено само члановима и гостима – ипак треба забранити јавне коцкарнице. Истина је, да ова забрана не вреди много, и ма колико, да има самовоље полиција, коцкарнице ће постојати под разним изговором, већ се могу приморати, да терају своје, скривено и у потаји, да их нико не сазна, осим онај који их намерно тражи; то треба, да је доста друштву. Признајемо, да нас ово умовање много убеђује. Нећу да решавам да ли је правда довољно ону моралну противност, што се увек догађа, када се казни помоћник, а гледа кроз прсте главном чиниоцу; затварајући и кажњавајући на пр. подводника и газду коцкарнице а не дирајући блудног сина и коцкара. Не би ваљало дакле, по овим разлозима никако ограничавати обичне послове продаје и куповине. Скоро свака ствар, која се купује и продаје, може се превише употребљавати и продавцу је у користи, да умножава ово неумерено употребљавање; али на основу овога не можемо бранити на пр. закон државе Мен, јер онај сталеж, који продаје јака пића, мада учествује у неумерености, којом се та пића пију, ипак олакшава набавку тих пића за умерену потребу. Корист ових трговаца, у унапређивању неумерености, свакако је велико зло, и правда државу, што она ограничава и тражи неке гаранције, а да је то неправда, био би јој поступак, неправедно задирање у слободу.

Појављује се још и ово питање, да ли држава, када не забрањује, да отежа догађање оне радње, за коју сматра, да шкоди ономе, који је ради; да ли да на пр. не предузме неке мере да подигне цену средствима за опијање, или да отежа њихову набавку, ограничавајући број оних места, на којима се продају? При одговору на ово питање, морамо се, као што то бива готово код свих практичних питања, обазрети, на неке меродавне околности. Ударати порез на јака пића, само да се отежа њихова набавка, таква је мера која се не разликује много од коначне забране пића, и само би се онда дало оправдати, када би се дала оправдати коначна забрана. Свако повећање трошкова, толико је као и забрана, за оне, који не могу да подмире те трошкове, а казна за уживање по оне, који могу да подмире те трошкове. Ако смо једном испунили наше законите и моралне дужности, и према држави и према појединцима, оно је ствар наше личности, и остаје нам на вољу, шта ћемо уживати и како ћемо трошити наше приходе. По овоме умовању, чиниће се на први поглед, да је неумесно ударање пореза на јака пића, јер оно оптерећује приход. Али не смемо заборавити, да се ово опорезивање не да мимоићи, са државног гледишта, и да у многим државама треба, да већи део порезних прихода утиче из непосредних пореза; држава је дакле приморана ударити порез на уживање и утрошак неких ствари, а по томе нека лица и не могу да их уживају. С тога је држава дужна, да при опорезивању промисли, без којих добара могу потрошачи бити, и да а фортиори удари највећи порез на оне, за које сматра да је штетно, ако се уживају, преко неке извесне умерене мере.

Ударање дакле пореза на јака пића, по оној мери, по којој ће донети држави највише прихода (претпостављајући, да држава треба сав тај приход), не само да ваља допустити, него је и похвале достојно.

На питање, треба ли да је продаја оваквих потрошних ствари, мање више нека привилегија, одговорићемо различито, како где буде намера, којој хоће да послужи ово ограничавање. Свака јавна радња, треба да је под надзором редарства, а нарочито гостионице, јер у њима се чине често преступи против друштва. Умесно је дакле, што се даје право продавања ових ствари (бар за сместа трошење), људима позната и ујемчена поштења; која се приписују наредбе о часовима отварања и затварања ових места, да би лакше и згодније могао вршити јавни надзор; и што се одузима то право крчмарима, који су својом слабошћу, споразумом и учествовањем често допринели, да се наруши јавни мир, или начинили своју радњу, леглом зликовачких договора и завера. Не видим начелно разлог било ком другом ограничењу. Ограничавање броја пивара и ракијџијницама, у изричном циљу да се отежа посећивати их, да се смањи прилика искушењу, сматрам, да је штетно за свакога, јер увек ће се наће неко ко ће их, не будевши им тешко посећивати их, употребити зло; а иначе би ово приличило само онаквом друштвеном стању, где се радници сматрају, као деца или дивљаци, који се стављају у запт, да би се васпитали, да у будуће могу учествовати у преимућствима слободе. Ни у једној слободној земљи, не владају над радничким класама, по овом начелу, онај ко зна ценити слободу, неће одабрати овакав начин владе; осим ако су узалуд покушани, сви могући начини, да се радници васпитају у истини за слободу, да се њима управља, као слободним људима, и ако је на крају доказано, да се морају управљати, као деца. Имајући у виду ову двоструку страну овог питања, види се, како не би било паметно, када би им веровали, да су се људи, у ма ком од ових случајева, икад озбиљно потрудили, да учине тај покушај. С тога, што се установе Енглеске, састоје из смесе небројених противности; налазимо у животу таквих појединости које на себи носе вид тираније или тако зване патријархалног начина владе; а овамо опште слободоумље наших установа, искључује сваки надзор, који би могао важити, као покушај моралном васпитању.

У почетку овог списа тврдили смо, да лична слобода, претпоставља у свему оном, што се ње тиче, исту слободу и код других људи, за споразумно вршене ствари, које су им заједничке, а ван њих, не тичу се никога другог. У овом питању, нема тешкоћа све дотле, све док је стална воља учествујућих странака; но, будући, да се та воља може и променити, оно је више пута потребно, да се и у оним стварима, које се само њих тичу, вежу узајамним уговором; учини ли се то, онда се уговори, као опште правило морају испуњавати. Ипак закон сваке земље, изузима по нешто из тог општег правила. Човек који није принуђен вршити обавезност, која крши права неког трећег, шта више, ово је довољан разлог, да га сасвим опросте те обавезности, чим је она њему на штету. Тако у Енглеској и свакој образованој земљи, не важи и не вреди онај уговор, којим је неко продао себе, или пристао да буде роб, и ни закон, ни јавно мњење не може захтевати, да се тај уговор испуни. У овом крајњем случају, доста је јасан узрок, са кога се ограничава власт, располагати над својом сопственом судбином. У колико није дозвољено, мешати се у произвољне ствари другог човека – изузевши његовог добра ради – то бива из поштовања према његовој слободи. Његов слободан избор доказује, да он жели или може да сноси, оно што је изабрао, а најбоља је гаранција, да ће му заиста бити добро, ако га оставимо, да се он сам брине за то. – прода ли се он као роб, одриче се своје слободе, и губи овим једним чином, свако даље уживање слободе. Тако у овом случају, он руши сам циљ, који би једини био у стаљу да оправда његово располагање, над својом личношћу. Он више није слободан, шта више, дошао је у такав положај, у ком не може никако ни претпоставити, хоће ли да остане и даље у њему. Слобода не може захтевати, да је човеку слободно, бити не слободан. То није слобода, када је слободно лишити се своје слободе. Ови разлози, који падају у очи овом нарочитом случају, могу се и даље применити; али они налазе непрестано своје границе, у захтевима живота, који до душе не траже, да се сасвим одрекнемо своје слободе, али захтевају, да је у овом или оном ограничимо. Оно начело пак, које тражи безусловну слободу, за радњу свега онога, што се тиче само онога, који ради; тражи и то, да се они, који су се узајамно обавезали, погледом на оне ствари, које се трећег не тичу – могу сами себе разрешити од ове обавезности. Нема обавезе ни уговора, изузевши оне, којима је предмет новац или новчана вредност, о којима би се могла тврдити, да није сваком слободно и осим самовољног разрешења, покушати, да одступи од њих. Виљелм Хумболт изјављује у поменутој доброј књизи, своје уверење, да уговори, који се тичу личних односа и службе, никад не би ваљало, да важе преко извесног, законом опредељеног времена, и да брак, који је најважнији међу оним уговорима, одмах губи свој циљ, чим се не саглашавају чувства мужа и жене, и да би га требало разрешити, чим то једна страна изричито захтева.

Ова ствар је веома важна и заплетена, да би се могла овде од ока претрести, и ја је се дотичем, у колико нам може послужити само за углед. Да се Виљем Хумболт, са општег гледишта и краткоће своје расправе, није морао ограничити, да у овом случају искаже само резултат и не упустивши се, у расправу претпоставки; за цело би увидео, да се ово питање не може решити, по оном простом темељу, који га он поставља. Ако је неко нарочитим обећањем или својим понашањем, дао другом повод, да тако поступање може увек очекивати, и на њега полагати наду, па је овај по томе, удесио бар неки део свог живота; то пониче по њега нова врста моралних дужности, према оном другом лицу, и он их мора признати, ма их не испуњавао.

То исто бива тамо, где је овај однос међу уговорним странкама, имао последица по друге, те су исти тиме дошли у извесни положај, или као, што је то случај у браку, да су се трећа лица родила. Ту онда поничу, погледом на уговорне странке, онакве обавезе према овим трећим лицима, којима је испуњавање или бар начин испуњавања, зависи већим делом од трајања и прекидања односа међу уговорним странкама. Из овога не иде, и ја то никако не допуштам, да се они, који су се обавезали, и за сваку цену, па ма то било жртвом среће једне странке, - морају држати тог уговора; али то је извесно, да су они главно у овом питању а ако, као што Хумболт каже, немају уплива на законску слпбоду уговорних странака, погледом разрешења уговора (и ја сам сматрам, да у овом обзиру не могу бити од великог уплива), ипак на сваки начин играју знатну улогу, са гледишта моралне слободе. Оно лице, које се решило на корак, који се тако јако тиче интереса других њих, принуђено је, узети у обзир све ове околности, и одговорно је за јаде, који из тога могу нићи, ако није достојно уважило оне интересе. Ја правим ове очевидне примедбе, само с тога, да би боље изнео на углед, опште начело слободе, а не с тога, што бих хтео да расчистим ово нарочито питање, јер о њему се обично тако говори, као да би била само корист деце у главном, а корист одраслих лица сасвим мало важно,.

« Poslednja izmena: 28. Avg 2009, 21:45:33 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
Споменуо сам већ један пут, да се с тога, што у опште нема приватних начела, слобода даје тамо, где би је требало одузети, а одузима тамо, где би је требало дати; шта више, европско чувство слободе изјављује се најснажније у оном случају, где никако није умесно. Нека буде сваком слободно, да ради у својим стварима по својој вољи, али када ради у место других, под изговором, да су туђи послови у једно и његови, не можемо му допустити исто толико слободе. Држава, поштујући, као светињу слободу свакога човека у његовим стварима, ипак дужна је најоштрије бдити над нама, како ми испуњавамо власт, коју нам је она поверила над другима. Ову дужност држава губи из вида, када се односи на односе породице, мада овај случај више важи, него сви остали заједно, јер је од непосредног уплива на човекову срећу. Овде не треба опширно да разлажемо, неограничену власт мужева над својим женама, јер ово зло могло би се сасвим уклонити, када би жена уживала сва она права и заштиту закона, коју има муж; и што се у овом питању, браниоси ове давнашње неправде, не позивају на слободу већ бране отворено силу. Испуњавању дужности, од стране државе, а нарочито у односу према деци, сметња је то што се слобода лоше схвата. Човек би помислио, да деца нису други образ родитеља, него да су баш оно, што и сами родитељи, јер тако бојажљиво чува јавно мњење неограничену и искључиву власт родитеља, да се закон у њу не умеша, и веома се плаши тога, него било ког другог мешања у своју слободу – а то је јасан доказ, колико већина људи веома воли силу, него слободу. Узмимо на пр. питање васпитања. Није ли близу памети, да држава има, да тражи, а и силом да тера, свако људско створење, које се роди као њен грађанин, бар на неки извесни степен васпитања? Али дајте човека, који ће имати срца, да призна и оживотвори ову истину. Ретко ће ко порицати, да родитељима ( или по постојећем закону и обичају оцу ), није најсветија дужност, да васпитају створење, које су родили да живи, да би оно могло тим васпитањем, да испуни, као што треба дужности, које има према себи и према другима. Када свако признаје, да је то најсветија дужност по оца, зашто онда неће у Енглеској нико ни да чује о томе, да оца ваља силом принудити на то.

Уместо, да се тражи од оца, да чини напоре и жртве за васпитање своје деце, оставља му се и онда, када се други понуде, да му децу бадава васпитавају, на вољу, хоће ли то примити или не. Још се не признаје, да је морални злочин, и према злосретном детету и према друштву, изродити децу, а не старати се, не само за рану, која им је нужна телу, него и за њихове душе нужно васпитање; и да је држава дужна, ако родитењи не испуне ову дужност, испунити је колико је могуће, о трошку родитеља.

Када би се једном опште признала васпитавања као морање, престале би и оне тешкоће, што се сада још појављују с тога, што је тешко решити шта и како, да поучава држава? Те су тешкоће сада предмет расправа, међу сектама и странкама, и тако се време и рад уместо, да се употреби васпитање, троши на протеривање о васпитању. Када би се влада могла решити, да захтева добро васпитање за свако дете, не би се морала после бринути за то. Могла би оставити родитељима, нека се они брину, где ће и како васпитавати своју децу, било би јој довољно, да помогне сиромашнијој деци при школовању, и ако су ова сирочад, оно да подмирује за њих све школске трошкове.

Са свим се правом приговара, да држава не треба да васпитава, али се не приговара, када држава приморава на васпитање, јер оно се приговара руковођењу васпитања државом, а то је сасвим друга ствар. Ја одбацујем као и сваки други, да држава држи у својим рукама сво, или већи део васпитања народа. Све што смо рекли, како је важна разноликост личности, у карактеру, у мњењима и начинима живота; све то захтева по томе, у истој мери и разне начине васпитања. Опште државно васпитање, није ништа друго него начин, да се сви људи изобразе по једном калупу; а будући да калуп, по коме их држава дотерује, одговара наклоностима власти, која је у држави најјача, сад било то власт самовладара, свештенства, аристократије или већине живећих људи; то ће тако васпитање, ако и успе остварити тиранију, прво над духом, а затим, као што то обично природно бива, и над телом. Ако заиста има државом уређена и надзирана васпитања, оно треба, да буде само као покушај, који бо био као пример и подстрекавање другима, да достигну неко савршенство. Али ако је друштво, на тако ниском степену развитка, да није способно, или неће, да се само собом брине, о згодним средствима васпитања, него очекује од своје владе; онда у овом случају, влада – од два зла боље – мора узети у своје руке бригу о разним школама, исто тако као што се брине, да подиже друштва, како би се извела велика индустријска предузећа, за које се још није развио предузетни дух у земљи. Али ако уопште има у једној држави довољно способних људи, који би били вешти, старати се под надзором владе за васпитање; оно нема сумње, да ти људи не би били вољни и вешти поучавати их самостално, само када би им гарантована била награда законом, који приморава сваког да се васпита, и када би се уз то држава постарала, за школске трошкове, пуких сиромаха.

На испуњавање закона, најбоље се може приморати јавним испитима, који би се вршили над свом децом још од малена. Могле би се определити године, у којима ће се свако дете испитати, да ли зна читати. Ако не зна, оно би требало оца, а ако се не може оправдати довољним узроцима, казнити умереном и новчаном казном, коју би могао по потреби и одрадити; и дете дати о његовом трошку у школу.

Тај испит, требало би сваке године још једном предузимати, распростирући га на све више и више предмета, да се тако деца приморају, да себи набаве уопште бар онолико знања, колико се најмање тражи; а што је још важније, да та знања памте. Осим овога, што се као најмање исказује, требало би да се могу полагати својевољни испити, из свих оних предмета, из којих би они, што су напреднији, желели да имају потврде. Али да не би држава оваквим поступањем, штетно утицала на образовања мњења; морала би се знања, која се траже, моћи полагати испите ( изузевши ту околност, што је знање и употребљавање језика, само оруђе, за набављање даљих знања ) и при самим великим испитима, ограничити на познавање факта и на позитивне науке. Не треба да се дозволи, да се испити, који испитују о верозакону, политици или другим каквим спорним питањима, врве око тога, да ли је неко мњење истинито или погрешно; него нека се ограниче само на факт, да су т.ј. ти и ти списатељи, школе, цркве, изјавили ова мњења и по овим и овим разлозима. При оваквој установи, не би дораштајућем нараштају, погледом на неке сумњиве истине, горе било, него што је сада; деца би као данас, тако и у будуће могла припадати владајућој вери, или некој другој вероисповести, само, што се држава постарала, да буду свакако изображени људи, па били они сад ове или оне вере; ако пак родитељи желе, оно би се могла деца, у оним истим школама, где уче нешто друго, настављати и у своме верозакону. Увек је зло, када држава покушава, да даје неки правац мишљењу својих грађана, у свим спорним питањима; али ипак може држава давати прилике, да се та питања докажу, и да свако прибави себи довољно знања, са којима би се могао образовати, знатно мњење о свакој ствари. За ученика филозофије, на сваки је начин боље, ако је у стању положити испит, о делима и Канта и Лока, сад пристајао он својим назорима, уз једнога или другога, или напокон, не пристајао ни уз једнога; и не видим довољно разлога, зашто не би полагао испит из хришћанске науке и онај, који не верује у Бога, наравно само ако не захтевамо, од њега да верује у то.

Испит пак из виших грана наука, треба по мом мњењу, да остане свакоме по вољи. Врло би то опасна власт била у руци владе, када би она могла некоме препречити ма какав позив, па и сам учитељски, изговарајући се, да дотични нема тих способности; и ја се слажем са Виљелмом Хумболтом у томе, да свакоме треба дати степен научне или вештачке способности, чим се пријави за испит, и положи га; само да овакве потврде не дају касније при натицању, никаквих даљих преимућстава, до оних, која им можда приписује јавно мњење.

Ова неумесна примена појма слободе, смета не само у васпитању, него у многим другим случајевима и родитељима, да не признају своје моралне дужности, и да се не уведе законито приморавање, мада оно прво, захтевају увек, ово друго пак у многим случајевима важнији разлози. Та већ и сам тај факт: родити некога да живи, највећа је одговорност у животу.

Узети на себе ову одговорност – дати коме живот, кога ће можда благосиљати а можда и проклињати – а не бити у стању, ставити новорођеноме у изглед, бар прилично пријатно стање, злочин је према томе створењу. Рађање деце преко неке мале мере у земљи, која је сувише насељена народом, или којој прети, да ће се препунити, - јер је изглед, да ће отуда пасти цене посла – злочин је против свих оних, који живе од рада. Закони, који у многим земљама континента, забрањују брак, докле дотична лица не докажу, да имају од чега живети; не претерују меру власти, која припада држави, и успе ли ти закони или не успели ( то зависи нарочито од месних околности и чувства ) не могу се сматрати, да нарушавају слободу. Држава само предупређује овим законима, да се не догоди оно, што шкоди другоме и што заслужује, да друштво не одобри и жигоше, ако и није саветно, казнити то оштријом казном закона. Ипак би опште распрострти појмови о слободи, који иду тако лако на рушење личне слободе одрешито одбили сваки покушај да се ограниче наклоности, које би, када би им се задовољило, донеле потомству само јада и понижења а онима пак, који по своме положају могу да осете, небројених невоља. Упоредимо ли ово чудновато поштовање и непоштовање, по коме човечанство и поштује и не поштује слободу, доћи ћемо до тог мњења.; да људи без сваке сумње имају права, дирати у друге, а немају никако права, радити по својој вољи и онда, када тиме не дирају ни у кога.

Примичући се крају овог мог списа, ваља ми, да споменем још многа питања, која се односе на делокруг мешања владе, и која, мада су у вези са овом мојом расправом, ипак строго узевши, не спадају овде. То су они случајеви где се разлози, који се наводе против мешања, не односе на начело слободе; ту се не пита, хоћемо ли ограничити личну радњу, него хоћемо ли је потпомоћи; пита се, треба ли влада, сама или преко других, да чини, што у корист појединих људи, или да остави тим људима, да се они побрину за то, својрвољно појединачно или удружујући се.

Приговори, који се могу наводити против мешања владе, изузевши случај, да мешање нарушава слободу, могу бити тројаки.

Први је приговор ово: поједини људи, могу много вештије извести оно, што има да се изведе него влада. Уопште говорећи, нико није тако способан, да води и пресуди једну радњу, као онај, кога се та радња лично тиче. Ово начело већ по себи, осуђује некадашње пачање законодавства или владе, у обичну радњу заната. Ову страну овог предмета, довољно су испитали политички економи, и она је само издалека сродна, начелима наше расправе.

Други приговор стоји већ у мало ближем односу према нашем предмету. У многим случајевима, мада и поједини не би тако ваљано извршили, као часници владе; ваљало би неке ствари ипак оставити појединима, а не влади, да би се тиме унапредило њихово душевно васпитање, да би се пооштрила њихова ревност, да би се извежбало њихово суђење, да би их тако свестрано упознали са задацима живота, са којима треба они да се баве. Ако то и није једини, а оно је главни узрок, који препоручује да се установи порота ( у неполитичким стварима ), слободна, народна месна и општинска управа и својевољне задруге, за занатлијска и човекољубива предузећа. То нису питања слободе, која су из далека сродна нашем предмету, то су питања развитка. Ми и не можемо овде, као средства за народно васпитање, разлагати, али она си истинска школа за сваког грађанина; практични део политичка васпитања слободног народа; она су делокруг, који извлачи појединца, из уског круга себичних, личних породичних ствари, па га учи, како да разуме опште ствари, како да користи опште користи; она га навикавају да ради, по опште или бар полу опште корисним побудама; упућују га, да управи очи на оне циљеве, које не раздвајају, већ воде слози грађане једне земље. Без ових обичаја и способности, слободи се не да устав, ни извести ни одржати, као што то најјасније сведочи, пролазно трајање политичке слободе, у оним земљама, где се она не ослања на довољну месну слободу. Сва преимућства, која смо навели у овом испитивању, што имамо од слободног личног развитка и разних положаја у животу, препоручују, да чисто месним стварима руководе месне власти, да великим занатлијским предузећима управљају они, који су подмирили трошкове око тога. Влада хоће, да управља свуда подједнако са предузећима.

Код приватних људи пак, и код својевољних задруга, све се разноструко покушава, и код њих има небројено разноликих искустава. Држави остаје корисни делокруг, што се она гради средиштем, стичу ухваћени резултати небројених покушаја, да се одатле опет разлију у све удове народног тела. Држава, уместо,што не трпи ичије покушаје осим својих сопствених, треба да се брине да се свако ко покуша нешто, користи покушајима свих осталих људи.

Трећи и најважнији узрок, зашто треба да се ограничи мешање владе, јер су оне велике незгоде, које ничу отуда, када је власт превелика. Свака нова струка посла, којом се шири владин делокруг, умножава у једно владин уплив, на људске наде и бриге, а услед тога постаје вредни и слободољубиви део друштва све више и више скутоноша владин, или оне странке која тежи да дође на власт. Када би путеви, железнице, банке, обезбеђујућа друштва и акционарске задруге, свеучилишта и милостива заведења, листом спадала у делокруг владе; када би се још неко томе, оставило централној управи, све оно што управља данас општинска и месна управа; када би влада намештала чиновнике у сва ова разна предузећа; када би она и награђивала, и у чиновима узвишавала; то не би ни слободна штампа ни народно уређено законодавство, могло предухитрити, да је Енглеска или нека друга држава, слободна само по имену.

Што би вештије и згодније била удешена владина државна машина – што би целисходније биле установе, којима се придобијају најспособнији људи за управу, то би ово зло, све веће и веће било.

Недавно се предложило у Енглеској, да се сви они, који траже неко грађанско звање, подвргну испиту, да би се тиме добио избор способних и научених људи. Много се говорило и писало за овај предлог и против њега. Најважнији је разлог, кога су наводили противници то, што занимање сталног државног чиновника, не даје толико изгледа на награду и уважење, да би могао придобити најдаровитије људе, којима је боље у свом грађанском позиву, или у звањима друштва и других јавних тела. Не би смо се чудили, да су овај разлог навели пријатељи оног предлога, као одговор, на највећу тешкоћу њиховог предлога; али чудо нам је чути ово од противника. И што се овде наводикао приговор, то је баш обезбеђујућа одушка, предложеној установи. Када би се заиста, сви даровити људи у земљи, могли приморати, да буду владини чиновници, онда би нас такав предлог узнемирио. Када би сваки друштвени посао, за који се захтева промишљено учествовање и широки видокруг, био у рукама владе; када би се државна звања у опште попунила најврснијим људима; то би се сво више знање и све практичне вештине, ( изузимајући шпекулативне ) усредсредиле у једној многобројној бирократији а остали би је сматрали као меродавну у сваком питању; народ би очекивао од ње да му она пропише, шта треба да ради; вредни и даровити, изгледали би од ње, да их она прослави и узвиси. Частољубивим људима био би једини циљ да их приме у круг ове бирократије, и да се у њој све више и више узвишују. При оваквом систему, не само да је народ, који је ван чиновничког круга, услед тога, што нема искуства у пракси, неспособан да испита и ограничава бирократију у њеној радњи; него ако случај деспотије или природни разој народних установа, доведе на престо владаре, који желе реформе, не може се извести ни једна реформа, која је против интереса чиновништва. Пример оваквог жалосног стања, је руска царевина, као што то сведоче сви који то знају. И сам цар не може ништа против бирократије; он може до душе послати сваког чиновника у Сибир, али он не може владати без њих, и против њихове воље. Они имају вето над сваком његовом наредбом, тиме, што је оставе и не изврше. У земљама, где је народ изображенији и живљег духа, где је свет навикао, да влада ради све за њега, или боље рећи, где народ, неће ништа да уради, а да не тражи дозволу и упутства од владе; ту је онда природно, да такав народ прави свију владу удговорном, за сво зло, које га снађе; када му већ досаде ова зла, он се дигне против владе и начини револуцију. Ту се онда нађе неко па са одобрењем или без одобрења народа, узме власт у своје руке, издаје заповести чиновништву, и све иде као и пре, што је ишло, јер бирократија се није променила, а нема никога ко би је могао заменити.

Сасвим је другачије, код оног народа, који је научио, завршавати сам себи своје послове. У Француској на пр. , где велики део народа служи увек у војсци, где су многи барем наредници; има при сваком народном устанку бар неколико људи, који могу предводити и начинити приличан план операције. Што су Французи у бојевима, то су Американци у грађанским стварима. Оборите Американцима одједном њихову владу, то је свако мало тело код њих, способно да створи нову владу, и да врши било какву општу ствар, доста уредно, увиђајно и одрешито. Сваки слободан народ, треба да је овакав а који народ може ово тај нека се за извесно нада да ће бити слободан. Овакав народ неће се ропски клањати једном човеку или неком телу, јер је у стању да узме у своје руке државну власт и даље њом управља. Ни једна бирократија, не сме се надати, да ће моћи оваквом народу, против његове воље, прописивати шта да ради а шта не. Где пак бирократија, ради све и сва, ту се не може извести оно, што њој није по вољи. Устав оваквих земаља, није ништа друго него усредсређивање свог народног искуства и практичне вештине у једно, регулисано тело, коме је задатак, да управља над осталим народом. Што је ово тело, савршеније уређено, што је вештије, да примами себи најдаровитије главе из свих сталежа, и да придобије за своје циљеве; тиме је веће ропство свих, не изузевши ни саме чиновнике. Јер они, који владају, исто су тако робови свом запту и реду, као што су они, над којима се влада робови онима, који владају. Кинески мандарин исто је тако створ и оруђе тираније, као и кинески сељак. Поједини језуит је, најпонизнија слуга свом чину, и ако његов чин укупно, служи сили и важности својих чланова. Ни то не треба заборавити, да је усредсређење свих даровитих људи једне земље, у тело владе, опасно и по душевну снагу и по развитак тог самог тела. Зависећи тако једно од другога, радећи по једном истом плану – који се обично никад не мења – тело чиновника не може, а да не постане трома машина и ако престане радити као у воденици, спопашће обично грозничаво ону нову мисао, коју је замислио, обично опет неки високи чиновник. Једини је начин – како стати на пут, овим њима противним али очито сродним наклоностима и да се усаврши способност тог тела, у томе, да се радња овог тела изложи, пажљивој критици, исто тако способни људи, који нису чиновници. С тога је дакле веома важно, да има начина, како ће се независно од владе, добити та способност, како ће се набавити својства и искуства, да можемо ваљано судити, о великим практичним стварима. Ако хоћемо да увек имамо веште и добре чиновнике, а нарочито онакве, који ће бити вољни и способни, да започињу и примају поправке, ако нећемо, да наша бирократија постане педантократија, онда ово тело, не сме привући себи све оне послове, који образују и усавршавају она својства која су нужна за управу друштва.

Определити ону тачку, где почињу ова, по слободу и напредак друштва, тако опасна зла, или боље где она почињу надмашити користи, што се очекују од уједињене снаге целог друштва, која се под признатим вођама залаже, да се уклоне препоне људском благостању; определити колико се користи могу имати од усредсређене власти и увиђавности, а да ради тога, влада не привуче део опште радиности на себе – то је најтеже и најзамршеније питање, вештине владања. То је питање појединости, где се морају држати пред очима, многи и разни обзири, и где се не може углавити опште правило. По мом мњењу даје се оно практично начело, које нас обезбеђује; онај узор, на ког ваља, да се угледамо; оно мерило, којим треба да меримо сваку уредбу, којом се отклања неко зло, рећи овим речима: нека буде што већа деоба власти, само не о трошку њене делатности; а с друге стране, највеће усредсређивање поуке и распростирање из средине на све стране. – Тако би се у општинама, као оно у државама Нове Енглеске поделили сви послови, који се не могу боље поверити онима, којих се тичу, сасвим појединачно међу разне власти које су општинари изабрали; али осим тога постојала би за свако одељење општинских ствари, једно, непосредно влади потпадајуће, централно надзорништво.

Ово надзорништво било би огњиште сваке врсте знања и искуства, које би само могуће било исцрпити, из овог јавног посла у општинама, из подобних искустава страних земаља, и из општих начела науке о држави. Ово централно звање, треба да има права, да сазна све што бива, а не би имало друге дужности, него да на једном месту добијено искуство, примени на другом месту. По свом узвишеном положају и ширем видокругу, било би ово тело, независно од ситничарских месних предрасуда и једностраних назора; с тога би се, веома полако на његов савет; а права власт, као сталне установе, ограничиле би му се, по мом мњењу, на то, да принуди месне чиновнике, да се придржавају закона, који су им дати за правац. За све оне случајеве, за које се није побринуло у општем закону, ови чиновници могу радити, по својој увиђавности, разуме се, да су за то одговорни својим бирачима. Треба да буду одговорни закону, за нарушавање прописа, а прописе нека углављује законодавство; централна власт бринула би се да се закони извршавају, и ако се они не би уредно извршили, она би инда по околностима, се обратила или судовима, да придобију важност закону, или би се позвала на бираче, да ови уклоне чиновника, који није поступао по духу закона. Овако је од прилике и оно централно надзорништво, које врши “сиротињски одбор” над свим управницима новца, из сиротињског пореза у Енглеској. Она власт, коју је ово тело вршило и преко ове мере, да би преиначило застарелу и лошу управу у овој ствари, које се не тиче само једног места него целе заједнице – зацело је била и нужна и умесна, јер ни једна општина нема права лошом управом умножити у свом месту јад и невоље, који се после разлију и у остале општине, и окружују морално и телесно стање радничког становништва. Оно право на приморавање и право на до душе потчињено законодавство, које је дато овоме “сиротињском одбору” (мада га он не врши из обзира на јавно мњење), даје се свакако оправдати у овоме по цео народ важном случају, али оно не би имало места при надзору чисто месних интереса. Али би зацело свуда много вредело, по све гране управе, да има оно централно тело за прибирање искуства и распростирање знања. Влада не може никад довољно подупирати и подстрекавати на рад, поједине људе, место што спречава у томе. Зло ипак почиње, када влада, уместо да изазове снагу и ревност појединих или задруга, упрегне своју снагу; када влада уместо да поучава, саветује, и по потреби грди – или реже руке појединцима у њиховом послу, или их гурне на страну, па она ради њихов посао. На крају нека држава вреди само толико, колико вреде лица, која је сачињавају; и онаква држава, која је у стању жртвовати душевни развој и узвишење својих грађана, малој вештијиј управи, него што је даје обично исккуство; она држава која гради своје грађане богаљима, само да би у њима , макар и у добрим циљевима имала послушна оруђа; та ће држава осетити, да мали људи нису никада у стању, вршити велике послове; и да ипак ништа не вреди савршенство машине, којој је жртвовала све и сва, јер нема животне снаге, коју је држава силом угушила, само да машина може мирно радити.



Извор:  преузето са сајта royalfamily.org



А ових пар порука може да се преузме и као 1 фајл:

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

« Poslednja izmena: 29. Avg 2009, 07:22:28 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Legenda foruma


Ko tebe kamenom, ti njega hlebom... starim 15 dana

Zodijak Leo
Pol Muškarac
Poruke 36573
Zastava Beograd
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.64
mob
HTC One
Bilo bi lepo kada bi neko ovo i procitao, ali veoma mali broj ljudi na forumu cita i opsirnije tekstove a kamoli knjige  Smile

@Silvanus, jesu ovo neki izvodi ili je sve kao po knjizi? Da li je moguce da 167 strana knjige (gde se zavrsava 4. glava) stane u ovoliko malo postova/prostora? Nikada nisam razmisljao o proporcijama knjige u odnosu na kucanu rec u polju za poruku pa mi je malo cudno.  Smile


P.S. Obrisi prethodnu moju poruku da ne narusava bezveze celinu teksta  Smile
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 9
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 7.0


Ljudi pricaju o "slobodi" posto pojma nemaju sta je definicija "slobode", i kada bi im definicija slobode bila
jasna, nikada vise tu rec ne bi koristili, nego bi govorili o mogucnostima koje neki imaju, a neki nemaju.


Slobodu ne moze spoznati ljudski um .. nazalost .. tu se vidi koliko je rec ogranicena .. drugo bez uma usmerenog na odredjene forme ... nema ega ... kada um prestane da se zaustavlja pocinje proces oslobadjanja svakog ljudskog cula ... taj trenutak mozemo nazvati, moksa, nirvana, samadhi, sozercanje, budjenje, prisutnost ili sloboda ... ima dosta naziva, ali to su samo reci a one su po sebi mrtve, zvukovi, um im daje znacenje i tezinu .. zato mi odredjujemo, mi imamo moc da odlucimo sta smo .. jer kako kazu  .. kakve su ti misli takav ti je i zivot .. dajmo zivotu sansu da bude u punoj svojoj snazi .. ne sputavajmo ga .. prepoznajmo svoje pravo poreklo .. dopustimo sebi da budemo ono sto stvano jesmo .. Smiley

Mir svakom ljudskom srcu .. Smiley)
« Poslednja izmena: 29. Avg 2009, 21:05:46 od Cuangce »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 4804
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
mob
Nokia Luvmya 520
Citat: Cuangce
Slobodu ne moze spoznati ljudski um .. nazalost .. tu se vidi koliko je rec ogranicena .. drugo bez uma usmerenog na odredjene forme ... nema ega ... kada um prestane da se zaustavlja pocinje proces oslobadjanja svakog ljudskog cula ... taj trenutak mozemo nazvati, moksa, nirvana, samadhi, sozercanje, budjenje, prisutnost ili sloboda ... ima dosta naziva, ali to su samo reci a one su po sebi mrtve, zvukovi, um im daje znacenje i tezinu .. zato mi odredjujemo, mi imamo moc da odlucimo sta smo .. jer kako kazu  .. kakve su ti misli takav ti je i zivot .. dajmo zivotu sansu da bude u punoj svojoj snazi .. ne sputavajmo ga .. prepoznajmo svoje pravo poreklo .. dopustimo sebi da budemo ono sto stvano jesmo .. Smiley


Mir svakom ljudskom srcu .. Smiley)
Tako je, ljudski um ne moze da spozna nesto sto ne postoji u materiji. Rec je najjaca frekvencija koju
ljudski um moze da oseti i ima najvecu kontrolu nad covekom. "Sloboda" je rec koja predstavlja subjektivan
osecaj kojem teze ljudi koji veruju da taj sistem moze da se dostigne, isto kao i reci "savrsenstvo",
"mir", "blazenstvo", "harmonija"... rec "sloboda" je veoma potentan narkotik koji stvara lazni osecaj samozadovoljstva koji se rezonuje u svim aspektima ljudske aktivnosti, ona je kao secer za gorku kafu koja predstavlja zivot, za sve one koji ne vole da im je zivot gorak.
Ego zavisi direktno od licnog osecaja pozicije u kojoj se svi nalazimo, ako smo svi usmereni kao jedan na sve postojece forme i tacno znamo sta one predstavljaju onda ego ne moze da postoji. Ako "slobodu" svako i
oseca na svoj nacin, onda je to ego, ako svi znamo sta je "sloboda", onda nema ega, nego smo svi - jedno.
Tacna definicija reci je ona koja vazi za sve ljude.
Ako svi ljudi mogu da znaju sta je voda, sta sve ljude sprecava da znaju sta je sloboda ?
"mi odredjujemo, mi imamo moc.." su sve apsolutne gluposti kojima covek ispira usta zarad licnog osecaja,
niti covek nesto odredjuje, niti ima bilo kakvu formu ili oblik moci.
Zvuci apsolutno retardirano da covek koji koraca prema grobu cepa usta kako ima "nekakvu moc".
Zivot je osecaj i nema nikakve veze sa mislima, ima jako puno ljudi koji su jednog momenta mislili kako im je zivot superiska a sledeceg momenta su ga izgubili.
Kako covek sebi moze da dopusti da bude ono sto jeste ?
Jel postoji covek koji je nesto sto nije ?
IP sačuvana
social share
Covecanstvo se deli na inteligentne bez laznog boga, i one sa laznim Bogom bez inteligencije.
Jewpiter
Prijatelj je covek koji tebe voli, a ne covek kojeg ti volis.
Jewpiter

How much cocaine did Charlie Sheen take ?         Enough to kill two and a half men.
Makros_Crni : " Dozvolio sam sebi da budem obmanjen. "
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 195
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
Da li neko moze da navede jednu ljudsku aktivnost u kojoj ne postoje nikakva ogranicenja, zabrane, zakoni.... ?? posto je sloboda sistem u kojem ne postoje ogranicenja, zabrane, zakoni...

Можемо да волимо неког. Мајка своје дете на пример.

Ово је остало непрокоментарисано. Која ограничења, забране и закони постоје у љубави? Шта може да нас спречи да неког волимо? Не говорим о посесивности, хемији у мозгу, већ о правој љубави каква  нпр. зна да буде мајчинска љубав.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 4804
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
mob
Nokia Luvmya 520
Citat: stower

Ово је остало непрокоментарисано. Која ограничења, забране и закони постоје у љубави? Шта може да нас спречи да неког волимо? Не говорим о посесивности, хемији у мозгу, већ о правој љубави каква  нпр. зна да буде мајчинска љубав.
Pocetak i kraj ljubavi. To je univerzalni zakon u uzrocno posledicnoj realnosti, sve sto ima pocetak ima i kraj.
Ovo je tema o "slobodi", ne radi se o tome da li covek moze da voli (posto covek mora da voli da bi ziveo, bez ljubavi zivota nema), nego o ogranicenosti svega u covekovom zivotu i nepostojanju slobode, i zloupotrebi te reci
Majcinska ljubav je ogranicena na majcinu decu, majka ne moze da majcinskom ljubavlju voli svu decu koja trenutno postoje.
Ljubav postoji, ljubav je energija, sloboda je samo rec.
IP sačuvana
social share
Covecanstvo se deli na inteligentne bez laznog boga, i one sa laznim Bogom bez inteligencije.
Jewpiter
Prijatelj je covek koji tebe voli, a ne covek kojeg ti volis.
Jewpiter

How much cocaine did Charlie Sheen take ?         Enough to kill two and a half men.
Makros_Crni : " Dozvolio sam sebi da budem obmanjen. "
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Legenda foruma


Ko tebe kamenom, ti njega hlebom... starim 15 dana

Zodijak Leo
Pol Muškarac
Poruke 36573
Zastava Beograd
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.64
mob
HTC One
Citat
Majcinska ljubav je ogranicena na majcinu decu, majka ne moze da majcinskom ljubavlju voli svu decu koja trenutno postoje.

Igra reci - majcinska ljubav je neogranicena u vezi sa detetom... to sto je ogranicena za druge razvodnjava bespotrebno sustinu jer se o tome uopste ne govori... u suprotnom ne bi bilo napisano majcinska ljubav.

Citat
(posto covek mora da voli da bi ziveo, bez ljubavi zivota nema)

Netacno - psohopate su ljudi sa odsustvom postojanja bilo koje emocije, jedino sto mogu jeste da imitiraju emocije. A kako ne postoje emocije, nema ni ljubavi, a opet zive. Nadam se da sada kad vidis da tvoj komentar nije bio tacan, neces obrnuti na filozofiju pa reci - da, ali oni su bolseni a i kakav je to zivot... to onda nije zivot i slicno... ti i jasno nesto rekao, ja odgovorio, pa se nadam da ces jednom u zivotu nesto prihvatiti.  Smile


P.S. Ajde malo procitajtr ovo sto je Silvanus postavio pa da malo ozbiljnije diskutujemo  Smile
« Poslednja izmena: 30. Avg 2009, 00:32:15 od Coolrunner »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 6 7 9 10 ... 13
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 01:38:59
nazadnapred
Prebaci se na:  
Upozorenje:ova tema je zaključana!
Samo administratori i moderatori mogu odgovoriti.
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.27 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.