Ne radi se o tome.Huligani su huligani ali nisu svi isti i ne treba stavljati sev u isti kos.Zna se ko su huligani a ko normalni...Ali po njima cim imas sal ti si huligan.Pa njima je Ratko huligan.Tako pise u interpolovoj poternici...Mediji stvaraju mrznju u narodu i navlace bes narod ana sebe.To je radio sloba to rade i ovi..Zato sad imaju ponovo narod sa pistaljkama na ulici

Hoćeš da saznaš šta je fašizam? Čitaj svoje postove.

Bilo kako bilo-novinari ne žele da izveštavaju sa tih skupova.Ne bih da uvredim nikog ali 20-ak ljudi koji protestuju zbog hapšenja Karadžića optuženog za civilne zločine u ratu-deluje patetično baš kao i Čedini šetači onda.
  Oni kojima popularnost zavisi od novinara,ne kače se sa njima. To je sila,razumeš?
 Mogu da te unište,to rade svuda.Mogu život da ti upropaste s jednom reportažom ako si na važnoj funkciji.
 Ako im nisu bili potrebni za vreme "protesta"(silovanja Beograda),onda im nisu ni sada-kad su mede dobrići 

 

nisu nista gori od tvojih

Kako je bilo, dobro je ... ali, uvek moze bolje 

Ako čovek nema pravo da izrazi svoje mišljenje, sviđalo se ono nekome ili ne (imali smo prilike da čujemo povodom ubistva Ranka Panića: eto da nije išao na taj miting ništa mu se ne bi ni desilo), onda je to strašna ne sloboda...
Ako treba ljudi da strahuju za svoju bezbednost kada izražavaju svoje politički stav onda se mi poništavamo kao ljudi i u svakoj drugoj sferi društvenog života...

Novinari samo rade svoj posao, služe onima koji su na vlasti. A to je moguće samo dok ne postoji kritičko javno mnjenje u narodu i dok su institucije države u funkciji stranačke afirmacije.

 U svakom slučaju treba pronaći bitange koje su krvnički tukle Panića a takodje i utvrditi koje su okolnosti tačno dovele do smrti.Čuo sam da je čovek bolovao od nečeg a da udarci palicom nisu dovele do neposredne smrti medjutim opet,panduri se moraju dovesti u red.Do juče su bili kao zveri a sada su i dalje nevaspitani,neuki,zaostali i siledžije koje se suzdržavaju.
Mediji su istina doveli do smirivanja pandurske obesti i do koliko toliko nekog poštovanja izmedju gradjanja i policije mada je to daleko od onog što bi trebalo a to je da policija služi narodu i da štiti a ne da vidjamo policajce čak i sa tarzankama i imidžima krimosa.

                Нема независног новинарства , нажалост , јер свака од новина кад се узму у руке се види која партија их поседује за ТВ исто , а овцама које их читају и још верују нек је бог у помоћ.

Зона сумрака      
Мирјана Бобић-Мојсиловић   
среда, 01. октобар 2008.
Нови злочин у Србији – недостатак евроентузијазма испоставља се као опасно морално посрнуће и кључни доказ за стављање клипова у точкове нашег развоја, те реметилачки фактор штетан по духовно здравље и тако потребан оптимизам. Зато Влада Србије спроводи широку кампању борбе против штетног мишљења – бити европесимиста опасно је, покварено је и није пријатељско не само према Европи, која то није заслужила, него и према САД, које су то заслужиле још мање, а нарочито према влади за коју је цео свет рекао да је проевропска и демократска и која се толико труди да је сви заволимо.

Недостатак евроентузијазма овде добија јасне идеолошке предзнаке – ко није евроентузијаста, тај је десничар и националиста, а у „Новој Европи” за такве места бити неће. Олако обећана брзина, којом се у име Европе, спроводи дисциплиновање медија и јавног мњења, горко подсећа на комунистичку прошлост у којој је новинар био друштвенополитички радник, а новине партијски билтени у којима је харао хумани пендрек морално-политичке подобности. Идеолошка разноврсност је нашим демократама некако постала неподношљива и дубоко увредљива, па се у том контексту као један од кључних задатака ове владе може читати и покушај демократског дисциплиновања важних медија, у најцрњем маниру „партијске диференцијације” из времена Осме седнице, са све писмима синдиката, и директивама одозго и са стране чији су се налогодавци, некако „изгубили у преводу”, али су зато јавности приказани људи који, су попут чувеног „чистача” Винстона Вулфа из „Петпарачких прича” доведени да „очисте терен”.

Да не би било забуне око смерница нашег еврооптимизма, и око оног чувеног питања „Шта да се ради”, прве конкретне лекције стигле су пре неколико дана –најватренији евроентузијасти почели су да деле савете медијима да, на пример, треба да пишу о томе како се Косово изградило последњих година и како тамо свакога дана у сваком погледу све више напредују, а не да се пише о томе како је Косово отето. Треба, на пример, са згражањем писати о тону којим руски министар говори о нафтном споразуму, али са одушевљењем поздравити америчког амбасадора који изјављује да подржава независност Косова и да САД никога не терају , већ само охрабрују државе из окружења да признају независност јужне српске покрајине. О цветној башти треба писати, свима нам је преко потребан оптимизам, свима нама треба охрабрење.

Туга овог, кобајаги европског, идеолошког монолита, каквог нема нигде, огледа се управо у једном малом детаљу – већ данас се овде сматра невиђеном храброшћу – мислити својом главом и мислити гласно. Зар смо се за то борили – шерпама, лонцима, пиштаљкама, зар после комунизма, па онда Милошевића и двадесет година агоније стижемо у тачку у којој свако од нас може бити проглашен десничарем и српским националистом ако са одушевљењем не пристане да буде у стаду које је жигосано жутим звездицама и које чувају и воде самозвани тумачи европских вредности?

Ућуткивање европесимиста је једна ствар, али њихово олако етикетирање налепницама из доба комунизма више је него опасно. Оно говори о аветима прошлости које се, огрнуте заставом Eвропске уније, на велика врата враћају на нашу сцену.

Такозвани широки фронт за Европу, у суштини није ништа друго него увођење нове идеологије која ће по кратком поступку разврстати жито од кукоља, и средити свет идеја како доликује истинској љубави према новом „великом вођи”. Ко је и како изгледа велики вођа, није толико битно, битно је да нас он охрабрује да у нову религију уђемо, остављајући све што знамо, за собом. Јер само тако, можемо сањати о обећаном рају.

Ултрарадикална левица новог светског поретка јесте идеолошки извор са кога воду пију наше вајне демократе. Ради се о томе да се , за разлику од демократа, ови први бар лажно не представљају. Речју, ово у чему смо је – зона сумрака. www.mirjanabm.com

Политика

***********************************************

Куку мајко, када су бивши досовци почели да причају о тоталном медијском мраку у Србији, вероватно нисмо ни свесни до које мере је Тадићев тоталитарни режим тоне у смрад безакоња.
Навикли смо ...

Jedino od čega su mediji nezavisni jeste sama nezavisnost i to je valjda jasno svima,zar ne?

sad ce te razuveriti raznosac&co