to stoji nisu opasni i uglavnom se bave nekim zanatima (modernijim) kao recimo opticar ili sajdzija. inace slave subotu jer su blizi jevrejskoj tradiciji neko hriscanskoj. oslanjaju se na stari zavet dok novi se nesecam dali su i pominjali. jedina stvar koja mi je upala u oko je natpis iznad oltara (koji lici na skupstinu, ima binu, stalak za govornika sa mikrofono). pisalo je "HODITE K`MENI SVI". mora se priznati malo zastrasujuce.

Ne vidim sto se plasis,pa to ti je stih iz Biblije:,,Hodite k meni svi koji ste umorni i  natovareni i ja cu vas odmoriti''zasto se bojis obecanja koje Krist nudi,a mislim da nisu svi adventisti samo zanatlije,mozda si ti samo taj profil upoznao,medju njima ima i intelektualaca,lijecnika,prof.ing.arhitekta,biokemic.U Hrvatskoj,zena adventistica vodi centar za izljecenje o ovisnosti,imaju svoje skole i fakultete,a u svijetu,poznati Univerzitet Loma Linda,gdje je napravljena prva transplatacije srca,kad mnogi od vas nisu niti bili rodjeni,zatim Kelog,kornifleks,prvi su zaborci zdravog nacina zivota,imaju zdravstvenu reformu mogu li takovi ljudi biti opasni i po koga?

Ма иди 

To je јеретички скуп људи који изврћу Слово Божије и тако лажно преносе народу

A ti si Hrist No2 koji je dosao na zemlju da to ljudima prenese kao boziju istinu ....

 ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

(2) СЕКТЕ (ЈЕРЕС)



Видели смо шта је и каква је Црква Христова - Православна Црква од Истока. А сада да објаснимо и шта није Црква, односно, шта је то јерес - или данашњим речником речено, шта су то секте?! Шта то оне траже међу нама, и какву то нову " науку " мећу у наше уши? Какво нам оне то " изворно " хришћанство нуде, кад је извор (Христос) вековима удаљен од њих?!

Не дајмо се преварити браћо! То није " наука " - то није хришћанство; То није Јеванђеље Христово коме су нас свети апостоли научили. То није вера због које су ти исти апостоли, а затим и сви каснији великомученици прогањани и убијани. То је лаж и измишљотина изопачених и болесних људских душа лишених Заједнице Светих. Душа које су тако далеко од светлости Истине Христове.

Узалуд они вичу: ми смо Христови, ми верујемо, ми смо спашени, ми смо с Христом! А да ли су се запитали - да ли је и Христ с њима? Зар Он није рекао: " Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; него ко чини вољу Оца Мога који је на Небесима " (Мт. 7.21); " Јер Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову чини, тога слуша " (Јн. 9.31); " А, ако се који бори, не добија венац ако се не бори по правилу " (2Тим. 2.5).

Чините ли ви вољу Божију тиме што сте отпали од Њега, па још разарате и Цркву (Тело) Његову? Сами сте, својом вољом отпали, па још и друге људске душе отимате од Њега. Не знате ли да је човек Храм Божији, и да Дух Божији обитава у њему? Ако неко разара Храм Божији, разориће њега Бог (1Кор. 3.16-17).

Сви ви машете Св. Писмом и позивате се на њега. Када би сте бар поступали по њему. Ви лажете када тврдите да верујете само Св. Писму. Верујете ви и вашим " пророцима " и њиховим списима. Ви у ствари верујете у " тумачења " Св. Писма ваших " пророка " и " пророчица ". Апостол је једном Етиопљанину поставио питање: " Да ли разумеш то што читаш? а он рече: Како бих могао ако ме неко не упути? " (Д. ап. 8.30-31).

И ми постављамо исто то питање свима онима који су отпали од Цркве Христове: Да ли разумете то што читате? На жалост њихов одговор је њихова осуда. Јер кад кажу да разумеју, а ипак не чине тако, грех им је (Јн. 9.41 ; 15.22). Још жалосније је то што сви они, уз бојни поклич, вичу да само они тумаче Св. Писмо на " изворан " начин, и да су баш они сачували " изворно " хришћанство - а да сви остали греше.

Е, па браћо секташи, баш због те ваше тврдоглавости и гордости то Св. Писмо којим тако смело и упорно данас машете оптужиће вас у Дан Страшнога Суда. Данас, ваш највећи " аргумент ", а тада ваш најстрашнији оптужитељ. Јер ап. Павле каже да Јеванђеље које нам је проповедао и које смо примили спашава само ако држимо онако како нам је проповедао (1Кор. 15.1-2). А он није препоручио да се разара Тело Христово (1Кор. 12.25).

Браћо, лично Господ наш Исус Христос нас је упозорио на ове лажне христосе и лажне пророке који изврћу Његову науку (Мк. 13.22) - а потом и његови апостоли:

"... Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити него ће по својим жељама скупити себи учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од Истине, а окренути се бајкама (2Тим. 4.3-4); ... по предању људском, по науци света, а не по Христу (Кол. 2.; ... такав се погордио ништа не знајући (1Тим. 6.4); ... и зато ће им Бог послати силу обмане, да верују у лажи, да буду осуђени сви који не вероваше Истини (2Сол. 2.11); ... желећи да буду учитељи закона, а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде (1Тим. 1.7);... Одвојисте се од Христа, ви који себе законом оправдавате, и од благодати отпадосте (Гал. 5.4); ... А свако ко преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема " (2Јн. 9).

Ап. Павле је још у своје време опомињао пастире Цркве на опасност од раскола (расцепа) и јереси - што важи и данас за све нас: " Пазите, дакла, на себе и на сво стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом " (Д. ап. 20.28-30). За које ап. Јован каже: " Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас " (1Јн. 2. 19).

"... Браћо, не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јев. 13.9); ... нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видео, и узалуд надимајући се телесним умом својим, а не држећи се главе (Христа) из које је сво тело (Црква) помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим (Кол. 2.18-19);... јер ми нисмо као они многи који тргују речју Божијом, него из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу говоримо (2Кор. 2.17); ... јер наша проповед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству; већ као што нас је Бог проверио да смо способни да нам се повери Јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша " (1Сол. 2.3-4).

И док само Бог може судити ко је спашен а ко не, ми можемо ваљано просудити шта је Црква а шта није. Не дајмо се преварити: " јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну веру до краја чврсто очувамо (Јев. 3.14); ... и дом Христов, ако смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебљиво одржимо (Јев. 3.6); ... због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо (Јев. 2.1); ... зато браћо, да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду " (Еф. 4.14). " Како дакле примисте Христа Исуса Господа, тако у Њему и живите, укорењени и назидани у Њему, и утврђени у вери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу (Кол. 2.6); ... јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3.11); ... а Он је исти и јуче и данас и у векове " (Јев. 13.. Апостол Павле даље упозорава: " Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, проклет да буде! ... јер Јеванђеље које сам ја благовестио, није од човека; нити га ја примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа " (Гал. 1.8-12).

Да браћо, то је Јеванђеље које смо ми примили, у коме и данас стојимо. Зато, поновимо им већ постављено питање: Шта то тражите међу нама? Шта хоћете од народа чију је најранију историју крвљу исписало Јеванђеље Христово. Зар не тврдите како само ви непогрешиво тумачите Св. Писмо?! Па, зашто онда не слушате шта ап. Павле саветује: "... и тако се старах да ширим Јеванђеље, не тамо где име Христово беше познато, да не зидам на туђем темељу " (Рим. 15.20). А шта ви радите? Зар не чините баш оно што сам ап. Павле није чинио?! Зар је ваш ауторитет изнад његовог?! Зар ви знате боље од њега шта ваља чинити?!

Не - ви нисте Христови! Узалуд се напрежете вашим телесним умом. Узалуд ви Њему упућујете ваше сладуњаве речи: мили и слатки наш Исусе; јер знамо да Господ не слуша грешнике (Јн. 9.31). Узалуд вичете " ми верујемо, ми смо спашени ". Упамтите да и ђаволи верују, али и дрхте (Јак. 2.19); па чак и исповедају Христа као Сина Божијег (Мт. 8.29 ; Лк. 4.41). Да нису и они можда спашени?!

Узалуд се позивате на речи из Св. Писма: " где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међу њима " (Мт. 18.20); нас је више од троје, значи ми смо црква Христова и Господ је с нама. Сами показујете, не само да не познајете Св. Писмо, него и лажете, и друге у заблуду уводите; а знамо ко је лажа и отац лажи (Јн. 8.44).

У речима на које се позивате уопште се о томе не говори. Прочитајмо исто то, али почевши од 19- ог стиха: " Заиста вам кажем: Ако се два од вас сложе на Земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у Име моје, онде сам и Ја међу њима " (Мт. 18.19-20).

Као што видимо, овде уопште није реч о Цркви, него о молитви; и то о молитви оних који се већ налазе у Цркви. Приметимо да је Господ ове речи упутио директно својим апостолима - на које се конкретно и односе речи " од вас ", што се и види из контекста 18- те главе. А као што нам је познато, апостоли представљају 12 темеља цркве Христове (Отк. 21.14), и прве утемељиваче Црквене организованости и њеног даљег живота. Дакле, наведени цитати значе - ако се од вас, тј. од оних који се већ налазе у Цркви, двоје или троје моле за исту ствар, Господ ће их услишити. Јер иначе, ако свуда где се двоје или троје саберу у име Христово буде Црква, колико ће онда бити Цркви Христових? А као што смо већ видели, Христос је основао само једну Цркву; тој Једној и треба припадати. А по секташима - није једна, него на хиљаде, као што и говори њихова теза " где је двоје или троје, тамо је и Црква ".

Тешко вама лажним апостолима Христовог Јеванђеља, јер осим што сте сами себе осудили, увлачите и друге у своју отровну мрежу. Зар у вама ни мало страха нема? Зар до ваших ушију не допиру речи Божије и Његове клетве: " Ловите душе мојега народа, а своје ли ће те сачувати, ... убијате душе које не треба да умру " (Јез. 13.18-19); "... прелашћују неутврђене душе, имају срце извежбано у лакомству. Деца проклетства " (2 Пет. 2.14).

Њихов крај је већ унапред познат. За њих је Господ рекао: " Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим " (Мт. 25.41).

Свима вама, за које још има наде, који сте због своје наивности или незнања, преваром врбовани, понављамо апостолове речи: " Они не ревнују добро за вас, него хоће да вас одвоје, да њима ревнујете " (Гал. 4.17). Пазите се браћо, јер: " ако слепац слепца води, обоје ће у јаму пасти " (Мт. 15.14).

Заиста је жалосно што људи (претходно неупућени у Православље) тако олако одбацују Цркву Христову, и придружују се разним сектама у нади да ће тамо наћи своје уточиште, дом и пут ка " спасењу ". Они заиста тамо могу добити скоро све! Могу да фантазирају, говоре о својим верским доживљајима, могу да читају, критикују, плачу, уздишу, певају алелуја, падају на колена, ... - Односно, могу да се изживе и избесне под привидом божанске правде и уз религиозни занос. Али све то је недовољно за спасење и будући живот вечни. Они тамо могу добити заиста " све " осим оног најважнијег: Истину - а без ње нема Пута у вечност; Нема тако жељене награде, јер: " ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу " (2Тим. 2.5).

Руку на срце, морамо признати да већина чланова секти није злонамерна. То су болесни и духовно осакаћени људи, у највећем броју случајева жртве нечије манипулације , који су кренули за Светлошћу а обрели се у таму. Они су наша бол, наша рана, па и наша кривица. И зато им морамо приступити као нашој, од Оца одељеној браћи, трудећи се да их не повредимо, али неодступно сведочећи Истину и штитећи оне који нису заражени отровом секташтва.

За све њих који су напустили веру отаца својих, и себе поробили људским измишљотинама прошлог и овог столећа, које нам долазе из земље са најсиромашнијом духовном традицијом (САД), треба се молити Богу да их Господ уразими и приведе познању Истине.

Иако ап. Павле каже да: " није могуће оне који су једном просветљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога; и окусили добру реч Божију, и силе будућег века; па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже великог Сина Божијег " (Јев. 6.4-6) - Ипак, љубав према ближњему нас нагони да се надамо и верујемо у милост Божију. Ту нашу наду још више поткрепљују речи: " Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима, поучан, незлобив; који са кротошћу кара оне који се противе, е да би им како Бог дао покајање за познање Истине; и да се избаве из замке ђавола који их је живе уловио да врше вољу његову " (2Тим. 2.24-26).

На крају једна порука свима онима који се труде око залуталих оваца Христовог стада: " Браћо, ако ко од вас залута са пута Истине, па га неко врати; Нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво грехова " (Јак. 5.19-20).

Зakључак :

Свака она верска заједница која:

    * не поседује апостолско прејемство,
    * нема јерархијско (свештеничко) устројство, већ тзв. " свеопште свештенство ",
    * одбацује Свето Предање, и назива га људском измишљотином,
    * не поштује Недељу као Дан Господа нашег Исуса Христа,
    * Литургију сматра као " симбол ", а не као истинску жртву Господњу,
    * нема Свете тајне које је установио сам Господ, и његови апостоли,
    * не поштује светитеље, св.иконе, св.мошти, св.крст, и назива их идолопоклонством,
    * пориче бесмртност душе,
    * забрањује крштење деце, и сматра га неважећим,
    * која се усуђивала да пророкује дан другог Христовог доласка и поред његове опомене: " ... Није ваше да знате времена и лета које Отац задржава у својој власти " (Д. ап. 1.7), и даље: " О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац Мој сам " (Мт. 24.36),
    * коју је основао " тамо неко ", а не Господ лично, и
    * која је настала у каснијем добу хришћанске цивилизације

..може се назвати било којим другим именом, само не Црквом Христовом. А такви " проповедници " и " пастири " могу бити само лажни проповедници Јеванђеља Христовог (Мк. 13.22), на које нас упозорава ап. Павле (Д. ап. 20.28-30).

Свима њима смело можемо казати да свет заиста не почиње с њима - као ни Црква Христова. А свима онима који нису заражени овом болешћу један савет - ОПРЕЗ !! Кад год вас пресретну на улици, или вам закуцају на врата, или приђу на послу, немојте пасти на њихове " слатке и пријатне " доскочице; немојте продавати веру за вечеру, и душу зарад лажних и привидних задовољстава. Нека су вам увек на памети речи из Св. Писма: " Не слах те пророке, а они трчаше; не говорих им, а они пророковаше. Лаж пророкују ти пророци у Моје име, нисам их послао, нити сам им заповедио, нити сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништавило и превару срца свога они вам пророкују " (Јер. 23.21 ; 14.14)

" Чувајте се паса, чувајте се злих посланика " (Флпљ. 3.2)

" Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви " (Мт. 7.15)

Јерес је ђавољи коров, изнико око сваког чокота који даје плодове Вере и Истине. Она је болест; грех јој је извор, а зло, пут којим ходи. Она је грех против Христа, јер разара Тело (Цркву) Његово (Јуда. 19 ; 1Кор. 1.10 ; 12.25); Грех против човекове личности јер га одваја од Цркве, па самим тим и од Христа и од вечног спасења (1Кор. 3.16-17 ; Мт. 18.17 ; Лк. 10.16); Јер га духовно, па и физички осакаћује (споменимо само психичку штету коју људима наноси очекивање " смака света ", који " само што није "). Она је грех против саме породице, јер у њу уноси раздор и немир. На крају, јерес - секташтво је грех и против свог сопственог народа, јер човека одваја од његове средине, и пријатеља. Секташ није спреман да се жртвује за свој народ, за своју отаџбину иако је сам Христос рекао: " Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје " (Јн. 15.13 ; 1Јн . 3.16). Не, он каже да је то национализам. Да, то јесте хришћански национализам; то јесте родољубље о коме и ап. Павле говори: " Да ми је врло жао и да ме срце боли без престанка. Желео бих, наиме, да сам будем као проклет одлучен од Христа - за своју браћу и своје сроднике по телу који су Израиљци, ... " (Рим. 9.1-4).

На даље ћемо навести само неке од заблуда и лажи секташког учења заснованих на њиховој познатој поруци: да оно чега нема у Светом Писму, то за њих и није Христово Јеванђеље и Истина, већ сотонина лаж, и људска измишљотина .

Ma sve te sekte to je strasno - sve to treba machem i ognjem isterati iz Srbije da ne kvare decu 

ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

(5) НЕДЕЉА И СУБОТА У СВЕТОМ ПИСМУ





Овој теми посветићемо мало више пажње с обзиром да је то једно од " најјачих " адвентистичких оружија у њиховом доказивању да су само они остали верни Христу и Његовим заповестима.

За почетак: У књизи Постања (1Мој. гл. 1 ; гл. 2) сви дани имају свој почетак и крај (јутро и вече ) - сем седмог дана, дана Божијег починка. Адвентистичка тврдња да је Бог створио свет за шест буквалних календарских седмичних дана, а у седми дан (Сабат - одмор, мир, субота) починуо од дела својих - и тај дан (суботу) посветио за сва времена је заиста сумњива, и само доказује њихово непознавање Библије.

Прво: Седмица (седмични дани) није могла да постоји пре стварања света, а Бог је тек четвртог дана (не седмичног) створио Сунце, Месец и звезде, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама (1Мој. 1.14-19).

Друго: Св. Писмо нам казује да је " ... један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан " (2Пет. 3.8 ; Псл. 90.4).

Према томе, Библија је у овом случају сасвим категорична - дани стварања нису исто што и седмични календарски дани!

Још нешто - " одмор или починак Божији " не можемо схватити буквално, јер се то противи основном појму о Богу као савршеном и свемогућем бићу који никада не престаје да ствара и да ради, као што то и Библија потврђује (Иса. 40.28 ; Јн. 5.16-17). Богу, дакле нису била потребна 24- ти сата одмора и починка; Па ако Божији починак не можемо схватити буквално, онда нема разлога ни да седми дан, дан Његовог одмора схватимо календарски.

Тај седми дан представља период кад је Бог створивши човека престао да после човека ствара неке нове врсте бића, а Његов благослов изливен на седми дан јесте блажено стање целе творевине која се купала у Божијој благодети и блаженству све док Адамов грех није унео несклад у ту дивну блажену хармонију.

Даље, Адаму у рају није дата никаква друга заповест (да дели дане на радне и празничне) осим да обрађује и чува Едемски врт, и да не једе од дрвета живота (1Мој. 2.15-17). Из текста прве заповести јасно се види - да су заповести дате непосредно израиљцима, а не Адаму како нам то тврде адвентисти, јер Бог говори: " Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље Мисирске " (2Мој. 20.2) - а Адам није био ничији роб у Мисиру!

Суботу нико није празновао пре изласка Јевреја из Мисира. Тек у (2Мој. 16.25) субота се спомиње као празник, али празник који је изричито дат само Јеврејима - као знак између Бога и синова Израиља (2Мој. 31.13-17); као успомена на излазак из Мисира (5Мој. 5.15 ; 1Књ.о цар. 8.9); и као средство помоћу кога је Бог хтео да искуша покорност израиљског народа (2Мој. 16.4).

Први спомен суботе у Библији налазимо тек у тексту (2Мој. 16.1-30). Пре тога Библија нигде не спомиње суботу. Види се даље да је суботњи одмор пре тога Израиљцима био непознат као и мана коју су накупили у пустињи, па Мојсије мора да им објашњава шта је мана, и шта је субота (2Мој. 16.23-27); и кад је субота, и зашто је дата субота. Па ни то није било довољно Израиљцима него су неки хтели баш лично да се увере, те су ишли и суботом у пустињу да накупе ману. Најзад, из приложеног текста могло би се закључити да је прва субота, као дан одмора, била празнована у седми дан по доласку Израиљаца у пустињу Син, или још тачније - у седми дан од када је почела да пада мана с неба. То је прва календарска субота за коју Библија зна и коју изричито спомиње, јер вели да је народ у тај дан починуо (2Мој. 16.30). Чак и после тога Мојсије још увек мора да објашњава Израиљцима шта је субота (2Мој. 35.1-3).

Као што знамо, Бог је Јеврејима поред суботе заповедио да празнују и друге празнике - пасху, младине, сјенице, бесквасне хлебове, па и да се обрезују. Све ово је знак између Бога и Израиља, и представља тзв. Старозаветни обредни закон - који је имао за циљ, да припреми Изрељски народ за Христов долазак.

Његовом смрћу и Васкресењем тај закон је престао да важи, па као што је јеврејска Пасха и остали празници необавезан за хришћане, тако је необавезна и субота.

Ап. Павле је то добро знао (2Кор. 3.11), зато је и поручио: " да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе. Што је сенка онога што ће доћи, а Тело је Христово " (Кол. 2.16-17). Дакле, субота је само сен Новозаветне стварности - Васкресења и Недеље.

Када неком адвентисти прочитате ово, он као из пушке одговара да као што је Бог непроменљив (Мал. 3.6), тако је непроменљив и Његов морални закон; и као што је Господ вечан и исти, тако је и његов морални закон вечан (Јев. 13.. Субота је део тог закона (четврта заповест), дакле и празновање суботе је вечно! - констатује адвентиста. У овакву полу истиниту тврдњу не треба дубоко залазити. Довољно је да констатујемо само једну чињеницу - у истом том Св. Писму на које се позивају адвентисти стоји и пропис о обрезању и јеврејским празницима који су такође названи " законом вечним " (1Мој. 17.9-13 ; 3Мој. 23.1-44). А да ли адвентисти поштују и овај " вечни закон " као што тако ревносно празнују суботу?

Међу адвентистичким " доказима " у корист празновања суботе наводе се и следећи цитати:

Када је Спаситељ говорио својим ученицима о своме другом доласку Он им је рекао: " молите се да бежање ваше не буде у зиму или у суботу ..." (Мт. 24.20-21). За адвентисте ово је " доказ " да хришћани треба да празнују суботу до другог Христовог доласка, па зато треба да се моле Богу да их поштеди те невоље бар у суботњи дан.

Одговор: Прво - Када би те речи доказивале да треба празновати суботу, оне би исто тако доказивале да треба празновати и зиму, јер су обе именице и сметња за бежање. Друго, те Спаситељеве речи се уопште не односе на време пред Његов други долазак, него на време пред разарање Јерусалима. Јер, пред други долазак Христов нико неће имати никуд да побегне. Смисао ових Спаситељевих речи је потпуно јасан кад се зна да се оне односе на време разарања Јерусалима, и да су по Старозаветном пропису капије града суботом морале бити затворене и нису се смеле отворити (Нем. 13. 19). Тако је суботом бежање било знатно отежано, као и бежање зими. Још нешто, у опису ових догађаја Јеванђелисти Марко и Лука уопште и не спомињу суботу (руку на срце, Јеванђелист Марко спомиње зиму (Мк. 13.18)).

Ево још једног цитата на коме адвентисти заснивају своју тврдњу да ће се субота празновати и после свеопштег Васкресења на Новом небу и Новој земљи: " Од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони предамном, вели Господ " (Иса. 66.23).

Одговор: Кад би се ове речи схватиле буквално, онда би значило да ће се после свеопштег васкресења празновати не само субота, него и млад месец, младине. А то сасвим природно и оправдано не чине ни адвентисти - они не празнују младине! Осим тога, као што знамо, Св. Писмо каже да после свеопштег Васкресења на Новом небу и Новој земљи: " ноћи неће више бити, нити ће им бити потребна светлост светиљке, ни сунца јер ће их Господ Бог обасјавати и цароваће у све векове " (Отк. 22.5). Ако неће бити ноћи, неће бити ни дана, па неће бити ни младине ни суботе, нити обичног земаљског начина живота.

Трећи " доказ " за празновање суботе адвентисти налазе у тврдњи да је и ап. Павле светковао суботу; позивајући се при том на многобројне цитате из којих се види да је ап. Павле суботом проповедао јеврејима у јеврејским синагогама Реч Божију.

Одговор: Ово је заиста тачно. Ап. Павле је ишао у јеврејске синагоге да проповеда зато што је тамо налазио јевреје на окупу, и ту имао велику групу слушаоца. Па заиста, кога би он то затекао у јеврејској синагоги када би дошао да проповеда у недељу? У осталом, већ сама чињеница што ап. Павле иде суботом у јеврејске синагоге да проповеда јеврејима о Господу сведочи да он тога дана није био са својим хришћанима на богослужењу. Њима је говорио недељом (Д. ап. 20.7).

Што се тиче адвентистичке тврдње да су апостоли и мироносице празновали суботу, и живели по Старозаветном закону, и то је истина - али само до Христовог Васкресења, и Његове победе над грехом, сатаном и смрћу! Јер до Христовог Васкресења није ни постојао разлог за празновање недеље - јер се Христос још не беше прославио (Иса. 52.6-7,13 ; Јн. 12.28,32); а кад се прославио (Васкресењем) испунио је Своје обећање дато апостолима и у педесети дан по Своме Васкресењу (у недељу) послао на њих Духа Светога (Јн. 7.39 ; Д. ап. 2.1).

Адвентисти често отворено називају недељу " жигом антихристовим " јер сматрају да су Папа и цар Константин (својим указом 321- ве год.) увели празновање недеље - а пошто они Папу сматрају антихристом, то је по њима недеља његов " жиг ". За ову тврдњу ћемо дати једну напомену - Папа је било много, а Св. Писмо говори само о једном антихристу!

Што се тиче указа цара Константина (321- ве год.) у њему се уопште и не спомиње субота - а недељу су хришћани празновали далеко пре њега. О томе нам сведоче и многи сачувани документи као нпр. :

У спису " правила Светих апостола ", која потичу из другог века каже се: " ако неко из клира буде затечен да пости у Дан Господњи или у суботу, осим једне једине, нека буде свргнут ".

У спису " Апостолске уредбе ", такође из другог века, каже се " у дан васкрсни, тј. у Дан Господњи скупљајте се увек хвалећи Бога ". Значи, за хришћане тога доба субота је субота, а недеља је " Дан Господњи ".

У Откривењу (први век) св. Јован Богослов пише да је у Дан Господњи добио откривење о будућности Цркве (Отк. 1.10). Адвентисти тврде да је то била субота а не недеља - јер је по њима само субота Дан Господњи; Међутим, Св. Писмо Старога Завета само један једини пут назива суботу тим именом (Иса. 58.13); у Новом Завету се тако нешто не да ни наслутити. Ако имамо још у виду да ап. Јован у свом Јеванђељу седам пута спомиње суботу и увек је назива суботом, а никад " Даном Господњим ", онда није ни мало вероватно да је он под изразом Дан Господњи означавао суботу - већ недељу!

У спису " Акта мученика ", која потичу с краја трећег века (у доба цара Диоклецијана) постоје записи са саслушања тадашњих хришћана који јасно потврђују да су ти мученици светковали недељу.

У извештају Плинија Млађег цару Трајану (око 110- те године) стоји да се хришћани скупљају у недељу зором и певају песме Христу као Богу.

У другом веку св. Јустин Мученик сведочи и пише: " у дан који се назвао даном Сунца (многобошци су тај дан тако назвали) сви који живе по градовима ... скупљају се на једно место и читају апостолске посланице и пророштва ... а они који су добротвори дају што сваки од њих сматра да је довољно, ... ". Ово Јустиново сведочанство се очигледно подудара са Павловим сведочанством (1Кор. 16.1-3) које гласи: " а за скупљање прилога за свете, као што сам наредио галатским црквама, тако поступите и ви. Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може, ... ".

Антиохијски епископ Петар који је 311-те године мученички умро за Христа пише: " Ми празнујемо недељу као дан радости, ради онога који је васкрсао у тај дан ".

Поред свих ових списа постоје и посебна сведочанства да су хришћани другог века славили недељу као " дан радости и Дан Господњи ". Таква су сведочанства Тертулијана , Оригена, Климента Александријског, Јустина Мученика, св. Игњатија Богоносца и ап. Варнаве (сарадника ап. Павла). Сва ова сведочанства и списи само доказују опште познату чињеницу - да су хришћани празновали недељу много пре цара Константина и његовог указа о " дану Сунца " (321- ве год.).

Дакле, ко и поред тако јасних доказа тврди да је Константин увео у Цркву празновање недеље, или да хришћани празнују недељу због " многобожачког дана Сунца " - тај свесно клевета Цркву.

Даље, Библија јасно тврди да ће Бог укинути празновање свих јеврејских празника укључујући и суботу: " Господу су додијали јеврејски празници и субота и на њих мрзи душа Његова (Иса. 1.13-14); Бациће им белегу празника њихових у лице (Мал. 2.2-3); везао је на Сиону у заборав суботу и њихове празнике (Пл. Јер. 2.6); и на крају ће укинути и суботу и све јеврејске празнике "(Ос. 2.11). Ето шта о суботи и јеврејским празницима пророкују Старозаветни пророци.

Сам Господ је испунио ова пророштва и погазио светковање суботе јер је: "... Он господар и од суботе " (Мк. 2.27-28) - и као такав има законску власт да то и учини.

Као доказ овоме узећемо случај који се десио код бање Витезде у Јерусалиму. Наиме, суботом је било забрањено носити неки терет, и та забрана је потицала лично од Бога: " Овако вели Господ: чувајте се да не носите бремена у суботу и не уносите на врата јерусалемска" (Јер. 17.21). То је Старозаветна заповест о суботи, коју Бог упућује јеврејима. Стога је немогуће да Спаситељ није знао за ту заповест, јер као Бог - она је директно потицала од Њега. А гле, једном приликом Он поступа као да ту заповест не познаје, или као да је сматра укинутом у свом Новозаветном царству. Он исцељеном болеснику код бање Витезде каже: " Устани, подигни свој кревет и ходај. И одмах оздрави тај човек, узе свој кревет и ходаше. А тај дан беше субота. " (Јн. 5.1-10). Због овога су Јевреји хтели да убију Исуса - " што је не само разрешавао суботу, него што је и Бога називао својим Оцем, изједначавајући се с Богом " (Јн. 5.18). Да Господ није светковао суботу говори нам и исцељење слепог у суботу на шта су јевреји рекли: " није овај човек од Бога, јер не светкује суботу " (Јн. 9.14-16).

Случај у бањи Витезди служи нам као нека врста пророчког предзнака да ће људи у Христовом царству бити ослобођени Старозаветних обредних прописа, па и прописа о празновању суботе која је само сенка Новозаветне стварности (Кол. 2.16).

Додајмо и то, да се законом који су апостоли предали незнабошцима, ови ослобађају свих јеврејских празника и обредног закона (Д. ап. 15.5-29), и овде се нигде не спомиње празновање суботе. Адвентисти на све ово одговарају да у целом Св. Писму не постоји ни једна заповест да треба празновати недељу уместо суботе, и то је сасвим тачно! Јер таква заповест није ни била потребна.

Као што смо већ видели - за суботу је таква заповест била потребна, јер Израиљци до појаве мане у пустињи нису знали ни кад је субота, ни шта је субота. Због тога је Мојсије морао све то да им објашњава, а Бог да их уверава тиме што суботом није давао ману (2Мој. 16.23-30).

Са недељом ствар стоји сасвим другачије. Недеља је дан Христовог Васкресења и Његовог прослављења и победе над грехом, сатаном и смрћу. Васкресење је радост, и радост ту долази сама по себи - без икакве заповести. Зар ико наређује ослобођеном робу да се радује што је слободан? Зар људи нису били робови греха, сатане и смрти све до Христовог Васкресења? Зар је после тога неко морао још и да им заповеди да се радују? Заповест о празновању недеље је утолико више излишна, што је недеља и дан силаска Светог Духа на апостоле који их је тада сигурно испунио великом радошћу (Д. ап. 2.1).

Не варајмо се браћо, ап. Павле каже: " ако Христос не уста, узалуд проповедање наше, а узалуд и вера ваша " (1Кор. 15.14). Да, без Ускрса све је узалуд! Јер, да Христос није васкрсо заиста нам ништа друго не би ни преостало него да празнујемо, не само суботу, већ да испуњавамо и сав Старозаветни закон.

На крају напоменимо да Св. Писмо говори о недељи као празничном (радосном) дану. Ево тих места:

" Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла. То би од Господа и дивно је у нашим очима. Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њ! " (Псл. 118. 22-24). Ове речи представљају директно пророштво за Спаситеља (Мт. 21.42 ; Д. ап. 4.11). Ако је тако, онда није ни мало тешко погодити који је то дан који створи Господ да се радујемо у њему. Нема сумње, после " одбацивања камена ", тј. после распећа, тај радосни дан може бити само дан кад се Христос прославио из мртвих, дан када је жалост својих апостола претворио у радост, тј. недеља.

Пророк Захарије проричући о Христу овако говори: " узећу безакоње те земље у један дан. У тај дан, говори Господ над војскама, зваћете сваки ближњега својега под винову лозу и под смокву " (Зах. 3.8-10). Радост тога дана пророк сликовито описује да ће свако звати свога ближњега под винову лозу и смокву. А као што знамо Христова победа се десила на Ускрс, дакле у недељу . О " том дану " погледати и следеће цитате: (Зах. 12.8-11 ; 2.11 ; 9.16).

Пророк Осије пророкује да ће Господ сићи у Ад, и у трећи дан (Васкрс) извести праведне душе из Ада (Ос. 6.2), што потврђује и ап. Павле (1Кор. 15.4).

Господ је својим апостолима дао једно пророштво - да ће апостоли због Њега плакати и туговати, а да ће се свет радовати; али ће се њихова жалост претворити у радост када га буду поново видели " у онај дан " (Јн. 16.20-27 ; 14.13-20). Као што знамо, дани жалости су: Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота кад је Спаситељ био понижен, мучен, распет, и сахрањен. А дан радости је дан Христовог Васкресења - недеља (Мк. 16.9), када је Господ њихову жалост претворио у радост (Лк. 24.41 ; Јн. 20.19-20).

Из Јеванђеља и посланица ап. Павла видимо да се Господ после свог Васкресења јављао својим ученицима десет пута. Толико је записано! Најчудније је то да ни за једно од познатих нам јављања Св. Писмо не каже да се десило у суботу. Од Васкресења до Вазнесења протекло је пет субота а ни у једну од њих Христос није сматрао за потребно да ученике обрадује својим јављањем. Да је то учинио, писци Св. Писма не би пропустили да то и нагласе. А ето, они о суботи ћуте. Од тих десет, нама познатих јављања, последње је било у четвртак, на дан Вазнесења (Мк. 16.14-19 ; Д. ап. 1.3-11), а за три се не зна када су се десила (1Кор. 15.7 ; Мт. 28.16-17 ; Јн. 21.1-14). Оних осталих шест јављања десила су се у недељу; од тога, пет првих јављања десила су се на сам дан Васкресења, дакле на Ускрс, а јављање ап. Томи у осми дан после тога, тј. у следећу недељу.

Прво јављање : (Јн. 20.11-17)

Друго јављање : (Мт. 28.9-10 ; Мк. 16.9)

Треће јављање: (Лк. 24.34 ; 1Кор. 15.5)

Четврто јављање: (Мк. 16.12 ; Лк. 24.13-33)

Пето јављање: (Јн. 20.19-23)

Шесто јављање: (Јн. 20.26-28)

Дакле, шта је правилније светковати? Суботу или недељу? Старозаветну Пасху или Ускрс? Сенку или стварност? То питање хришћани не постављају јер је оно решено Васкресењем Христовим у корист недеље. Васкресење је основ целе хришћанске вере, и без њега је све узалудно, па и празновање суботе (1Кор. 15.14-20). Заиста је лако закључити да је недеља, као дан Васкресења Христовог - када је донето спасење целом човечанству - неупоредиво важнија од успомене на излазак јевреја из Египта.

Хришћанство је суботи дало онај значај који јој и припада: она претходи недељи, као што и Стари Завет претходи Новом Завету, и као што закон претходи љубави и благодати!

Јел си ово ти?

Када се на почетку или на крају текста постави нечије име и презиме подразумева се да је поставлјен текст преузет управо од те поменуте личности...сувишног ли питања  (најблаже речено)