Да ли се поносимо антифашизмом !?!

Јуче је био 20. октобар, деценијама слављен као дан када су партизанске јединице, под командом Пека Дапчевића, и Црвене армије, под командом генерала Владимира Ивановича Жданова, ослободиле Београд 1944.

Скромно подсећање на тај дан у главном граду Србије само је један од доказа о друштвеном забораву значења антифашистичке борбе у српској историји. Није чудо да се Руси жале што су избачени славни совјетски маршали из имена београдских улица, па је на ту тему наводно чак и Путин пропитивао Тадића.

Дан победе, 9. мај, протеклих година у Србији заслужује симболичну пажњу, док Москва тим поводом уприличава војну параду. Победу над фашизмом редовно обележавају и у Паризу, иако 9. мај више од 20 година носи и нову симболику – народи Европске уније славе га као дан стварања велике заједнице европских народа; неке од новопридружених чланица ЕУ из бившег комунистичког блока, попут Словеније, на рачун новог празника „забораве” да на исти датум слављеничком фештом подсете и на пораз фашизма. У Београду одјекне понеки почасни плотун, положи се неколико венаца на споменике…

Србија, за разлику од других држава, више не обележава дан устанка, који је Словенија, међутим, задржала. У Србији се не обележава ни 27. јануар као међународни Дан сећања на жртве холокауста. Пре две године је цео свет славио 60-годишњицу победе над фашизмом, а нешто раније и јубилеј савезничког искрцавања у Нормандији, али на те свечаности српска влада није делегирала своје ветеране. Поводом јубиларног Дана победе 2005. године Русија је одликовала српске борце, кад их се већ није сетила матична држава.

Нова, демократска Србија поставила је припаднике и борбу Југословенске војске у отаџбини те четнички покрет у нови историјски контекст, лишивши их епитета издајника којим су били жигосани у време претходног режима. Што је у реду. Међутим, није ли трансформација друштвених вредности отишла предалеко? Није ли с оправданом критиком Милошевићеве хипотеке и наслеђа комунизма на ђубриште историје неправедно бачена и народноослободилачка борба и антифашизам српског народа? Није ли последично једнако жалосну судбину, у светским оквирима, доживела чињеница да су Срби у оба рата били савезници победника?

Како другачије објаснити то што је анкета нашег листа показала да изненађујуће велики број грађана Београда уопште не зна по чему је 20. октобар значајан историјски датум? Зашто су из имена улица најурена подсећања на страдалнике и стрељане у Другом светском рату, међу којима неки нису табу, рецимо у Хрватској или Босни, где поносно красе имена не само улица, већ угледних фирми, као Ђуро Ђаковић, на пример?

Други светски рат се у Србији последњих деценија све више тумачи као бој између „комуниста” и „антикомуниста”, а Београд је изгубио и улицу Партизански пут, као да је постала важнија идеолошка борба вођена пре шест деценија на маргинама отпора фашизму него они који су се успешно одупрли злочиначкој окупацији земље. Српски отпор нацистичкој Немачкој био је нешто посебно и изузетно у Европи, то је чињеница на коју би морала да буде поносна Србија и наша будућа поколења. Кад је Трећи рајх напао Југославију, у свету је свега 13 држава било на страни антифашистичких снага, рачунајући и државе које су већ капитулирале.

Српски комунисти нису били само агентура Коминтерне и филијала комунистичке Москве, јер су акције против окупатора координисали са командама западних савезника. Србија се данас наоко олако одриче тог светлог наслеђа, чиме табана истим путем којим су прошле остале државе „у транзицији”. Али не може се поредити улога Србије с ролом коју су одиграли други. Многим земљама централне Европе било је лакше да одбаце „баласт антифашизма” јер тамо није ни било правог устанка против окупатора. Зато је одрицање Србије од тог дела сопствене славне прошлости – велика грешка.

Да иронија буде потпуна, неке од држава у окружењу упркос својој мрачној улози у борби против фашизма, у савремено време знају вешто да искористе заметке „некадашњег антифашизма”. Јесте Албанија у Другом светском рату ратовала на погрешној страни, али то није омело тадашњег председника Албаније Алфреда Мојсијуа да од Путина пре две године прими медаљу јер је 1943. основао „омладинску организацију за борбу против фашизма”. Ни Павелићев режим у усташкој НДХ није био препрека да председник Хрватске Стјепан Месић 2005. у Кремљу прими исти орден „60 година победе” као колега Муслију – иако је Месић маја 1945. имао само 10 година. Међу одликованима је и председник Грчке Каролос Папуљас, који је као четрнаестогодишњак учествовао у покрету отпора, као и бивши председник Кипра Главкос Кларидис јер је био војни пилот, а одликован је, између осталих, и некадашњи краљ Румуније Михаил Први (свргнут 1948) јер је 1944. ухапсио војног диктатора Антонескуа и извео земљу из рата…

Ореол савезника западних савезника пажљиво негује и службена Љубљана, иако се влада десног центра истовремено упиње да рехабилитује бискупа Рожмана и прогура закон о жртвама ратног насиља који би домобранима, колаборационистичким јединицама под командом Гестапоа, донео обештећење и државне почасти. Дан ослобођења Љубљане се не заборавља, а слави се и дан када је организован Ослободилачки фронт 1941; ђаци марљиво обилазе и пут где је Љубљана била опасана жицом у време италијанске окупације. Преостали партизани уз подршку бројног подмлатка још увек пркосно хвале друга Тита и витлају ратним барјацима док полажу венце на гробове сабораца уз пратњу почасне војне гарде, а учлањење државе у НАТО представљено је као продужетак савезништва из Другог светског рата.

У Хрватској, упркос антикомунистичкој реторици која је у земљи превладала после осамостаљења 1991. и чињеници да нема града који није „украшен” графитима који величају усташтво, званичници не пропуштају ниједну прилику за промоцију тековина лика и дела Јосипа Броза, уз вешто пропагирање Хрватске као антифашистичке земље. Штавише, председник Месић је, упркос проусташким говорима с почетка деведесетих година прошлог века, свету успео да се наметне као осведочени антифашиста. Јасно је да Хрватска, захваљујући хрватским партизанима, има право да себе убраја у антифашистичку коалицију, исто као што Месић има право да се одрекне усташлука.

Србија би морала да буде поносна и да подвлачи своју историју јаког антифашистичког покрета. Била је део глобалне антифашистичке коалиције, раме уз раме са силама победницама. Пркос, патриотизам и солидарност коју су показали српски антифашисти свих политичких боја – не би смели да падну у заборав.

Политика