Ako je do Hladnog piva...

Jednim osmjehom, ti puniš me
I daješ snage mi da ustanem ujutro
Kada je vani mračan dan
Dan prikovan za prozore
Slika što tjednima se ne miče ujesen
K'o da je ljeto bilo san
Ulaziš mi u svijet kao vatromet
I daješ svemu neki smisao i ime
Strah me da nas ne stigne
Ovaj grad
A ti mi kažeš:»Ma ne brini se,
Navuci zastore, isključi svijet
Barem za nas»
Moramo se maknuti
Ili ćemo usahnuti
A ti me uspravljaš onako kako znaš
Samo ti
Jednim osmjehom, ti puniš me
I daješ snage mi da ustanem ujutro
Kada je vani mračan dan
Dan prikovan za prozore
Slika što tjednima se ne miče ujesen
K'o da je ljeto bilo san
Tad mi se učini da nešto u nama
Prijeti usahnuti od vakuma rutine
Ovaj grad
A ti mi kažeš……

  Bravoooo!!!!

   Postoji ljubav, ali pitanje je da li postoji prava. Postoji ljubav prema karakteru, fizickom izgledu, cak se ljubav moze nazvati makar kao i materijalna. Postoje odredjeni hemijski i psiholoski procesi koje nam osobe odredjenog karaktera izazivaju, sto nas cini u ljubavi, ali ne moze da postoji jedina, jer, iako je svaka osoba posebna, postoji uvek vise partnera prema kojima cemo se isto osecati identicno, kao da ih volimo u istoj meri, jer poseduju osobine koje volimo, a razlicite mane koje, bez obzira na njih, prevazilazimo (sem ako nisu neke bas stravicne).
   Ako neko nije zahtevan oko osobe koju moze da voli (tj. ako je plitak, pa moze da voli svakog), onda za njega tesko da moze da postoji prava ljubav.  Pak, ako je neko izuzetno zahtevan, mozda za njega i ne postoji osoba koju moze iskreno da voli, ili na nju nikada nece naici, tako da za njega ljubav uopste i ne postoji. Ergo, da bi postojala prava ljubav, moramo u glavi da rascistimo sta zelimo i sta trazimo od osobe koju cemo da volimo, da ima osobine koje nam odgovaraju, ali da tu osobu ne zamisljamo kao savrsenu. Onda, i samo onda, mozda moze da postji prava ljubav.

   Zakljucak je da ne moze da se odluci i "standardizuje" da li ljubav postoji ili ne, i da za sve bude tako, vec to varira od osobe do osobe.

  Jako lepo obrazlozeno

   Meni se desavalo suprotno, da volim osobu sa kojom sam, nekada i na silu (retko, ali jeste), i da to pokazujem (iako nisam jedan od tih koji pokazuje preterano emocije, niti ih ima ) na razne nacine, stavljajuci joj to do znanja. Pak, kada sam izgubio tih par osoba koje sam voleo, nikada nisam zalio, cak sta vise, bio sam srecan. Jel mene to cini nezrelim (ovo ozbiljno pitam, nisam sarkastican, ili nesto slicno)?

Ja mislim da je suprotno i da je to osobina izuzetno zrelih ljudi .Znas koji nivo svesti trebas imati pa da uzivas u ljubavi koju dajes bez obzira sta ti se vraca ?!
Ti si bre gigant za svoje godine 

        

   Al, ne znam... Uvek se osecam pogresno, jer mi stvarno ni jedna bivsa ljubav ne nedostaje... 

Ti sine, nikada nisi vole... mozda si bio zaljubljen, ali ovo ozbiljnije... ne...

I kod mene je tako .Ja se zapravo i ne secam svojih bivsih momaka.Nije da mi nije bilo lepo sa njima ali bas moram da se napregnem da bi ih se setila .Mozda ne treba sebe da krivis zbog toga ,mozda je to jedan vid tvoje jacine ?!
Bolje da si takav nego da patis 10 g za jednoom osobom ,zivis u iluziji da ces opet biti snjom ,a ono nista .
Verovatno ces se zaljubiti i patiti kao i svi ostali  

   Ne mozes to znati. To cak ni ja ne znam. Mozda sam voleo koliko ja mogu, a to nije dovoljno. I ne moze zaljubljenost da traje godinama, koliko su neke moje veze trajale... Jedna, ustvari, a druga je jednu godinu.


   U pravu si ti, jeste bolje da sam ovakav, nego da patim kao budala, znam, ali ipak se osecam... neljudski, bez emocija. Ma, bas me briga.