Da li postoji prava ljubav ?! :: Dopisivanje ~ Upoznavanje sa clanovima

ne mogu da verujem..pisala sam tekst jedno pola sata i obrisa se sve....nema veze..srecom te imam jos onaj instrumental uz koji mi nailazi isnpiracija..hehehehehe
prava ljubav....ispricacu vam pricicu o mladicu cije je ime sasvim nebitno..o ljubavi ustvari...o cemu god vec...Nije ovo bajka..ovo je realnost kroz koju sam mnogo toga naucila...kroz koju sam naglo odrasla...Taj mladic....govorio mi je uvek da ne volim njega..da volim idelaziovanu sliku koju sam ja u svojoj glavi osmislila..i videla..govorio mi je da volim ono sto bih ja volela da volim..a ne njega samog..govorio mi je da me nikada nece voleti..da nikada nece biti nas....da Mi nikada nismo ni postojali..bar ne u onom pravom smislu reci u kojem postoje prave veze..govorio mi je da ne znam sta govorim, da lupetam, da sam neodlucna i nezrela...i plakala sam..i volela sam ga...volela sam svaku njegovu rec..svaki njegov osmeh..svaki "pogled ispod obrva" sto bi nasa Seve rekla...volela sam nasu setnju...nase planove...nase zagrljaje..nase price...onda su dolazile njegove cutnje..bas kao u Mostarskim Kisama...nekad je cutao danima...a ja sam cekala....i mrzela ga...ma da mrzela ga...ubedjivala sam sebe da sam ga mrzela...a on je opet dolazio..nekad sa osmehom, nekad ljut...nekad razocaran...govorio je da ga nikad necu shvatiti..a shvatala sam ga..naucila sam da prihvatim i njegove cutnje..i promene raspolozenja...i muziku koju je slusao...i pantalone koje je nosio..i patike koje je najvise voleo...i volela sam ga koliko covek moze da voli..iskreno...nesebicno...slusala sam svaki njegov savet...svaku kritiku..svaku pohvalu..i volela ga jos vise..i on je to znao..samo se pravio da ne zna..jer nije zeleo da ga volim...zeleo je da bude sam...a ja sam to znala..i opet nisam htela da odem...ostajala sam ..i zadrzavala sam sebe uz njega..odvalcila bih mu paznju..makar na tren..u tim trenutcima sam znala da postojim..govorio je da odem..manje ce me boleti tada..nisam odlazila..ostajala sam...i opet ga volela...i prijala mu je moja ljubav i znao je da uzvrati na sebi svojstven nacin..na nacin koji mi je znacio mnogo vise nego necije bajkovite izjave ljubavi i neznosti...i neka me i nikad nije voleo....osetila sam uz njega mnogo vise nego uz one koji su se kleli na vecnu ljubav i govorili o srecnoj buducnosti...pa zar nije to ona ljubav o kojoj mnogi mastaju...nije sve mozda happy end...ali pa sta?Zar mora biti...zar se svi moaju vencati i ziveti srecno do kraja zivota?..nekad je lepse osetiti ljubav..i umreti srecan jer znate da ste bar na kratko..bar na trenutak vecnosti bili deo njegvog sveta..makar ta vecnost i ne postojala...znali ste voleti....ljudi umru i ne znajuci za to osecanje..a vi znate...i iz toga crpite svoju srecu..pustite mene kad kazem da ljubav ne postoji..Vraga ne postoji....postoji i te kako...zar nije bas ovo o cemu sam pisala ljubav..zar nije ljubav radovati se svakom mailu..svakoj poruci..svakoj setnji i osmehu..svakoj cutnji i zajednickoj pesmi..zar nije ljubav ono osecanje koje vas razdire kad ga nema..kad se ne javlja...ili kad znate da je bolestan a vvi niste tu da mu pomognete...kad znate da vas prizeljkuje...da mu nedostaje vas dodir..vas poljubac...vas osmeh...zar nije sve to ponekad ljubav..kazem ponekad jer sve traje kratko..pa i zivot..ali neka je....samo neka je bude.... Smile