Da li muzičari izlaze iz zimskog sna političke korektnosti

Rokeri protiv Džordža Buša



„Mora da se bliži kraj sveta čim ja pišem političke pesme“, rekao je nedavno Tom Vejts misleći na pesmu „Road to Peace“ sa njegovog prošlogodišnjeg albuma „Orphans“, koju je napisao inspirisan novinskim člankom o bliskoistočnom bombašu samoubici. Sve je više umetnika koji pevaju o ratu u Iraku koji mnogi sve češće porede s Vijetnamom. A svako poređenje te vrste samo po sebi nameće jedno pitanje: kad Amerika već ima novi Vijetnam, ima li i novi antiratni pokret u muzici? Ili nekog novog Boba Dilana?

Angažovana muzika danas uglavnom dolazi iz dubokog andergraunda, uz nekoliko mejnstrim izuzetaka. Slučaj samog Boba Dilana je tu više nego ilustrativan - on na svom prošlogodišnjem albumu „Modern Times“ više razmišlja o četrdesetak godina mlađoj Ališi Kiz i onome što ima da joj ponudi nego o politici. Taj Dilanov prelaz od vatrenog aktiviste u razočaranog cinika mogao bi se preneti na celu muzičku scenu. Današnji popularni autori se ratom bave pazeći da se previše ne zamere moćnim izdavačkim kućama i još moćnijim medijima. A da na antiratnoj retorici može i da se zaradi najbolje govore priče o navodnom cenzurisanju spotova za Madoninu pesmu „American Life“ i „Shoot the Dog“ Džordža Majkla. Ni samostalni autori, koji koliko-toliko uspevaju da se odupru diktatu izdavača, nisu odmah krenuli u frontalni napad. Neposredno nakon 11. septembra oni uglavnom nisu toliko kritikovali vlast koliko su se bavili tragičnošću samog događaja (Brus Springstin, album „Rising“), što je često ličilo na podilaženje ratničkoj retorici (Nil Jang, pesma „Let’s Roll“). Prvi direktni glasovi protiv rata došli su iz kantrija, ali su usledile i prve kazne. Sa svih kantri radio-stanica skinuti su grupa „Dixie Chicks“, zbog izjave njihove pevačice da ju je sramota što je iz Bušovog Teksasa, kao i neumorni Stiv Erl, zbog pesme o Amerikancu koji se pridružio avganistanskim talibanima „John Walker’s Blues“. Među pokušaje da se pokrene mlađa publika spadaju antiratni festival „Operation: Ceasefire“ i pokret „Rock against Bush“, u okviru kojeg su nastupali pank bendovi kao što su NOFX, „Offspring“ i „Green Day“. Upravo je „Green Day“ bend koji je energičnim albumom „American Idiot“ iz 2004. godine uputio možda najglasniju kritiku ratne politike američke vlade. U 2006. godini albumi veterana Brusa Springstina („We Shall Overcome“) i Nila Janga („Living With War“) označili su njihov povratak na scenu novim okretanjem političkim temama. Springstin je snimio album s obradama pesama koje je nekad izvodio levičarski folk-trubadur Pit Siger, dok Nil Jang na novoj ploči kipti od besa na Džordža Buša (jedan od naslova: „Let’s Impeach the President“). Niz drugih izvođača imao je bar po jednu numeru s političkim prizvukom, poput Džoša Ritera (potresna „Thin Blue Flame“), „TV on the Radio“ („I Was a Lover“) i „Calexico“ („All Systems Red“). Dodaju li se tu i Eminem, „OutKast“, „Pearl Jam“... dobija se podugačak spisak izvođača koje je ipak teško svrstati u jedinstven antiratni pokret. Za razliku od šezdesetih, kada su svi muzičari pripadali prilično homogenom pokretu koji se tek kasnije rasuo dovevši aktere do velikog razočaranja, današnji autori su u borbu protiv nepravde krenuli već razočarani i bez velikih iluzija. Protiv rata se, naime, više ne protestuje - s njim se živi, kako kaže i naslov poslednjeg albuma Nila Janga.


Izvor

Ovo je, nazalost, tacno.