Istina i iluzija


Možda je to vaš najveći san, ali je za većinu naučnika putovanje kroz vreme, najgora noćna mora. Za ovo postoji jednostavan razlog. lako zakoni prirode dozvoljavaju postojanje vremenskih mašina, time se narušava princip kauzalnosti - osnovna pretpostavka po kojoj uzrok mora da prethodi posledici. Problem je u tome što još uvek niko nije ponudio definitivno objašnjenje zbog čega vremenska mašina ne bi mogla da se napravi. Najbolji dosadašnji razlog dao je Stiven Hoking, koji nagoveštava da, jednostavno rečeno, svemir ima svog ugrađenog "policajca" za vreme. Ipak, kako u zakonima fizike nema vidljivih policajaca, teorija o čuvanju hronologije ostaje želja fizičara koji mogu da drže palčeve i nadaju se najboljem.

Ali, to bi se moglo promeniti. Nekoliko nezavisnih grupa istraživača tvrde da su najzad pronašli "dugu ruku" protekcije hronologije. Tokom prošle godine pojavio se spektar novih pristupa problemu putovanja kroz vreme. lako se međusobno razlikuju, ovi pristupi imaju nešto zajedničko: koriste teoriju stringova, vodećeg kandidata za "teoriju svega". Sa stringovima deluje da bi rupa oko putovanja kroz vreme mogla biti konačno zatvorena.

Fizičari ne bi morali da brinu o putovanju kroz vreme, da nije najpoznatijeg među njima. Kada je Albert Ajnštajn usavršio svoju teoriju relativiteta 1915. godine, nesvesno je otvorio vrata za narušavanje hronologije. Pre nego što se njegova teorija pojavila, takva rešenja su bila nezamisliva. U Njutnovom univerzumu pravac vremena je po definiciji apsolutan i nepromenljiv. Čak i neke Ajnštajnove ranije teorije podržavaju protok vremena u jednom pravcu. Ali teorija relativiteta uključuje Ajnštajnovu teoriju po kojoj je gravitacija rezultat krivljenja materije vremena i prostora i ona je sasvim druga priča. Za razliku od ranijih teorija ona ne počinje pretpostavljenim globalnim vremenskim okvirom već samo nudi pravila za to kako se vreme percepira u lokalnim okolnostima.

Zbog svoje globalnosti, generalni relativitet ne nameće dodatne pretpostavke o prirodi prostora i vremena kao celini. Na primer, kosmolozi ne mogu znati da li je svemir beskonačan samo na osnovu čitanja Ajnštajnovih jednačina. Potrebne su dodatne informacije kako bi se odredilo da li se svemir širi u beskonačnost ili se povija ka sebi. Slično, samo zbog toga što se čini da vreme teče u jednom pravcu u našem delu svemira, u teoriji relativiteta se nigde ne kaže eksplicitno da se ono, negde drugde, ne ponaša drugačije. Neka rešenja u Ajnštajnovim jednačinama dovode do "zatvorenih vremenskih krivih", neprekinutih putanja kroz prostor-vreme koje dozvoljavaju vraćanje nazad u vreme i susretanje sa ranijim verzijama nas samih. Ovo uznemiruje fizičare.

Postoje najmanje dva razloga za nelagodnost ukoliko je putovanje unazad moguće. Prvi je čuveni paradoks "pretka". Po ovom scenariju, putnik kroz vreme odlazi unazad i ubija direktnog pretka, sprečavajući okolnosti koje bi dovele do njegovog rođenja. Naučna-fantastika je prepuna ovakvih paradoksalnih scenarija u kojima došljak iz budućnosti menja istoriju.

Drugi problem je jednako zbunjujuć paradoks. Zamislite da vam je neko ispričao najsmešniji vic koji ste ikada čuli a vi se vratite nedelju dana unazad i ispričate štos na nekoj zabavi.

Naravno, vic zaživi i prepričava se, sve dok ne dođe ponovo do vas, nedelju dana kasnije i tako započne novi krug. Pitanje je odakle je vic došao?

U prvom slučaju, posledica eliminiše svoj uzrok; dok u drugom slučaju, posledica postaje svoj uzrok. Fizički uslovi koji dozvoljavaju ovakvim situacijama da se dogode postoje kao rešenja na Ajnštajnove jednačine.

Zatvorene vremenske krive naravno nije lako proizvesti ili koristiti. Ako je putovanje kroz vreme moguće, moglo bi biti dostupno samo uz tehnologiju koja je daleko naprednija od civilizacije XXI veka. Ali, poenta nije u tome: poenta je da nam teorija relativiteta ne isključuje putovanje kroz vreme, već samo da je to jedan izuzetno težak i skup proces. Da li je onda Hokingova teorija pogrešna? Da li je putovanje kroz vreme samo tehnički izazov a ne fundamentalna nemogućnost?

Zainteresovani fizičari interpretiraju stav teorije relativiteta prema putovanju kroz vreme kao znak njene nedovršenosti. Ajnštajnova teorija nas može samo donekle dovesti, a bolja teorija je potrebna kako bi se objasnilo kako se fizika nastavlja odatle. Teorija relativiteta je teorija gravitacije, ali postoji još sila koje upravljaju svetom, poput elektromagnetne. Kada budemo razumeli kako su sve ove sile objedinjene, otkrićemo daje putovanje kroz vreme neodrživo u toj novoj teoriji.

Danas se sve sile osim gravitacije razumeju uz pomoć kvantne mehanike. Decenijama su fizičari težili da objedine kvantnu mehaniku sa relativitetom kako bi stvorili teoriju "kvantne gravitacije". Najbolji kandidat za to je, sada teorija stringova.

Teorija stringova je multidimenzionalni način objašnjenja svemira. Zbog toga što je kauzalnost njen osnovni deo, mnogi fizičari očekuju da će teorija stringova eksplicitno isključiti putovanje kroz vreme. Ako je naše uobičajeno poimanje hronologije utkano u naš univerzum, onda bi hronologija trebalo da bude zaštićena u teoriji stringova.

Petr Horava, profesor na Kalifomijskom univerzitetu u Berkliju je rešio da posveti svoja predavanja iz kursa o teoriji stringova rešavanju problema zaštite hronologije. On je sa svojim studentima radio na jednom primeru iz 1949. godine; tada je matematičar Kurt Gedel našao rešenje za Ajnštajnove jednačine po kojima se univerzum niti širi niti smanjuje, već se neprekidno rotira. Jedna od posledica života u ovakvom univerzumu bila bi da je moguće, krećući se u pravom smeru, stići na početak vašeg puta. Zapravo, svaka tačka u Gedelovom rotirajućem univerzumu leži na zatvorenoj vremenskoj krivoj.

Horavina grupa je želela da ispita te krive uz pomoć holografskog principa, koji omogućuje da se informacije prisutne u određenoj zapremini ili prostoru, mogu predstaviti na površini ili "holografskom skrinu". Prema holografskom principu, ono što mi vidimo kao stvarno, zapravo je projekcija iz dvodimenzionalnog holograma.

Na njihovo iznenađenje, identifikovali su problem vremenskog putovanja u Gedelovom univerzumu. Otkrili su da vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i da ne mogu biti predmet eksperimenata. Na neki način, Horava nagoveštava da holografski ekran razdvaja stvarnost i iluziju, sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu iluzije.

Horava upozorava da je rezultat ograničen. Za početak, holografija je nova tehnika i još uvek se ne razume dovoljno, tako da nije previše korisna u kompleksnijim situacijama. Rezultat Gedelovog univerzumaje primenljiv samo na posmatrače koji ne ubrzavaju kroz prostor. Ali njihova otkrića pronalaze način za nošenje sa posebnom vrstom vremenske mašine korišćenjem teorije stringova.

Naravno da postoje druge vremenske mašine sa kojima se treba nositi. Među ostalim rešenjima je petodimenzionalna rotirajuća crna rupa poznata kao BMPV crna rupa. One mogu postati vremenske mašine, ali samo ako se okreću dovoljno brzo. One su supergravitacione crne rupe koje su odgovor na Ker-Njumanove crne rupe, koje su poznate kao vremenske mašine u teoriji relativiteta. Lisa Dajson, jedan od Horavinih studenata, zapitala se kako bi bilo napraviti takav objekat i zavrteti ga na odgovarajuću brzinu. Koristed samo papir i olovku ona je postavila zadatak pred kojim bi bogovi zadrhtali - konstruisanje petodimenzionalne crne rupe ni iz čega.

Kako se to radi? I nije tako teško, kaže Dajson; sličnoje konstruisanju obične crne rupe. Započne se praznim prostorom, potom se dodaje materija sa svih strana, sve dok je ne bude dovoljno u odgovarajuće malom regionu, i formiraće se crna rupa. Isto tako se i BMPV crna rupa pravi od konstituenata koji se unose iz beskonačne razdaljine. Ali umesto obične materije, potrebni konstituenti su gravitacioni talasi i D-brane. D-brane potiču iz teorije stringovai najlakše se razumeju kao multidimenzionalne membrane ili "hiperpovršine" koje ispunjavaju desetodimenzionalni vreme-prostor.

Nakon što je izvršila ove proračune, ona je otkrila interesantni fenomen. U trenutku spajanja, u kome je cma rupa na putu da postane vremenska mašina, materija se više ne ponaša po planu. Umesto da se sve konverzira u istom trenutku, sistem formira oklop od gravitona sa D-branama unutra. Nikakva matematička manipulacija ih ne može naterati da se približe. Krajnji rezultat ovoga je da se brzina obrtanja BMPV crne rupe nikada ne uveća kako bi napravila upotrebljivu zatvorenu vremensku krivu.

Rezultati Lise Dajson nagoveštavaju da načinom na koji D-brane i gravitoni utiču jedni na druge, i prostorom koji okupiraju, stvaraju prepreku za putovanje kroz vreme oko BMPV cmih rupa. "To je kao da pokušavate da napravite poslednji delić vaše vremenske mašine i postoji sila koja vam zaustavlja ruku" - kaže Dajsonova.

Kao i kod Horavine grupe, rezultat Dajsonove je primenljiv samo na specifične situacije: ne može biti uzet kao univerzalni dokaz za Hokingovu teoriju o hronologiji. S druge strane, ipak potvrđuje da teorija stringova može pomoći u otpisivanju postojanja neke vrste vremenskih mašina koje generalni relativitet dozvoljava.

Zbog toga što teorija stringova nije kompletna, novi načini za prevazilaženje problema, poput hronologije, nastavljaju da se javljaju. Da li je ovo početak kraja za put kroz vreme? Teoretičari su još oprezni u objavljivanju njegovog kraja. Veliki broj teoretičara stringova bio bi srećan kada bismo našli konkretni mehanizam koji jednostavno ne dozvoljava bilo kakve zatvorene vremenske krive. S druge strane, možda u nekim situacijama one i postoje i moramo se izboriti sa svim paradoksima i problemima koje one donose.

Čak i neki od radnika na ovoj teoriji se, poput pisaca naučne fantastike, razočaravaju na pomisao o nemogućnosti putovanja kroz vreme. "Daje neko napravio svemirski brod koji bi mogao da putuje kroz vreme, bila bih jedna od prvih koja bi išla kao turista" - kaže jedna od studentkinja, "kada sam shvatila da je to možda nemoguće,bila sam tužna. Ali ipak sam to prebolela".

Gospodari vremena
Između fantastike i nauke

Putovanje kroz vreme, onakvo kakvim ga predstavlja većina pisaca naučne fantastike dozvolilo bi put u bilo koji trenutak prošlosti ili budućnosti. Ako bi neka napredna civilizacija napravila vremeplov, milenijumima daleko, oni bi se mogli vratiti u naše vreme i podeliti sa nama znanje koje su razvijali hiljadama godina. Ipak, još se niko nije pojavio i vodeći fizičari, poput Stivena Hokinga, pitaju se "ukoliko je put kroz vreme stvarno moguć, gde su onda svi ti putnici?"

Odgovor leži u razlici između naučnih činjenica i naučne fantastike. Dok je tehnologiia potrebna za sastavljanje vremeplova vekovima daleko, ništa što je poznato današnjim zakonima fizike to ne sprečava. To, međutim, ne znači da ćemo moći da putujemo unazad koliko nam se prohte. Ne bi se moglo putovati u vreme pre nego što je mašina napravljena. Ovo ograničenje je neizbežna posledica fizički ostvarivih vremeplova.

Ako želimo da putujemo kroz vreme, moramo ga kontrolisati, oblikovati ga prema našim željama. Ajnštajn je shvatio da su vreme i prostorpovezani u jednu savitljivu celinu poa nazivom prostorvreme. Putovanje kroz vreme zahteva distorziju vremena i prostora kako bi se stvorila putanja kroz vreme.

Kako to funkcioniše: Prostor-vreme se može zamisliti kao gumena traka. Ravnaje, sve dok se nešto teško, poput kugle za kuglanje, spusti na sredinu. Dodatna težina savija traku. Ova distorzija je osnova za sva razmišljanja o putovanju kroz vreme. Takođe, vreme doživljava distorziju ukoliko se putuje kroz prostor brzinom bliskoj brzini svetlosti. Pametnim korišćenjem ova dva efekta, fizičari su osmislili različite načine za put kroz vreme koji uključuju crne rupe ili kosmičke stringove.

Fizička ostvarivost vremeplova je neka vrsta "kvake 22". Svaki objekat koji okružuje iskrivljeni prostor-vreme je izuzetno opasan, poput vira koji bi zauvek odneo suludog putnika. Tako su fizičari pokušali da stvore teoretski prihvatljiv vremeplov koji ne bi bio toliko opasan. Polazna tačka im je bila crna rupa.

Crne rupe su poznate po usisavanju svega oko sebe, uključujući i svetlost i to nikada ne puštaju od sebe. Ali one, takođe, savijaju okolni prostor-vreme. Crna rupa je beskrajno gusta, što znači da uvlači materiju prostor-vremena i cepa je, pri čemu se stvara "džep" sa malom rupom na dnu.

Mnogi su se pitali šta je sa druge strane ove rupe. Ajnštajn i njegov kolega Natan Rozen su 1935. godine razvni ideiu prema kojoj se malena rupa na dnu crne rupe može povezati sa drugom, tako povezujući dva različita dela prostor-vremena kroz jedan uzak kanal. Taj Ajnštajn-Rozen most izgleda kao crna rupa povezana sa svojim odrazom u ogledalu.

Ovaj most je danas poznat pod nazivom "wormhole". Problem je što je kanal koji se stvara minijaturan, manji je od jezgra jednog atoma i otvoren je samo delić sekunde. Čak ni svetlost ne bi imala dovoljno vremena da ga pređe. Zbog ovog i drugih problema, Ajnštajn-Rozenov mostje mnogo godina smatran kao geometrijski kuriozitet koji se nikada ne bi mogao koristiti. To se donekle promenilo u osamdesetim godinama kada je pronađen bolji način za upotrebu warmhola kao vremeplova.


 

Kapije bogova


kapija bogovaU planinskom regionu Haju Mar ka, u Južnom Peruu, 35 kilometara od grada Perua, nedavno je otkrive na velika građevina nalik na vrata. Lokalni indijanci su ovo područje oduvek nazivali "Grad bogova", ali arheolozi nikada nisu imali prilike da ga temeljnije istraže, zbog vrlo nepristupačnog terena.

Vrata ili 'Puerta de Haju Marka' ("kapija bogova") isklesana su u steni, pre stotine godina i tačno su sedam metara visoka i sedam metara široka. U visini praga su isklesana manja vrata. Indijanac koji je pomagao arheolozima, ispričao im je sledeću priču:

"Kada sam prvi put bio ovde, skoro da ih nisam primetio. Godinama pre toga sam sanjao baš ovakvu građevinu, ali u mojim snovima put do vrata je bio popločan ružičastim mermerom, duž koga su bile skulpture od istog materijala, sa obe strane puta. U snovima sam video da su manja vrata otvorena, a iza njih je blještalo plavičasto svetlo, na samom početku nekog beskrajnog tunela. Svi ma u kući sam bezbroj puta prepričavao san i tada, kada sam ih prvi put stvarno video, za mene je to bilo kao da sam otkrio Boga...Šta mi se to događalo, do danas niko nije uspeo da mi objasni."

U predanjima iz ovih krajeva često se pominje kapija koja vodi u zemlju bogova. Po jednoj od legendi, pre mnogo godina, najveći junaci indijanskih pletnena kroz ta vrata su odlazili u večitu slavu i besmrtnost. Povremeno, i u pratnji bogova, vraćali su se da provere pravičnost života svojih sunarodnika.

Prema drugoj legendi, kada su španski osvajači stigli u Peru i počeli da oti maju zlato i druge dragocenosti, Aramu Maru, sveštenik Inka iz hrama "Sedam zraka", uspeo je da pobegne i ponese sveti zlatni disk. Sklonio se u Haju Mar ka, gde je pred vratima zatekao šamane, čuvare ulaza. Kada im je pokazao disk, oni su ga prepoznali kao "ključ bogova sedmog zraka". Izveden je tajni ritual i tada su se vrata otvorila. Pojavilo se duboko, plavo svetlo. Aramu Maru je predao disk šamanima i otišao ka svetlima tunela. Od tada ga više niko nije video.

Zanimljivo je da su u steni pored ulaza arheolozi zaista pronašli okruglo udubljenje širine dlana, gde se, možda, nalazio ključ božanskih dveri. Do sada, međutim, nije pronađena ni najmanja pukotina koja bi omogućila da se vrata otvore.

Gotovo identične strukture poznate su na još pet arheoloških lokacija, uključujući i vrata na hramu Sunca, u Tiahuanaku. Svih šest "kapija" mogu se medusobno povezati zamišljenim pravim linijama koje se ukrštaju na platou jezera Titikaka. Oko 480 kilometara odatle, nalazi se čuvena dolina Naca, goto vo čitava prekrivena ogromnim, neobičnim crtežima, čija je namena i način izrade i danas tajna.

Velsovo putovanje sa Teslom

H. G. Vels

Pre sedam godina, pišući knjigu o H. G. Velsu, Ronald Rajt pominje neobičnu vezu između Velsa, Tesle i izvesne Tanje Čerenkove kojoj je Tesla bio neka vrsta mentora. Navodno, Čerenkova je po Teslinoj preporuci pomagala Velsu da razume princip funkcionisanja vremeplova. Eventualno, uspela je da stvori jednu vremensku mašinu, da otputuje, uz najavu - po Velsovom testamentu - da će se početkom XXI veka vratiti!
Vels je, navodno, još 1946. godine, ostavio oporuku, otvorenu 21. decembra 1999. godine, u kojoj se navodi da bi tako nešto stvarno trebalo da se dogodi!
Pre četiri godine, prema autoru jedne knjige o Velsu, Ronaldu Rajtu (Ronald Wright) pronađen je, navodno, vrlo zanimljiv tekst, potpisan rukom Herberta Džordža Velsa (H. G. Wells), autora više knjiga prevedenih i kod nas. Pismo je izazvalo izuzetnu pažnju jer se odnosi na njegova istraživanja o mogućnostima putovanja kroz vreme, pre nego što će objaviti rukopis "Vremeplova" (Time Machine), 1895.godine, a potom i o jednom neobičnom događaju, nekoliko godina kasnije. U to vreme je, u više navrata kontaktirao sa Teslom koji će ga uputiti da se, sa njegovom preporukom, obrati mladoj ruskoj naučnici u Londonu, gde je i Vels živeo. Vels je pomno pratio njena istraživanja, zaljubio se u devojku i konačno, prisustvovao trenutku kada je uspela da dovrši mašinu i otputuje u neko drugo vreme!
Pred početak putovanja, Velsu je čvrsto obećala da će po povratku ispričati svoje doživljaje, pa je on odlučio da ostavi pismo-testament i tako devojci stvori dokaz o istinitosti događaja, ukoliko zaista odluči da se bilo kome poveri. Svog prijatelja, kome je pismo posebno upućeno, zamolio je da, u trenutku njenog povratka, kontroliše mesto odakle je Čerenkova krenula na put.

 

Pismo počinje preporukom: "OTVORITI 21. DECEMBRA 1999.GODINE Svima kojih se to tiče:

Ne znam na koji način će se Ijudi međusobno oslovljavati 1999. godine, zato ću početi pismo bez uobičajenih formalnosti. Želeo bih da ovaj dokument dođe u ruke nekog ko je poznavao moje delo.

Tebi je poznata moja naučna i romantična priča "Vremeplov", u kojoj putnik uspeva da napravi uredaj i otputuje u budućnost. Ali, ukoliko se moj putnik još nije vratio (a molim se Bogu, u koga ne verujem, da jeste) i ako vremeplov već nije postao stvarnost, siguran sam da niko stariji od 12 godina neće verovati da je tako nešto uopšte moguće.

Pisao sam gospodinu Nikoli Tesli u Americi, vrlo poznatom zbog svog otkrića rotacionog magnetnog polja, naizmenične struje i drugih pronalazaka u oblasti elektriciteta i radijacije. Tesla je bio genije i vizionar kome ništa nije bilo nemoguće i neostvarivo. Planirao je, na primer, bežični prenos energije na ogromne razdaljine, a jednom je govorio kako bi mogao da osvetli čitavu planetu i ostvari komunikaciju sa stanovnicima Marsa, za koje je verovao da postoje i da su izvor signala koje su primali njegovi uređaji. Pretpostavljao sam da će ga moja ideja zainteresovati.

Veliki čovek mi je sa kurtoaznim poštovanjem odgovorio, ali me je za dalja istraživanja uputio na svoju štićenicu, mladu ženu, Tatjanu Čerenkovu, za koju me je uveravao da je briljantan um, predodređena da jednog dana prevaziđe i njega samog. "Već sada", pisao mi je svojim ekstravagntnim engleskim, "zašla je u teritorije u koje ni ja još nisam stupio, već vidim kako njena svetlost baca senku na moj nejaki um. Predviđam da će ova mlada žena zapanjiti civilizaciju svojim otkrićima."

Ipak, Čerenkova i ja smo počeli da se dopisujemo. Ispričala mi je mnogo više nego što sam ja želeo da znam o teorijama o vremenu, električnom polju, gravitaciji, elektromagnetnim talasima, i sličnim stvarima. Za moju fantastičnu priču to su bili i suvišni detalji, tako da na kraju nisam smatrao da je potrebno čak ni da pomenem njenu pomoć u pripremanju rukopisa. Međutim, kada je knjiga objavljena, poslao sam joj potpisan primerak knjige, a jadna devojka - tada je imala samo dvadeset tri godine - odgovorila mi je sa najdubljim poštovanjem i divljenjem.

Kada je Tesla doputovao u London, 1897. godine, dve godine pošto je "Vremeplov" objavljen, sa sobom je doveo i Tatjanu. Sa Tatjanom sam se dogovorio da se nađemo. Ja sam se tada venčao svojom drugom ženom, Ami Ketrin Robins. lako još uvek "do ušiju" zaljubljen, nisam mogao da odolim Tatjaninim čarima. Tako je postala i moja Ijubavnica. Iznajmio sam joj malu kuću u Bromton roudu i na svaki način joj pomagao da nastavi istraživanja koja su krenula ka novom i neželjenom pravcu.

Bila je, čak toliko uverena da je strahovala da bi neko mogao da je pretekne. U početku mi se činilo daje projekat čista ludost - više posledica njene vezanosti za mene i odsustva Tesline podrške i oslonca. Nije me, dakle, posebno interesovao, ali ona lično me je i dalje zanimala, pa sam joj pomagao i davao novac. Teslajojje omogućio podršku lorda Rejleja (Rayleigh) i drugih u Kraljevskom društvu, pričajući o njoj kao o novoj Mariji Kiri, što je, uistinu, i izgledalo da jeste. Dali su joj laboratoriju i omogućili usluge mašinista i tehničara.

Na izvestan način, neprimetno sam i ja bio uvučen u projekat. Dok sve ovo pišem, čovek je već pustio sa lanca sile atoma i usmerio ih prema sopstvenoj rasi. Izgleda da još niko nije bio svestan da postoji i drugi put do energije atoma, vrlo jednostavan put sa samo nekoliko namotaja žice, ćupova i elektrolita sa dodatkom jednog retkog elementa.Ona je pronašla taj jednostavan energetski izvor, koji će iskoristiti za pokretanje uređaja kome je dala ime "generator polja za vremensko izmeštanje" - njen vremeplov. S obzirom da sam znao gde vodi takav pronalazak, sve do sada sam o tome ćutao, ali sada, u nadi daje onajoš živa, moram da prekinem zavet.

Naravno, ja nisam naročito verovao u njen uspeh. Moj jedini motiv je bio da sa njom provedem što više vremena. Ova idila me je okupirala jednom ili dva puta nedeljno, više od godinu dana. Ali, posle više od petnaest meseci neminovno se dogodilo: umorio sam se sa Tanjom i njenim generatorima. Počeo sam da se povlačim i glavom i srcem. Ipak, povremeno smo se vidali, a poslednji put to je bilo pred Novu godinu, 1899. godine.

Bilo je rano popodne. Tanja me je telefonom pozvala da hitno dođem. Kada sam stigao, bila je vidno uzbuđena, oči su joj blistale, gotovo je drhtala. "Uspela sam", rekla je, "generator polja je završen. Danas će se otisnuti na svoj medeni mesec. Sa ovom mašinom može se otputovati u raniju fazu postojanja. Danas te napuštam H.G. Vraćam se u svoju mladost i nevinost.«

Tog čudnog popodneva rekla mi je da polazak planira 31. decembra 1900. Ako uspe, vratila bi se za trenutak za poslednji pozdrav, a onda bi otputovala u 31. decembar 1897. godine, njenu prvu zimu u Londonu, kada smo bili samo kolege. Zatim je nameravala da uništi vremeplov i time okonča projekat. Kasnije bi saTeslom, u Njujorku, pokušala da sve detaljno naučno analizira. Podsetio sam je da je sama govorila da je nemoguća regresija u vremenu. Nasmešila se, kao neko ko zna veliku tajnu.

"Više ne verujem u to. Vreme nije konstanta kao što sam nekada verovala. Njegovo kretanje nije linearno. Putovanje prostorom utiče na zakrivljenost vremena. Vreme zavisi od brzine i putanje. Moguće je, čak, da stigneš negde i pre nego što si završio odlazak (to su, 2000. godine, potvrdili naučnici u Firenci i Prinstonu, aTeslajoš 1900. godine - prim. aut.)".

Tek sada vidim da je ona predvidela neke od zaključaka koje će Ajnštajn objaviti tek 1905. godine. Ali u to doba, tako nešto se smatralo budalastim. Mislio sam da joj je potreban odmor, ali ona nije htela ni da čuje. Nagovarao sam je da pošalje praznu mašinu ili da u nju stavi psa. Rekla mi je da bi pre dozvolila da je odmah ubijem. Uveravala me je da ne treba da brinem. Mašina je imala i autonomni sistem koji je garantovao sigurnost u slučaju da operator unese pogrešne podatke o pravcu kretanja. Ona sama ga je podesila da se, u bilo kom slučaju, vrati na polazno mesto, tačno za sto godina. Verovala je da će do tog vremena nauka već toliko napredovati da će Ijudi bez čuđenja i panike moći da prihvate njen povratak. Ipak, i dalje su mi kroz glavu prolazile svakojake ideje kako da je sprečim da otputuje. Na kraju, shvatio sam da ne mogu ništa da učinim.

Mašina je radila ili, datako kažem, uspela je da nestane, ali se nije vratila iako sam čekao do ranog jutra. Ni posle godinu dana ništa se nije dogodilo. Pisao sam i gospodinu Tesli i obavestio ga da je Čerenkova nestala bez traga. Zamolio sam ga da mi javi ako stupi u vezu sa njim, ali ni to se nije dogodilo.

Sada već pola veka nosim taj teret odgovornosti za njenu sudbinu. Znam da ću uskoro umreti. Kada bih objavio čitavu priču, rekli bi da je to siguran znak potonuća mog zdravog razuma. Zbog toga sam odlučio da ovako postupim.

Otidi u ulicu Midnapore Mews, broj 26, SW3, ili što je moguće bliže tom mestu, ukoliko više zgrada ne postoji (znam samo da je preživela rat). Budi tamo najkasnije do 6 sati popodne i budi spreman da ostaneš do zore. S obzirom da 1900. godina nije bila prestupna, izračunao sam da bi trebalo da se vrati prvih meseci XXI veka. Možda ćeš pomisliti da sam lud, ali te molim da učiniš to što ti tražim i da spaseš devojku koju sam tako ružno zloupotrebio.

H. G. W.r 13 HanoverTerrace,
ŠpotpisĆ

P.S. Ne treba da govorim koliko bi se tvoj napor isplatio ukoliko se devojka vrati. Pa čak i ako vremeplovi više nisu tajna, mašina bi predstavljala dragocen eksponat u muzeju istorije nauke".

U zaglavlju pisma, u formi testamenta, stoji logotip advokatske kancelarije Riddle and Barclay, Solicitors and Commissioners for Oaths, St John's Wood. Pismo ima potpis Herberta Džordža Velsa i nosi datum: maj, 2,1946. Njegova autentičnost do danas nije potvrđena.

Koliko znam Tesla je osporavao te teorije o vremenu. Inace ucio sam svojevremeno i o vremenskoj kapsuli i tu tehniku upraznjavaju neke tzv. sekte. Moj ucitelj tih tehnika bi bio pozvaniji da to objasni...