Da li je biti Srbin isto sto i biti pravoslavac? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Бивши Срби
римокатолици, муслимани, Румуни и Црногорци
ГРАФОмаркетинг, Нови Сад, 2007.

Књига ''Бивши Срби'' Слободана Јарчевића је попут теке за основце - непуних сто страна малог формата. Обимом скромна, књига је изазов првог реда. Крцата је подацима из српске историје, али и подацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – подсвешћу. Мада ова најава делује претециозно, читалац ће се, чим ''Бивше Србе'' буде имао у рукама, са мном сложити. Схватиће да је о томе о чему аутор пише учио током свих степена образовања, да се о томе обавештавао из шире литературе, штампе, у емисијама радија и телевизије, али да су сва та објашњења о давној и новој српској историји, у поређењу с тумачењима у ''Бившим Србима'', без икаквог логичног основа. Аутор нас лако придобија и ми му признајемо да смо о историји свог народа, својих држава, па и о историји Европе, стекли потпуно погрешне представе.

Кроз четири целине у књизи – претапање Срба у римокатолике, муслимане, Румуне и Црногорце, аутор нам, на једноставан начин и лаким стилом врсног новинара, побија окоштале историјске догме из наших уџбеника и научних дела најпознатијих југословенских историчара и академика. Пред текстом из ''Бивших Срба'', бледи много онога што је у издањима Српске академије наука и уметности цењено као ненарушива истина о историји и култури балканских и европских народа. Сетићемо се колико је била окоштала у нашој свести максима да је хришћанска Европа ратовала против моћне турске исламске империје, кад је Турска, преко Балкана, почела да осваја Мађарску и угрожава Аустрију. Али, у ''Бившим Србима'', пише друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с папом Климентом Седмим) чинила турску коалицију у 16. столећу и омогућила је Сулејману Величанственом да покори Мађарску. Зашто? Па, врло једноставно – да би Турска, од тада, сваке године угрожавала немачке земље. Опет, зашто? Па да Немци не би имали снаге да освајају земље на другим континентима и да тај ''цивилизацијски'' посао остане, углавном, Енглезима и Французима. А кад су Срби, устанцима и уз помоћ Аустрије, три пута прогнали Турке из српских земаља, Енглези и Французи су нападали Аустрију на западу и слали Турцима своје трупе преко солунске луке.

За овом истином, помаља се и друга. Нису Хрвати били бедем и заштита хришћанске Европе пред Турцима, јер су угарски феудалци у Загорују, по наговору папе Климента Седмог, пришли турском савезу и постали турски вазали: Иван и Крсто Франкопан, загребачки бискуп Шимун Ердеди и хрватски бан Фрањо Баћани.

У вези с Хрватима, сазнајемо да није Дрина била граница православља и римокатолицизма, чиме су нас засипале југословенске историјске књиге и Крлежине енциклопедије. Јарчевић нам простире средњевековна документ о српском православном становништву у Крајини, Винодолу и Истри. Замислимо, становништво Истре је до почетка седамнаестог столећа било српско и православно. А краткотрајна средњевековна држава Хрватска је била, такође, с православном религијом и Хрвати ће прелазити у римокатоличку веру тек кад их покоре Мађари – 1097. године. Укратко, нису Турци из Крајине прогнали Хрвате, како то пише у нашим енциклопедијама, па тамо преселили Србе из Србије и Црне Горе, него су Турци прогнали део српског становништва, а ако су тамо стигли нови Срби с Турцима, само су стигли на српску земљу. Јер, европски научници су у 19. столећу нацију поистовећивали с језиком, а истина је да у је у Средњем веку у Дубровнику, Далмацији и осталим деловима Војне Крајине био у употреби само српски језик – никад Хрватски. Део књиге о бившим Србима римокатолицима, аутор завршава подацима о ватиканском, аустријском, млетачком и чијом све не државном присилом о католичењу и кроатизовању српског православног становништва од Дрине – до Истре.

Део о исламизираним Србима је, без обзира што смо то реалније учили, веома занимљив, јер нас аутор упознаје колико су муслимански интелектуалци били српски орјентисани у другој половини деветнаестог столећа и почетком двадесетог. Он нам представља родољубиве песме муслимана и одједном схватамо да такве љубавне према српству и српској баштини нема у песмама Срба православне вере. А онда, изненађење. Муслимани су тражили од Аустроугарске да она не може да мења име српском језику – и да га зове ''земаљским'' или ''бошњачким''. Шта би на то рекли данашњи интелектуалци и државници из редова Срба муслимана? Оних у Босни и Херцеговини, Рашкој и Црној Гори? Али, како ћемо и ми Срби православни оправдати своје државнике и интелектуалце последња два столећа, који су нам уклањали из образовног програма српска патриотска књижевна дела Срба муслимана? Да то нису чинили, не би било онаквог међверског покоља у Другом светском рату и не би било сепаратиста међу Србима муслиманима и римокатолицима у Југославији крајем двадесетог столећа.

Трећи део књиге о бившим Србима – Румунима, запањује. Сазнајемо оно што нам није ни наслућивано у већ познатој литератури. Преци данашњих Румуна су у Средњем веку били Срби! Запањујуће! Грчка и римска документа о њима говоре као о Словенима, о словенским Дачанима, о дачким Словенима. Наши историчари су цитирали такве текстове, али нису ништа објашњавали. Писали су као да је био неки ''романски народ''. А чињенице су: да је средњевековна књижевност у Румунији била српска – у држави је службени језик био српски. У цркви, такође. Откуд румунски језик данас? Једноставно. Био је то у Средњем веку српски с приличним бројем романских дуђица – онда, од 16. столећа, по инжињерингу западноевропских држава, уклањане су поједине српске речи и додаване, уместо њих, речи из романских језика. Тако је румунски језик рођен у деветнаестом столећу, мада и данас у њему има 25% српских речи. Помоћу новог језика су Срби у Влашкој и на Карпатима убеђени да нису Словени, или Срби. Западноевропским државама и Ватикану је успело да прекину словенску нит од Петрограда до Јадрана.

Четврто поглавље књиге је о расрбљивању Црногораца. Ово поглавље је најзанимљивије. Аутор нас упознаје да су Срби у Црној Гори расрбљивани од почетка седамнаестог столећа. Чинили су то Ватикан, Аустрија, Млетачка Република, касније: Француска и Енглеска, па опет Аустрија и Аустроугарска – али, сви у договору с Турском! Невероватно, али је тако. Чињено је то и за време Његоша, али највише и најштетније за владе Краља Николе и у току Првог светског рата. Оно што су урадили комунисти на челу с Милованом Ђиласом и Милом Ђукановићем, само је последња фаза тог четиристогодишњег разбијања српства у Црној Гори. Покрајини која је била престона српска земља, јер је престоница Србије била у Скадру – од 492. до 1171. године. То се у нашој историографији крило, па је Србија била описана у уџбеницима као једина средњевековна држава у Европи која није имала престоницу – пре династије Немањића. О Црној Гори је још много изненађења. Њу су ослободили од Турака Срби Далмације, што никад нисмо могли прочитати у литератури Југославије. То се крило, као и то да су Срби сами ослободили Далмацију, па су европске силе одлучиле да је тако ослобођену поклоне Млецима!

Најужаснији су подаци из времена Првог светског рата. Сазнајемо да је краљ Никола Петровић био поборник расрбљивања – а писао је просрпске песме, да би своје намере прикрио. Није ратовао против Аустроугарске с више од половине црногорске војске. Кад је Јанко Вукотић био пред ослобођењем Сарајева, краљ Никола је народио да се црногорска војска повуче на десну обалу Дрине! За то је добио од аустријског цара 15 милиона франака, јер су били тајни савезници. Краљ Никола је спрчио градњу пута од Пећи до Андријевице, куд је намеравао Путник да евакуише српску војску и народ и да извуче артиљерију и храну. Без тог пута, за који је Србија дала новац краљу Николи, уследила је страшна голгота српске војске и народа. Поред тог зла, краљ Никола је платио да се организује стопедесет арбанашких банди – са задатком да оне убију што више Србијанаца! Ужасна истина.

Те и друге непознате чињенице, наћићемо у овој малој а вредној књижици Слободана Јарчевића, коју би свака српска кућа требала да има. Кад кажем српска, мислим на све Србе католике, муслимане Црногорце, па и Румуне.