Ja sam od onih koji ljude ocenjuju na osnovu prvog utiska, ali priznajem da sam se par puta i presla

Opeci se na najboljeg prijatelja... nije mi to logicno.... ipak... ljudi mi jako tesko postaju ta kategorija...

Vjerovala sam dok nisam uvidjela da je sebičnost glavna osobina ljudi koji su me okruživali. Sad imam dva prijatelja, osobe kojima vjerujem, a ostalo su drugovi, poznanice (nazovite ih kako hocete), i sa njima imam povrsan odnos. Mogu sa svima razgovarati ali, postoje stvari koje mogu reci samo prijateljima ili ih zadržati za sebe.

Milion puta sam se opekao o nazovi dobre prijatelje... Verujem mami i tati i nikom vise kao nekada, veruj ali razmotri da li je realno to u sta verujes, silna obecanja su pala u vodu ali navikao sam vec na to....

Doziveo sam da nemam vremena za osobe koje su mi jako drage i kojima zaista zelim da posvetim vreme... jedva dobro vece stignem reci...

Nisam uzalud stavio svoj potpis takav kakav jeste. Ne verujem svima, to je logicno, ali se trudim da ne krivim nikoga za moje prosle promasaje i greske. Ne trudim se da okrivim pre nego sto postoji razlog za to. Verujem, naravno, kako bih ziveo da ne verujem onima koje volim. Ne, ne moraju da znaju svaki moj zivotni problem, niti da se time opterecuju, ali im verujem.

Mada bih se nekada sekirao i patio kada dobijem noz u ledja, pocinjem da ucim da se radujem tome. Bolje i tako nego da celog zivota zivim u zabludi da me neko voli i veruje mi, a nije tako.

Drugarice... komunisticki izraz... ne postoji prevod tog pojma ni na jednom svetskom jeziku

Ne bih nikom pozelela takvo razocarenje! Da se to meni nije desilo, mozda bih danas manje sumnjala u ljude.

  Cini mi se da patis od neke postkomunisticke traume, gde li si to iskopao? Drugarica = Prijateljica