Da li gubite kontrolu?

Znate li kako nastaje panika u vašim redovima na poslovnom, emotivnom, ili bilo kom drugom planu? Ne morate da budete osoba koja lako pada na psihologiju, naročito ne na onu popularnu, i na paušalne ocene o ponašanju ove ili one osobe na osnovu sitnica iz njene biografije. Ipak, morate priznati da postoje stvari koje umeju da iritiraju čoveka. Da li vam smetaju napadi panike koji se često dešavaju u filmskim hitovima ili scene u kojima neko stavlja papirnu kesu preko usana da bi se smirio i na taj način povratio ravnomerno disanje? Da, iritirajuće...

Ipak, nikad ne recite nikad! Napadi panike u stresnoj današnjici mogu se dogoditi svima, samo je pitanje kako će se manifestovati. Razumete i sami da postoji očigledna razlika između kolabiranja, nesvestice i pada koncentracije. A sva tri oblika jesu neka vrsta paničnog napada, koji najpre ima veze s impulsom instinkta za preživljavanje koji je u paničnom trenutku besmisleno uvećan. Umesto da razmislimo o situaciji koja je izazvala napad, umesto da pokušamo da tu novonastalu situaciju racionalizujemo, mi odmah reagujemo, i to - do daske. Pošto, naravno, u tom trenutku ne znamo ni ko je ni šta je naš protivnik, reagujemo sami protiv sebe, metaforično rečeno. Jednostavno, nije moguće kanalisati odbrambeni mehanizam i pružiti mu priliku da organizuje nešto smisleno što će sprečiti kolaps.

To dalje znači da napad panike ne nastaje zbog toga što osećamo nedostatak snage, već usled nedostatka pravog i racionalnog protivnika kojem možemo da pokažemo zube. Ista je priča i s klaustrofobijom, kao i s mnogim drugim fobijama. Sve se dešava isto, doduše, u malo usporenijoj varijanti - ponovo nevidljivi neprijatelj i rezultat koji se najbolje da opisati kao nepovoljan.

Onda se možda i ne treba smejati napadima panike koje vidimo na filmskom platnu? Jednostavno, količina stresa koju apsorbujemo da bismo bili muški i odrasli samo se gomila u nekoj fioci i čeka pravu priliku da hrupi! Bacite stvari na papir: koliko puta ste izgubili kontrolu nad sobom, da li vam se nešto slično već dešavalo i koliko često? To uopšte ne mora da bude napad panike, dovoljna je pojava izostanka kontrole u bilo kom obliku. Kada kažemo "gubitak kontrole", najčešće mislimo na preteranu agresivnost koju neko ispolji i posle toga zažali. Međutim, kada zažali? Tek kada se dozove pameti, što ume da bude poprilično kasno.

Naravno, nema konačnih tumačenja. Kontrolu gubimo i u trenutku kada se stvari dešavaju protiv naše volje, na naše oči, a mi mirujemo i ne "talasamo". Možda je tada bolje odbraniti, ako treba i agresivno, svoje stanovište nego ćutke trpeti. Mnoge stvari uopšte ne možemo da istrpimo iako bodrimo sami sebe da nam uopšte nije stalo do toga. Zbog takvih situacija treba se manuti mačizma, po kojem je sramota zaplakati, požaliti se bliskom prijatelju i uhvatiti se za glavu kada trenutno ne vidite rešenje za novonastalu situaciju... U stvari, sve se na kraju svodi na izbor - reakcija ili zdravlje? Možete se držati muški, nikome ne dosađivati svojim problemima, jer smatrate pitanjem časti da ne pokažete nikakvu reakciju. Posle toga vam sledi zatrpavanje poslom kako ne biste poklekli i pokazali slabost. A onda ćete odjednom uhvatiti sebe kako kroz prozor pokušavate da izađete iz kola u pokretu!

Dajte sebi oduška. Danas više nema ljudi koji ne trpe stres, a sve je manje i onih koji su spremni da daju sebi oduška. Nikada ne znate kada će doći do gubitka kontrole. A kada dođe do toga, zaista ume da bude kasno.

Некада (када сам био млад и леп - жал за младост ) губио сам контролу када бих се потукао.

ma panika je samo nagomilani stres..nista vise...znam po sebi..onda kad me uhvati panika, uvek iza nje stoji neko realno objasnjenje..nikad to nije cisto ajd nazovi je paranojom, ma koliko ljudima oko mene delovalo tako. Ja sam recimo naucila da svoj zivot uvek uskladjujem...usmeravam stvari dogadjaje u njemu i cim me nesto izbaci iz koloseka mene hvata panika..ne zato sto sam kukavica, ne zato sto nemam snage da se suprotstavim stvarima koje mi stoje na putu vec iz milion drugih razloga o kojima bih citav roman mogla da napisem

Тачно знам на шта мислиш кад причаш о 'нападу панике'  који  се појављује као један од симптома анксиозности, болести модерног доба.
Губљење контроле над собом не мора да име везе ни са анксиозношћу ни са 'нападом панике' који се манифестују убрзаним лупањем срца, неконтролисаним знојењем, инсомнијом, падањем у несвест и тако даље.

Мени се неколико пута десило да потпуно изгубим контролу над собом, да полупам све око себе, направим  скандал и тако избацим из себе невиђени бес, фруст и агресију које сам годинама покушавала ( веома успешно ) да социјализујем.
После сам била сломњена данима, али ми је било лакше 'изнутра'.
Бес се мора контролисати, али никако сузбијати!

nikada 

ima toliko filtera koji omogucavaju choveku da se oslobodi stresa, tako da ...

Da, tacno... postoji dosta nacina da se "ispuste ventili". Panika me hvata iskljucivo kada se radi o zdravstvenom stanju moje majke, mada je to panika s kojom se borim unutar sebe pa prividno delujem potpuno hladno, jer ne sme da "izadje na videlo", upravo zbog nje. Medjutim i u tim momentima, hvala Bogu pa nisu tako cesti, pribrano razmisljam i brzo donosim odluke. Sve ostalo je manje bitno i nije za paniku. U nekim situacijama kada bi panika morala da se "pojavi", neki unutrasnji glas mi bukvalno govori "resavaj odmah!". Dok mi je pokojni otac bio tesko bolestan nekoliko godina, sve odluke su upravo bile na meni kao najmladjem clanu porodice, jer su svi okolo panicili i kukali, a u previse navrata je brza odluka bila pitanje zivota koji mu je produzen za par godina vise, tako da sam se susretala sa potpunom ivicom. Medjutim, mogu samo Bogu da zahvalim sto sam uvek bila na pravom mestu u pravo vreme i reagovala munjevitom brzinom donoseci potpuno ispravne odluke, a samo ja i dan danas znam kakva je to borba bila u meni samoj. Teske su to svari... Najbitnije je sacuvati zdravlje, sve ostalo su sitnice.

Zavidim ti. Ja sam cesto u nekom normalnom,svakodnevnom zivotu cesto sam podlozan izbacivanju iz takta, nekako verujem da je bolje da to covek izbaci iz sebe..

Ali hvala bogu kada je neka frka imam pribran mozak, pa uvek sam se pokazao, da kucnem u drvo ,kuc-kuc...

Nemoj da mi zavidis, jer je ta moja pribranost bila od kljucnog znacaja u situacijama koje ne bih pozelela ni najgorem neprijatelju. Iskreno, tom borbom sam prebrzo odrasla i shvatila mnogo toga, na surov nacin. Znaj da nije dobro biti potpuno hladan na svaku postavljenu prepreku u bilo kom kontekstu i resavati u momentu. Danas sam mnogo osetljivija nego obicno, nema nekog posebnog razloga, ali je ovo jedan od dana kada mi on mnogo nedostaje. Valjda sam zato i napisala sve to u prethodnom postu, zamarajuci vas necim sto me mnogo boli.

Izvinjavam se zbog toga.

Ne budali...

Sem toga hladna glava dosta pomaze..