Неколико најчешћих типова односа међу партнерима

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Писали смо већ да је избор љубавног партнера најчешће детерминисан процес у коме, на несвестан начин, одлуку доносе наша прва искуства која смо у детињству имали са родитељима супротног пола. Да ли ћемо се, дакле, трајно везати за особу супротног пола која има особине нашег родитеља, или ће та особа бити сушта супротност томе родитељу, да ли ће тај наш партнер бити особа која ће нас целог живота мучити, или ћемо ми сами бити мучитељи - зависиће од сложеног сплета околности које је изаткао сам живот, односно живот наших родитеља према чијој смо „слици и прилици“, како оној физичкој тако још више психичкој, сачињени. Када смо писали да је избор љубавног партнера најчешће детерминисан процес, тиме нисмо мислили да смо изрекли последњу истину, или коначну пресуду о тзв. слободном избору партнера. Хтели смо да истакнемо, заправо, две ствари. Прво, илузију која се крије иза наше уверености да када се озбиљно, задуго или трајно вежемо за партнера супротног пола, ово чинимо потпуно слободно и свесно. На основу познавања дубљих законитости човековог душевног живота, нарочито оних који се дешавају у несвесном делу његове психе, данас можемо тврдити да некаквог апсолутно слободног или сасвим случајног избора партнера (уосталом и као избора позива, или избора пријатеља, па и избора болести) нема. При том желимо да нагласимо да је овде реч, заиста, о личном избору, а не о избору родитеља или других лица, тачније, о наметнутом партнеру, односно да је реч о личном избору који довољно дуго траје да би оправдао употребљени термин избор, а не о „изборима“ који трају неколико дана, недеља или месеци. Мада и у „изборима“ често постоји удео несвесне психе, допуштамо да је у неким оваквим краткотрајним сусретима учествовао и случај.
Ако има и таквих (а таквих има доста) који већи део живота утроше у „кратким сусретима“, за њих можемо рећи да је њихова дубоком неурозом условљена несталност и неспособност везивања у исто време проклетство оне групе људи за које можемо да кажемо да су „случајни“ на овоме свету. Супротна од ове групе, била би група „судбинских“ људи који остварују своју егзистенцију из дубоке повезаности своје прошлости (индивидуалне, националне и колективне) са релативно слободним одлукама у садашњости.


Друга ствар коју смо желели да нагласимо јесте да ако тврдимо да апсолутно слободног избора љубавног партнера нема, то не значи да је сваки овакав избор апсолутно детерминисан. Однос између степена детерминисаности и степена слободе у избору управо је сразмеран са степеном изражене неурозе, односно очуваног душевног здравља. Другим речима, то значи да уколико је нека личност више неуротична, изгледи да ће изабрати исто таквог неуротичног партнера (избор детерминисан несвесним разлозима) биће већи, и обратно - што је личност зрелија, боље интегрисана, мање склона страху, агресији и самоагресији, и њен ће избор партнера бити слободнији, задовољнији и свеснији. При свему томе и један овакав избор неће бити сасвим лишен неких детерминанти несвесне психе утврђених овога пута повољним искуствима из детињства.


Сада бисмо прешли на неколико најчешћих типова партнерских односа (углавном брачних) у којима се могу сагледати, уопштено узевши, две врсте односа. Једну врсту називамо симетрични, другу комплементарни (према Д. Бекману). Пратећи у нашем искуству лекара, истина најчешће са неуротичним брачним партнерима, ову основну Бекманову поделу, могли смо да сагледамо неколико најтипичнијих парова како у симетричној тако и комплементарној врсти односа. Шта најпре значи симетрична, а шта комплементарна врста односа? У симетричној врсти односа реч је о особама које подједнако полажу право на међусобну доминацију у агресивности, односно вођству, док у комплементарној врсти односа пасивни партнер се уклапа, допуњује, „комплементира“ активном и агресивном партнеру. Наша посматрања показала су да у свакој од ових двеју врста партнерских односа постоје још најмање две нове варијанте.

Прва варијанта, која се односи на симетричан партнерски однос, одговара приближно подједнако јаким партнерима, активним, агресивним и амбициозним (често и подједнако екстравертованим), који се годинама у браку боре за предност и превласт, истичући своја права и своју вредност, такмичећи се и надметајући практично на свим пољима, од оног сексуалног, преко педагошког (у односу на децу), до професионалног.


Друга варијанта у симетричним односима односи се на партнере од којих један који је агресивнији и наметљивији (обично мушкарац у патријархалним условима) намеће своју доминацију другом партнеру, који привидно прихвата потчињен положај, али пошто и сам носи јаке, а потиснуте агресивно-доминирајуће тежње, покушава на разне начине, најчешће несвесне, да збаци наметнути јарам и да сам преузме вођство.


Нешто слично можемо да утврдимо и за две варијанте комплементарних партнерских односа. У првој варијанти реч је о активном, доминантном, агресивном партнеру, који је у своме парњаку нашао примарно пасивну, зависну, несамосталну личност, која несвесно (па и свесно) одговара на захтеве и жеље јачег партнера.


У другој варијанти комплементарних односа понавља се слика из прве, с тим што је активан партнер само привидно активан, док у основи то не жели да буде, јер је само компензаторно, на неуротичан начин постао овако активан, излазећи у сусрет несвесним жељама и суперидентификацији свога пасивног партнера, играјући, једном речју, улогу која му је наметнута.


Мада се може замислити да обе варијанте партнерских односа, и у симетричним и у комплементарним, буду засноване и на здравој и на неуротичној основи, очевидно је да је друга варијанта у обадве врсте односа пре неуротична него здрава. Уопште, врста партнерских односа која је заснована на несвесном игрању улоге једног или оба партнера дубоко је неуротичне природе, јер у таквим односима ретко или никада не долази до сопственог идентитета. Откриће или јачање сопственог идентитета, међутим, требало би да буде смисао и циљ сваког здравог партнерског односа.


Иако прве варијанте у обема врстама партнерских односа, нарочито код јаких индивидуалности или релативно добро компензованих и уравнотежених партнера, могу да остану у границама нормалних односа, често се дешава да међусобно такмичење партнера узима размере неуротичне наткомпензације, док у сувише наглашеном односу активног партнера према своме пасивном другу, садомазохистичка тежња (која се сама по себи и у умереним размерама не мора по сваку цену узети као патолошка) може да узме болестан вид односа мучитеља према мученику.

Читалац с правом може питати како уопште изгледају или како треба да изгледају нормални и здрави партнерски односи, свеједно да ли припадају симетричном или комплементарном типу односа. Заиста, при свакодневном окружењу патологијом свих врста односа, како у мањим тако и у већим групама људи, не изгледа лако одговорити на ово оправдано питање. Чини нам се ипак да можемо говорити о релативно нормалним и здравим партнерским односима онда када се природни и очекивани ставови агресије и потребе за доминацијом, затим исте такве природне потребе да се буде и пасиван и повучен, на ритмички начин међусобно тако смењују да оба партнера у току једног одређеног временског периода прођу обе врсте поменутих ставова. У свим другим односима у којима агресија или аутоагресија прелазе уобичајене границе (које се ипак могу поставити), нарочито у односима у којима страх, манифестан или чешће скривен представља несвесну доминанту понашања, патолошке форме у односима несумњиво односе превагу.


Изнели смо само неке од иначе бројних других варијација многостраних и сложених партнерских односа у којима несвесна проблематика личности, често оптерећена разним траумама из детињства, доминира и детерминише наше поступке и, наизглед, вољне и свесне одлуке. Напор наше свести да прошири своје зоне познавања света, као и самопознавања, на рачун пространог несвесног дела психе, сличан је никад окончаном труду астронома да докуче пространство васионе. Можда су дубине васионе и дубине наше душе само две стране једне исте реалности.