Кавказ... Обрћем педале тешком муком узбрдо већ 9 километара... Бар да изгурам до мрака још толико, а после ћу имати 20-ак лаких километара до Ванадзора. На неких 50-ак метара испред мене зауставља се џип Уаз. А онда полагано возећи у рикверц сусреће се са мном. Излази један млађи момак по имену Арсен, отварајући задњи део џипа. А ја му вичем:,,Не треба, могу..." Али он ме и не слуша, а ја и не схватам у први мах шта хоће. Човек мртав ладан извади траку за шлепање, привезујући је за куку, а други крај за мој бицикл. Ја у чуду и неверици... Не знам ни шта да кажем човеку. "Сад ћу ти ја помоћи..." Седе у џип, даде гас, па кад је кренуо, почео сам да лелујам лево-десно... Нисам могао тако лако да одржим равнотежу бицикла јер је брзо кренуо.
Вичем:,,Стани, стани..." Зауставља се, а ја му онда кажем:,,Само мало спорије, не тако брзо..." Биће добро ако се негде не разбијем. Овог пута је кренуо лаганије и повукао ме узбрдо. Возио је ту око 20 на сат. Како је само леп осећај ићи узбрдо бициклом и не окретати педале... Али морао сам бити обазрив. Чврсто сам држао волан бицикла јер мала непажња и очас посла се изгуби равнотежа. После пар километара Арсен се зауставља. Показује ми на оближњи извор где могу попити воде али и да мало одморим. Искористио сам прилику и обукао јакну јер је баш било хладно. Каже ми да има још три километра узбрдо, али да ће ме одвући до свог села. "Код мене кући ћеш да спаваш."
И тако шлеповање се наставило до села Маргаховит. Успут нам људи свирају претичући нас, у неверици шта виде. Около нестварни предели. Стижемо до његовог села стешњеног између бројних планина около. Мала Арсенова ћеркица од три године излеће у двориште и скаче му у загрљај грлећи га, а мене неповерљиво гледа. Вадим из торбе једну кутију "Јафе" и дајем јој. Уводи ме у кућу и упознаје са женом Сузан и са мајком... Показује ми и сина-бебу од 9 месеци... Одмах ми рече да седнем за сто, да вечерамо...
Уз вечеру смо мало и попричали и тако сам упознао овог невероватног човека. Има 26 година. Ради фасаде и гипсарске радове... Каже ми да га је Исус научио да помаже људима. Зато се и зауставио на путу и помогао ми да пређем тешку деоницу. Али једна његова реченица коју је изрекао остаће ми вечито у памћењу: "Мислим да су у Европи сви људи постали роботи. А у Јерменији људи су остали људи." Велики је верник. Показао ми је Библију и ручно прављене корице за које је дао 1000 долара. Каже ми да не воли интернет, нема ни фб, ни инстаграм... "Ја волим да читам књиге." Показује ми неки стари телефон што носи. "Битно ми је само да ме неко може позвати и послати поруку." Још много занимљивих и интересантних ствари сам чуо од овог младог и паметног човека за кога је породица највеће богатство. Онда ми каже:,,Ајмо на екскурзију!" Каква сад екскурзија, мислим се...
Седамо у његов Уаз и обилазимо село. Одвео ме је до старог манастира где ми је показао древно гробље. После одлазимо високо у брда одакле се пружао невероватан поглед на његово село и околину, па кроз шуму до једног лековитог извора. Прича ми да ту често долази. После смо се вратили код њега кући и уз чај наставили причу. У једном моменту ми каже: "Колико пара да ја теби дам?" "За шта?" Не схватајући га. "Желим да помогнем то твоје путовање да оствариш."
Човек ме је оставио без речи. Неко кога први пут у животу видим, каже ми нешто овако. "Не треба ми ништа, помогао си ми већ довољно..." Упоран је био да ми да паре и једва сам успео да га одвратим од те намере. За мене је рекао:,, Знаш, видео сам много туриста, али ти си другачији..." И ја сам, не само на овом путовању, упознао много људи, али оваквог као што је Арсен, нисам... Овакви људи се ретко срећу... За крај ове приче цитираћу још једну његову моћну реченицу: "Ово што видиш на мени, то није Арсен. То је гомила одеће и меса. Арсен је оно што је у срцу и души!" Стављајући руку на груди...
Каже ми да га је Исус научио да помаже људима. ... Велики је верник. Показао ми је Библију и ручно прављене корице за које је дао 1000 долара. ... Показује ми неки стари телефон што носи. "Битно ми је само да ме неко може позвати и послати поруку."
Kad već toliko voli da pomaže ljudima, mogao je za te pare da kupi neku mašinu, da ljudi rade neki posao...zarade za leba.
Ovako bacio na knjigu čija se sadržina ništa ne menja u zavisnosti od korica.
Sa jedne strane stari telefon, a sa druge skupe korice.
OK, možda voli da ima, ali valjda više voli da pomaže ljudima?
Tema: 
