Kada neki eksperiment potvrdi verovanje osobe koja ga čita,
onda osoba kaže da je taj eksperiment validan.
Ako eksperiment opovrgava verovanje osobe koja ga čita,
onda osoba kaže da taj eksperiment nije validan.

Kada ja nekome nudim da izvrši eksperiment i počne da živi Liturgijski,
ako je ta osoba ateista pretpostavljam da me neće poslušati.
Premda znam par izuzetaka od ovog "pravila".

Sta je to "Liturgijski" zivot?

Koliko imate tu pravila i koliko druge crkve ili hriscanske religije odstupaju od toga?

To možda u apologetskim krugovima.
Onima kojima je istina bitnija nego dogma, bitno je prvo da li je eksperiment validan, da li su postupci sprovođenja eksperimenta dobri, a zatim svoj stav, ako je potrebno, prilagode rezultatima.

Pa ako poveruje i počne da se klanja jevrejskom nacionalnom bogu, onda je dobro sproveo eksperiment, a ako ne, onda nije.  

Šta je sa onima koji su verovali, živeli "liturgijski" pa shvatili da je to zabluda?
Nikada nisu dobro sprovodili eksperiment, ali su dobijali tačne rezultate?  

A sta ako nesrecni covek zivi negde recimo gde ima 2 ili vise opcija i onda mu svaki "dobronamerni" liturgas ponudi svoju liturgiju zivota.

Sta ce taj jadnik da izabere?

Evo jedan lep video o stvarima o kojima smo pričali na ovim temama.

JP je potpuno odlepio.

Bog očigledno ne želi da znamo da postoji, pa moraju ovakvi da ubeđuju vernike da ostanu u zabludi...i popovi da varaju sa trikovima poput "blagodatnog ognja" i slično. 

Jebiga, udarila ga slava u glavu. Ima milion likova koji ga podržavaju. Sam sebe dematuje u istoj rečenici.

Ovaj voditelj nije baš hteo da insistira da istera sve na čistac.

Sam Haris i Mat Dilanhunty su JPa načisto uništili.

Zanimljive stavove ima Jordan Peterson.
Zdravorazumski posmatra svet oko sebe,
nije povodljiv. To za rezultat ima sve ono što
mu se dogadja po Kanadama...

Šta znači "zdravorazumski", šta znači "posmatra", šta znači "svet", šta znači "oko" i šta znači "sebe"? 

Монахиња.

Слатко је ћутати.

Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
да сам у земљи скривено зрно жита.
Не тиче ме се шта се у свету збива,
ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.
Нити ми се шта пита, нити саопштава.
Добро ми је као стени што у мраку ћути,
као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа
све што је међу људима било,
и нечије речи и нечија рука бледа,
и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,
кроз ћелијска мутна стакла,
људске жудње и грехе без краја
и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,
и што бих чути могла, за мене није.
Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
да сам њива изнад које ветар вије.

Десанка Максимовић