Uz svo duzno postovanje ja neznam sta je pisac hteo da kaze u pesmi...

Недавно прочитах код мог омиљеног домаћег „Американца“ један „аргумент“ који сами Амери више не користе ни у холивудским филмовима. Осим у понекој пародији. Тај „аргумент“ гласи како да се Америка не меша у све и свашта сада бисмо живели под нацизмом или можда комунистичким режимима „много горим од оних које смо видели“. Због тога не долази у обзир „критицизам“ америчког мешања. Такав „аргумент“ би требало да послужи и као оправдање за америчке санкције и бомбардовање Србије јер су „зауставили један злочиначки режим“.
На страну моје чуђење око тога како би комунистички режими могли бити „много гори“ да није било притисака споља. Јер од грађанског рата у Русији до санкција које и данас Сједињене Државе спроводе против Кубе комунистички режими, па и грађани као жртве, добили су много разлога да буду параноични. А те разлоге је једна опресивна идеологија добро искористила. Тако да тешко да би ти режими били гори да нису били изложени ратовима и другим облицима притиска. Мада неки примери Маове Кине показују велику „креативност“ режима и тамо где је спољни притисак реално није могао оправдати... Америка ипак баштини славу због рушења комунизма, макар се та чињеница не уважава у свим екс-комунистичким земљама једнако.

Погледајмо како стоје ствари са нацизмом. Америчка улога јесте велика, много већа од непосредног учествовања у ратним операцијама, али тешко се може тврдити да би Европа данас грцала под наци-фашизмом само да није било Америке.
Прво и пре свега, гро немачких губитака био је на руском фронту. И Руси су платили већу цену у борби против фашизма од било ког другог народа. Осим можда Кинеза. Стаљинградска битка и можда још више битка код Курска одлучили су исход рата. Тешко да би се без тога нешто озбиљније могло учинити у окупираној Француској.
Победници пишу историју, и на ово ћу се вратити. Последица тога је да се често успутни порази победничке стране заборављају. Један такав пораз било је савезничко искрцавање у северној Француској августа 1942. код града Дип (Dieppe). Овај напад није ни имао за намеру обнављање војног присуства у Француској. Било је то више тестирање немачке одбране. Немачке фортификације су прошле тест, савезници су пали. Од 6.000 војника који су пошли у ову операцију 4.384 су били убијени, рањени или нестали, што чини губитке од 73%. Из ове операције је доста научено, али треба имати у виду да је све то било пре Стаљинграда и Курска, у време када је Рајх још увек располагао огромним снагама.
Ако су Руси заслужнији за победу над фашизмом, да ли би онда могли рећи да они због тога имају право да интервенишу било где?

Постоји још једна ствар. Све и да је немачка операција Blau успела, да је заузет Стаљинград и да су друге ствари ишле добро по Немачку, Трећи Рајх тешко да би дуго опстао, онакав какав јесте. Треба стално имати у виду да је ентропија најјача „сила“ у природи. С обзиром на урођену веру у своју супериорност Европа се може сматрати затвореним системом. Осим што ресурса нема довољно за развијену индустријску цивилизацију, но то још погоршава проблем. Пре Хитлера је Наполеон био најближи томе да „уједини“ Европу. Резултат је био изазивање нових ратова и на крају окретање свих против њега. Садашња Европска Унија се не може са тиме мерити, не само зато што су јој механизми владања много „мекши“. Ми још не знамо да ли је ово економска заједница или заметак федералне државе. Видећемо који ће проблеми настати у наметању некаквог јединственог европског идентитета, рецимо кад су у питању права сексуалних мањина... Дакле могуће да народи покорене Европе, чак и немачки савезници не би лако гледали на доминацију Рајха. Побуне би биле учестале. Додајмо томе да ни сам Адолф Хитлер није био вечан, а 1942. је био већ и поприлично матор. Његово царство би се сасвим могуће распало после његове смрти (биолошког наследника није ни имао, а нико у Рајху није био формално ни суштински други).
Могуће да би Америка имала утицаја у перипетијама насталим дрмањем или сломом несуђеног Рајха, али то би била „друга Америка“. Свакако не би била иста перцепција те земље да је она, макар и силом прилика, пристала једном на изолационизам или кохабитацију са Трећим Рајхом.

Има и треће – то је да ђаво не мора бити тако црн. Ово је највећа јерес која се може и замислити, али каква би била перцепција код грађана Европе (и света) да су Силе Осовине добиле рат? Посебно код оних повлашћених грађана, пошто и сада неки само мишљење повлашћених узимају у обзир... Или да обрнемо – гледају ли амерички Индијанци битно другачије на Сједињене Државе него што Јевреји гледају на Трећи Рајх? Или можда Јужноамериканци имају разлога да боље мисле о грингосима него Руси о нацистима? Али Индијанце нико не пита за мишљења, а Јевреји изгледа о свему одлучују. Руси су заузели Берлин, док ни државама Југа у САД није успело да заузму Вашингтон, што латиноси не могу ни да сањају (осим вероватно дејством демографије). Да су догађаји били другачији, па чак и да је Рајх прошао кроз неку трансформацију (што је истина мало вероватно), вероватно би данас његову хегемонију многи узимали за нешто природно, као што узимају ону америчку.
Грађанима Рајха би вероватно немачка супериорност била нешто најприродније. Додајмо ту и расне симпатије које су Немци имали према балтичким народима, Финцима, Норвежанима, чак нешто мање и према Холанђанима или Енглезима. Делује невероватно да би Горди Албион икада прихватио пораз и нечију доминацију, али можда и би, да је Битка за Британију изгубљена. Да ли би онда Британцима олакшање пружало место које би и даље имали у систему (као што сада имају поражени Немци, који се исто много не буне). Можда би им утеха била да су задржали колоније...
Да и не говоримо о бројним савезницима Немачке, које ови можда нису сматрали расно супериорним, али су са њима сасвим лепо сарађивали – све до пред крај рата. Да ли би Румуни, Бугари, Мађари, Италијани имали нешто против немачке доминације? Или неутралне земље, које су такође имале нормалну сарадњу – Шведска, Швајцарска, Турска, Шпанија, Португалија...
Наравно, оне истребљене или унижене нико ништа не би ни питао. Као што их и сад не питају. И опет се не би могло рећи да окупирана Европа грца или можда тражи америчко ослобађање. Као што сада у Европи већина не жели да их ослободе Руси, Кинези или Арапи.

Због свега тога овакво паушално позивање на историју не може бити никакав аргумент. Ако мислите да не стоје оваква поређења која сам изнео, како онда мислите да стоји поређење било које земље у којој Америка интервенише по окончању Хладног рата са суровим режимима Хитлера и Стаљина?!?

Дух

И ставио је "Дух" да га не би ви смарали са ониме " а где је аутор?". Стварно сте исфрустирани.