Da li bi bili u vezi sa osobom koja ima invaliditet? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

@Anea

Pa lepo si napisala ako[i][/i], a to ipak odredjuje nesto sto je uopsteno i bazirano na pretpostavkama. to covek ne moze da zna uvek unapred. Osim naravno u slucajevima gde je to izrazito uocljivo, izrazito prepoznatljivo. Recimo, u kontekstu diskusuje o ulasku u vezu sa osobom koja ima invaliditet to bi bili slucajevi zaista teskih oblika invaliditeta(tamo gde je veca rehabilitacija i samostalnost gotovo nemoguca). I naravno tamo gde invalidiet od starta predstavlja vizuelnu, estetsku odbojnost nekoj osobi, tu je jasno da ne treba ni pokusavati. Ja i nisam govorio o tome, jer tu naprosto je jasno da nema privlacnosti, tu se nista ne moze.Sve ostalo su niz potpuno razlicitih varijacija, i mislim da treba posmatrati od slucaja do slucaja. E tu onda dolazi do izrazaja trud koji sama osoba sa invaliditetom treba da pokaze, da pokaze da i pored izvesnih ogranicenja(manjih ili vecih) moze biti samostalna, da ne ovisi ni o kome i da kao potencijalni partner/ka nije "teret". Evo da podjem i od sebe, ja isto ne mogu reci da bih bio "sa svakom osobom oja ima invaliditet". To bi bilo i neozbiljno i netacno reci. Meni npr ne bi bio problem biti u vezi sa osobom koja ima i tezi invaliditet od mog, ako vidim da se trudi, da radi na sebi kao i ja, da svoja ogranicenja ume da nadomesti, da ih nadvlada, da nema komplexe(bitan uslov). ako ima jaku volju, ako je mentalno i psihicki zdrava i stabilna(takodje veoma bitan uslov). i naravno, ako se dopadnemo jedno drugom. Ali bih pruzio mogucnost, zasto ne. Ako mi se zaista svidja, pruzio bih mogucnost. Ono sto je medjutim cinjenica da ljudi nezavisno i od hemije, nezavisno od ratia, imaju barijere, dakle vecina ljudi ima barijjeru cak i ako ima je jasno da osoba sa invaliditetom uspesno nadomescuje svoja izvesna fizicka ogranicenja, cak i ako vide da ne bi u vezi bila "teret", vec zapravo partner kao i svako drugi. Tako da nisam siguran koliko sve to ima veze samo sa ratiom, a koliko sa uopstenim pretpostavkama i zapravo inhibicijom straha: "jao sta cu sad, kako ce ovo funkcionise". ja sam eto do sada sreo, upoznao samo tri osobe koje nisu imale taj unutrasnji problem, koje su sve to posmatrale zaista bez licnih unutrasnjih barijera. desilo se igrom slucaja da mi sve tri postanu devojke. Moglo je biti i obrnuto, moglo je da se zavrsi kao i u bezbroj prethodnih neuspelih pokusaja, ali eto desilo se da su te osobe zaista bile bez predrasuda. Jer u vecini slucajeva, ljudi naprosto imaju barijere, cak i ako privlacnost postoji. I to me jeste uvek po malo cudilo. Ako je pitanje ratia, dakle svesne spoznaje i svesnog zakljucivanja, onda bar u mom slucaju nema nekih narocitih razloga da zenske osobe budu "uplasene" kada je u pitanju veza, sex, pa ni brak. Zaista tako mislim. Druga stvar je recimo sto mene licno brak kao takav ne zanima, bar ne josh, posebno ne taj neki zvanicni papir. Mislim da papir nista ne znaci ako dvoje ljudi nisu kompatibilni. Medjutim, nezavisno od ove price o vezama, braku.. primetio sam josh nesto.. u obicnom drustvu ljudi kada se nadju pored osobe sa invaliditetom, cesto je prva reakcija zbunjenost, stegnutost, nelagodnost, nekako kao da ne znaju kako da se postave. Ne nije to samo ono kalsicno kada nekog prvi put upoznajes, oseti se tu ta neka specificna zbunjenost. Uglavnom to traje sve dok ne shvate da je osoba sa invaliditetom zapravo normalna, da nema potrebe da budu stegnuti. Naravno, ja u mom slucaju sve to uvek okrecem na zezanje i salu jer me zapravo to zabavlja na neki nacin, volim da experimentisem, da promatram i belezim kako se ljudi ponasaju. A i intelektualno me cela ova problematika i ozbiljno zanima. I zbog licnih iskustava i uopsteno. Ko zna, mozda jednog dana o tome napisem i knjigu. Smile

Prosli put si mi cak na neki nacin zamerila da ja sve predstavljam u stilu: "divni ja, ali eto niko me nece". Ne, nije to. Pogresno tumacis Anea. Niti ovu diskusiju vodim samo zbog sebe, vec i zbog svih onih drugih osoba sa invaliditetom koji nikad nece imati mozda sansu i srecu da imaju vezu, brak. Ja sam ipak nesto od toga imao. Da li cu opet..otkud znam, ako se dogodi bice ako ne, nece. Da li sam svestan da ce mi zbog predrasuda ljudi prema invaliditetu biti uvek teze da ostvarim emotivnu vezu, to sam savrseno svestan. Bilo bi lepse da je drugacije, ali nije. U zivotu ima tooliko razlicitih stvari kojima covek moze da se bavi, i tu se slazem sa tobom kada si jednom napisala da nije sve samo u vezama u emocijama, leptiricima, vec je poenta u medjuljudskim odnosima. Ipak ova problematika o vezama, o predrasudama po tom pitanju je nesto sto je takodje deo ukupne price o medjuljudskim odnosima, to je deo toga i ne moze se promatrati zasebno. Zato i pokusavam da shvatim cemu barijere i strah cak i ako za to nema uvek razloga. Jer ako je do ratia, ljudi bi valjda rationalno razlucivali gde jeste nesto zaista nepremostivo, a gde nije. Prigusivati privlacnost i emocije cak i kada shvatis da razloga za strah bas i nema, to po mom misljenju nema veze sa rationalnim, vec sa irationalnim. Rationalno bi u tom slucaju bilo uociti, praviti razlike od slucaja do slucaja. Znaci bilo bi lepo pruziti mogucnost. A to se uglavnom ne dogadja. U 99% slucajeva se ne dogadja. A ne mozes mi reci da bash u svih 99% nema osoba sa invaliditetom koje su lepe, koje ne mogu privuci nikom paznju. Ili da su sve osobe sa invaliditetom "najtezi oblici". Ono sto je dublji problem je strah, predrasude. Onih preostalih 1% bez tih licnih predrasuda su retkost, izuzeci. Pa i oni nekad odustanu, jer se plase reakcije okoline. Barijere su posledica straha a strah cesto posledica nepoznavanja i uopstenih pretpostavki(predrasuda). To je ipak deo irationalnog, podsvesnog. Ikad sagledam koliko je to zaista prisutno, onda mogu da kazem: Ja sam imao Zasta Srecu da naidjem na tri moje bivse devojke, Srecu. I pored truda i rada na sebi, i pored visokog obrazovanja i pored toga sto ne smatram ni da sam ruzan, ni glup, niti smatam da je moj invaliditet nesto nepremostivo. pa opet sam svestan da sam imao srecne okolnosti, vise od svega pomenutog. A koliko je onih drugih osoba sa invaliditetom koje mozda nikad nece imati tu srecnu okolnost, da imaju nekog za sex, vezu, brak? Jaako puno, nazalost Smile

. I zasto bas to mora da bude faktor puke srecne okolnosti, zasto ne bi moglo biti i malo svesnije. Zato sto ljudi u vecini slucajeva u startu beze od pomisli na mogucnost, a kamoli da pokusaju, jer se osobe sa invaliditetom podsvesno ne dozivljavaju kao normalni potencijalni partneri. A ponekad ni bas kao normalni ljudi. Naravno da ovo drugo niko nece otvoreno reci, ali ako covek duboko zaroni u svoje intimne instikte, shvatanja onda vecina ljudi najcesce prema osobama sa invaliditerom oseca sazaljenje i vise onako prijateljsko sazaljenje. naravno nije sve u drugim ljudima vec je puno puno toga i u samim osobama sa invaliditetom, to stoji. Ali ipak...ako smem da otvoreno kazem(a da ne budem pogresno shvacen) mislim da bi vecina osoba sa invaliditetom imala vise volje da se bori i radi na sebi, ako bi videli da od okoline dobijaju satisfakciju: na radnom polju, na edukativno-obrazovnom, na emotivnom, sexualnom, bracnom..itd da ih okolina prihvata normalnije. Srecom, ja sam svoje komplexe prevazisao. Svako ko ima invaliditet hteo ne hteo mora da se suoci sa tim, kad-tad. I treba da se potrudi da ih prevazidje. Ali radeci sa drugim ljudima koji takodje imaju invaliditet, uocio sam da je ovo dosta veliko psiholosko opterecenje koje mnogi i pored obrazovanja i pored rada na sebi trpe. Mnoge psiholoski "melje" odnos okoline, predrasude..itd, tako da onda i sami sebe pocinju da dozivljavaju negativno, povlace se u sebe, prestaju da rade na sebi, na rehabilitaciji. Ili se orjenitisu samo unutar grupa koje okupljaju osobe sa invaliditetom, znaci svesno se prebacuju u tihu manjinsku poziciju. Ne uvek, i ne svi, ali dosta njih se preda i prepusti. Mislim da ce mi ova diskusija biti koristan deo materijala ako zaista odlucim da napisem knjigu ili cak analiticku studiju o ovoj problematici. Smile

Za sada samo sakupljam materijal. Smile

Citat/Alex616/

Naravno da vecina hendikepiranih invalida zeli da radi ,Vlada Srbije bi trebala sama da uvede norme koliki pricenat
hedikepiranih invalida ,mentalno izazvanih ,homoseksualaca ili cigana ili crnogoraca ili bosanaca ili jevrejskog porekla treba da zaposli na primer za svakih 100 novih radnika i to mora da se ispostuje bez obzira da li ima neko sposobniji i vise kvalifikovaniji od njih.
Ustvari uskoro ce to postati zakon i uslov za ulazak u Evropu ,
Ne znam sta se samo cudis mentalitetu Kad u Srbiji nikad nije bilo ravnopravnosti i jednakosti za manjine
mozda u teoriji ali u praksi niko nikog ne podnosi.
Da te pitam
Je li Jel daju na fakultetskim ispitima u Srbiji po 30 minuta duze vremena ukoliko imas Disleksiju,

Alex, sve to stoji sto kazes. Ipak mislim da nije poenta u tome da ljudi prihvate nesto ili nekog kao deo drustva samo zato sto to zahteva pravna legislativa(zakonodavstvo) ili neka tamo "neophodnost ulaska drzave u eu". Vec je po mom misljenju poenta u pokusaju da ljudi nauce, da bar pokusaju razumeti sledece: to sto je neko osoba sa invaliditetom nije nesto sto je za "sazaljenje", niti za "cudjenje, buljenje" vec da su osobe sa invaliditetom Ljudi koji eto imaju odredjena fizicka ogranicenja, ali da i pored toga imaju svest, emocije, zelje, htenja, vrline, mane. Da kao i svi drugi ljudi zele Zivot i sve njegove radosti, uzitke: i prijateljstvo, i ljubav i sex i brak, porodicu. I bilo bi pozeljno da se te zelje ne posmatraju uvek "kao sebicna nerealnost osoba sa invaliditetom", vec kao normalna zelja, normalne ljudske osobe. I bilo bi lepo kada ljudi ne bi osobama sa invaliditetom preporucivali da te zelje "ostvaruju u okviru samo svoje grupe". Jer upravo ta diferencijacija, to upucivanje na intravertnost "prema svojoj grupi" je ono sto oblikuje odnos "vecina-manjina" i povecava predrasude. Naravno da niko ne kaze da neko eto "mora da bude sa osobom koja ima invaliditet", samo naprosto bi bilo lepo da se na to ne gleda uvek kao na nesto "nezamislivo". Ipak, ne bih se slozio sa konstatacijom da osobe sa invaliditetom neko "mora a priori da zaposli", da "mora da im da prednost u zaposljavanju". Treba da ih zaposli u skladu sa: radnim mogucnostima, obrazovanjem i strucnim sposobnostima, kao i svakog drugog. A ne samo zato sto je neko invalid. To bi onda bilo "davanje zaposlenja iz privilegovanog sazaljenja" a ne iz svesnog shvatanja cinjenice da i osobe sa invaliditetom imaju pravo da rade i zaradjuju, da treba da rade i privredjuju, u skladu sa svojim mogucnostima, kao i svi ljudi. Ali pre price o zaposljavanju... treba poraditi na necem fundamentalnijem, na na jos vecoj opstoj edukativnosti, pruzanju mogucnosti na obrazovanje. Za pocetak pruziti mogucnost od vrtica, predskolskog, osnovnih i srednjih skola da deca sa telesnim invaliditetom(a koja su mentalno zdrava) pohadjaju redovnu nastavu u kao i sva druga deca. Na taj nacin ce barijere biti lakse prevladavane. Zatim podsticati osobe sa invaliditetom da se visoko strucno obrazuju, da upisuju fakultete, podsticati ih na sveopstu rehabilitaciju i resocijalizaciju. Da rade na sebi, da se trude.