Није ни у Србији или Бугарској национална свијест била јака прије слабљења Византије.

Није тад ни постојала јасно изражена национална свест, али Срби и Бугари се нису хтели утапати ни у какве Ромеје, нису хтели мењати свој језик за грчки и изнад свега нису желели византијску власт, ни у једном једином тренутку њеног постојања.

Не видим по чему се то огледало. Једно је када неки великаш, властодржац одлучи да се одметне од Византије, јер му се наравно, то у одређеним приликама исплати. А сасвим друго је шта мисли народ. 

Везе између Србије и Ромејског Царства (противим се називу "Византија", јер га ни сами становници те земље никада нису користили, те га ни ја не користим) су заиста биле суштинскије од неког протокола.

Иако су у прво време и Србија и Бугарска желеле да изађу изван утицаја Ромеја, у каснијем времену су желеле да загосподаре тим истим подручјем, не само као приказ нарастања сопствене моћи, већ и као својеврсни баштиници тековина тог царства.

Сам цар Душан је у освајању ромејских територија видео прилику већу од пуког ширења свог царства. Он је желео обједињавање територија у државном, политичком, али и културолошком смислу, задивљен традицијом и сјајем царства које је тада већ било на заласку.

Чињеница је свакако и то да је Ромејско Царство оставило велики утицај на уређење, политички систем, верски систем, као и економију својих суседа. Тако себе Душан титулише као "Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу)". Дакле, и том титулом, он истиче да жели да се зна да је владар и над Грцима, подижући свој ауторитет близу ауторитета ромејског Василевса, односно Императора. Узгред, као што је данас Васељенски патријарх први међу једнакима, у времену о коме овде говоримо и пишемо, и ромејски Василевс је свакако по ауторитету био први међу свим владарима, макар и они сами узели титулу цара. Чак и онда када је Ромејско Царство пропадало, и било сведено на уски део око самог Цариграда, посебну част и достојанство је носила свака титула коју би Василевс некоме доделио.

Такође, на Западу је Василевс био препознаван као владар заиста у рангу цара, док су српски и бугарски цареви сврставани у ранг краљева, што додатно говори о утицају ромејских традиција на државну политику.

У прилог том својеврсном копирању угледа Ромејског Царства говори и то да је након свог крунисања за цара, и Душан преузео делове ромејског титулисања. Деспоти су постали Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали муж Душанове сестре Евдокије Дејан, као и отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те великаш Воихна.

Дакле, питање националног идентитета, на начин на који га ми данас посматрамо, у 14. и 15. столећу свакако није било на тај начин дефинисано. Сам народ вероватно није имао на тај начин изграђену свест, посебно ако се узме у обзир и то да је много важније било на чијој се земљи живи и ради, него то јесмо ли сви исти народ. У прилог овој тези иде и распарчавање Душановог царства, али и вековна подела на градове-државе у Италији и Немачкој. Феудализам је питање националног подредио питању територијалног, и то на баналан начин, где је великаш био испред ма каквог националног питања.

Повремено, и питање верског је бивало далеко доминантније, или макар изузетно испреплетано са националним. Познато је да су Ромеји били склонији томе да признају врховну власт Турака, него да се приклоне унији са католичком црквом. Дакле, цео проблем остаје комплексан, а дефинисање заједничког националног става, морало је чекати романтичарски занос, векове туђинске власти, и услове који су се створили готово четири столећа након тренутка који аутор ове теме поставља, а то је 1453. година.

Узгред, питање "шта би било да Душан није умро 1355. године?" изузетно је занимљиво, и верујем да отвара низ невероватних могућности за теоретисање

Иначе познато је по свим изворима, да је народ био жељан византијске власти, па су зато буне имале тако слаб одјек и подршку.

А шта ти мислиш, како је онда Самуило завладао свим Словенима, кад му је једини циљ био одвајање од Византије? Његов устанак је био опште прихваћен.

Или како су Петар и Асен обновили бугарско царство, кад је народ ето, по теби, обожавао туђу власт?

Откуд на нашим пределима толики отпор христијанизацији испрва? Па кад се грчка вера већ наводно усталила, откуд се толики народ помами за богумилском јереси? И то је био вид отпора према византијској власти.


Свестан сам ја утицаја византијске културе на наш народ, али ми стварно није јасно зашто многи (већина) овде, па чак и они који добро познају историју, толико воле саму Византију, када је она одувек била непријатељ Словена, а самим тим и Срба?

Ja bih samo prokomentarisao to da je navodno oduvek Romejsko Carstvo bilo neprijatelj Slovena.

Nakon smrti romejskog cara Zenona 491. godine, došlo je do veće krize u carstvu i niza pobuna. Usled tih događanja, varvarski narodi na donjem Dunavu već 493. godine prave veliki upad u Carstvo. Anastasije I (491-518) je protiv njih poslao jaku vojsku, ali je ona 499. godine poražena na reci Curti od strane Bugara. Bugari 502. godine pljačkaju Trakiju, da bi 505. godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge (današnja Morava).

Posle Anastasijeve smrti 518. godine novi car postaje Justin I (518-527), zapovednik njegove telesne garde. Romejski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada, svake godine pravili i manje pljačkaške pohode. Među tim varvarima tadašnji hroničari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktično isti (jednokrvni) i da naseljavaju najveći deo prostora na levoj obali Dunava. Izbegavajući otvorenu borbu i koristeći se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspešno pljačkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka, uz tek jedan veći poraz. Justina je nasledio njegov sestrić Justinijan (527-565), kome u amanet ostaje i rat sa Persijom, koji suštinski sprečava efikasnu odbranu severnih granica Carstva.

531. godine, upravu nad severnom granicom Carstva dobija Hilvud (odnosno Hilbuldije), koji je poreklom bio Ant. Iako sa malom vojskom, on je kao dobar strateg uspešno vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevši čak i da pređe u ofanzivu prezimivši jedne godine na levoj obali Dunava. Međutim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533. godine, nakon čega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo, dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti međusobnim ratom. Posle obnove sukoba Romejskog Carstva i Persije 540. godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo. Tom prilikom su zauzeli i opljačkali 32 grada u Iliriku odvevši sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.

Justinijan se nakon toga okreće Slovenima nudeći im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za šta će dobiti i finansijsku podršku, a za uzvrat bi trebali da čuvaju severnu granice od varvarskih upada, po ugledu na savezničke postaje u starom Limesu. Ipak, Sloveni su to odbili.

Bez obzira na ovo, već u to doba pominju se Sloveni i Anti u romejskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu. Šta više, bilo je tu i vojnika i oficira. Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavši i do Drača, a hroničari su zabeležili da ih je u to vreme već bilo toliko da se romejska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije osmelila za boj.

Nesmanjenom žestinom, već 548. godine jedna grupaSlovena od oko 3.000 ljudi bez borbe prelazi Dunav, a potom i Maricu. Tu se grupa razdvojila krenuvši da pljačka Trakiju i Ilirikum. Romejska konjica na čelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrđavi Curul u Trakiji pokušala je da razbije Slovene, ali su poraženi. Sam zapovednik je zarobljen i okončao je život tako što mu je odrana koža sa leđa nakon čega je bačen u vatru. Već tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim načinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer uveliko napadaju i osvajaju utvrđene gradove. Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper, nedaleko od Soluna. Posle zauzeća žene i decu su odveli u roblje, dok su oko 15.000 muškaraca pobili. Hroničari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaćivanjem, a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama. Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva  odnosno zauzetost na svim stranama, davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljačkaju po Balkanskom poluostrvu. O tome svedoči i činjenica da su se 550. godine  sukobili sa romejskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kući, stigavši prethodno i do carigradskog trakijskog bedema. Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja  i tom prilikom su Romeji ponovo potučeni do nogu. Sloveni su posle toga nastavili sa pljačkom odlučivši da te godine i prezime na teritoriji Carstva. Jedan odred romejske vojske uspeo je nešto kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljačkanog i oslobodi deo robova, ali je velika većina plena i roblja završila sa druge strane Dunava.

U narednom periodu, na isti način su na smenu i Bugari i Sloveni pravili pohode po teritoriji Carstva. Od sredine 6. veka, na sceni su i Avari, koji su u početku saveznici, a posle protivnici Romeja. Krajem stoleća se Avari intenzivno sukobljavaju i sa Slovenima, ali to ne remeti pljačkaške upade Slovena na teritoriju Romejskog Carstva.

U dva navrata, često i zajedno sa Avarskim trupama opsedaju Solun, a 626. godine Persijanci, Avari i Sloveni opsedaju i Carigrad. Tokom 7. stoleća, Avari silaze sa scene, verovatno delom i zbog svog lošeg odnosa prema Slovenima (ponašali su se osiono, potcenjivački prema Slovenima), a Sloveni kreću u stalnija naseljavanja, umesto povremenih pljačkaških upada.

Posle opsade carigrada, dolazi i do trajnijeg naseljavanja Srba i Hrvata na Balkan. Najverovatnije je Iraklije ponudio Hrvatima da u njegovo ime proteraju Avare iz Dalmacije uz dozvolu da se u njoj potom nasele, što su oni i učinili. Potom su i Srbi, verovatno posle 632. godine kada se srpski knez Dervan pridružio Samovom plemenskom savezu, došli na Balkansko poluostrvo naselivši prostor između grubo povučene linije Skadar-Ras-Valjevo-Šabac na istoku i reka Cetine, Plive i Vrbasa na zapadu.

Sve u svemu, Sloveni su se pojavili kao neprijatelji Romejskog Carstva, odnosno kao narod koji je upadao i pljačkao po teritoriji ove zemlje, te je jasno zašto je postojao negativni stav Romeja prema njima.

Isto bi bilo i da je u pitanju ma koja druga država, na čiju teritoriju, radi pljačke upadaju pripadnici ma kog drugog naroda.

Добар приказ понашања словенске безбожничке пљачкашке руље. Није њима ни била непријатељ византија, већ напротив - они су за њу били обични варварски кретени. 

Dobro de, nisu bili baš bezbožnici... pre bi bili... hmmm... višebožnici! 

Ali se sa drugim delom slažem. Pre formiranja nacionalnih država, u pitanju je bilo plemensko organizovanje, i život zasnovan na pljački. Ima onih koji misle da ni nakon formiranja država stanje nije drastično izmenjeno

No, šalu na stranu, naravno da je Romejsko Carstvo sa razlogom posmatralo Slovene sasvim neprijateljski.

Па све ово што си написао одлично описује каква им је била религија: безвриједна као и они сами.

Kao ateista, svaku religiju smatram sasvim bezvrednom

Kao što su monoteisti u svecima ovaplotili svo ono mnoštvo božanstava kod politeista, tako su i politeisti sve svoje strahove i neznanja pretočili u svakojaka božanstva.

No, odosmo time u off-topic