Pisanje radne biografije postala je veština kojom vladaju malobrojni. U CV-ju se treba što bolje predstaviti, ali sve su češća preterivanja - fotografije dekoltea, porodične fotografije s keceljom ili čašom žestine, a uz to ljudi željni radnog mesta pišu svakojake nebuloze

Ranije je bilo jednostavno, završiš fakultet i dobiješ posao, a ako odustaneš od škole - uglave te negde. Danas je drugo vreme. Hoćeš posao, a nemaš moćnog oca, kuma ili strica, preostaje ti da napišeš dobar CV odnosno Si-Vi, što je zapravo skraćenica od latinskog naziva za radnu biografiju. Timovi ovih ili onih stručnjaka čiji je posao savetovanje kako da dobiješ posao tvrde da nije svejedno šta će na papiru da se nađe. U najmanju ruku, svaki potencijalni zaposleni mora da bude čudo prirode koje s trideset godina ima bar jednu diplomu i pet godina radnog iskustva. Na prvo čitanje, poslodavcu mora da bude jasno da "idealni zaposleni" izgara od želje da sve što zna i ume uloži u posao i da je baš on ili ona prava osoba.
Činjenica je da ima mnogo željnih rada, a posla nedovoljno i da savet "predstaviti se u najboljem svetlu" svako shvata na svoj način. Suština je naizgled jednostavna - predstaviti sebe u najkraćim crtama na najbolji mogući način. Poželjno je da poslodavcu pošaljete i fotografiju, koja govori više od hiljadu reči i dokazuje da osoba sa slike pre svega postoji sa svim svojim nadljudskim osobinama i da svojim likom stoji iza svoga dela.

Sve bi bilo u najboljem redu da se među radnim biografijama ne nalaze i slike iz porodičnog albuma i one koje otkrivaju atribute koji za određenu poziciju nisu neophodni. Mora se priznati da ženski kandidati vode kada je u pitanju želja da se promovišu izgledom. Nije redak slučaj, a imali smo prilike u to i da se uverimo, da mlade ambiciozne dame šalju fotografije koje su im, verovatno, preostale od konkursa za izbor lokalne lepotice. Tanja se predstavlja u majici dubokog dekoltea koji u prvi plan stavlja raskošno poprsje, duge ispeglane kose po uzoru na TV lepotice, profesionalno našminkana, zavodljivog pogleda i zagonetnog osmeha. Smatra da njena slika zaslužuje centralno mesto u CV-ju. Na preostaloj polovini strane ona navodi da se pored lepote u njene "lične karakteristike" ubrajaju i "pouzdanost, fleksibilnost i POSLUŠNOST". Pomenuta lepotica konkuriše za mesto rukovodioca sektora logistike, a da je prava osoba za to, govori i iskustvo jednogodišnjeg rada u menjačnici.

Ima i drugih primera - porodična fotografija u kuhinji s dvogodišnjim detetom u rukama, kecelja oko struka i kikice koje krase glavu tridesetogodišnje kandidatkinje željne karijere u "uspešnom timu koji pobeđuje". Posle takvog ličnog predstavljanja, malo je onih koje interesuje radno iskustvo vesele mame.Muški kandidati su odmereniji i donekle iskreniji. Oni se obično ne oslanjaju mnogo na lepotu kao poslovnu preporuku, mada ima i onih koji uz CV prilažu i slike cele figure s neke od porodičnih proslava s čašom žestine u ruci. Njihove biografije su kraće i bez preterane samopromocije. Mirko u svojoj biografiji najiskrenije priznaje: "Na konkurs se prijavljujem jer smatram da mi je potreban posao". On dodaje da "zvanično radno iskustvo ne poseduje", ali da bi voleo "odgovoran posao" na rukovodećoj poziciji.

Ima i onih koji ne žele da ih dožive samo kao bezličnu radnu snagu, već imaju potrebu da podele svoju intimu s budućim poslodavcem, kao i sve svoje životne želje. Tako Dejan, osim profesionalnih kvalifikacija, dodaje da osim što je otac (navodi i ime deteta) želi da: "radi i zaradi, napreduje, da ga cene i poštuju, da bude deo uspešnog tima i da uvek ide napred". Opšti zaključak - lepo.

Ali ne treba kriviti kandidate jer na sve strane pljušte brojni saveti kako se predstaviti u najboljem svetlu, kako se reklamirati i kako uspeti. Istina je da oni koji poseduju savršeno obrazovanje i bogatu poslovnu karijeru obično ne dolaze do posla slanjem CV-ja na razne konkurse.

Nema sumnje da kandidata kojem bi u odeljku "obrazovanje" pisalo - mašinbravar, niko na osnovu CV-ja ne bi zaposlio čak ni kao šefa radnje, a Josip Broz je postao mnogo, mnogo više od toga.

Što se skorije istorije tiče, brojni su primeri ljudi koji su upravljali zemljom, što se na osnovu njihovih kvalifikacija koje su važne za CV (kao što su obrazovanje i radno iskustvo) ne bi moglo ni pretpostaviti. Njima su za CV potrebna dva do tri slova koja predstavljaju njihovu sposobnost kroz stranačku pripadnost, ali to je već neka druga priča.

Izvor: Press

Nije bitno sta pise u CV-ju, nego kako je napisano (stil i sl.). Tu se vidi kakav je ko, ostalo je uglavnom copy-paste.

ah stara dobra komunisticka vremena.

                               

Nije danas bitan ni CV, ni obrazovanje, nekad nije bitno čak ni to "zvanično radno iskustvo" do koga se stiže teškom mukom, najbitnije je koga znaš i/ili ko ti je ćaća. Dok obrazovani ljudi marljivo pišu biografije i nadaju se čudu da će baš oni biti izabrani, dotle tatini sinovi bez potrebnih kvalifikacija "šefuju" uveliko. Balkanski mentalitet nikada nećemo promeniti.

Ranije je bilo jednostavno, završiš fakultet i dobiješ posao, a ako odustaneš od škole - uglave te negde.