Ja imam utisak da ljude koji ćute pre smatraju pametnim nego glupim. 

Ne smatram da treba brbljati ali kad treba pričati onda pričaj, kad te neko pita za mišljenje onda ga iznesi ako ga imaš , nemoj samo slegnuti ramenima, pogotovo kada se donosi neka odluka, pravi nekakav dogovor. Iako te niko ne pita za mišljenje a tiče se tebe, isto tako - progovori.  Ćutiš a posle si kao nezadovoljan onime što je dogovoreno.

Bila je prica o tome u citanci za srednju skolu... "Mudrac" se valjda zvala, stvarno se ne secam...

Vazno je da se radi o ljudima koji se sloze da prate coveka koji je potpuni stranac i koji je sedeo i cutao ispod drveta pa su ga svi smatrali mudrim zato sto ne govori nista vec samo klima glavom...

I svi su ga pratili bukvalno gde bi krenuo, kroz zid - kroz zid (ruse zid), kroz trnje - kroz trnje (sakate se), niz liticu - niz liticu... i tako ih ostala nekolicina na kraju koja ga ja najzad upitala zna li on sta radi (ili kuda ih vodi) na sta on samo kaze da je slep od rodjenja...

Back to topic:
Glup covek zali zbog onoga sto je rekao, mudar zbog onoga sto je precutao...

Nije pravilo da su ljudi koji ćute glupi, postoji mnogo glupih ljudi koju usta ne zatvaraju, a uz to su ubjeđeni da su pametni. Žalosno je kada je takva osoba na nekom visokom položaju, pa su ostali prisiljeni da ga slušaju. I svi znaju da je retard, ali jbg može mu se... 

Prepoznah se u temi 

Ćutim dok me se ništa ne pita, ili nemam šta da kažem, ili imam šta da kažem a neću da namećem svoje mišljenje dok ga niko ne zatraži, ili se postavi pitanje grupi ljudi u kojoj sam pošto se obično nađe uvek u njoj neko ko uvek voli da priča. U manje poznatom društvu i kad me neko nešto pita odgovaram kratko i bez razvlačenja dalje priče 
Pričljiv sam samo među meni dobro poznatima mada ima i ljudi koje kao da znam 100 godina a ustvari su mi nepoznati. Češće samo slušam šta se priča i onda ako me neko pita ispričam šta mislim o tome A sa nekima bih i hteo da se ispričam, a ne znam o čemu a da nije samo prazna priča radi priče 

Slicna situacija je i kod mene, cutim kad nemam sta pametno da kazem,  i ne volim da pricam samo da bih nesto rekla. A postoje i periodi kada sam jednostavno lenja da kazem bilo sta i kada mi je gust da cutim. Srecom druzim se sa ljudima koji me jako dobro poznaju pa su navikli na moje faze  cutanja.

Smisao cutanja je u prikupljanju informacija; covek ne sazna prakticno nista novo slusajuci sebe.

"Vodja" - Radoje Domanovic

Велика је разлика између оних који ћуте 99% времена и оних који мало ћуте, мало нешто кажу. Познајем човека који једва "здраво" процеди кроз зубе и на сваку ствар коју га питају, или на коју се очекује да да коментар он само изгестикулира рукама или главом... Људи мисле да је он баксуз. Претерана брбљивост је по мени много гора од претераног ћутања, понекад слушајући неког брбљивца, помислим како би ми било лакше да ми опали шамар, него да га слушам. И међу онима који пуно причају има оних чија прича има тежину и квалитет, одн. они причајући пуно заиста пуно и кажу, али је много више обичних брбљиваца, који ће говорити о било чему тек да не ћуте (најгори су они који се упорно труде да квантитетом причања покажу своју велику мудрост, од које, како се испостави нема ни м...тзв. свезналице).

Има пак људи који су једноставно учтиви и не желе да смарају друге људе причајући им разне приче које ове друге и не морају да занимају, не значи да они не знају пуно о сему, али у датом друштву можда не постоје особе које би те приче желеле да чују, тако да количина приче пуно зависи и од особа које разговарају. Има и оних који су свесни да друге људе не интересује оно што говоре, али и поред тога, упорно настављају да даве, нападно, инфатилно и безобразно.

Лично, пуно причам када мислим да је мојим саговорницима оно што кажем занимљиво, одн. када са саговорницима имам заједничке теме, обично су то људи које дуго познајем. Па и тада, ако неко други хоће да брбља, радо му препуштам реч, јер не волим да се надвикујем, а ни да се надглашавам. Са људима које слабо познајем не улазим у дубљу причу, кад сам био мали рекли су ми да не разговарам са непознатим особама.

 Sredina je uvek zlatna.Svaka krajnost,stetna.
    Ljudi koji obicno cute,ili su bas mudri,ili skroz tupavi.Sretala sam i jedne i druge.

Otprilike je tako na svakom sastanku u mojoj firmi - Kad direktori pitaju nas radnike za misljenje ,obicno svi cute i pognu glave ,ja naravno kazem sta imam (obicno je to nesto sto ce mi kasnije doci glave kad budem trazila za sebe nesto ,al ajde ) i onda posle cujem razna ogovaranja od tih istih sto su mudro cutali . Ali kad treba nesto da se uradi (nesto sto bas i nije toliko prijatno )direktori obicno znaju kome ce poveriti  taj deo posla (naravno onima koji cute kad treba da se prica ). I onda opet smo mi pricalice na tapeti jer smo izvukli svoje dupe .Pa ko ti je kriv kad mulis i mislis da je to najpametnije sto znas .Pricaj malo ,reci sta mislis ,reci sta ti smeta pa ce ti i manje nabacivati posla na vrat . Generealno svaki nadredjeni nema mnogo zivaca da se objasnjava sa nekim ko ima misljenje o svemu i ko na svaku ima odgovor - vise im odgovaraju oni koji cute i ne bune se .