Stvaranje u teskobi

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

LONDON, ponedeljak, 25. decembra 1961.
Prvi dan Božića u Londonu. Hladno kao što se može pretpostaviti. Ali, dok i po hladnoći, u Evropi, ljudi na ovaj dan izlaze u šetnju, u Londonu su ulice, takoreći, prazne. Po gdekoji prolaznik u kvartu Noting hila, koji je postao kvart obojenih ljudi i siromašnih emigranata iz istočne Evrope, naselje iz kojeg se iseljavaju Englezi. Iz jednog bara, prekoputa stanice "Landbrok Gruv", izlaze podgrejani Englezi, teturajući se.
Roksanda i ja ostavismo "Anglo-Yugoslav Club" gde smo ručali prasetinu i pili "prokupac" (mejd in Jugoslavija) kod našeg starog ratnog druga Mike Petrovića, bivšeg komandanta Svilajnca.

Napolju hladno, nema taksija. Ja se prisećam ovog kraja Londona iz 1954. Krenemo prema podzemnoj (istovremeno i nadzemnoj) stanici i ja pomislih ovako: Crnjanski stanuje u ulici Wueen’s Way, a telefon njegove kuće počinje sa Baysnjater. Odavde imamo vezu za stanicu "Baysnjater" - nećemo se izgubiti.
Kad izađosmo na svetlo dana - sivog, samo što nije počeo da pada sneg - prisetih se ulice. S leve strane, neke jednospratne radnje, kao usred Kruševca ili Paraćina, s tom razlikom što su na nekima svetlosni natpisi na italijanskom: nude vino i sireve, šunke i makarone. S desne strane, podiže se jedan potamneo, kao zid tamnički, blok zgrada sa stotine prozora. "The Gaol of Reading". I kakva suprotnost za naziv kuće: "Wueen’s Court"!

Računajući da će na ulazu biti ispisani brojevi stanova, pođem ka ulazu 70-100, ako se ne varam. Adresa Crnjanskog je 83, LJueen’s Court. Ulazimo u mračan kuloar i ispred lifta stoji kućepazitelj. Htedoh da ga upitam za Crnjanskog, kad primetih, pred samim liftom, jednu damu s crnim šeširom, staromodnim - čeka lift. Iz poluprofila prepoznam gospođu Vidu Crnjanski. Javih joj se.
- Kakvo iznenađenje! - uzviknu ona. - A Crnjanski (posle ću primetiti da supruga Miloša Crnjanskog ne zove muža Miloš ili Miša, već samo Crnjanski) juče vas je čekao na "Viktoriji"...
- Mi smo stigli avionom... (Moju suprugu privedoh).
- Tako... A bili su tamo neki mladi ljudi, naši, čekali isto nekog iz Pariza, a on nije stigao. Rekli su: Nije nas tačno obavestio!... Crnjanski je pomislio da se o vama radi... Nego, hajdete unutra...

KAD gospođa Vida zazvoni na vrata broja 83, otvori ih Crnjanski. U sivom džemperu i u patikama, svežiji nešto nego pre sedam godina, ali sve posivele kose, reklo bi se kao kakav fotografski negativ.
- Cher Maître! - oslovih ga francuski, jer ga smatram učiteljem, naravno, u književnosti.
- Tako mi je milo... Izvolite samo... Nered je... Ja sam ostao da nešto završim, a Vidu sam poslao da se prošeta po čistom vazduhu... (Crnjanski rulira r).
U sobi - odista nered. Crnjanski je taman kucao nešto na mašini. Rukopisi poređani po stolu, po fotelji i jednoj stolici, koja, sa drugom jednom, čini sav sedalački nameštaj. Uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima, odelom. Vidi se teskoba. Do prozora šivaća mašina kojom gospođa Crnjanski zarađuje hleb: pravi haljinice za lutke i prodaje ih velikim magazinima. Moja supruga i ja znamo kako je to: u Parizu smo, takođe, imali šivaću mašinu u stanu.
Na jednom rafu fotografija gospođe Crnjanski, crvenokose lepotice (fotografija u boji sepije) iz vremena kad se pesnik u nju bio zaljubio, s njom išao na Finistre. Oči su joj ostale lepe, krupne; ona gleda duboko, ali su izgubile onu magnetsku privlačnost koja se vidi na fotografiji. Život menja sve. Na drugoj strani kao neki orman, širokih krila. To je, u stvari, krevet koji se noću izvuče iz zida i spusti na pod. Tad Crnjanski i supruga njegova odgurnu svakako sto u neki ćošak i onda više nema prostora za kretanje.
Napolju, kroz prozor, zimski dan. Počinje da se smrkava iako je samo tri časa po podne.

Sedeli smo, Roksanda i ja, sa Crnjanskim i gospođom Vidom celo to popodne, pili čaj i razgovarali. Predveče ja predložim da idemo nekud, u restoran. Crnjanski, koji jedva čeka da nekoga ulovi i zbuni, dobaci sa osmehom: - Danas... U Londonu?... Varate se, dear Sir? Sve je zatvoreno. (Zamisliti sad ovaj usklik izgovoren sa ruliranim r). Niste u Parizu... Uostalom, ovde se u restoranima loše jede... I Vida ne podnosi engleske restorane... Znam, ima italijanskih, ali to je koješta.

ŽELJA
PISAC zabeležaka "Sa Crnjanskim u Londonu, 1961" otpočeo je, godine 1952, iz Pariza, prepisku sa Crnjanskim, tada u Londonu. Sledeće godine sreli su se u Parizu. Crnjanskog, koji je odlazio na kongres PEN-kluba u Nici, dočekali su u Parizu njegov stari drug Stanislav Krakov i D. R. Aćimović, predratni saradnik "Vremena". D. R. Aćimović se rešio da objavi svoje zebeleške iz Londona, s kraja 1961. (u drugim prilikama činio je samo kratke beleške u dnevniku), tek posle smrti velikog književnika srpskog, ne želeći da mu pričinjava nove nezgode sa starim neprijateljima. On veruje da time ispunjava jednu želju Miloša Crnjanskog za kojeg je oduvek imao poštovanje.

Lažni život

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

TAKO ostadosmo na večeri kod Crnjanskih. Jedna reš ispečena patka, pravo čudo za onako minijaturnu kuhinju, nešto sira, kolača i crnog francuskog vina. Za budžet Miloša Crnjanskog u emigraciji, ovo je „prava ludost“, rekli bi Francuzi. Meni je neprijatno što se on izložio tolikom trošku, naročito kad sam ja delimično na poslovnom putu i predvideo sam dvadeset funti dnevno za izlaske. Ali, ja mu to ne smem reći, naljutiće se. Nema sumnje, on želi da nas počasti i onda ne gleda na trošak. Posmatram ga kako polako završava svoju večeru, sedeći sve vreme na naslonu od fotelje (jer četvrtog mesta za sedenje nema), priča anegdote, sipajući vitriol na protivnike spokojno kao sirće na salatu, karikirajući diplomate i izbeglu vladu, dodirujući književni život između dva rata sa toliko živosti kao da se to desilo juče; i sve ispričano sa toliko ličnog stila, jednom govornom prozom bez gramatičke cepidlačnosti, nazivajući sve pravim imenom ili, kako to Francuzi vele - "mačku, mačkom“.
Nalazim da sad ne treba odmah da istresem, redom, sve šta sam čuo tog dana. To ću interpolirati u toku pričanja o Crnjanskom drugih dana. Sad beležim kako smo proveli taj dan.
Rastali smo se sa Crnjanskim i gospođom Vidom u 11 sati u noći. Prvog dana Božića, u Londonu, podzemna (i nadzemna) železnica ne radi do ponoći, kao obično (u Parizu radi do jedan sat noću), a taksija nema jer Božić je za Britance veliki praznik. Jedva smo se rastali. Crnjanski nas otprati do podzemne železnice, ali tu se reši da s nama uđe u voz i vidi gde smo odseli, kako bi se sutradan snašao da nas nađe. Izađosmo zajedno na stanicu Gloučester roud.
Na ovaj put Crnjanski je krenuo obučen u jedan stari zimski kaput, grombi, znak starih dana. Natukao jedan crni šešir, posiveo od starosti, utisnut na pročelju tako da izdaleka pre liči na halb-cilinder. Poštapuje se. Kad hodamo uhvati se za moju ruku i nasloni na nju. "Ma kud žurite, mladi čoveče?... Ko će vas stići“? Okrene se mojoj supruzi: "Gde ga nađoste tako brzog?... Sećam se, uvek se žurio“. Onda meni: "Ah, da sam u vašim godinama, nego prošlo, ostarilo se..."
CRNJANSKI je došao rano u naš hotel, jedan mali, takozvani prajvat hotel, koji nam je našao Nenad Petrović, računajući na okolnosti pod kojima žive naši u Londonu, ne poznavajući naš materijalni položaj. Hotel loše zagrejan, nema salon za primanje, drže ga dva homoseksualca, a glavni su mu gosti Indusi i crnci. Nas, posle Južne Afrike, to ništa ne iznenađuje; mi nismo rasisti, ali za kvart Kensington stvar je neobična, bar po onome što se o njemu mislilo pre rata. "London postaje komonveltski grad baš u trenutku kad se taj Komonvelt raspada", kaže Crnjanski. I Južna Afrika je napustila Komonvelt.
Šetali smo posle po Kensingtonu. U ulici Kromvel roud Crnjanski nam pokaza jedan mali hotel, isti kao druga dva ili tri do njega, žuto obojeni, viktorijanski. U njemu je stanovao Slobodan Jovanović. Tu je i umro.
Onda smo išli da vidimo katedralu Sent Pol "koju uvek valja izgovarati, primećuje Crnjanski, u saksonskom genitivu: Sent Pols“.
VRATILI smo se da ručamo u jednom italijanskom restoranu preko puta našeg hotela. Konsultujući kartu za vino Crnjanski nađe da imaju "valpolicela". "To sam vino pio u Italiji... da ga probamo“.
Kelnerica Poljkinja, čuje kako govorimo i osmehuje se, svakako nešto razume. Donese nam jedno crveno vino u bokalu. Podvala. Italijani i Francuzi služe vina od marke u originalnim bocama. Crnjanski proba vino, mljacka jezikom i veli: "Nije pravo... teško... Valpolicela je lako vino, pitko, ima aromu".
Posle ručka šetali smo duž Temze. Hladno je i još vetrovito, nije za šetnju ali Crnjanski insistira. Veli: "Treba se naučiti na London".
"Samo jedan naš oficir, veli, jedan bivši major koji inače radi u nekoj fabrici, kad u petak primi platu on u subotu uveče ode u Dorčester. 'Da se osetim čovekom', kaže on, a inače nedelju dana živi o čaju i sendvičima“.
Isto tako Brana Popović, Šapčanin sa monoklom, diplomata od karijere, kad je posle rata došao u London prvo što je uradio otišao kod "Sulke", čuvene galanterijske radnje. "Znaš, Crnjanski, rekao je svojim poznatim basom, da znam da sam živ...“ Međutim, Crnjanski ne daje ni dve pare na takav život. Sve što sebi dopušta jesu ručkovi i večere u Udruženju strane štampe.

ODNOS
CRNJANSKI predstavlja nedeljnik "Economista" iz Buenos Airesa, list dr Milana Stojadinovića, koji uređuje njegov brat Dragi Stojadinović, moj bivši direktor "Vremena" (1936-1939). Tamo poznaju Crnjanskog još iz vremena rata. „Englezi, priča Crnjanski, umeju čoveka da dignu i da ga ponize... Jednom ga stave na kraj stola, međ nepoznate azijske dopisnike, drugi put međ najveće svetske novinare".

Knjiga o Londonu

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

SA obale Temze, gde smo dobro nazebli, prešli smo na čuveni Taur. Dok smo obilazili ovu kulu Crnjanski nam je pričao o Elizabeti Prvoj, onoj koja je stvorila Imperiju, opasnoj ženi nimalo sličnoj sadašnjoj Elizabeti. Pitam Crnjanskog: Zašto je Elizabeta bila toliko svirepa prema ljubavnicima? Crnjanski: "Imala je tesan seks... i nije mogla da doživi ljubavni snošaj. Zato je prema muškarcima gajila neku vrstu platonske ljubavi i izbegavala fizičku. Ko je pokušao da je i fizički doživi, kao Roli (Crnjanski veli da se ime izgovara još i Rali i Reli) nastradao je. Da ne bi otkrila svoju manu, Elizabeta ih je dala ubiti ili zatvoriti..."
Hladan vetar i sivo nebo, debela i prljava Temza, otrcani Taur i strašno ružne zgrade velikih skladišta, bizaran most gotskih dekoracija. Sinteza viktorijanske Engleske. Kažem to Crnjanskom, a on: "I vremena kad je Engleska vladala produkcijom čelika i svetom... Ovo je bila žila kucavica Imperije...". "Bila!", dodajem ja. "Jes, bila..., ali ne varajte se: Englezi još, ako ne neposredno, a ono posredno, imaju reč u svetu. Kroz svoj kapital." To ja, u Južnoj Africi, dobro osećam i znam.
Gledamo s mosta Taur.
- Tamo - pokazuje Crnjanski na jednu terasu - dozvoljavali su Roliju da jedanput dnevno izađe i da se prošeta po svežem vazduhu. Malo je sunčanih dana u Londonu, a svež vazduh je potreban zatvoreniku... Tu je umro Roli.
Opet se vraćamo na ideju žile kucavice Londona. Gledana s mosta, ova široka reka što nosi brodove iz celog sveta, ovo pristanište, u stvari, morsko, jer je iskorišćeno ušće reke, ove zgrade u kojima leži roba milionske vrednosti, jedinstveno je na svetu. Koncentracija civilizacije. Kažem Crnjanskom da ja Englesku šesnaestog veka smatram kulturnom zemljom, a posle su nastali vekovi civilizacije, u smislu kojem mi, na Kontinentu, dajemo tumačenje rečima "kultura" i "civilizacija". Ja sam u Južnoj Africi osetio tu civilizaciju, čak, i kod crnaca, kao i nedostatak kulture.
"O Londonu pišem knjigu", reče Crnjanski, "drugačiju nego što se pišu knjige turističke. Daću vam da pročitate knjigu jednog Francuza, "Les Nuits de Londres", interesantno, ali nije ono što ja hoću da dam. Pričaću kako sam ja doživeo London."
Hladno je previše, Roksanda ne može da izdrži hladnoću. Na samom mostu zaustavljam taksi. Dovozima se u Flit strit i tu izlazimo. Manje je vetra. Crnjanski nam pokazuje zgrade sedišta velikih listova i objašnjava nam njihov uticaj na politiku britanske vlade, bilo koje. "Beaverbrook kritikuje monarhiju", kaže Crnjanski, iako je po ubeđenju monarhista. On bi radije želeo jednu Elizabetu Prvu, ali vreme nije za to. "Ton kojim njihovi listovi kritikuju monarhiju nije onaj kojim pišu naši republikanci... Uopšte, govoriti pred Englezima loše o monarhiji, čak i stranoj, smatra se lošim vaspitanjem. Ja tako pred njima nikad ne govorim loše o našoj monarhiji, iako znam puno stvari koje nisu baš prijatne."
Blizu Flit strita Crnjanski nam pokazuje kuću u kojoj je radio kao ekspeditor u jednoj knjižari. Tu ga je zaposlila ledi Padžet. Nosio je pakete iz knjižare do jedne pošte, tu u blizini. Pokazao nam je zgradu te pošte. Jednog dana, dok je vukao pakete s knjigama, susreo ga je Steržević koji radi u britanskoj policiji. Taj se nije mogao načuditi šta vidi. "Jeste li vi to, gospodine Crnjanski?" "Jes, ser", glavom, odgovori Crnjanski i nastavi put.
Crnjanski nije mogao dugo da izdrži na ovom poslu, suviše teškom. Bio je plaćen četiri britanske funte nedeljno za taj amalski posao. Nešto što se ne može zamisliti u Evropi. Naši su ljudi ribali automobile kod "Renoa" i "Citroena" u Parizu, ja sam presovao štavljene kože u Sent Deniju, ali mi smo od naših plata mogli pristojno da živimo, to jest mogli smo, istina, da stanujemo u malim hotelima, ali obilno da jedemo. Francuski sindikati nikad ne bi dozvolili ovakvu eksploataciju radnog čoveka, ali engleski su to dozvolili, i to je bilo za vreme laburističke vlade. Ne mislim da je za to kriva ledi Padžet. Ona je smatrala da čini uslugu ne samo čoveku Crnjanskom, već i srpskoj književnosti.
Ali, vratimo se na sliku kad Steržević, bivši policijski pisar u zemlji i sada činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, ima nešto oko 100 funti mesečne plate, susreće Crnjanskog, koji vuče pakete. Najveći srpski književnik svog vremena radi kao amalin, a mali policajac živi kao džentlmen. I to u laburističkoj vladi. Samo, Crnjanski nije prvi ni poslednji mučenik savremenog društva.

PIJADE
JEDNOM, negde odmah posle rata, stavili su ga tačno prekoputa Moše Pijade. Kad ga je ovaj ugledao, nemalo se iznenadio. Očima mu je dao znak da želi s njim da razgovara. Posle, kad su se našli, pitao ga Pijade: "Šta ti tu radiš?" "Novinarišem." "Za koga?" "E, to je duga priča." (Crnjanski nije želeo da otkrije da radi za list dr Stojadinovića i ja ne vidim razloga da se to krije jer "Ekonomista" je bio i ostao najbolji ekonomski nedeljnik Latinske Amerike). "Pa, što se ne vraćaš kući?" nastavio je Pijade. "Mani, Mošo, te priče..." I tako su se rastali.

Izbačeni lektor

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

CRNJANSKI nas vodi u Bond strit. Tamo nam pokazuje radnju (imena se više ne sećam) u kojoj je, odmah posle rata, radio kao knjigovođa. To je radnja jednog londonskog obućara i tašnera, Francuza. Interesantna je istorija ovog zaposlenja. Gospođa Crnjanski htela je jednom da opravi svoje cipele i kad je počela da traži krpu, nigde ga nije mogla pronaći. (Došavši u Johanesburg, 1995, jedva sam pronašao jednog krpu za moje cipele. Posle sam se naučio da pocepane cipele bacam. Verovatno tako rade Englezi). Ne poznavajući London, krene ona tako u Bondstritom. U prvoj obućarskoj radnji za dame, u kojoj se govorilo francuski, zamoli ona prodavačicu, koju je poznavala iz vremena rata, kad je tu mogla da kupuje sebi obuću, da joj primi cipele na opravku. Prodavačica se nešto čudila, ali ipak primi i, nekoliko dana kasnije, vrati ih opravljene. To je gospođa Crnjanski ponovila više puta. Jednom, u razgovoru sa prodavačicom, kaže gospođa Crnjanski da je njen muž, bivši savetnik za štampu jugoslovenske vlade, ostao bez posla. Prodavačica primeti da njima treba knjigovođa, pa "ako se gospodin razume u knjigovodstvo"... A Crnjanski, pošto je kao mlad učio trgovačku školu u Trstu, sada baš kao pravi "beli" Rus, poruči po svojoj ženi da mu je to "specijalnost". Zaposle Crnjanskog i on se dopadne gazdi. Knjige je vodio uredno, sedeći na visokoj stolici za pultom, kao nekad što se radilo u Austrougarskoj i kod nas po bankama. Pored knjiga Crnjanski je pomagao pri pakovanju, spremao reklamu, diskutovao o modelima.
PRIVATNO, u jednom engleskom društvu, Crnjanski ispriča kako je otmena engleska dama kupila u radnji sebi tašnu koju je platila 35 funti. "Ja sam lično pisao račun", reče Crnjanski, ponosan. Posle nekog vremena, dama iz tog društva upita Crnjanskog: "Koliko je ta otmena dama platila tašnu? "Trideset i pet funti", odgovori Crnjanski. "Je li to bila Engleskinja?" "Jeste, Engleskinja. Imena se ne sećam." "A vaša je firma francuska?", opet će ona. "Jeste, francuska." Crnjanski nije pridavao značaj ovim pitanjima, sasvim ženskim, kaže on. Međutim, tri dana posle ovog razgovora izađe u večernjem listu jedan "odjek" da u Bond stritu postoji strana firma koja engleskim mušterijama uzima 35 funti za tašnu. Ne može biti niža vrsta šovinizma! Tako se nešto ne nađe ni u ucenjivačkim novinama francuskim!
Sutradan upita gazda Crnjanskog: "Da li ste vi negde pričali da mi prodajemo tašne po 35 funti?" Crnjanski razumede sve, poveza, ali odgovori: "Ne, ne sećam se". "Niste li to pričali pred novinarima jer znam da imate veze s njima?", dalje će on. Uplašen za svoje mesto Crnjanski odgovori: "Ne, nikada!" Gazda prekinu razgovor, ali idućeg prvog u mesecu Crnjanski dobi otkaz. Čak je pronađen i motiv: zbog loših poslova mora se reducirati personal.
NIGDE otvorenog bara da svratimo, da se ugrejemo. Hodamo tako po hladnoći, iako je samo četiri po podne, a već pada sumrak. Najzad nailazimo na Pikadili skver, sav okupan u jevtine raznobojne reklame: imitacija Tajms skvera u NJujorku, provincijska imitacija, naročito Merkur na fontani. Po svojoj koncepciji, ali ne i po razmerama, ovaj se trg ne razlikuje mnogo od naših provincijskih sa spomenikom palim u ratu. Taj Merkur ima razmere za nadgrobni spomenik. Uopšte, dimenzije spomenika, u Londonu, zapanjuju: to sam primetio još 1948. Ima ih koji se uopšte ne vide, toliko su malih razmera ili su loše postavljeni kao da je neko trošio na figuru spomenika, a štedeo za postolje.
Primećujem da ove stvari ne interesuju Crnjanskog. Skulpura, ako nije istorijska, ne zanima ga. U Londonu on više obraća pažnju na funkciju grada, na stanovnike, na Imperiju koja umire. "Englezi! Ha! Platiće!", kaže to on tako s jednim naročitim osmehom i to podvuče vilicom, a tad liči na Lorenca Midičija. Jedak je kad se sveti Engleskoj koja ga je bacila tako nisko. To pred svakim ne kaže, boji se, svakako; ali preda mnom ne krije. Obećali su mu bili da će dobiti mesto nastavnika u nekoj školi samo ako postane britanski podanik. Kad je primio podanstvo, dali su mu mesto lektora i, potom, izbacili, tek toliko da kažu da su održali reč. U tom izbacivanju odigrao je ulogu jedan naš čovek koji, iako obrazovan, nije imao kvalifikacije iz istorijskih nauka, ni iz književnosti kao Crnjanski, ali je izvanredno znao da se udvara domaćima. Kažu da je uspeo.

NOVAC
JA pozovem taksi, jedinu komfornu ustanovu u Engleskoj, a Crnjanski već sipa: "Vi prosipate novac po vetru... Uzmimo podzemnu železnicu, nije daleko". Nije da se pravim važan, niti da blefiram Crnjanskog. Jednostavno, hladno je, a taksi neće stajati više od pet šilinga. U odnosu na ono što ja zarađujem u Johanesburgu, to je sitnica. Crnjanski neće to da razume. Stalno ponavlja: "Prosipate novac po vetru":

Lutke za život

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

GOSPOĐA Crnjanski se obradovala našem dolasku. Baš je crtala modele svojih lutaka kad uđosmo. Posedimo s domaćinima još dva sata, popijemo čaj, a potom hitamo na sastanak s našim bugarskim prijateljem Dankom Sotirovim, spikerom na bugarskoj emisiji Bi-Bi-Sija. Crnjanski nam objašnjava kako ćemo k njemu otići, ali mi smo već udesili da idemo sa Nenadom Petrovićem jer poznaje put.
Zanimljivo je zašto gospođa Crnjanski nije tražila britansko podanstvo. Ona prima mesečnu pomoć od 14 funti, a da je britanska podanica to bi joj bilo ukinuto, kao Crnjanskom. Ovu pomoć deli Udruženje slobodnih građana Jugoslavije čiji je predsednik i mecena Vane Ivanović, privrednik i sportista. Ja mislim da on finansira "Našu reč".
Gospođi Crnjanski dozvoljeno je da zarađuje samo 500 funti godišnje. Kako svoje lutke prodaje po velikim radnjama, uz račun i novac dobija čekom, te tako ne može ništa zatajiti. Kad ispuni svoju godišnju zaradu, mora da prestane sa radom. I to je nešto što se na Kontinentu ne može zamisliti: ograničiti zaradu nekome ko je sposoban da više zaradi. To, čak, ne rade ni komunisti. Francuzi, ako nema dovoljno posla za njihove građane, oduzimaju pravo rada strancima. Međutim, kad nekome već daju pravo na rad, ne ograničavaju zaradu!
Crnjanski nam priča o tom čudnom odnosu svoje žene i britanskih vlasti, pod laburistima uglavnom, i opet završava sa: „Jes, ser, a šta na to kažete?“
Crnjanski ne prestaje da sipa cijankalijum na svoje protivnike. Uživanje je slušati kako slika jednog poznatog emigranta u Londonu. Da se to snimi na filmsku pantliku, bilo bi vredno najboljeg glumca.
Rečeni gospodin bio je na službi u porodici koja se brinula o srpskim emigrantima. Prvog dana dođe na posao obučen kao engleski džentlmen, sa zlatnim dugmadima na rukavima košulje, sa zlatnom navlakom za čačkalicu koju je dobio od nekog rumunskog državnika. Domaćica primeti Crnjanskom da njen novi sekretar, izbeglica, izgleda lepše obučen od njenih prijatelja, domaćih, koji su baš pravi džentlmeni. Idućeg dana naš čovek promeni odelo i sve u vezi s njim. Trećeg dana, takođe, i tako sve, dok jednog dana domaćica kaže Crnjanskom da ga opomene. "Englezi će verovati", kazala je ona, "da su emigranti u tako dobroj situaciji da im pomoć ne treba". Crnjanski skrene pažnju elegantnom Srbinu. "Ta-ko!", reče on. Sutradan se pojavi u starinskom tvidu koji je svakako kupio u nekoj telalnici, sa neispeglanim pantalonama od kašea, sa košuljom nešto pocepanom oko vrata, u starim, iznošenim cipelama, ali očišćenim. "Nedostajale su samo pocepane čarape", primeti Crnjanski. "Bilo je neverovatno videti ovu promenu u roku od 24 časa. Nešto kao u pozorištu..."
JOŠ lepšom pričom nastavlja Crnjanski.
"Kad je pala poslednja emigrantska vlada sa Purićem, pojavi se visoki činovnik i kaže lično bivšem predsedniku:
- Gospodin predsednik zna vrlo dobro da sam svoj posao vršio savesno i odano...
- Tačno je - odgovori Purić.
- Da li gospodin predsednik može nešto da učini za mene: moja kuća u Beogradu, srušena je u bombardovanju. Da li bih mogao da dobijem neki akonto od eventualne ratne štete?
- Žalim - odgovori Purić, - ali ako Nemci budu plaćali ratnu štetu, imaćete pravo na žalbu. Naša vlada to ne može da plati. Uostalom: kase su prazne.
Nimalo zbunjen ovim hladnim odgovorom, on nastavi:
- A za moj prekovremeni rad, zar vlada ne može odsekom da mi da izvesnu sumu?
- Već sam vam rekao da su kase prazne.
Visoki činovnik se ponovo presavije:
- Ako gospodin predsednik ne može da učini ni to, zašto mi bar poslednjeg dana u funkciji ne učini nešto za što treba samo potez pera: da me unapredi u višu grupu.
- To bi bilo nezakonito - odgovori Purić.
Neumoran u presavijanju, činovnik tada pređe iz trećeg lica jednine u drugo lice množine:
- Pa dobro, gospodine predsedniče, dajte mi onda bar jednog 'Svetog Savu'."



ZUBAR

ZATIM, gospođa Crnjanski priča nešto sa atmosferom "Baskervilskog psa".
Crnjanskog su boleli zubi, pa se požali jednoj staroj Engleskinji ne bi li ga ona poslala svom zubaru. "Kako da ne?" Ode Crnjanski jednom starijem gospodinu mirnog izgleda i zamoli ga da mu pregleda zube. "Ja ću taj zub odmah izvaditi", reče zubar. "Zar ga ne možete plombirati?" - upita Crnjanski. "Ne, moramo ga vaditi i to - odmah."
- U međuvremenu - nastavi Crnjanski, ovaj je zubar povadio zube našim ljudima i sve ih pokazivao svojoj staroj klijentkinji. Izgleda da mi Srbi imamo naročito račvaste, barbarske zube, šta li...

Dvoboji i kavge

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

NA znam kako promenismo temu tek dođosmo ponovo na Slobodana Jovanovića.
- Slobodan je stanovao - poče Crnjanski - u onom viktorijanskom hotelu godinama s nekim starim penzionerima i penzionerkama, uglavnom babama. Kako su one znale ko je i šta je bio, silno su ga respektovale, utoliko pre što u jedan takav skroman hotel nikad ne bi zapao jedan bivši predsednik vlade Velike Britanije, pa čak ni rektor univerziteta. Babe su bile konzervativke. Zbilo se to uoči čuvenih izbora godine 1945. Posle večere, u razgovoru, upitaju babe Slobodana: - Šta mislite, gospodine prvi ministre, ko će sutra dobiti na izborima?
- Laburisti, nema sumnje - odgovori Slobodan bez mnogo razmišljanja.
Sutradan, laburisti su dobili izbore. Otad je Slobodan za ove babe bio vidovit čovek.
Ali, sve te događaje opisaće vernije Crnjanski u svojim "Embahadama" i uspomenama. Ja beležim kako sam ih čuo.
Sleduje još jedna divna priča o Slobodanu.
Uđe jednog jutra dr Juraj Krnjević kod Slobodana, sav ljut.
- Gospodine predsjedniče, vaši činovnici otvaraju moju poštu. To je skandal! Ja sam potpredsjednik jugoslavenske vlade. Kako se usuđuju činiti tako nečega?
Slobodan je namah sve razumeo.
- Gospodine Krnjeviću, dajte mi, molim vas, dvanaest sati da obavim istragu i da kaznim krivca.
Istraga je utvrdila da Krnjevićeva pisma otvara Petar Ivanković, zvani Perica Ivanković, stari član presbiroa. On ne samo što je otvorio Krnjevićevo pismo, već ga je primio kao preporučeno i potpisao se kao primalac u amanetniku. Slobodan pozove Pericu na raport. Ozbiljan, natmuren, poče on:
- Gospodine Ivankoviću, radi se o jednoj veoma važnoj stvari; sudbina jugoslovenske vlade zavisi od ishoda ove afere... Vi ste neodgovorno i neovlašćeno primili pismo adresovano na gospodina doktora Juraja Krnjevića, potpisali amanetnu knjigu, otvorili ga, i potom ga predali adresantu.
Pera Ivanković, očevidno uplašen, ali ne i zbunjen, upita Slobodana:
- Kako vi to znate, gospodine predsedniče?
- Video sam i prepoznao vaš potpis u amanetniku.
Sad Perica promeni ton svog lica i od snuždenog činovnika pretvori se u blaženog građanina:
- Gospodine predsedniče, ovo je najsrećniji dan u mom životu...
- ?!?!?!?!?
- Pa, vi ste prepoznali moj rukopis...
Ponovo italijanska izreka koja veli da "ako, čak i nije istinito, ipak je lepo nađeno". Ali je majstorska, gogoljevska.

NA ručku kod Crnjanskog, 27. decembra 1961. godine
Cher Maître sedi na naslonu fotelje i dok jede polako, veli zbog zuba, i uživa u zalogajima, priča o svom životu.
Interesantna je istorija njegovog dvoboja sa Tadijom Sondermajerom. Ja to ne bih mogao preneti kako je to on ispričao, sa puno detalja, živo, i sa imenima meni manje poznatim, ali ostalo mi je u sećanju ono što je pričao o Dušanu Matiću.
Jedan od Crnjanskovih svedoka bio je Dušan Matić. Morali su da idu u Vršac jer dvoboj je bio zabranjen u Kraljevini Jugoslaviji i morao je da bude obavljen na jugoslovensko-rumunskoj granici. Bilo je udešeno sa sreskim načelnikom da ukoliko neko bude ranjen da ispadne kao da je stradao u toku lova.
Crnjanski i Matić došli su u Vršac dan ranije. Spavali su u istom hotelu, u istoj sobi. Dušan Matić nije cele noći trenuo, kaže Crnjanski, "dok sam ja mirno spavao". Ujutru me pitao: "Pa kako ste zaspali?" "Tako, bio sam umoran." Ja sve mislim da je kod Matića bio neki drugi "problem". Crnjanski, tada mlad, sportski razvijen, muškarac od glave do pete, a Matić "ženski petko". Kasnije, u Beogradu, zvali su ga: tetka Duška.
Kao mlad čovek, Crnjanski je bio kavgadžija. Pričao mi je kako je već ne znam koga sačekao pred radnjom Gece Kona, sa čvornovatim štapom u ruci, i upitao ga: "Jeste li vi poručili da se čuvam u Knez Mihailovoj ulici...? Nema tu 'ali', već izvolite poći sa mnom da se obračunamo na mirnijem mestu..."

HRABROST
"ISTINA", dodaje Crnjanski, bio sam hrabar zato što je na nekoliko koračaja dalje stajao Jova Ružić, fudbalski sudija, grdosija od čoveka, moj šurak, a s njim i jedan bokser sa šljampavim nosem... Dođemo do Ratničkog doma i tamo, na malom skveru, okrenem se ja naglo i počnem da ga tučem. Naiđu žandarmi i sve nas strpaju u policiju... U kvartu, bila je subota posle podne, gleda nas član kvarta, naš poznanik, i smeje se. "Sad, ako se ne izmirite, moraću da vas čuvam u buvari sve do ponedeljnika..., a baška novine... Nego, pomirite se."
Pričao mi je, takođe, kako su ga u Londonu neki začikavali, a on poručio, mislim jednom bivšem ministru ili oficiru, neka dođe u Hajdpark da se obračunaju.

Sitna duša

Piše: Dragan R. Aćimović

CRNJANSKI je jednom mene nazvao „megdandžijom“ jer se hvatam ukoštac. Ja mu sad kažem da je kavgadžija i megdandžija, i da mu to ništa ne smeta. Takvi smo. Podsetim ga kako ga je jedan londonski emigrant ogovarao u pismima, nama u uredništvu "Rialitija", dok je bio naš dopisnik iz Londona i da je to verovatno bila posledica neke njegove svađe s tim čovekom, jer sve što je kazao o njemu „ni pas s maslom ne bi pojeo“, kažem ja. Crnjanskom zasijaše oči:
- Imate li to pismo?
- Čuvam ga u Johanesburgu.
- Pošaljite mi ga, tužiću ga.
Obećah, ali moram priznati da nisam bio iskren. Znao sam da bi mu to samo zagorčalo život, ušao bi u komplikacije i potrošio verovatno nešto novca od svoje siromaštine.
Biće bolje da donesem šta je govorio o svojim kolegama, književnicima i umetnicima.
Mnogo je voleo Siba Miličića koji je, izgleda, bio zlatan drug. Ne može da ga prežali.
Voleo je takođe Petra Dobrovića, naročito njegov način pripovedanja sa mađarskim akcentom i ubacivanjem mađarskih reči; njegov brutalan, muški ton. Tu mi je Crnjanski rekao ono što sam, pre rata, čuo od Boška Tokina. Upitan: Šta je suština umetničke kreacije? Dobrović je odgovorio: „K... baraton, ko ga nema neka ne slika“.
- I kako je samo tragično umro Dobrović, u liftu, reče Crnjanski, a kakvu je lepoticu za ženu imao.
TU Crnjanski samo uzdahne. Nisam primetio da je o ma kome ili o ma kojoj govorio sa toliko topline i to propratio uzdahom.
Marko Ristić.
- Ha! Crnjanski se nasmeja ironično. Ha! Marko, gospodsko dete, tako je mislio i još misli, a komunista sa dušom jedne pralje.
- Prilikom dočeka jedne Nove godine, dok je Marko bio veren za Ševu, sestru Vana Bora, u istom društvu nalazio se Rastko Petrović, koji je potajno voleo Ševu. Kad se ugasila svetlost Rastko iskoristi priliku i nagne se ka Ševi da je poljubi, tu, pored živog Marka... Rastko je voleo da se ljubaka i balavi... Marko, sav pocrveneo od besa... nikad mu to nije oprostio i tu je mržnju preneo na njegov sud o književnom delu Rastkovom... Marko je jedna sitna duša, nastavi Crnjanski. Objavio je neka moja pisma za koja nema ovlašćenja da tako čini. To je odviše nisko.
(Radi se o pismima i telegramima izmenjanim među njima dok su bili prijatelji, a koje je Marko Ristić objavio u „Glasu Jugoslavenske akademije znanosti u umjetnosti“, pod naslovom „Tri mrtva pesnika“. To su: Rastko, Eluard i Crnjanski. Od trojice, Crnjanski je jedini još živ. Ne može biti veće mržnje ni podlosti!
U TOM napisu Marko Ristić je zamerio Crnjanskom što je njegove "Odabrane stihove" izdao u Parizu „neki opskurni emigrantski publicista“. To sam ja. Čak i u tome Marko Ristić otkriva svoju nisku dušu, „jedne pralje“, kako to kaže Crnjanski. Pre svega, ja nisam „publicista“ već, pre rata, profesionalni novinar, a u Srbiji se tačno znala razlika između novinara i publiciste. Verovatno u Zagrebu ta razlika nije bila poznata, a Marko se udvara Krleži, Hrvatima, Akademiji znanosti i umjetnosti, usvaja njihovu terminologiju. Ako sam pak izdavao stihove Crnjanskog bio sam izdavač, a ne publicista. Najzad, što se „opskurnosti“ tiče, moje je ime, kao saradnika jednog beogradskog dnevnog lista, kao filmskog kritičara, bilo više poznato u to vreme od Markovog, koji je pisao samo književne eseje u časopisima s malim tiražom i s vremena na vreme u "Politici". Za najveći broj čitalaca ime Ristić je više opominjalo na njegovog dedu, velikog Jovana Ristića.
Da se vratimo na Crnjanskovog Marka.
- Marko nikad nije uspeo da napiše nešto originalno - veli Crnjanski. - Uvek se divio pravim umetnicima a divljenje prema meni pretvorio je u mržnju. Sada obožava Krležu. On uvek mora nekog da obožava. Neka vrsta homoseksualnosti.

PISCI
JA primetih da Marko, za vreme svoje ambasade u Parizu, nije uspeo da se približi književnicima kao što su Andre Žid, Andre Malro, Alber Kami, Žan-Pol Sartr. Naravno, Žid je bio antistaljinista, Malro degolovac, Kami anarhista, Sartr u to vreme antikomunista. Ristić je prijateljevao sa trećerazrednim književnicima kao što su: Andre Kampson, Klod Avelin, Rožer Kailoi, Žan Kaso, i sa novinarom Klodom Bourdetom, za kog ja znam da je imao intimne veze sa šefom Titove tajne službe u Parizu. Marko nije nikad uspeo, niti mogao, zbog svog položaja i svoje ideologije, da obnovi stare veze sa piscima kao što su Andre Breton i Pol Eliar, koje je, kao šefove nadrealista, obožavao pre rata. Breton je postao trockista, a Eliar, u to vreme staljinista, bio je protiv Tita. Tako se desilo da je Marko, za svoje ambasade u Parizu, održavao veze nižeg ranga nego što ih je imao Božidar Purić kao opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije u Parizu.
- Pa vi to niste ranije znali; Marko je sitna duša - dodade Crnjanski.

Družbe i sukobi

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

MILAN Bogdanović bio je drugi veliki neprijatelj Crnjanskog. Međutim, u početku, odmah posle Prvog svetskog rata, bili su bliski. Posvađali su se oko Milanove, kaže Crnjanski, "svinjarije sa Selenom Dukić".
Selena Dukić bila je mlada pesnikinja, a živela je od novinarstva, radila u "Politici". Bila je nežna, mnogo mlađa od Milana, ali ga je ludo volela. Milan je ostavio svoju ženu Ruskinju i živeo sa Selenom. "Sve se to dâ razumeti", kaže Crnjanski, "ali Milan je bio jedna izelica i samoživac. Trošio je Selenine pare, i nije je čuvao. Poznato je bilo kako je Milan 'udovit' i seksualno naprasan, bilo je pobačaja. Jadna devojka nije mogla sve to da izdrži i umrla je..."
Crnjanski nije mogao mirno da gleda šta se dešava. Kad je Milan poveo spor sa svojom suprugom, Crnjanski se javio kao svedok protiv muža. Tu počinje, kasnije, zbrka sa "Nolitom". Kao član Uređivačkog odbora, Milan je sprečio objavljivanje ne znam koje Crnjanskove knjige za koju je Gustav Krklec, takođe član odbora, već bio sklon. Zatim, dolazi napad Crnjanskog, u "Vremenu", protiv "Nolita", itd.
O Vinaveru, Crnjanski govori nekako s visine. Još uvek ga smatra Svinjarevim, ali kaže da su, ipak, bili dobri drugovi. Nije voleo kod Vinavera što je bio aljkav, gotovo prljav, što se nije kontrolisao šta govori. Slično ga prikazuje Rebeka Vest u knjizi "Belo jagnje i sivi soko". Ja se sećam Vinavera iz redakcije "Vremena". Briljantan novinar, izvanredan poznavalac srpskog jezika, ali, odista, kao što kaže Crnjanski, nije pazio šta je govorio, nikad se nije znalo šta je u tome ozbiljno, a šta neozbiljno. Ja kažem Crnjanskom da sam kod Vinavera cenio njegov srpski patriotizam, iako je poreklom bio Jevrejin. "Nesumnjivo", odgovori Crnjanski, "Vinaver je bio srpski nacionalista“.
- A Ivo Andrić? - upitah.
Gospođa Crnjanski uskoči: "Iva sam ja prva upoznala. Došao u Beograd, posle rata, mlad i tuberkulozan, bez veza. Našla sam mu stan i prijatelje..."
"Ivo je srećan čovek", nastavi Crnjanski. "Uvek ga je pratila sreća. Imao je lepu karijeru, lepe žene, uvek dobre prihode. Sad, kad se oženio Milicom Babić, imao je tu sreću da njegova tašta poseduje divan stan usred Beograda, usred nestašice apartmana... Srećan čovek nađe i dobru taštu!... Bio je ovde, u ovoj sobi, tu je sedeo gde vi sada sedite; razgledao sobu, pitao nas svašta, malo govorio o zemlji i ljudima, više o literaturi, a onda pogledao u sat: treba da ide. Neko ga čeka reče, u Ambasadi. U stvari, pazio je na protokol. Uvek je takav bio: red, pažnja, ceremonije, pravi diplomata od karijere... Takvi ljudi uspevaju, dragi moj Aćimoviću, zato pazite šta, gde i kako govorite, kako se ponašate. Za mene je sve to kasno..."
Rekoh: - Izlazi da je Andrić po svom ponašanju i pisanju bio predodređen za nobelovca.
"To mu iz Beograda pripremaju već dve-tri godine. Prvo je propao pred Kvazimodom, pa onda pred Sen-DŽon Persom. Ovoga puta pomogao je lično Hamarskjold. To ste vi pisali o Andriću kao nobelovcu u "Našoj reči" (a ja sam rekao da je Crnjanski originalniji i značajniji pisac od Andrića) doneće vam neprijatnosti. Andrić ima puno prijatelja, ne samo političkih. Kako objašnjavate da je "Iskra" tako lepo pisala o Andriću. Pa, Parežanin je, kao Andrić, kao Milica Babić - Bosanac".

ZANIMLJIVO da Crnjanski nikad nije spomenuo Drainca, niti se sećam da je to činio u Parizu, 1954. Uvek ga je nekako preskakao. Zašto? Takođe, na sva moja navaljivanja da znam nešto o njegovom poznavanju italijanskih pesnika, zvanih krepuskolari, a oni su mu po godinama neposredni prethodnici i kao student već je govorio italijanski - nikad mi ništa nije rekao. Zašto?
Ne znam povodom čega i kako, ali ja "lanuh" nešto protiv Engleza, kad me Crnjanski značajno pogleda, uozbilji se, pokaza prstom prema tavanu, pa reče:
- Pazite, oni slušaju.
Tajac. Roksanda me pogleda uzbuđeno. Ko nas to sluša?
Gospođa Crnjanski, takođe, značajno potvrdi svojim krupnim očima, kao da ima nešto gore. Misterija.
Naravno, pomislih, ima gore neki stan u ovom kazamatu, kao i dole, ispod nas. Utom Crnjanski, pošto je sažvakao zalogaj, pokaza kažiprstom nadole i reče:
- I tamo slušaju.

Špijuniranje

Piše: Dragan R. Aćimović

NEMA tu šta, čita misli! Ali ko sluša?
Crnjanski proguta zalogaj, popi malo vina, pa reče:
- Gore, iznad nas, stanuje jedan što ima veze s titovcima, a dole, ispod nas, jedan drugi koji radi za Engleze. Ovog drugog poznajete, onaj što je sreo amalina... Tako nas slušaju. Bio ovde jednom jedan čovek iz Ambasade, pa se raspričao. Ja mu kažem: "Budite obazrivi, mladi čoveče, slušaju vas!" On to nije shvatio... Posle, kad smo se jednom našli, upita me: "Kako to da u Ambasadi znaju od reči do reči šta sam s vama razgovarao?"
Crnjanski se misteriozno nasmeja kao da veli: Nema tajni, sve se zna, svet je jedna velika špijunska špilja!
U ovom redu ideja: ko treba i zbog čega da prisluškuje Crnjanskog?
Kakav je on političar ili, pak, neka "éminence grise"? Šta se u njegovom stanu može reći da to predstavlja političku subverziju za Britance ili opasnost po režim u zemlji? Literarni razgovori, eventualne jake doze cijankalija koje Crnjanski prosipa na neprijatelje, to ne interesuje domaće, ni titovce. Uostalom, Steržević ga može pokrivati kod Engleza zbog njegovih poseta Ambasadi, a Crnjanski govori o komunistima dosta otvoreno, u oči, ako ne pred ljudima iz zemlje, a ono pred emigrantima, među kojima takođe može biti Titovih špijuna... Zašto bi se onda prisluškivao njegov stan?
Ja mislim da je to jedan od kompleksa Crnjanskog koji vuče iz vremena kad je radio za vladu i kad je imao prilike da čita poverljive raporte, podmetanja svake vrste. Jednom mi je rekao da mu je general Simović otkrivao najveće tajne. Među njima i da je zaljubljen, izvan braka. Čini mi se da mu je čak jednom pisao jedno ljubavno pismo. U tom slučaju Crnjanski je bio činovnik i treba ga razumeti, ali general je bio operetski.
NO, Crnjanski, sve jedući, pokaza opet prstom dole i gore:
- A ja vam kažem da slušaju... možda ne baš sada, ali kad hoće... pazite se...
Crnjanski veruje, takođe, da mu otvaraju poštu. Moguće. To rade sve policije na svetu. U Parizu poštu "inspiciraju" prvo hauzmajstori, svi odreda policijski špijuni, jer od policije dobijaju dozvolu za rad; od vremena Napoleonovog ministra Fouchéa.
- Imam ja vaša pisma - reče mi jednom - ima u njima interesantnih podataka. Ne brinite, sve je pohranjeno na sigurnom mestu.
Crnjanski sve čuva. Rukopise u nekim naročitim kutijama koje sakriva između nameštaja, bilo što se boji da se ne izgube u neredu, bilo da ih neko ukrade. Pisci čuvaju svoje rukopise kao decu. Crnjanski drži blizu sebe ceo komplet "Ideja", sva izdanja, sem "Lirike Itake", puno svojih fotografija na kojima figurira kao mlad atleta, negde na Jadranu u kostimu za kupanje, ili na Bledu, u skijaškom kostimu. Zabeležaka ima puno, ja mislim da je to materijal za "Embahade".
Posle sam razumeo zašto gospođa i gospodin Crnjanski nikad ne izlaze zajedno iz kuće. Uvek je neko u sobi. Dok poslužitelji čiste jedno od njih se muva okolo, bilo u kupatilu, ili kujni, bajagi. Najzad, počinjem da se interesujem za ovo i Crnjanski mi reče:
- Ova kuća pripada jednoj američkoj kompaniji i u njoj stanuju mnogi tajni agenti... Ja sam siguran da, kad im treba, ulaze u naš stan. Probali smo. Izašli smo bili, Vida i ja, a pre izlaska ostavili smo neke stvari na određena mesta. Kad smo se vratili, te stvari imale su promenjene položaje. Dakle, preturali su...
OVO poslednje reče značajno, podvlačeći kažiprstom.
Uzmimo da je tako. Onda su verovatno ulazili samo domaći agenti, jer administracija, kućepazitelj, sluge, svi su Britanci.
- Danas vas ja vodim na ručak - reče Crnjanski.
Pešačimo kroz London i slušamo komentare Crnjanskog. Sve zna. Zgrade, njihove istorije, tajne (kao da je neki londonski Prokopije), istorije bogatstva i karijere ljudi u Britanskoj imperiji. Kod Pikadilija pokazuje nam spomenik vojvodi od Jorka.
- Taj nikad ništa nije uradio što bi zasluživalo ovaj spomenik.

Novac na vetru

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

CRNJANSKI nas vodi na železničku stanicu "Caring kros", jednu viktorijansku zgradu, žućkastu, koja bi kao takva mogla da stoji u Moskvi ili Beču. Ulazimo u svečan, bizaran foaje, penjemo se ogromnim stepeništem, po veluru, sačekuju nas garderoberi, potom "metr de hotel", u pratnji dva kelnera i somelijera (onog koji služi samo piće).
Crnjanski poručuje galantno. Već je izdao nalog da počnemo sa šampanjcem... Ala će ga to stajati!, mislim u sebi. Šta mu je? Hoće Crnjanski da je ponovo savetnik za štampu pri ambasadi.
Lepo ručamo i razgovaramo, čak i sa kelnerima, što je, inače, u Britaniji, "šoking". Sa poslugom se ne razgovara. A Francuzi, i to otmeni koje sam poznavao, smatraju za čast da su intimni sa šefom kelnera, da kelnere poznaju po imenu, a sa gazdom restorana mogu, eventualno, biti "na ti".
Kad smo sve to lepo pojeli i popili, vidim ja da će račun biti visok, više nego što je mislio Crnjanski, jer on ovde svakako nije dugo zalazio, pa, spazivši kako se kelner približava sa računom na tanjiru, dam mu znak da ga prinese meni, a onda se nagnem ka Crnjanskom i kažem mu, pola u šali, ali svakako ne i u zbilji: "A sad će da padne krv balkanska ako se umešate..."
- Vi ste ludi - reče ljuto i dade znak kelneru da njemu prinese račun. Ali, ja sam već pročitao i video da iznosi četiri funte i nešto šilinga, pa brzo izvadim jednu novčanicu od pet funti, i kažem kelneru da ostatak zadrži.
Iznenadi se kelner, a Crnjanski ironično:
- Baš ste ludi... Prosipate novac po vetru... O tome će ovde da se priča godinu dana. Čak ni lordovi ne ostavljaju više od pet šilinga bakšiša, pa ne znam koliki da je račun.
A JA: - Ali, šer metr, vi znate da smo mi Južnoafrikanci skorojevići, i da volimo ovim Britancima oko nas da pokažemo kako su propali. Evo, sad ostavljamo i Komonvelt.
I tu mu ispričam sledeću priču, popularnu u Južnoj Africi:
Bio u Londonu Van der Mernje, ličnost kao što je kod nas Lala iz Banata. Išao ulicom, kad mu se približi prosjak. Van der Mernje pruži mu jedan šiling. Prosjak mu se najlepše zahvali. Van der Mernje pođe, pa se vrati. Reče mu: - Dajte mi natrag šiling. - Zašto, sr? - i pruži mu ga. Van der Mernje mu sad pruži srebrnjak od dva i po šilinga. Prosjak se ponovo najlepše zahvali. Van der Mernje pođe, pa se vrati. Veli: - Vratite mi 2/6. - Zašto, sr? - opet će prosjak. Uto mu ga vrati, a Van der Mernje njemu srebrnjak od pet šilinga. Prosjak ne može da se načudi: pet šilinga. On može s tim da ruča i večera. Opet mu se najlepše zahvali, pa ga upita: - A zašto to činite, sr? Van der Mernje, pravi Bur koji je patio od Engleza, reče jednostavno: - Ne znate koliko mi je milo videti Engleza kako prosi.
Crnjanski:
- To i Sremčevu priču "Buri i Englezi" ne iznosite pred Engleze.


TEK kad čovek živi sa Englezima može da ih upozna i više da ih ceni, mada ne bih rekao i da ih zavoli. LJubav stranaca i Engleza, retka je stvar. Kažu da su Škotlanđani iskreniji, veseliji, s njima se može sprijateljiti. Tako se govori i o Velšanima i Ircima. Englezi, to je jedna mešavina, posebna.
Uzmimo našu posetu Nacionalnoj galeriji.
Radni je dan i ulaz je besplatan. U Luvru, to je samo nedeljom i na dan 14. jula (kad niko u muzej ne ide). U Vatikanu - nikad.
Garderoba se svuda plaća, ali u Nacinalnoj galeriji ne samo da je besplatna, već stoji natpis na drvenoj tabli, ispisan zlatnim, kaligrafskim slovima, da je zabranjeno davati bakšiš. Tu su Englezi upotrebili glagol "zabraniti" koji retko ističu. Na primer, ne pišu "Zabranjeno je gaziti travu" već samo "Pliz!" (Molim!).
Fotografske aparate zabranjeno je unositi u Galeriju, kao i u druge muzeje. Pitam Crnjanskog da li da ostavim svoj aparat, dosta skupocen, ili da ga strpam u Roksandinu tašnu?
- Šta vam pada na pamet? Možete staviti u garderobu i dijamantske adiđare.
Ja ostavljam aparat kod čuvara. Roksi, ipak, zadržava na sebi svoj novi mantil od astragana. Veli: "Da ga ne sanjam". Uostalom, ne smeta joj da ga nosi.