Prikaz starosti

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

NA ulazu u Galeriju, kopije čuvenih skulptura i slika. Sudeći po ovom ulazu, po unutrašnjoj arhitekturi, viktorijanskoj, to pre liči na neku opštinsku palatu ili kakvu staru banku. Međutim, čim se kroči u samu galeriju odmah se sazna već poznata istina da je to jedna od najvećih riznica slika na svetu. Ako Luvru oduzmemo Malu palatu i Galeriju, ako izuzmemo iz Luvra antiku, nameštaj, porcelan, Apolonovu galeriju, i samo ostanemo na zbirkama slika onda mi se čini da je Nacionalna galerija bogatija, to jest, raznovrsnija. Vatikan, na primer, ima samo italijanske majstore. Pored sve lepote Rafaela, poseta Vatikanskoj galeriji zaboravi se posle Sikstinske kapele. Luvr ima čuvenu galeriju Rubensa, u kojoj je predstavljena vladavina Marije Mediči, ali to nije veliko slikarstvo. Ono čime se Luvr odvaja od svih drugih muzeja, jeste četvorougao u Velikoj galeriji, gde su "Monaliza", "Baltazar Kastiljonski", "Franja Prvi" i "Čovek s rukavicom". U Luvru je gotovo neprimetan Rembrant.
U Nacionalnoj galeriji bogato je holandsko slikarstvo, tu su prerafaelisti, dosta majstora renesanse, fan Dajk, Hogart, sasvim malo impresionizma. Rembrantova dvorana je impozantna: 19 slika. Dva autoportreta, jedan kad mu je bilo 34 godine, a drugi kad je već starac, sličan onom u Luvru. Pomno ga razgledamo.
Kod onog starog Rembranta, čujem monolog Crnjanskog:
- Dolazi starost, takav sam već ja. Kud ići dalje? Povući se u sebe samog... Mnogo još nema putovanja...
Tu primeti da ga slušam. Okrenu se:
- Vidite li kako je odbacio sa sebe taštinu, kako se uvlači u svoju ljušturu, sav je duša... stari Rembrant...
DRHTIM dok slušam Crnjanskog. Jasno mi je da on govori najiskrenije što može, suočen s prikazom starosti kakva ga čeka, u koju ulazi, a zna kakva je bila Rembrantova. Rubens ambasador, kao Ivo nobelovac. Doduše Crnjanski nema poverioce kao Rembrant, ali ni imanja. Slušam ovaj monolog i pravim se da ne čujem; gledam starog Rembranta koji nas skrozira svojim tavnim pogledom, a istovremeno gleda u sebe. Tonovi slike su zagasiti, senke na periferiji prelaze u svetle tonove što su bliže licu Rembrantovom. A ono rembrantovskom svetlošću osvetljeno, vide se bore na odebljaloj koži, jadne dlake, sede, na brkovima, na bradici ispod donje usne, a oči krupne. Kao da umetnik veli: "Sve sam video, čuo, okusio, sad mogu da idem"...
Crnjanski nas vraća u stvarnost:
- U Amsterdamu ima 16 Rembranta, u Berlinu 27, u Minhenu 10, u Luvru, kažu, 29, ali izloženo je samo pet-šest... Ja sam video sve Rembrantove slike u Evropi. Jednom smo se, Slobodan i ja, hvalisali ko ih je više video. On ih je sve video, izuzev jedne u Darmštatu. Tamo sam išao samo da vidim Rembranta.
- E, tu vam skidam kapu, gospodine Crnjanski - rekao mu Slobodan.
Proveli smo celo popodne u Galeriji. O njoj bi se imalo još mnogo pisati, ali to nije svrha ovih zapisa.
Priznajem teško mi je bilo odvojiti se od ove riznice. U Rimu, Parizu, Bolonji, Veneciji imao sam više vremena. Tako se sve vidi i dobro upamti. Ali od ove, najviše će ostati u sećanju Rembrant i Crnjanski pred njim.
NAPULJ je, četiri časa po podne, a potpun mrak. Zaostale božićne jelke na Trafalgar skveru svetle sa hiljadu obojenih lampi. Snimam i slika mi, na veliko čudo, uspeva. Tajna fabrikanata obojenih filmova i moj amaterizam.
Onda hodamo po magli i u mraku. Crnjanski ima sastanak u pet časova. Rastajemo se na Pikadiliju. Roksanda i ja odlazimo kod našeg prijatelja Petje Uvalijeva, koji se ovde zove Pjer Ruv, filmski je producent i pisac. Petju znam još iz 1935, iz Bugarske, kada sam obilazio Bugarsku, kao novinar, sa našim studentima. On vrlo lepo govori srpski, poznaje odlično našu književnost. Oženjen je jednom Šveđankom koja govori pet jezika. Petja ju je naučio da kaže bugarski: "Az sam edna idiotka". Ona to kaže i mi se svi smejemo.
Neko vreme ovaj bivši bugarski diplomata živeo je od danas do sutra, u Londonu. Ja ga znam iz tog vremena, a sad je uspeo. Radi sa Karlom Pontijem i veliki je prijatelj sa Sofijom Loren i Vitorijem de Sikom. Pokušavao sam, preko njega, da nešto uradimo za Crnjanskog kod filmskih producenata, ali bez uspeha. Crnjanski mi je pisao da je u tom poduhvatu osetio neke tuđe, čudne prste.

Pošta spomeniku

Piše: Dragan R. Aćimović

IŠAO sam sa Crnjanskim da kupim ulaznice za Kovent garden, 28. decembra 1961. godine. Daje se "San letnje noći" od modernog engleskog kompozitora Britena. Ići će gospođa Crnjanski sa Roksandom. Crnjanski ima da piše za "Ekonomistu" ili pak da čuva stan. Ja imam prijateljski sastanak u Crkvenom domu. Govorićemo Gena Jurišić, iz Kanade, i ja, „Južnoafrikanac“.
Kovent garden je pozorišna zgrada za operske predstave, a nalazi se na mestu londonske centralne pijace. Zamisliti parisku Operu okruženu metalnim barakama Les helesa! Smrdi, iako je već pijaca završena.
Dok šetamo okolo, Crnjanski se jednom nasloni na moju ruku i reče jednim neobično čudnim glasom:
- Ovo zadržite za sebe i nemojte zaboraviti. Kad budem umro, u mojoj zaostavštini naći će se jedan svežanj pisama i na njemu ispisano ime Pia di Valmarana.
- Smem li znati ko je ta osoba?
- Vi ćete to doživeti... Pia di Valmarana...
On to reče prigušenim glasom kao kad nešto, u snu, doleti i odleti, i onaj koji sanja izgovori jedno ime vezano za nekog, neku, nešto... Ja ućutah, dok smo hodali. Pa onda rekoh:
- Hvala, šer metr, na poverenju. Silazimo prema Vajtholu, kud Crnjanski odlazi na konferenciju za štampu. Danas opet nosi halbes, kao što je to običaj u Londonu za izvestan sloj građana. Ima sivi šal oko vrata. Izvinjava se, ponovo, što ne nosi kašmir. Nije njegov stil. Meni je lako, kaže, mlad sam i turista. On odlazi na konferenciju za štampu. Obukao je i onaj bolji, crni kaput.
Prolazimo pored spomenika Šekspiru i ja zamolim da zastane ne bih li ga snimio. Mesto je manje ugledno od našeg Akademskog parka u Beogradu, a spomenik Dositeju je lepši i dostojniji (Snimak nije uspeo).
PROLAZIMO pored kafane u koju je zalazio glumac Gareik. Zgrada je stradala u Drugom svetskom ratu, i još nije obnovljena. Verovatno je takva bila kad je Dositej boravio u Londonu. Preko puta knjižara sa pornografskim knjigama i slikama.
- Glavni klijenti su mornari i vojnici - kaže Crnjanski. - Nemate pojma koliko ovde ima seksualnih manijaka. Možda su tome uzrok odvojene škole, za mladiće i devojke, zatim vojska i mornarica jedne velike imperije... Tek, mnogo ih je...
Silazimo ka Vajtholu. Kako se približavamo Senotafu, Crnjanski me zaustavi:
- Pogledajte sada kako će Englezi, gospoda samo, u prolazu pored spomenika Neznanom junaku, skinuti šešir i pozdraviti ga.
Odista, idu prema nama u susret dva džentlmena, s mekanim šeširima, razgovaraju. Kad dođoše do Senotafa okrenuše se k njemu, kao u vojsci kad oficir naiđe na počasnu stražu, skinuše šešire i, držeći ih u rukama, prođoše spomenik. Potom pokriše glave.
Spomenik, rečeni Senotaf, jedan je od najružnijih na svetu. U poređenju sa Trijumfalnim lukom u Parizu, ili sa Meštrovićevim hramom na Avali, da je manjih razmera, bio bi spomenik krajputaš.
Zanimljivo, obični, mali Englezi (tako pretpostavljam, mada je ovo veliki, kosmopolitski grad) protrče pored spomenika, ne skinu kapu, žure. Gospoda se zaustavljaju. Oni čuvaju tradiciju, puk se ne brine.
KOD nas je bilo obrnuto. Koliko puta sam video, kad prolazi vojska Ulicom kralja Milana sa zastavom kako seljak zastane, skine šajkaču dok prolazi zastava, a takozvana gospoda zevaju, bez poštovanja. Kod nas su gospoda izdala zemlju, a seljak je čuvao. Kod Engleza gospoda čuvaju državu i drže prostog čoveka da ne padne u anarhiju. Bar dosad.
Prođemo i mi kraj Senotafa. Pitam Crnjanskog: - Da skinemo kape?
- Jes, ser!
On skine svoj halbes, ja moj mekani zeleni šešir, i tako prođemo okrenuti spomeniku.

Roksanda i gospođa Crnjanski bile su sutradan u Kovent gardenu. Roksanda se iznenadila kako je svet loše odeven, sala nezagrejana. Što se muzike tiče, to je nešto moderno, kaže ona, nije po njenom ukusu. Gospođa Crnjanski nije već dugo bila u operi, ali poznaje istu dvoranu iz srećnih dana. Kaže da kada je neka svečana predstava, to je odista gala.

Zloba i čast

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ

JA sam prošle noći govorio pred članovima "Naše reči" i "Oslobođenja". Govorio je i Gena Jurišić veoma interesantno o Kanadi. O Americi je rekao, da tamo vlada "izborna demokratija", da kad jednom predsednik pobedi na izborima onda je četiri godine neka vrsta diktatora.
Crkveni dom, kao sve crkve u emigraciji, ima neki standard. Liči na crkvene domove kod nas, u provinciji: "Kosovo", "Seoba Srbalja", "Kralj", "Sveti Sava" vise na zidovima.
Dođe S. Odmah me povuče u stranu i reče:
- Šta je to s vašim prijateljem?... Ovde "klopa" stipendiju kao emigrant... U Beogradu "klopa" kao pozorišni pisac... U Argentini "klopa" kao Milančetov dopisnik.
Triput je upotrebio šatrovačku reč "klopa" ovaj, inače, obrazovan čovek.
Ja mu rekoh: - Želeo bih da i vi "klopate" kao Crnjanski... Ipak mi se čini, po onome što sam čuo, da bolje od njega živite...
I odvojih se.
Crnjanski mi je pričao za tog gospodina, da ima odlično mesto sobara kod bogatog Mađara, emigranta u Londonu. On krije taj svoj posao, kao da je to nešto sramotno. Dok sam ja živeo u Parizu, i nameštao izloge za firmu sa parfemima, kod mog gazde sobar je bio Miodrag Petrović, iz Šapca, naš konzul pre rata. Raditi nije sramota, sramota je prositi.
PRI rastanku s prijateljima, kod stanice "Južni Kensington", priđe mi, ponovo, pomenuti gospodin:
- Da li biste bili ljubazni da mi date jedan primerak "Odabranih" stihova Crnjanskog. To nemam u svojoj biblioteci.
Tu se nađe Čeda Petrović, moj stari drug iz šume, osnivač "Pomoravlja", koji je, dok sam se bavio izdavanjem u Parizu, prodavao moje knjige i sveske u Londonu.
- Čedo, imaš li još koji primerak Crnjanskog?
- Samo još jedan.
- Budi ljubazan, pa ga podaj gospodinu.
Juče i danas bez Crnjanskog.
Ručali smo, Roksanda i ja, sa Petjom i Sonjom, njegovom suprugom.
Posle ručka u italijanskom restoranu "Dolće vita", u Sohou, odvede nas Petja da vidimo njegov novi film "Topaz", rađen po pozorišnom komadu Marsela Panjola. To je jedan privatan bioskop kompanije "Foks".
Ja slučajno ovaj komad znam dobro, jer sam ga, kao đak, režirao i igrao jednu ulogu. Sada sam uživao u filmskoj adaptaciji Petje Uvalijeva koji se na platnu pojavljuje pod imenom Pjer Ruv. Glavnu ulogu igra Piter Selers. Producent je, zvanično, brat Anatola de Grinvalda. U stvari, Petja je i producent i režiser i pisac scenarija.
MOLIO sam ga, opet, da ispita mogućnosti o prenošenju na platno Crnjanskove drame "Konak". Još 1954. o tome smo govorili, ali mi se čini da Crnjanski nije bio dovoljno okretan. Maler ga je pratio i sa njegovom verzijom "Lole Montez". Ideja je bila odlična, ali ne znamo kako je došlo do toga da ju je iskoristio režiser Maks Ofils, a Crnjanski ostao po strani.
Tačno u devet časova u nedelju, 31. decembra 1961, neko zakuca na vrata: Čeda Petrović došao da nam pravi društvo. Pre rata bio je carinik, ali nikad farisej. Upoznali smo se u Pomoravlju i potom sarađivali u četničkoj organizaciji, u emigraciji. On mnogo zna o našim političarima u Londonu, i to nije laskavo.
Čeda nas prati do terminala gde smo ostavili kofere za avion u pet časova. Popijemo čaj sa Čedom, porazgovaramo još malo, a onda nas on isprati, po vejavici, do Gloster rouda. Usput, nigde taksija. Uđosmo u podzemnu stanicu.
Na izlazu iz stanice "Bejsvoter", sneg već pokrio krovove kuća i dobar deo ulice, kao kod nas, u zemlji, u januaru. Dan se zgrušao, sve su svetiljke upaljene na ulici i po kućama. Pođosmo s mukom po snegu. Preko puta kuće Crnjanskog vidim da je otvorena vinarska radnja. (Drugo englesko čudo: vinarske radnje su otvorene i nedeljom, po podne, a sve druge zatvaraju se u subotu u podne.) Tamo kupim jedno belo i jedno crno francusko vino.
Gospođa Crnjanski spremila fini ručak: kao uvod italijanske taljatele, zatim punjene paprike, sir, kolače. Sve vreme ručka Crnjanski je opet sedeo na ručki od fotelje. Ne pristaje da se menjamo. Nelagodno mi je jer ga cenim, poštujem i stariji je od mene, ali on ne popušta.

Lament povratka

Piše: Dragan R. Aćimović

PRI kraju ručka, upita me Crnjanski:
- Nećete se ljutiti ako vas nešto upitam?
- Kako bih?
- Tako, ljudski... Ja rasprodajem neke moje stvari. Šta bi vas od toga interesovalo: bibelots, halbes, ikone?
- Ikone da. Ostalo ne.
On iznese dve ikone od kojih je jedna sasvim pocrnela, izjedena od crva, malo se šta na njoj raspoznaje. Druga predstavlja Isusa okruženog dvema figurama: s leve strane jedna ženska, a s druge jedna muška. Kompozicija je izvanredna, izdaleka ostavlja utisak orla s jakim, velikim krilima. Potamnela je, ali joj blista zlatno pozađe.
- Ovo je ikona s Krfa, iz šesnaestog veka. O njoj se veoma laskavo izrazio dr Vlada Petković. Čuvam je već trideset godina.
Pogodimo se ovako: Ja ću sliku poneti sa sobom i proceniti je u Parizu. Sada ostavljam deset funti, u slučaju da sam kupac. Ako je prodam, ostatak ću mu poslati. Crnjanski bi bio zadovoljan ako bi dobio nešto oko 40 funti.
- Ovde kažu da ne vredi više od pet funti, nemaju interes za vizantijske ikone.
Meni ikona stvarno ne treba, jer nisam kolekcionar. Da je ikona svetog Nikole uzeo bih je radi održanja tradicije: Sv. Nikola je moja krsna slava.
Pošto smo se dogovorili oko ikone, Crnjanski tad izvadi iz hrpe dokumenata jedan koverat i pruži mi ga:
- Ovo pročitajte u avionu.
Gospođa Vida ustade sa stolice, oči joj se sjaje:
- Pročitaj nam sad, ovde... hajde...
Crnjanski ostade uporan:
- Ne... to pročitajte u avionu. Sad ćemo napraviti ovaj aranžman: ako vam se sviđa poema koja se zove "Lament nad Beogradom", štampajte je najviše u 50 primeraka... Ako hoćete da platim, recite mi šta košta... Ako ne, podelićemo izdanje na dva dela, pa svaki neka čini što hoće sa svojim delom.
JOŠ nisam otvorio svežanj, a zagolican onim oduševljenjem gospođe Crnjanski, htedoh mu zatražiti da pročita pesmu no predomislih se: on mora da ima neki razlog kad neće da je glasno čita. ( - A tako lepo čita - reče gospođa Crnjanski.) Ja odgovorim:
- I bez pročitavanja usvajam predlog. Izdaću što lepše znam i umem, i poslaću vam polovinu izdanja. Tako vas to neće koštati ništa.
- Samo hoću da pošaljem nekima u Beograd - reče Crnjanski - i to u određenom momentu. A dotle da niko ništa ne zna... Kroz prozor sumrak, iako smo samo u tri sata po podne. Ispijamo poslednje čaše. Spremamo se. Uzbuđeni smo. Gospođa Crnjanski plače. Ja joj s dubokim poštovanjem ljubim ruku. Onda se ona ljubi sa Roksandom. Ja se pozdravljam sa Crnjanskim srdačnim stiskom ruke. Onda se on pozdravlja sa Roksandom, potapše je po ramenu i potom zagrli: - E, da sam samo jedno dvadeset godina mlađi, ne bi to ispalo samo ovako...
Suze i smeh.
Pokupimo se, Roksanda i ja, navikli već na odlaske od dobrih prijatelja, znamo da je našem evropskom putovanju skoro kraj i valja natrag u Afriku. Ko zna kad ćemo opet videti gospodina i gospođu Crnjanski.

Tek na brodu, između Dovera i Kalea, u toploj kabini, uzeh da čitam "Lament". Odmah osetih dva različita tona u poemi, a ona mi se ukaza, razgranata i sva hrleći uvis, kao gotska katedrala.
Tada razumeh smisao nekih razgovora sa Crnjanskim u Londonu. On se vraća u otadžbinu. Emigracija ga nije razumela, niti podržala, dok je izdržavala niz osoba koje će nestati u istoriji. Emigracija nije zaslužila da Crnjanski s njom bude. Šta ono reče Dante o egzilu? I čime završava?
"Načini stranku za sebe samog."

AUTOR
DRAGAN R. Aćimović (Jagodina 1914 - Johanesburg 1986), novinar, pesnik, prevodilac, putopisac i izdavač, ostavio je iza sebe desetak plaketa poezije, te nekoliko svezaka esejističke i pripovedne proze: "Za sedmu umetnost", Biblioteka "Novi film", Beograd, 1938.
V. Raščanin (pseudonim), "Lirika najmlađih", književna rasprava, Beograd, "Novi horizonti", 1939... "Sa Crnjanskim u Lonodonu 1961", Minhen 1979.