Двадесет година стваралачке радости

Аутор: Југослав Кипријановић, Број 1043, Рубрика Јубилеј Поводом 20 година рада уметничко-занатске радионице „Традиција Ж.Р.“ , разговарали смо са оснивачем и дугогодишњим сарадником нашег часописа, госпођом Живком Ракетић. Редакција „Православља“ честита јубилеј!



- Прича о „Традицији“ је сасвим необично почела, тј. није ни била планирана као што се обично предузећа оснивају са неком идејом да се направи успешан и исплатив посао. Како каже Живка, живећи црквено и бавећи се својом професијом, све више свештеника и монаха сазнавало је да се она бави шивењем. Тако су почели да јој доносе да им по нешто сашије, а она је прихватала изазов. Једанпут, отац Јероним је донео подрасник из Грчке, а она је по моделу израдила шаблон да би и другима могла да сашије сличне. „Тада нисам ни размишљала да ћу се тиме бавити“, казује Живка.

Десет година је Живка самостално и без ичијег сатрудништва шила мантије и остала одјејанија у свом стану, јер како вели, будући перфекциониста, није знала како да од неког другог тражи да уради нешто што није прошло кроз њене руке. Међутим, након 10 година, због повећаног обима посла, решила је да још неког укључи у посао као сарадника. Тада је и донела одлуку да званично отвори радњу. Кад је требало да је именује, а у разговору са пријатељима који су јој у томе помагали,схватила је да има традицију у томе што ради и да је то што ради део наше српске православне традиције. Тако је настало име радње „ Традиција“.

Данас, обележавајући јубиларну 20. годину рада, у „Традицији“ се врши широк асортиман услуга: шије се све што је потребно за свештенство и монаштво, од мантија, прслука, подрасника, пана, апостолника, преко богослужбених одежди по разним кројевима, до свега што се шије, а што се користи у цркви: покривки за часну трпезу, за налоње, барјаке, кивоте, за целивајуће иконе...

У Радионици сестра Живке у Новом Саду данас своје ухљебије налази 20 запослених, а поред радионице у Новом Саду, у Београду постоји и продајно-изложбени салон на Обилићевом венцу у центру града. Пре десетак година, отац Радован Биговић јој је великодушно понудио простор у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земуну, који су због нарастајућег посла напустили и узели простор на Обилићевом венцу.

„Заокружена је једна мини производња од идеје до финалног производа“, скромно али и поносно каже, а доласком дипломиране младе дизајнерке у тим и набавком нове машину за вез, убрзао се процес производње.

Данас није лако одржати посао. Иако је осетна криза ипак се опстаје, јер, како каже сестра Живка, „ док је света и века служиће се Литургија, па ће бити и одежди“. А одежде из „Традиције“ засигурно доприносе благољепију богослужења.

Живка се бави шивењем из љубави. Иза сваког Живкиног рада, стоји велика жртва и велика љубав. Како каже, после 20 година дошло се до неке зрелости у раду, са сопственим стваралачким печатом, једноставно „то сам ја“, каже Живка.“Испред и иза сваког мог рада стоји велика љубав и увек ће да буде љубав. То је суштинска ствар у мом стварању. Волим да урадим да буде лепо и увек са љубављу! А то је процес који траје. Кад пронађем шта сам тражила, кажем „е сад је то - то!“ Волела бих да не радим за новац, него да се кроз трагање и стварање оствари, али данас кад од мог труда и искуства живи двадесетак породица, мора се радити по законима тржишта. Док је Живка жива, бавићу се овим послом!“

Радионица „Традиција“ упустила се и у нови креативни програм: израду кошуља и панталона са етно мотивима. Производе се српске мушке и женске кошуље, аплицирају мотиви са народних ношњи на женским кошуљама. „Уникатно је“, каже Живка, „може да се носи и на свечаној хаљини, али и на панталонама, а и даље је у традиционалном духу“. Да је реч о изузетним креацијама говори и то да су Слободан Тркуља и његови сарадници из „Балканополиса“ носили Живкине моделе из новог програма на недавном наступу у Сингапуру. У току је и сарадња са Етнографском музејем у Београду...

За оне који шију код Живке она каже: „Имам дивне пријатеље, нећу да их спомињем као муштерије! Знате, данас где год да пођем, имам где да будем! Бавећи се овим послом стекла сам рођаке и пријатеље: имам рођаке у Требињу, у Чачку у Подгорици. Где год да мрднем имам неког ко и у моју кућу долази. Није све само посао, иако јесте преко посла. Десе се и ружне ствари, али то је живот. Оно што је важно је да се лепо осећам због стечених пријатељстава.“

За крај Живка каже: „Печат свега је радост стварања, а камен темељац је љубав. Увод је љубав, разрада је љубав и закључак је љубав!“ Нека тако и остане! На многаја љета!
Извор: Православље

I mantije sve svetlije

Mirjana RADETIĆ

Ima li mesta čuđenju novotarijama u oblačenju srpskog sveštenstva? Vladike SPC i sveštenstvo sve češće se opredeljuju za sive, plave, čak i bele mantije, a mesta za kritiku nema: ne postoji kanon koji kaže da mantija mora da bude crna. Gleda se i na "modne detalje" i kvalitet materijala, ali, u Crkvi demantuju priče o kupovanju "firmiranih" mantija



IZLAZE li crne mantije iz mode?

Svako ko je na slavi manastira svetog arhangela Gavrila u Zemunu video ovih dana vladiku Irineja (Dobrijevića), morao je sebi da postavi pitanje ove vrste. Novopromovisani episkop SPC, koji će na jesen biti ustoličen u tron Eparhije australijsko-novozelandske, imao je na zemunskoj slavi mantiju - belu kao sneg.

Svojevrsni šareniš u odevanju počeo je da se širi i Srpskom crkvom, u kojoj je crna mantija donedavno bila "zakon" i najprepoznatljiviji simbol duhovnog pozvanja sveštenstva. Sad dekan Bogoslovskog fakulteta dr Vladan Perišić Beogradom šeta u sivoj mantiji, vladika kanadski Georgije najradije nosi plavu, a obojene mantije oblače i vladika Grigorije, mitropolit Nikolaj (Mrđa), jegarski episkop Porfirije, Lukijan budimski i Lukijan osječko-poljski...

Pa i same svešteničke kape (takozvane kamilavke) prilično se razlikuju, ne upućujući samo na ukus onog ko ih bira, već (neretko) i njegovu orijentaciju: neko stavlja grčku s naglašenim obodom, neko tipičnu rusku, ali većina i dalje nosi našu srpsku - ravnu.

LEŽERNI KROJ

MOŽE li svako u Crkvi da bira boju odeće sam ili novotarije, ipak, odudaraju od nekakvih crkvenih propisa? Oni koji misle da i sveštenstvo počinje da "tera modu", i čini prekršaj neke vrste, prilično će se iznenaditi: ni u jednom kanonu nije napisano da mantija mora da bude crna. Ona može da bude u boji koju sveštenik odabere, pa kad bi, hipotetički, uzreo i materijal sa cvetićima - to ne bi bilo protiv propisa, jer propis ne postoji. Kod nas se u Crkvi, od davnina, odomaćila crna boja za koju se smatra da je uvezena sa zapada, a koja ni vernicima ni sveštenstvu nije naročito draga: ljude asocira na žalost, na smrt.

- Čak nije ni u duhu pravoslavlja, jer pravoslavlje je vera radosti, nade i optimizma - kaže profesor Goran Janićijević, sa Akademije SPC za umetnost i konzervaciju. - Nekad se, pripadnost kliru označavala abrijanjem temena (takozvano "gumence" koje i danas postoji kod pojedinih katoličkih redova), da bi vremenom u upotrebu ušla mantija kao sveštenička radna odeća - bogoslužbena je nešto drugo. Monasi su u prošlosti nosili svetlije tonove, a sveštenstvo čak i crvene, što može da se vidi na ikonama svetog Nikole koji preko crvene mantije ima beli omofor.

Upravo zato što je crveno boja vaskrsenja, srpski patrijarsi su kroz istoriju nosili u svečanim prilikama čak i crvene matije. Čuvaju se slike patrijarha Gavrila (Dožića) i patrijarha Germana u crvenim mantijama. Patrijarh Pavle, kažu, takođe ima crvenu, ali nikada u njoj nije viđen. U nošenju mantija različitih boja, po oceni samog sveštenstva, mi čak kaskamo za drugim crkvama, gde su se davno odomaćile i vedrije boje i ležerniji krojevi. To je posebno slučaj u Grčkoj i Ruskoj crkvi.

GRČKE PREKLAPAČE

AKO za radnu odeću, kao što se vidi, naše sveštenstvo sve manje ljubi crnu boju, zanimljivo je da baš ne voli ni domaće krojeve, pa najčešće bira uvozne. U našoj Crkvi na ceni su posebno grčke i ruske mantije (tzv. preklapače), dok se one "srpske", s dugmićima, sve manje naručuju iz praktičnih razloga (navlače se preko glave). Grčke su najtraženije, jer uz preklop, sa strane imaju šliceve. Naše su mantije manje praktične i u poređenju s Katoličkom crkvom, gde sveštenstvo nosi sveštenu košulju "kolar" i odogzo, normalno, sako. Tako je mimo bogosluženja obučen i beogradski nadbiskup Hočevar.

Ovaj "problem" uopšte nemaju protestanti, koji nemaju sveštenike već propovednike, i oni uopšte ne nose mantije. Stalno su u civilu.

U Crkvi, inače, demantuju priče po kojima pojedine vladike i dobrostojeći sveštenici kupuju po svetu "firmirane" mantije. Tačno je, kažu, da ima boljih i gorih radionica za šivenje, tačno je da ima boljih i gorih materijala, ali se ne radi ni o kakvim "markama". Sveštenik mora da vodi računa o izgledu, jer on je i javna ličnost, pa ako u Grčkoj kupi mantiju koja se ne gužva - ne treba mu zameriti.

Ako za radnu odeću sveštenstva pravila nema, za bogoslužbenu i te kako postoje. Tako se za Vaskrs (i nedeljom) nose bele i odežde otvorenih boja, plave se nose na Bogorodičine praznike, a crvene na mučeničke (Svetog Georgija, Sv. Dimitrija i sl.). Zelene se po mogućstvu nose na Duhove - simbolišu travu i pletenje venaca.

Sam čovek sa belom mantijom, inače, vladika Irinej (Dobrijević), Amerikanac po rođenju i duhovno čedo čuvenog Aleksandra Šmemana koji je nedeljom uvek nosio belu mantiju, priča da mu je američki mitropolit Dimitrije jednom rekao: "Kad obučem svetliju mantiju, osećam se lakše". Tu je verovatno ključ otkud toliko novih boja u našoj Crkvi u zemlji i rasejanju, sa simpatijom vernika, naravno.

PODNEBLJE
ŽIVKA Raketić, vlasnica radionice za izradu crkvenih odeždi u Novom Sadu, kaže da najveći broj naručilaca mantija još uvek bira crnu, smatrajući je zvaničnom crkvenom bojom, ali se naručuju i druge boje. Na kroj i boju, po njenom mišljenju, bitno utiče podneblje u kojem svešteno lice živi. Nije reč, dakle, ni o kakvoj novoj modi u Srpskoj crkvi, samo se ranije na mantije nije obraćala pažnja.

DUGMIĆI
NAJVEĆI raspon boja, što se mantija tiče, postoji danas u Rusiji, gde se oblače i crvene, i bež, i zelene, i teget, i bordo mantije, ali ne ide svaka u svakoj prilici. U principu, u svakoj crkvi, leti se nose lanene, a zimi mantije od toplijih materijala. Srpska mantija, inače (koju sveštenstvo izbegava) ima 12 dugmića i kopča se do pojasa, dok ruska ima dva dugmeta uz vrat i dva sa strane - šira je i jednostavnija za oblačenje.
Sastavni deo garderobe našeg sveštenstva je tzv. džube - kratka mantija koja se oblači na terenu, po blatu, u ratnim i sličnim prilikama.

Izvor: Novosti

Izvor:fb-tradicija

Интервју са Живком Ракетић: Сваки рад је стваралаштво Богом надахнуто
10 јун 2012    Живка Ракетић





„А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа.“
Из житија Св.Василија Великог

Данашњи човек је обично забављен крупним светским темама, или, са друге стране, преокупиран својим животом, проводећи га у борби да преживи у овим тешким временима. Обичне приче малих људи нису занимљиве медијима, а често не спадају ни у сферу интерeсовања већине обичног света. Но, најчешће се баш у њима налази спасоносна поука, која својим примером нуди модел како у овом турбулентном свету треба живети и стварита. Једну такву поуку свакако даје наша данашња саговорница Живка Ракетић.
Живка је власница СЗР. „Традиција“ која се бави шивењем православних одежди. Прича о „Традицији“ је сасвим необично почела, тј. није ни била планирана као што се обично предузећа оснивају са неком идејом да се направи успешан и исплатив посао. Како каже Живка, живећи црквено и бавећи се својом професијом, све више свештеника и монаха сазнавало је да се она бави шивењем. Тако су почели да јој доносе да им по нешто сашије, а она је прихватала изазов.

Десет година је Живка самостално и без ичијег сатрудништва шила мантије и остала одјејанија у свом стану, јер како вели, будући перфекциониста, није знала како да од неког другог тражи да уради нешто што није прошло кроз њене руке. Међутим, након 10 година, због повећаног обима посла, решила је да још неког укључи у посао као сарадника. Тада је и донела одлуку да званично отвори радњу. Кад је требало да је именује, а у разговору са пријатељима који су јој у томе помагали, схватила је да има традицију у томе што ради и да је то што ради део наше српске православне традиције. Тако је настало име радње „Традиција“.
Г. Живка се радо одазвала нашем часопису да одговори на питања о специфичности свог заната, о мотивима који су је инспирисали, како за рад тако и за црквени живот, о немогућности раздвајања заната и живота у цркви, али и многа друга питања из њеног, свакако ретко занимљивог радног искуства.
За почетак да Вас питамо ко су ваше муштерије?
Пошто смо специjализовани за израду целокупног текстилног програма за Богослужбени живот цркве, самим тим су нам муштерије сви, почевши од епископа до чтеца.

Колико има радионица овог типа у Србији?
Јединствени смо по програму који радимо. Постоје радионице које шију одежде, неки шију мантије, неки опет увозе готову робу па продају као своју...А у нашем салону се раде сви типови и мантија и буквално свих осталих ствари и за мушко и за женско монаштво и свештенство. А када се каже Традиција мање више сви знају шта то значи - лепеза производа и квалитет.
Има ли интересовања младих да крену у овом смеру?
Нисам сигурна да су млади заинтересовани, јер када виде да је потребна заиста велика љубав, труд, искуство и иницијатива брзо одустају. А моје лично мишљење je да je пре свега потребно да човек живи црквено, да све то носи негде дубоко у себи, да би ствaрајући све то у исто време имао радост и испуњене.
Ко вам је био највећа подршка када сте почињали?
Највећа ми је подршка моја породица, супруг и син, који су такође укључени у процес производње. Мада, искрено говорећи (без лажне скромности), ако могу тако рећи, моја највећа подршка и иницијатива су негде дубоко у мени, енергија која ме покреће и инспирише.
Да ли шијете мантије по наруџби?
Главна оријентација салона је шивење по наруџбини и личним мерама.

Да ли се код вас може поручити обична одећа са етно мотивима?
Сви мотиви настали у нашем салону су апсолутно оригинални и непоновљиви, јер су и идејно и дизајнерски, а и програмерски настали у нашем салону. Дуг је процес од идеје до готовог производа. Уз стварање дизајна црквених мотива спонтано су се наметнули и етно мотиви, који ту заправо некако прирoдно и спадају. Урађен је изврстан дизајн етно мотива за сценске наступе за познате личности из света музике, нпр. Слободан Тркуља...

Од чега понајвише зависи цена одежди?
Све цене зависе пре свега за који мотив се наручилац определи па онда који материјал - и још доста фактора које утврђујемо приликом прављења наруџбине
Каква је ситуација данас у Цркви по питању квалитета одежди?
Што се тиче самог квалитета одежде мислим да је шаренолико.... Онај ко се бави израдом свих црквених ствари између осталог и одежди требао би имати и стила и укуса, а нарочито знања да би могао урадити заиста квалитетну одежду.
Одежда је као и икона, као и живопис, као и појање, важан део црквеног живота. Све је у функцији благољепија. Ако кажемо да је црква тј. литургија предукус царства небескога биће нам јасно зашто и одежда треба да буде лепа. Како све у цркви има своје значење тако га и боје одежди имају. Например ако је празник мученика служи се у црвеним одеждама, ако је пребодобни у зеленим, Духовски празник такође у зеленим, и тако даље... Ако се служи ЦАРУ онда треба и да се служи у царској одежди.
А каква је ситуација по питању схватања црквене иконографије и естетике у богослужењу?
Нажалост видим да је многима израда одежди само посао, тј. један од начина да зараде новац, а не инспирација и мотив да себе обогате дивним осећајем уметничког стварања,јер то заиста и јесте. Чак и више од уметности, јер се одежда освештава и постаје део литургије. Одувек се посебна пажња поклањала свим сегментима црквене уметности, па између осталог и одеждама.

Кoји су материјали од којих се израђују квалитетне одежде?
Материјали од којих се израђују одежде су: свила, лан, вуна , брокат, полyестер.


Ваш атеље носи назив традиција, шта за вас значи традиција?
Традиција сви знамо шта је. За мене је традиција нешто што одолева времeну, а вредност му се не умањује, опстаје и расте.
Колико су могуће иновације у модном смислу у вашем послу и колико је ваш посао сличан иконописању а у чему је разлика?
Правила постоје која се не мењају. Али зато постоји могућност за уметнички израз. Свакако да постоји сличност са иконописом, само је питање шта ко види... Префињеност и елеганција израза треба свуда да буде присутна.
Разлике између иконе и одежде готово да и нема, ако се посматра у духу благољепија. Јер икона носи једну поруку а одежда другу, али суштински су повезане.
Да ли то значи да православно свештенство и монаштво почиње да прати модне трендове?
Не бих рекла да су модни трендови. Жеља и потреба да се принесе оно што је најбоље и најсветије подразумева тежњу да унутрашњу лепоту прати и спљашња лепота. А оно што никако не бисмо смели заборавити је да све то није само естетика већ пре свега тесна веза духовног и телесног, земаљског и небеског.
Да ли планирате да идете мало даље и да организујете модну ревију одежди?
Замисао да се представи наш дизајн одежди и индитија (Пресвлака за Часну Трпезу)...осим у црквеном миљеу, и широј јавности постоји већ одавно.Чак је и цела поставка осмишљена, али до реализације ће сигурно проћи још времена, јер да би се нешто урадило на нивоу, који одежди и припада, требају и финансијска средства да то све испрате.
Колико је итересовање за народне ношње, да ли вам се чини као да се полако враћа на мала врата српска народна ношња?
Што се тиче народне ношње мислим да млади за њу немају интересовања, јер нису национално опредељени, па им онда народна ношња и није занимљива, чак ни као експонат да имају. Можда је грубо ово што кажем, али мишљења сам да нисам погрешила.

 
Да ли сте присутни на тржиштима ван Србије и како странци гледају на то што радите ?
Наравно присутни смо и на страном тржишту. За сада у мањим количинама, али се надамо да ћемо добром и пре свега квалитетном сарадњом пронаћи своје место. Излагачи смо на црквеном сајму "ОРТОДОКСИЈА" који се одржава у Атини и Солуну, и морам рећи са радошћу, да сам била пријатно изненађена колико је било интересовања за све што смо излагали. Посебно је било велико интересовање за одежде, јер је разлика дизајна била велика. У основи нашег дизајна је ОРНАМЕНТ и то је нарочито привукло пажњу. Још једна потврда више да квалитет и оригиналност дизајна не могу проћи незапажено.
Одакле толика љубав према овом послу, посебно интересовање за шивење свештених одежди?
Љубав је постојала одувек. А свештене одежде су хвала Богу ту љубав заокружиле и употпуниле.
Живите црквено , да ли вас ваш живот у цркви инспирише за ваш посао, како и на који начин?
Дубоко верујем да је све по Божијем промишљању. У датом тренутку склопиле су се коцкице... Љубав за црквену уметност (кроз текстил) је откривена сада већ давне 1972.г., она траје још увек, и надам се неће се прекинути ни у вечности.
Већ сам рекла да је црквени живот темељ свега, па и стваралаштва. Све је тесно повезано, а понекад се и сама изненадим. Када човек једном почне да ослушкује тада му се све само открива. Црква је за мене рудник блага. Јер стојећи у цркви, посебно на литургији само се деси клик и ево идеје, или решења. Чак сам помишљала “па зар нисам дошла Богу да се молим а не да размишљам о послу.?!” Али идеја је долазила мимо мене.
Благодарим Господу за све и радујем се.
Разговарао: Жељко Ињац
Извор

Народне ношње
Јасна Бјеладиновић-Јергић

Међу творевинама традиционалне културе српског народа - по улози у свакодневном животу и значењу етничког идентитета, као и по ликовним и естетским вредностима - једно од најзначајнијих места припада народним ношњама. Познате су махом на основу сачуваних одевних целина из 19. и првих десетина 20. века, које се одликују великом разноврсношћу облика и украса. Та разноврсност и богатство заступљени су и у женским и у мушким ношњама. Сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју разноврсне народне ношње, као самосвојне творевине, с многоструким значењима у животу народа, биле су изложене и многим утицајима. Стога су у њима, осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани и други одевни елементи из протеклих времена.

У великој разноврсности одевних облика, осим посебних облика ношњи од једне до друге сеоске средине, уочавају се и изразите разлике у одевању између градског и сеоског становништва. Грађанска одећа на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним, а доцније, као у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајима. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде. Сеоске ношње, напротив, све до почетка 20. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их жене, с тим што су понеке делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено.

Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње, који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.

Ношње динарског планинског подручја захватају пределе Српске крајине - Кордун, Лику и северну Далмацију, затим велики део Босне и Херцеговине, континенталне пределе Црне Горе и југозападне крајеве Србије. Утом пространом планинском подручју сточарство, односно овчарство, било је основна грана привређивања, коме је био прилагођен читав начин живљења. Народне ношње биле су претежно израђене од вуне. После ткања вунена домаћа тканина ношена је у специјалне ступе, "ваљавице", којих је некада било много на мањим рекама. Та дорађена тканина, тј. сукно, у неким крајевима била је природно беле и смеђе боје, а у другим пределима бојена је у црну, тамномодру, или црвену боју. Поред многих делова одеће од домаћих вунених тканина и сукна, у чијој се строгој форми назиру трагови старобалканске али и турско-оријенталне одевне културе, основу и женске и мушке одеће чинила је конопљана или ланена кошуља у облику тунике с рукавима, обилно украшена вуненим везом.

У женској одећи су преко дугачке кошуље неизоставни делови били ткани вунени појас и прегача, складно компонованих мотива и боја. Од сукнених хаљетака најраширенији је био "зубун", "садак" или "корет" - врста дугачког прслука, као и хаљина с рукавима, украшени везом и апликацијама чохе у боји. Главу девојке красила је црвена капа, преко које су удате жене полагале мараму пресложену на разне начине. У мушкој ношњи карактеристичне су узане чакшире, а у неким регијама пространи "пеленгири" са ширим ногавицама, веома стари делови ношње. Уз њих су ношени прслуци са равним и преклопљеним полама (гуњић, зубун, јечерма, џемадан) и краћи капути с рукавима (гуњ, гуња, копоран, аљина). Обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави плитка црвена капа, око које је у многим крајевима зими омотаван вунени шал.

Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Изнијансираној складности умногоме је доприносила префињена обојеност грађе за тканине и украсе постигнута традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици полихромног обилног веза и у апликацијама чохе и других украса, који прекривају готово све видљиве површине хаљетака, једнако и у ткању, преовлађују геометријски и геометризовани вегетабилни мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит, који је још више појачава њену тешку и монументалну целокупну форму. Један од најистакнутијих облика биле су мушке "токе" за груди, састављене из више сребрних плоча или пуцади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.

Ношње приморског јадранског подручја у односу на велику распрострањеност динарских ношњи заузимају знатно мањи простор. Уско приобално подручје Црногорског приморја и Бококоторског залива развијало се у медитеранским привредним и културним условима, одржавајући сталне везе с планинским залеђем. Стога се у ношњама, поред медитеранских трагова и примеса грађанске европске одеће, сусрећу и елементи динарских ношњи планинског залеђа.

За израду одеће коришћена су домаћа платна од лана, конопље и памука, као и вунене тканине попут сукна и раше. Осим домаћих материјала, употребљавале су се, нарочито за свечану одећу, и тканине фабричке израде, као што су чоха, велур, брокат, свила. Поред скупоцених тканина, у време развијеног поморства, особито током 18. и 19. века, поморци су члановима својих породица доносили разне драгоцености и модне детаље - сунцобране, лепезе и др. Осим веза у боји и гајтанских нашивака, чести су били бели без и чипка суптилне израде. Златни и сребрни накит, производ чувених златарских радионица, употпуњавао је фину једноставност приморских ношњи, у чијем је визуелном изразу основних одевних предмета колорит био остварен у две-три основне боје, понекад и у вишебојној комбинацији.

У женској одећи карактеристична је горња хаљина у виду дугачке сукње, сложене у наборе, за коју је пришиван прслучић. Поједине варијанте разликовале су се у врсти и боји тканине, а аналогно томе и у називу. Преко кошуље са чипканим умецима и сукње - "сарже", "раше", "камижота", опасиван је вунени или свилени појас, а с предње стране додавана је прегача. Од горњих хаљетака ношени су прслуци и капутићи. Глава је повезивана марамом, а понегде се носила и плитка капа. И у мушкој одећи капа је плићег обода, од чохе је, споља пресвучена свилом. Остали делови ношње су кошуља с украсним умецима, широке набране гаће, појас, прслук "јечерма" и капут дугачких рукава. Значајан украс чине апликације гајтана, а око појаса кожни "ћемер" с преградама, у који су затицане по две кубуре или леденице, израђене у домаћим пушкарским радионицама. У приморским оазама динарског руха запажа се прилагођавање одевних одлика планинског залеђа питомини приморског поднебља.

Ношње централнобалканског подручја, осим у јужним и средишњим деловима Србије, с комуникацијским језгром Моравске долине, распростиру се и у косовско-метохијској области и у пределима Рашке. На овом широком простору смењују се низијски и брдовити предели, а ношње представљају спој земљорадничких и сточарских елемената, с очуваним траговима грчке, старобалканске византијске, српске средњовековне и турско-оријенталне одевне културе.

У мноштву варијаната основног одевног типа, с нарочитом разноврсношћу у женском оделу, код мушкараца су били карактеристични сукнени бели а затим и смеђи хаљеци. Специфичан украс биле су апликације од црног или од тамно-модрог вуненог гајтана. У женским ношњама, с бројним особинама издужене визуелне форме, запажа се изузетно богатство облика, тканина, веза, апликација разних украса, као и употреба црвене боје у комбинацији с другим бојама, као и златним и сребрним нитима, доприносила је великој живописности овог текстила. Основни део одеће била је кошуља, право кројена, с веома богатим везом на рукавима, грудима и уз доњу ивицу. Вез је рађен вуненим, памучним и срменим концем на кудељној, ланеној или памучној основи. Други карактеристичан део одеће била је вунена или памучна сукња отворена целом дужином, која се од једног до другог краја разликовала по дужини, украсу, колориту и називу. Елегантне косовске једнобојне "бојче" са суптилним везом, као и фина разнобојност "фута", "бокча" и "запрега" из других крајева, с пругастим и ситно геометријским шарама добијеним ткањем, веома су складно пристајале уз белину извезених дугачких платнених кошуља. И сви други делови, а нарочито "зубун" дугачак сукнени прслук с извезеним цветовима, по ликовној изражајности представљају изузетне домете народног рукотворења. Овим особинама треба додати и нарочиту опрему главе код жена, с додавањем уметака у косу и покривањем орнаментима и понеким кројним особинама, и у разноврсном накиту - наушницама, укошњацима, почелицама, нагрудњацима, прстењу, уочавају се одблесци српског средњовековног костима и накита.

Ношње панонског подручја распростиру се у централним деловима Србије, у Војводини, Барањи, Славонији и босанској Посавини, у чијој је популацији знатан удео српског становништва. У јужном граничном појасу ношње се прожимају са централнобалканским и динарским одевним садржајима, а у осталом оквиру изложене су средњоевропским утицајима и стиловима, посебно бароку, и од краја 19. века грађанској моди западног и средњоевропског појаса. Посебно су значајни старословенски елементи, који су се на југословенском простору најбоље овде очували.

На панонском, претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништву, што се одражавало на све области живота и што је у одевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Чести су вегетабилни мотиви, златовез, а боје су већином светле.

У женским ношњама заступљена је платнена дугачка набрана једноделна кошуља, на којој је украс изведен у ткању или везењем у једној или више боја. На сличан начин украшена је и дводелна кошуља, с тим што се доњи део носи у више слојева. Осим платнених, биле су уобичајене и вунене сукње, с крупним и ситним наборима. Преко платнене одеће опасивани су појас и прегача, а у неким крајевима ношене су две - предња и задња прегача. Осим обилне примене флоралних мотива, а у ткању и геометријских орнамената, специфична су била оглавља - пешкири с подлошком, мараме пресложене у капе, а код невеста и млађих жена цветне круне и златовезне капе. Мушку платнену одећу сачињавају "рубине" (кошуља и гаће) с панонским начином облачења (кошуља се, наиме, обавезно носила преко гаћа). Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито и на мушким. Међу разним биљним орнаментима, посебно се истицао, као симбол плодности, мотив житног класја изведен у златовезу.

Зими је женска и мушка платнена одећа допуњавана сукненим и крзненим хаљецима. На сукну беле, мрке и смеђе боје мотиви су обликовани пришивањем изрезаних комадића сукна и чохе у боји, а на кожним предметима - апликацијама коже на кожу. Нашивени украси у комбинацији с везом живих боја доприносили су веома живописном изгледу прслука, гуњева, кабаница и кожуха.

И поред свих разноврсности одевних садржаја у планинским, приморским, благо заталасаним и низијским природним срединама, са специфичним условима народног живота и културе, у целини посматрано, све те ношње одликују се јединством општег израза и изгледа. То јединство, засновано на вековном народном искуству, традицији, потребама и умећу, исказује се у визуелној хармонији основних конструктивних елемената, који чине складну целину и условљавају распоред орнаменталних композиција. По ликовним својствима и несумњиво великим естетским вредностима, народне ношње у Срба из 19. и првих деценија 20. века досежу сами врх традиционалних уметничких остварења колективног народног духа, не само своје средине него и много шире.

Од краја 19. века, откада традиционалан начин одевања уступа место градском, европском оделу, народне ношње постале су културноисторијска баштињена вредност, с тим што су се у дневној употреби задржале само изузетно, у понеким затвореним срединама или у одређеним свечаним приликама.

http://www.rastko.rs/isk/isk_12_c.html

---

Нема шубаре и нема ''бриџ'' панталона.

одличан текст

Џубе, или свештенички капутић , мада није лоше ни овако ...

Đakonska odežda