Ћирилица vs. Latinica :: Srpski Nacionalisticki forum

Напомена: Овај поучан текст преузет је са нашег пријатељског сајта http://www.freewebs.com/riznica/

Бојан Вељовић

ЗАТИРАЊЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА И ИСТОРИЈЕ

Непријатељи србског народа већ вековима покушавају да нас униште. У тој жељи они посежу за свим могућим средствима. Једна од њихових основних намера јесте да униште србски језик. На томе се ради већ вековима, и то физичком силама - највише под Турцима и Бугарима и медијима што се и дан данас ради.

Што се тиче Турака, они су владали нашом земљом пет векова, као што сви знамо, и само зато што су Срби тада имали веру у Бога, у своје Свете Претке и веру у слободу, опстали смо. Да нисмо веровали, нас данас не би било. Турци су ипак успели да оставе трагове своје владавине, а то су речи њиховог језика које ми и данас користимо.

Један од најстрашнијих физичких покушаја да се уништи србски народ и језик био је под окупацијом Бугара у Првом светском рату. Тадашња окупирана земља, Краљевина Србија, била је подељена између Аустроугарске и Бугарске.Лева обала велике мораве припала је Аустроугарској а десна Бугарима, као и градови Призрен, Приштина и Прокупље. Бугари су тада тврдили да је област Јужне Мораве и источне Србије етнички чист бугарски крај. У жељи да оправдају такве тврдње они су почели да врше огроман притисак. Један од најгорих је био покушај да се изврши бугаризација Срба, то јест да се некако убеди србски народ да они нису Срби већ Бугари, што је било немогуће. У тој жељи они су вршили разне злочине, почели су да убијају и прогањају сбрско свештенство, уништавали су србске светиње, спаљивали иконе, пљачкали цркве, поганили олтаре и након свега тога имали су храбрости да доводе своје свештенике у србске цркве да проповедају веру. Забрањивали су србске обичаје и слављење крсне славе. Тврдили су да су сви србски јунаци пореклом Бугари. На крају су наредили да се Србима измене презимена тако што би се два последња слова у презимену (ић) заменила са ЕВ или ОВ. Новорођеној деци давали су бугарска имена. А то није био крај, већ почетак малтретирања. Наиме, да би уништили србски народ они су хтели да униште србски језик, тако да су 26. 02. 1916. године забранили његову употребу. Могло је да се говори и пише на свим другим језицима сем на србском. Све србске књиге које су нашли биле су спаљене. Онога кога би ухватили да говори или пише на србском бугарски војници би кажњавали како су желели пошто није било никаквог закона и свако од њих је могао да суди како му се прохте.

Због насилне регрутације у бугарску војску србски младићи су бежали и скривали се по шумама. Тако су и настали први топлички одреди на челу са Костом Војновићем и Костом Пећанцем. На жалост, као што у сваком житу има кукоља тако и у србском народу је било издајника који су пристајали на то да служе бугарској војсци. Србски одреди су успели у једном тренутку да ослободе део земље али то на жалост није дуго трајало. Бугари и Аустроугари су убрзо повратили изгубљене територије. Србске војсковође су се и даље бориле и Коста Војновић је на крају погинуо. После његове погибије народ је изгубио наду за ослобођење, које је наступило тек кад су дошли србски војници са Солунског фронта.

Када је Србија ослобођена од бугарског терора, након завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ полако почиње да се осећа утицај медија и људи кои су долазили из тада већ заражене Европе вирусом јудео банкара.

Владика Николај је приметио пред почетак Другог светског рата да су Срби почели да заборављају свој вековни поздрав и отпоздрав «Помози Бог» и «Бог ти помогао». Када је ишао по школама, и кад би деци рекао «Помози Бог», већина није знала да одговори, неки су ћутали а неки су одговарали «Добар дан» или «Здраво».

У Другом светском рату пострадали смо што од руке Немаца, што од Хрвата. Немци су спаљивали србске књиге, убијали Србе, а о Усташама да и не говиримо, које су они све злочине чинили. Након крвавог рата следи слобода, али гора од рата, комунистичка слобода на чијем челу је био јудео масон Тито. За то време није само «Помози Бог» и «Бог ти помогао» било замњено са «Здраво», већ је «Брате Србине» промењено у «Друже». Тако више нисмо били браћа међу собом него другови. Преко медија су се наметале стране речи. Наше писмо је такође постало угрожено, форсирала се латиница уместо србске ћирилице. Тако су полако али сигурно страним речима замењиване србске речи. Уместо «војска» говори се «армија», уместо «јунак» - «херој», уместо «писменица» - «граматика», «свемир» - «космос», «начела» су постала «принципи», а «постеља» - «кревет». Много је речи измењено; ми сами, а и ја лично, несвесно говоримо доста страних речи. Држава и њене власти не желе и неће да предузму ништа поводом тога. И тешко би се данас могло објаснити једном водитељу дневника да више не треба да даје «информације» већ «обавештења». Чак су и србска имена замењена страним, тако да је Љубица постала Виолета а Срећко – Феликс, и тако у недоглед.

Србско писмо је веома угрожено, тако да сад у Војводини, кад идете путем, одједном уместо да пише на србском назив села, пише на мађарском. У Зрењанину, у деловима града где претежно живе Мађари, назив улица је на мађарском. Било би подношљиво да пише на србском па испод на мађарском, али да пише само на мађарском – то је страшно. Баш због те попустљивости и невођења рачуна о свом писму, ми смо данас суочени са пропашћу. Постали смо најугроженија нација у сопственој држави. Наше власти удовољавају мањинама као да је ово њихова држава. Тако ми у суштини имамо најмање права, и ако будемо наставили да ћутимо ми ћемо нестати, утопићемо се у те мањине и престати да будемо Срби. Али, ипак има наде све док постоји бар један Србин који се бори за србски језик, културу, србско писмо и србску историју. Као што каже Коста Војновић, један од вођа Топличког устанка за време Бугара: «Србски народ је робовао петсто година, па је опет слободан постао, па још толико нека робује ипак не може и не сме изгубити наду да ће ускоро бити слободан». Докле год не постанемо слободни постојаће људи који ће ићи по народу и опомињати га да се сам ослободи, као што су наши стари ходили; и ако не буде Војновића биће других. Стога «нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може», као што каже владика Његош, јер или ћемо победили или ћемо нестати.
_________________
Не постоји ништа јаче од чврсте одлуке појединца док путује према жељеном циљу.