Centralizam, ili kako sačuvati vlast :: Politicki ~ Geopoliticki forum

U mnoštvu izjava, kojima je poslednjih dana predsednik države i lider Demokratske stranke Boris Tadić izbombardovao Srbiju, delom zbunjivao, delom izazivao ironične i sarkastične komentare u javnosti, jedna je imala „čast“ da zauzme počasno mesto po količini konfuzije koju je proizvela. Naime, privodeći kraju svoj nastup na sednici GO DS Tadić je – u uobičajenoj dvostrukoj ulozi – poručio svojim partijskim drugovima da do sledeće Skupštine stranke ozbiljno porazmisle o reformisanju partije, odnosno, kako je rekao, njenoj dodatnoj centralizaciji. Usput, u maniru političara „ograničenog dometa“, koji vole da se identifikuju sa svetskim političarima iz bliže i dalje istorije, čerčilovski je obećao „znoj i suze“ („krv“ je ovog puta izostala) u oživotvorenju njegove najnovije „originalne“ misije da „samo centralizovani DS može da sprovede decentralizaciju Srbije.“

Svedoci skupa u Sava centru kažu da su i sami članovi GO bili poprilično zatečeni ovom najavom. Neki su je odmah stavili u kontekst Tadićeve prethodne izjave da „pojedini ministri ne rade dobro svoj posao“, drugi, opet, misle da je sve, zapravo, sračunato na Tadićev pokušaj da – dok je vreme – ukloni i najmanju mogućnost da mu neko iznutra „radi o glavi“. Treći, pak, ne odbacuju tumačenje da je „reforma partije“ u Tadićevoj „paradoksalnoj“ interpretaciji logičan nastavak njegove ambicije da, posle države, uspostavi apsolutnu kontrolu i nad partijom. Ovo potonje se u mnogim analizama smatra najuverljivijim: Tadić, naime, ima podosta razloga za strepnju. Uspeo je za relativno kratko vreme da relativizira priču o Kosovu, marginalizovao je svog bivšeg kohabitaocionog i koalicionog partnera Koštunicu, Šešeljeve radikale doveo do same ivice nestajanja, na izborima je stekao dominantnu poziciju u parlamentu, vladi i državi u celini, izdejstvovao uklanjanje viznog režima i deblokadu prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, ali mu, njegova i popularnost stranke koju vodi, u međuvremenu konstantno opada. Po nekim procenama, za dvadesetak procenata. Što će reći, nastavi li se ovim tempom sa ređanjem „grandioznih uspeha“ srpske državne politike i diplomatije, Tadić bi za godinu-dve dana i u svoj partiji imao dodatni deficit u vladanju i uticaju, a i sama DS bi sve manje bila poželjni centar okupljanja tzv. proevropskih političkih snaga. Upozorenje da treba sprečiti dalji prodor „antievropskih mangupa u našim redovima“ moglo bi da posluži kao sjajan povod (i alibi) da Tadić očisti partiju od svega što ometa i ograničava njegovu lidersku neprikosnovenost, ali teško da može biti uverljiv dokaz da je njegova misao da se centralizacijom partije Srbija može brže i efikasnije decentralizovati, na dobrim osnovama. I to baš u vremenima kada i evropske političke partije sve više teže sopstvenoj decentralizaciji, unutarpartijskim frakcijama, poštovanju prava manjine.

HomogenizacijaU Demokratskoj stranci se, međutim, odvija suprotan proces: partija koja je dugi niz godina, praktično do ubistva njenog lidera i premijera Zorana Đinđića, važila za najotvoreniju, i, uslovno rečeno, najdemokratskiju (koliko je bilo moguće biti takav u srpskim političkim okolnostima tokom 90-tih), Tadićevim dolaskom na njeno čelo postala je isto ono što i druge relevantne stranke. Zatvorena, hijerarhijski zakovana, javnosti, čak i onoj partijskoj, nedostupna, bez frakcija i borbe mišljenja, odnosno podnošljivog nivoa tolerancije stava partijske manjine. Partija se, zapravo, „homogenizovala“ na ideološkoj mešavini (polu)skrivene socijaldemokratije i nacionalizma, evropejstva i odbrane nacionalnih interesa i identiteta, što joj je pružilo priliku da u jednoj nešto drugačijoj društvenoj klimi preuzme kormilo države. Ipak, pojačani partijski centralizam vremenom je pokazao mnoge svoje slabosti. Srbija je (prividno) dobila relativno jaku centralizovanu vladajuću partiju, ali, uporedo s tim, nije postala snažno demokratsko društvo. Politika (odnosno stranački interesi) je premrežila sve državne i društvene institucije, pa smo, umesto jednopartijskog (nekad), dobili tzv. kohabitaciono ili koaliciono „jednoumlje“, što je, nema sumnje, bilo indikator da je Srbija i dalje u dubokoj političkoj krizi, koja reprodukuje i sve druge povremene krizne turbulencije.

Vremenom se, međutim, pokazalo koliko je utisak o svemoći i profitabilnosti jake „centralizovane“ partije bio varljiv, zapravo, paravan, koji, ma koliko to Tadić hteo, nije mogao da sakrije da nešto krupno u partijskoj hijerarhiji ne štima. Uprkos Tadićevom nastojanju da ojača svoju lidersku poziciju, na terenu se odvijao proces jačanja lokalnih, regionalnih i pokrajinskih partijskih organa i funkcionera, koji su ozbiljno ugrožavali Tadićevu neprikosnovenost i proizvodili učestale unutarpartijske tenzije. Demokratska stranka se sve više pretvarala u neformalni savez namnoženih partijskih centara, čije su ambicije stvarale sve veći prostor za konfrontacije sa centralom. Vrh partije je proklamovao jednu, a na terenu se sprovodilo više politika, što je, nema sumnje, na površinu izbacilo bar dva zaključka: po jednom, da novostvorene okolnosti i u Srbiji i šire naprosto demantuju staro shvatanje da je centralizovana partija ključ za svaki uspeh, po drugom, međutim, da su iskušenja vlasti bila prevelika da bi im mnogi „centralni“ i „lokalni“ funkcioneri odoleli. Maratonsko i po mnogo čemu kompromitujuće pogađanje i nadgornjavanje unutar same Demokratske stranke oko Statuta Vojvodine, čiji je sadržaj u samoj završnici bio, u stvari, povod i uvod za najnoviju Tadićevu krilaticu „centralizacijom do decentralizacije“, pokazalo je unutrašnju ranjivost DS i njenu nesposobnost da se i sama, uprkos velikim proklamacijama, prestroji na kolosek evropskih demokratskih vrednosti.

Suočen sa konfuzijom u sopstvenoj kući, koja ozbiljno podriva njegovu poziciju, sada Tadić nagoveštava „preokret“, dodatno centralizovanje partije, što u prevodu može da znači: svođenje lokalnih, regionalnih, pokrajinskih i ministarskih monopola na jedan, centralni, zapravo njegov, a to, opet, podrazumeva uklanjanje ili marginalizovanje (da ne bi baš ličilo na klasičnu čistku koja je svojstvena centralizovanim partijama) svih onih funkcionera u čiju se lojalnost partijskom vrhu i lideru može posumnjati. U krajnjem ishodu, omogućiti lideru apsolutnu kontrolu u partiji i time anulirati utisak da Boris Tadić ima veću vlast u državi nego u Demokratskoj stranci.

Pre desetak godina, književnik Laslo Vegel zapisao je da je centralizam moćno oružje vladajuće elite, moćnije nego državna televizija. Problem Srbije je, međutim, što je u dugom vremenskom intervalu bila prava pravcata Meka za sve oblike centralizma, u državi, partijama, političkim konceptima, (pod)svesti. Bio je i ostao toliko ukorenjen u političku tradiciju da je morao da pobedi, makar i po cenu rušenja države. Nekadašnja Jugoslavija je nestala, ali je centralizam kao najpoželjniji oblik mišljenja i delovanja preživeo, sa tendencijom da i u novim bitno promenjenim okolnostima i u Srbiji i van nje, koje traže nove i svežije modele i ideje, ojača. Doduše, danas centralizam više nije „čuvar one Jugoslavije“, čak možda ni „ove Srbije“, kako neko reče, ali jeste „čuvar sadašnje i buduće vladajuće elite.“ Centralizam je, u stvari, urođeni nagon ovdašnjih političara, pa valjda i otuda prilično uverljiv zaključak zašto je omiljeni, zapravo, osnovni princip funkcionisanja partije komunista, Lenjinova interpretacija demokratskog centralizma u partiji, utočište danas našao u gotovo svim relevantnijim strankama na srpskoj političkoj sceni. Čak nezavisno od njihovog ideološkog predznaka. Ako je konstantno pljuvanje po komunističkoj ideologiji bilo legitimacija nečije demokratičnosti, zadržavanje ovog principa u partijskom životu ne može biti ništa drugo nego svojevrsno priznanje da su komunisti smislili najefikasniju formulu kako da centralistički ustrojena partija, od dna do vrha, politibiroa (predsedništva ili glavnog odbora) i lidera, uspešno kontroliše, reguliše, po potrebi, osujeti politički, ekonomski i socijalni preobražaj društva. I u onoj bivšoj jednopartijskoj Jugoslaviji, a i kasnije, bilo je pokušaja da se makar ekonomija prilagođava novim okolnostima, ali su, uslovno rečeno, privredne reforme propadale onog časa kada je partijska oligarhija procenjivala da ti i takvi „eskperimenti“ mogu ugroziti njen monopol na vlast i odlučivanje.

Demokratski centralizam u partiji, ma koliko političarima njegova svrha bila privlačna, po pravilu, na duže staze, dobija sva obeležja fatalnosti. On ima surovu logiku: da, najpre, sama partija, umesto da participira, zapravo, postane sam sistem, koji demokratiju formalizuje do krajnjih granica, ali uspostavlja čvrstu spregu, takoreći srastanje države i politike. U takvom ambijentu, potom, disciplina, poslušnost i podaništvo partiji i vođi (koliko je toga bilo u novijoj istoriji ovih prostora) postaju glavno merilo nečije uspešnosti i sposobnosti. Krajnji rezultat je upravo ono što se i u Srbiji danas može prepoznati: jake, bogate i dominantne političke partije – slabo, siromašno i nezrelo društvo podložno svakojakim političkim i liderskim manipulacijama, eksperimentima i marifetlucima.

Izvor