Српски грађевинари принуђени су да купују најскупљи цемент у окружењу који је на овдашњем тржишту скупљи него у земљама одакле долазе власници наших приватизованих цементара. Конкретно, скупљи је него у Аустрији, одакле је сувласник „Беочинске цементаре”, компанија „Асамер”.

На питање како је то могуће Маркус Богданович, директор поменуте компаније, одговора да то диктира однос понуде и тражње. У Србији се, каже, доста гради и та већа тражња је произвела ту вишу цену. Ради се, како он каже, о њиховој тржишној позицији.

Наши неимари за такав њихов положај имају сасвим други назив, а то је монопол. Ради се, кажу, о типичном картелском удруживању, које резултира превисоким ценама цемента, што се, последично, одражава и на цену изградње и цену стамбеног квадрата у Србији.

Цемент у Србији тренутно кошта око 90, па и више евра по тони, зависно од произвођача. Како кажу познаваоци тог тржишта, цене цемента у региону нису значајно ниже. То није нимало чудно када се зна да су и у Србији, Грчкој, Македонији и Хрватској власници цементара практично исти. Због тога је увоз, с царином на грађевински материјал од 15 одсто и са превозом, неисплатив.

„Лафарж”, који је 50-процентни власник цементаре у Беочину, поседује цементаре и у Хрватској, а њихов пословни партнер из Беочина, аустријски конзорцијум, власник је цементаре у Лукавцу у Босни. „Холцим” је, осим што је код нас власник цементаре у Поповцу, присутан и у Македонији, док „Титан“, осим у Косјерићу поседује цементаре и у Македонији, Грчкој и Бугарској.

Овдашње фабрике подмирују домаће потребе, а зависно од прилика оне су и увозници и извозници, али то нису велике количине. Беочинска цементара годишње произведе око 1,1 милион тона, она у Поповцу око 800.000 тона, а фабрика у Косјерићу 600.000 тона цемента.

Грађевинари кажу да су се небројено пута пожалили на такав „ценовни диктат”, али без успеха. Конкуренције цементарама, која би оборила цену, напросто нема.

– Непосредно после продаје цементара појавио се овај проблем и ми тако већ годинама шаљемо дописе Влади Србије у којима тражимо да се грађевински материјал ослободи царине, али без икаквог успеха – каже Горан Родић, секретар Удружења за грађевинарство, индустрију грађевинског материјала и стамбену привреду ПКС.

– Осим тога, власници наших цементара покуповали су ту производњу и у окружењу, што увоз чини немогућим. Са оваквом позицијом немају ни интереса за проширење капацитета. Ван региона цемент можда може да се нађе по нижој цени, али скуп превоз онемогућава куповину.

Горан Дуганџија, власник грађевинске фирме и председник коморске групације високоградње, каже да је иницијална штета направљена када је држава одлучила да прода све три цементаре.

– Цемент је стратешка роба. Да је држава у свом власништву задржала једну фабрику, сада би могла да утиче на цену. Не би тиме била на губитку, јер је цемент увек профитабилан. Транзиција може бити тешка и мање тешка, шта је нама требало да све продамо. Тешко је говорити колико би цемент требало да кошта. То, наравно, одређује тржиште у условима конкуренције, али то код нас сада није случај. Питање је и одакле можемо да га увеземо, јер су наши произвођачи истовремено и велики европски. Сем тога, проблем је како бисмо га складиштили јер немамо силосе за ту врсту материјала – каже Дуганџија.

У „Холциму” кажу да је у Србији цемент најјефтинији у региону. Као параметар се узима цена испорученог најпродаванијег цемента на тржишту када је у питању цемент у џаковима. Само је у Мађарској, кажу, ринфузни цемент јефтинији.

– На формирање цене цемента утиче више фактора. Трошкови производње, гаса, других енергената, цена радне снаге, сировина, па и неизвесност пословања на тржишту. Уколико је у Аустрији заиста цемент јефтинији, морамо имати у виду да су цементаре у тој земљи још 2004. замењивале енергенте алтернативним горивима око 29 одсто. Дотле ми имамо дозволу да од 2006. спаљујемо отпадне гуме и замењујемо само 12 одсто природне, скупе енергенте. Потенцијално усклађивање цена са ценом енергената било би лакше уколико бисмо пратили тренд у Европи, где се води рачуна како о заштити човекове околине, о одрживом развоју и где се природни ресурси чувају коришћењем алтернативних горива која су јефтинија. Европа користи алтернативна горива и до 47 одсто (Швајцарска), Норвешка (45) или Немачка (42).

– „Холцим” на тржишту Србије послује самостално, независно од конкурената, тако да цене цемента и осталих производа формира искључиво у складу са условима пословања које намеће тржиште. Како између „Холцима” и његових главних конкурената у Србији не постоји никакав споразум о формирању цена или било какав други споразум, очигледно је да су оптужбе неодговорне и засноване на површним оценама фактора који одређују тржишну цену цемента – каже за наш лист Маја Џелатовић, директор маркетинга и комуникација.

Неимари кажу да је сличан проблем са ценама цемента недавно имала и Русија, али је држава интервенисала и ствари колико-толико довела у ред. У једном тренутку цемент у Русији је био најскупљи на свету. За тону цемента требало је платити више од 180 евра. Антимонополска комисија покренула је процес да разбије тај монопол и већ две године траје спор са комплетном цементном индустријом. Због Олимпијаде у Сочију руска влада је издала налог о увозу огромних количина цемента, чиме је цена оборена на 85 евра. Профит цементара у Русији пре опорезивања износио је око 40 одсто обрта.

Јована Рабреновић

-------------------------------------------------

Комисија и три произвођача

Иако се наши грађевинари жале на високу, како они кажу монополизовану цену цемента, они се нису обратили Комисији за заштиту конкуренције. То нам је потврдила и председница Комисије Дијана Марковић-Бајаловић.

– Овим проблемом се нисмо бавили из простог разлога што нам се нико званично на то није пожалио. У ситуацији када постоје само три произвођача, који су, при том и власници исте производње у суседним земљама, значи одакле би могла евентуално да се увезе роба по конкурентнијим ценама, има основа за сумњу да је успостављен неки механизам усаглашавања цене на вишем нивоу. То, наравно, треба поткрепити подацима и аргументима – каже председница Комисије за заштиту конкуренције.

Izvor: Politika