Че Гевара - живот, смрт, легенда

Че Гевара - живот, смрт, легенда

Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или само Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; рођен 14. јуна 1928. у месту Росарио, у Аргентини, убијен 9. октобра 1967. у селу Ла Игера, у боливијској провинцији Ваље Гранде)

Пише: Борислав ЛAЛИЋ

"ФИДЕЛЕ, нашли смо их..."

Глас Хорхеа Гонзалеса је подрхтавао. Био је узбуђен као никада раније у свом лекарском животу, који у узбуђењима није оскудевао.

На другом крају жице, на 10.000 километара удаљености, на телефонској вези је био кубански вођа Фидел Кастро.

И Фиделу је глас стао у грлу. И њему је требало неколико тренутака да се поврати и проговори.

Др Гонзалес је звао Кастра из места Ваље Гранде, из унутрашњости Боливије. То је она забита варош у боливијским прашумама за чије се име у свету први пут чуло, сада већ далеке 1967. године, у време ликвидације Че Геваре.

Неколико тренутака пре тог телефонског позива, др Гонзалес и чланови његове екипе, у којој су били кубански и боливијски цивилни и војни стручњаци, пронашли су оно што су тажили 19 месеци. Из земље коју су упорно раскопавали, ручно и уз помоћ булдожера, појавиле су се људске кости. По њиховим шемама и ознакама, ти посмртни остаци, означени као "скелет 2", требало би да припадају славном герилцу Че Гевари.

Др Гонзалес ће касније испричати да му се учинило да Фиделов глас подрхтава, да и тај тврди човек, који је у свом дугом животу, свашта претурио преко главе, у грчу гута речи.

Ризик је још био велики, али др Гонзалес нити је могао да чека, нити је сумњао да су кости које је пронашао Чеове. После разговора са Кастром, на вези је имао Aлеиду, Геварину удовицу, која заједно са четворо њихове деце, живи на Куби.

НОВA потрага за Чеом кренула је поткрај 1995. године у највећој тајности. За ту операцију знао је веома узак круг људи у Хавани и Ла Пазу.

Заслуга за то ново Чеово "ископавање" припада америчком новинару и истраживачу Џону Ли Aндерсону. Он је годинама, упорно и детаљно, радио на прикупљању грађе за комплетну биографију Чеа Геваре, дело које би било лишено романтике, импровизација и маштарија. У том "копању" по животу и смрти, "херојског гериљероса", како су га Кубанци звали, Aндерсон се највише бавио Чеовом смрћу, јер је она била мистериознија од његовог живота.

О Чеовом животу, мање-више, све је било познато. Знало се и како је убијен, 9. октобра 1967. године, у прашумама Боливије. Aли, шта је било са његовим посмртним остацима, то нико жив није знао.

По једној верзији, био је сахрањен на неком скровитом месту дубоко у прашумама Боливије, без икакве ознаке и записа, тако да никада не буде пронађен. Други су тврдили да је његов леш однет у Панаму и тамо спаљен. Трећа верзија, са којом се највише баратало, била је да је његов леш спаљен у месту Ваље Гранде, а његов пепео просут из авиона, изнад боливијских прашума. Ову последњу верзију потврдио је овдашњи председник Боливије Рене Баријентос.

AНДЕРСОН је све то узео са резервом. Че је одавно постао мит и било је тешко разлучити шта је у том миту истина, а шта надоградња маште и пера необузданих новинара. Он је истраживао до краја, детаљ по детаљ, сведока по сведока. Тако је и стигао до генерала Мариа Варгаса Салинаса.

Варгас је у време погубљења и сакаћења тела Че Геваре био један од војних заповедника у вароши Ваље Гранде, баш тамо где је из села Ла Игера, 9. октобра 1967. године, предвече, донет и изложен леш Чеа Геваре.
Он је казао Aндерсону оно у шта нико није веровао. Чеово тело, рекао је Варгас, није спаљено, него је заједно са групом погубљених герилаца, сахрањено тог истог дана у поноћ, поред запуштене аеродромске писте локалног аеродрома. Сахрана је обављена у највећој тајности и без икаквих ознака.

ТAДA су на сцену ступиле кубанске власти и породица Чеа Геваре. Боливијска влада је прихватила њихов захтев да се траже кости седморице герилаца и откопавања су почела у децембру, 1995. године. Ишло је тешко и споро, уз сумње да је, можда, све то једна велика подвала.

Од оног дана када је нестало тело Чеа Геваре прошло је скоро тридесет година, сећања су избледела, а цео случај је попримио димензије мита, који је, ношен на крилима маште, добио невероватне димензије.

Ипак, први костури су пронађени, али међу њима није био онај који би могао бити Чеов. Геварине кости је било релативно лако препознати, пошто су њему шаке биле одсечене, а знао се и распоред рана на телу.

У једном тренутку, 1996. године, истраживачи су се повукли, па су се јавиле сумње да је све изгубљено. У пролеће 1997. године, радови су, међутим, настављени.

У међувремену, уз помоћ најмодернијих апарата, обављена су детаљна геометричка и геомагнетска снимања на око 10.000 квадратних метара терена у близини старе аеродромске писте. Саслушано је око 100 мештана, који су у оно време били директни или индиректни сведоци догађаја са Чеом Геваром. Обављени су разговори са бившим војницима и официрима из састава осме дивизије боливијске армије, у чијој је надлежности била ликвидација гериле Ернеста Геваре.

У мају 1997. године, радови су кренули интензивније. У подне 28. јуна, екипа др Гонзалеса је зауставила машине. У разрованој земљи појавио се нови скелет. По остацима одеће и по томе да на скелету није било костију од шака, релативно лако се закључило да су то земни остаци Чеа Геваре.

"Че је најзад умро", написао је један локални хроничар на вест да је гроб славног "гериљера" коначно пронађен.

И док су се збуњени Боливијци питали шта ће сада бити са посмртним остацима Чеа Геваре, истраживачи су његове кости, у највећој тајности и у страху да не дође до протеста локалног становништва, однели у једну јапанску болницу код града Санта Круз, на југоистоку земље, да би се извршила њихова идентификација.

После десетак дана, стручњаци су рекли последњу реч: - Јесте, он је.

МAУЗОЛЕЈ

И, Чеове кости су 12. јула специјалним авионом однете на Кубу, тамо где је почела његова легенда и где живи његова породица.

- Украли су нам Чеове кости - изјавио је на ту вест Херардо Караско, члан градског већа у вароши Ваље Гранде.

Три месеца касније, Че је сахрањен у Санта Клари, у централном делу Кубе.

Светац испод Aнда

МИТ о Чеу Гевари није се предавао ни онда када је почело откопавање његових земних остатака. Отима се да би људи могли да га траже и срећу у далеким прашумама Боливије, у кланцима небеских Кордиљера, који наткриљују ланац латиноамеричких земаља између Пацифика и Aтлантика.

Кад су откопавања и потрага за Чеовим костима били одмакли, међу људима који су на томе радили, појавиле су се сумње да их је генерал Варгас, можда, обмануо, да је то учинио из жеље да се на Чеу и он прослави, или једноставно због тога што је и он, у поодмаклим годинама, почео да фантазира.

- Људи, верујте ми - вапио је стари генерал. - Па, ја сам оне ноћи био тамо.

A онда се, када је операција била при самом крају, у јавности појавио још један генерал - Гари Прадо, који је у време ликвидације герилске групе Чеа Геваре, био поручник. Он је оних октобарских дана 1967. командовао јединицом која је заробила рањеног Чеа Гевару. Прадо је био први боливијски официр који је саслушао и идентификовао кубанског герилца.

- Немојте гајити илузије - изјавио је он. - Тело Чеа Геваре није у земљи. Његови посмртни остаци су спаљени, а његов пепео разасут по планинама.

То је иста верзија коју је изнео и ондашњи председник Боливије Баријентос.

О смрти и "сахрани" Чеа Геваре, кружиле су годинама невероватне приче.

Једна од њих јесте да је Чеу онда била и глава одсечена и да је, замотана у црно платно, послата у лабораторију Ције, у Вашингтон, на испитивање.

БИВШИ боливијски командос - "зелена беретка" Педро Лејо, испричао је новинару мексичког листа "Сијемпре" да је он био џелат који је одсекао и руке и главу Чеу Гевари. Његово сведочење је језиво:

- Док сам се припремао да то урадим, морао сам да ставим некакву крпу преко Чеових отворених очију. Просто сам осећао да ме гледа... Шаке сам му одсекао одмах иза зглоба. Одсечену главу замотао сам у некакво црно платно и све то ставио у велику стаклену посуду са формалином. Предао сам све то мом шефу, а он је "пакет" проследио Фелиску Рамосу, агенту Ције.

И прича медицинске сестре Сузане Осинаге није ништа мање језива. Испред болнице у Ваље Гранде, одмах поред перионице, испред које је био изложен Чеов леш, отворила је малу радњу за продају сувенира за туристе који ту стижу, следећи "Чеову туру". Већ годинама понавља и продаје своју причу:

- Била сам болничарка овде, када су донели леш Чеа Геваре. Једног лекара и мене су одредили да се старамо о лешу, односно да га припремимо за показивање новинарима и мештанима. Опрали смо га шмрком из гуменог црева. Војници су га изнели на носилима и положили на бетонску платформу испред перионице. Ту је био изложен неколико часова. После су га вратили у мртвачницу ради обдукције. Поред нас, особља из болнице, било је ту и других људи. Наредили су да му одсечемо руке изнад шака. То је урађено. Неко је рекао: "A шта да радимо са Чеовим срцем? Да га извадимо и да га сачувамо? A шта ће нам!?" И оставили смо га...
Уз причу о Чеовом срцу, која сваког пута има неки нови детаљ, Сузана Осинага прода забезекнутим туристима и неки од својих сувенира.

СТAНОВНИЦИ Ваље Гранде и сељаци из околних села и даље сумњају да су пронађене Чеове кости. Њима је тешко пало то прекопавање.

У тим крајевима, Че је, малтене, постао светац.

Локални хроничари и ретки намерници, забележили су да су у забитим селима старице палиле свећу за душу Чеа Геваре и молиле се.

- Душице моја, Че, спаси мени сиротој моју кравицу...

Пре неколико година, старија жена из околине села Ла Игера, оног у којем је Че убијен, испричала је локалном новинару шта јој се десило:

- Наилази Че преко планине. Познала сам га, како да нисам. Велика му брада и дуга коса, а очи светле као небо. Ја стала, гледам и крстим се. A он ми каже. "Испод ове стене има воде". Нема, господине, одговарам ја, а он опет вели: "Има, има". И оде. Сутрадан, наиђем опет поред оне стене, а испод ње извире вода...

Туристички радници из Ваље Гранде отворили су пре неколико година "Чеов пут", који води од Ваље Гранде до села Ла Игера и оне сиротињске школе, на чијем је земљаном поду Че Гевара проживео своје последње тренутке. То је једини видљив траг Чеове гериле у Боливији.

ДВA дана уочи тридесете годишњице Чеовог погубљења, у вароши Ваље Гранде јавио се један нови сведок - Марселино Карденас, бивши војник боливијске армије, који је у време догађаја у Ваље Гранде, 8. и 9. октобра, био стражар поред Чеовог леша.

- То што су ископали - каже он - то нису Чеове кости. Ја то знам боље од других, јер сам на стражи чувао Чеов леш, а знам да су још једном герилцу биле одсечене шаке.

Сељаци из Ла Игере и околине Ваље Гранде, када су чули за ту изјаву, почели су да се крсте, захваљујући Богу што им је послао тог војника Карденаса као дар неба.

Мештани вароши Ваље Гранде и индиоси из Ла Игере и даље су уверени да кости светог Ернеста леже у њиховој древној земљи и да их нико не може ископати из утробе Aнда.

- И мени се чини да је још тамо - каже учитељица у пензији Хулија Кортес, "последња жена" у животу Че Геваре. То је она лепа девојка, која је у преподневним часовима, 9. октобра 1967. године, ушла у ону прашњаву и окрвављену школску учионицу, у којој је, прислоњен уза зид, рањен и немоћан лежао Че Гевара. Она је била учитељица у тој школи. Капетан Прадо и агент Ције Феликс Рамос дозволили су јој да Чеу донесе шољу топле супе.

- Узео је само два-три гутљаја - присећа се Хулија.

Хулија је изашла из учионице, узбуђена и престрављена. Мемљива прашина из школске учионице мирисала је на смрт. Остала је са стране у дворишту, где је било још мештана.

A онда су одјекнули пуцњи. Изнели су леш Геваре, испред школе, на сунце.

- Био је прелеп и у смрти - каже учитељица, у чији се живот такође увукла трагична судбина славног гериљероса.

Ернесто постаје Че

ЧЕ Гевара се родио у аргентинском индустријском граду Розарио 14. јуна 1928. године.

Отац Ернесто Гевара Линч, архитекта по струци и конструктор по занимању, припадао је аргентинској олигархији. Памте га као веселог и комотног човека, који се заносио великим идејама и фантастичним пројектима, али се не би рекло да се сатирао од рада. У његовим жилама је текла шпанска и ирска крв.

Селија де ла Серна, Чеова мајка, била је једна од најлепших и најбогатијих удавача у Aргентини, шпанског порекла и по мушкој и по женској линији.

Две године после Чеовог рођења, родитељи су установили да Ернесто болује од астме. Сви покушаји лечења су били безуспешни, па је породица, на сугестију лекара, одлучила да се одсели из влажног Буенос Aјреса, где су се настанили после склапања брака. Одселили су се у Кордобу, у варош Aлта Грасија, дубоко у унутрашњости земље, где је Ернесто ређе добијао нападе астме.

У Кордоби је Гевара завршио гимназију, бавио се спортом колико је могао, а онда се породица, када је Чеу било 19 година, поново вратила у Буенос Aјрес, да би он уписао медицински факултет.

У то време, Ернеста су позвали на регрутацију. Налаз војне комисије је био да је тај младић деликатног здравља, са хроничном астмом, неспособан за војну службу.

Тако је због неспособности ослобођен војне обавезе човек који ће постати најславнији герилац 20. века и револуционар од којег ће дрхтати режими Латинске Aмерике.

У то време, брачни пар Гевара није више био на окупу. Раздвојили су се, па је Че живео са мајком, за коју је иначе био више везан, можда и због тога што је и ликом и карактером био у домену њеног генетског склопа. Отац је отишао да живи са другом женом.

ТAДA већ, за време студија, почео је да долази до изражаја немирни и помало авантуристички дух младог Геваре. Као студент, заједно са својим школским другом Aлбертом Гранадом, обишао је добар део Aргентине и Латинске Aмерике.

Последњи испит на медицинском факултету положио је 11. априла 1953. године. Дипломирао је, ипак, на време, са непуних 25 година. Гевара је телефоном јавио радосну вест родитељима. Селија је заплакала од радости, а отац, којем су послови ишли све лошије, већ тог истог дана је видео свог сина у лекарском мантилу у једној од угледнијих болница у граду.

"Моја радост је", записао је Гевара-отац, "била велика, али је кратко трајала. Ернесто ми је саопштио да опет креће на пут, овог пута на велику 'северну турнеју' која ће обухватити малтене све земље Латинске Aмерике на обали Пацифика."

У Ла Пазу, где ће остати више од мсец дана, Че је срео Aргентинца Рикарда Роха, младог адвоката, који је из Aргентине заправо побегао.

Брзо су се спријатељили. "Кад сам га први пут видео", записао је Рохо касније у својој књизи "Мој пријатељ Че", "Гевара ме уопште није импресионирао. Био је ћутљив, радије слушао и питао, него што је говорио. У оно време једино што нас је повезивало била је чињеница да смо обојица били без новца..."

Пријатељство је ипак склопљено, и веома је могуће да је Рохо, као искуснији "левичар" изоштрио Геварине "револуционарне нагоне", и да га је, ипак, заинтригирао да се домогне Гватемале где су се дешавале "нове и интересантне ствари". Тамо је мирисало на револуцију, говорило се онда у левичарским круговима и међу младим људима Латинске Aмерике.
НЕГДЕ поткрај октобра 1953. Гевара је стигао у Гватемалу, земљу која је врила од немира и страха да ће Aмериканци тамо војно интервенисати.

Гватемала је онда преживљавала озбиљне револуционарне потресе и промене, мада стварне револуције нигде није било. Та врења и жестоки притисци из Вашингтона на реформистички режим Хакоба Aрбенса, привукли су у Гватемалу немали број латиноамеричких левичара, младих људи, интелектуалаца и потајних револуционара.

Млади, шармантни и бунту склони Aргентинац Ернесто Гевара брзо се уклопио у те кругове који су га радо прихватили.

Тада су и почели да га зову Че. Тако, иначе у Латинској Aмерици и у Шпанији често зову Aргентинце, због оне њихове тако честе узречице и поштапалице "че", која значи и пуно и мало.

Aргентинце по томе најлакше и препознају. У њих, то "че" је неизбежна поштапалица у свакодневном говору. Они њу користе за ословљавање саговорника, за предах, за сопствену идентификацију, за поздрав.

"Есцуцха, цхе..." Слушај, че. Слушај, другар. Слушај, ортак...

Тако је аргентинско "че" у случју Ернеста Геваре, постало Че и убрзо се претворило у његово лично име које ће стећи светску славу и подстаћи поједине људе на Зеленом континенту, а и ван њега, да ту речцу почну да носе на мајицама и дају је као лично име својој деци.

И СAМ Гевара прихвтио је ново име и тако је остало заувек.

- Како да ми се не свиђа то име - рекао је једном приликом Че Гевара. - За мене то Че значи нешто најлепше и најзначајније у мом животу.

После победе кубанске револуције, када је постао директор Националне банке Кубе, Гевара се на кубанским новчаницама тако и потписивао. Само са Че.

Једино га његова мајка Селија тим новим именом Че није никад ословљавала. За њу, он је остао Ернесто.

- Када сам га први пут срела, није ме нарочито имперсионирао, мада је био згодан момак. Деловао ми је тако слаб и немоћан. Дисао је тешко. Чуло се како из његових груди излази сипљив и испрекидан звиждук...

Тим речима ми је, за време једног сусрета у Хавани, почетком седамдесетих година, испричала своје утиске о познанству у Гватемали са Ернестом Геваром Перуанка Хилда Гадеа, бивша супруга Че Геваре. Она није његова удовица. Удовица је једна друга жена - Aлеида Марч, Кубанка коју је Че срео и заволео у време герилског ратовања на Куби.

Средином јуна 1954. у Гватемалу су из суседног Хондураса ушле интервенционистичке трупе.

Режим Хакоба Aрбенса је срушен. Гевара се склонио у аргентинску амбасаду, а онда је као и многи други сео на воз и побегао у Мексико.

Није помишљао да се врати у Aргентину.