Carobna pesma
Mika Antic

1.

Cesto te tako vidim.

Istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena.

I cujem sapuces: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova.

Letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva.

Tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim.

Mozda to znaci ucci
u unutrasnjost tisine.

Mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis.

Biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude.

6.

Zato bezim od kuce.

Nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa.

U bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamisljam nebo.

7.

Onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, vec u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kazu: jos nista ne shvatas
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kise,
sisam kostice vazduha
i smeskam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lisene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
moze postati sin.

Ne boj se. Ja te postujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplase
pegave ochi lishca
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Pocetak pocetka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde mozes da se spustis.

Jer ljudska srca su niska,
zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kuci,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,

gde smo nacinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepaznjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvezdje Vlashica.

11.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da zive i da disu.

Al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Samo se tako mozemo
jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i ciste, iskrene oci,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.