---

Пичка му материна па зар толко??

Играш на највишем нивоу, гураш напред, има простора за напредак, све си јачи и јачи, резултати све бољи и бољи, зарађујеш одличне новце, немаш ни 25 година и већ ти се жури да уместо 3 милиона зарадиш 5? Не може то да сачека 2-3 године, да одеш у тај Сити са 25-26?

Па јебемуматер то је болесно. Да је Србија ил тако неки Узбекистан па да разумем, нема се лове и бежанија. Швабија бре бокте мазо.

nemj se smeješ ništa ti št do podne mrziš sebe a od podne coe svet

vidi insajd, poceo sam da simpatisem i da navijam za Atletiko Madrid kad verovatno 90% ovih sto sad navijaju za strane klubove i sebe prestavljaju okorelim navijacima nisu simpatisali nijedan strani klub. Za ovih 10  godina koliko pratim taj klub pamtim 90% transfera, mogu da ti ispricam sastav iz koje oces godine i ko je bio najbolji strelac ekipe i slicna sranja. Stvarno mi se svideo taj klub u pocetku zbog Toresa(bio sam dete) kasnije kroz dugacak period sam shvatio da stavno nenormalno gotivim taj klub. Ali biti okoreli navijac stranog kluba je nesto skroz drugo.


Mogu da budem okoreli navijac Radnickog, zato sto taj klub volim ko porodicu, zato sto moj rodjeni brat voli taj klub, zato sto celo moje drustvo voli taj klub, zato sto je u mom okruzenju on centralna tema razgovora svakodnevno, zato sto sam sa njim proputovao celu Srbiju, zato sto je klub iz mog grada, zato sto poznajem ljude koji mi pricaju kako je to bilo 70ih godina i tako dalje i tako dalje...

A sta tebe vezuje npr. za minhenski Bajern? Koliko utakmica imas odgledanih tog kluba uzivo ako se predstavljas okorelim navijacem? Kako mozes da volis nesto strano vise od svog? Ima takvih pitanja koliko hoces i ne postavljam ih direktno tebi nego pricam u globalu.

Daj ljudi nemoj da se zajebavamo...

То што ја мислим понекад да је неко идиот нема везе са тим шта или кога мрзим. Рецимо.

vezuje te to kad gledaš nekog tonija adamsa, emanuela petija, reja parlora, denisa berkampa, marka overmarsa, nikolasa anjelku, robera piresa, fredija ljunberga, tjerija anrija, silvana viltora, patrika vieru i zaljubiš se u fudbal kji demonstriraju venzemaljski fudbal koji je osmislio neki anonimus arsen venger i želiš da svakog vikenda sa njima obilaziš ostrvo i evropu ali ne možeš jer si klinac i živiš u usranoj državi u kojoj bombe padaju na tebe i čeka se u redu za zejtin tri sata i letuje svake prestupne godine i svi pričaju o nekom partizanu i zvezdi a ti si srcem na kubi i sa arsenalom i ložiš se na sisatu brazilku a ne na lokalnu babaseru

pjan si

Na Brazilke se lože svi, bez obzira na navijačku pripadnost.

Ne verujem da je do para, sigurno su mogli negde bolje da prođu finansijski nego u Bajernu. A zbog čega je, to mi ne možemo da znamo, moš samo da seremo i nagađamo. Nije to ni do igrača samo, izgleda da svi imaju klauzule u ugovoru po kojima uz određenu svotu novca mogu da napuste klub. Znači, nisu nedodirljivi, na prodaju su ako neko ponudi dovoljno novca. Sigurno da je Borusija u neuporedivo boljoj finansijskoj situaciji nego pre 5 godina i sigurno da je plus sve veći (ili minus sve manji) svake godine, ali očigledno nisu još u potpunosti stali na noge i nisu u poziciji da mogu da odbijaju ovakve ponude za najbolje igrače.

Velikoj većini ljudi koja prati fudbal je drago zbog Dortmunda i voleli bi da osvoje klempavi pehar. To bi im pomoglo na mnogo načina da "kupe kartu" za evropsku elitu i da u narednim godinama nastave da budu konkurentni na najvišem nivou, pre svega finansijski.

Ja sam iskreno očekivao večeras da Real izvuče remi ili eventualno pobedu Dortmunda od gola razlike kojom bi verovatno bili zadovoljni i jedni i drugi. Drago mi je što je moje mišljenje bilo pogrešno i što su momci u žutom izdominirali tako veliki tim i tako velikog trenera. I nadam se da ću opet da pogrešim u proceni što se tiče njihovog rivalstva, pre svega sa Bajernom, a onda i sa ostalim evropskim velikanima narednih godina.

I moram da napišem koju o Klopu, koji je jednostavno jebeni genije. Ako nešto može da se poredi sa onim što je Ferguson uradio u Mančesteru, onda je to ovo što je do sada Klop uradio u Borusiji. Prod'o je Sahina, odnekud se porodio ovaj Gundogan koji sabija igru, prod'o Kagavu, stig'o Rojs koji je bolji igrač. Prilično je sigurno da će da nađe zamene za Gecea i Levandovskog, koje pritom neće ni blizu koštati toliko koliko će dobiti para za njih dvojicu.

Ako mu bude uspevalo da nadomešćuje odlaske još nekoliko sezona, doći će trenutak kad za tim neće više biti potrebe, i kad će moći da pojačava tim svakog leta bez da prodaje najbolje igrače direktnim rivalima. Da se nadaju u Dortmundu da taj dan dođe što pre, i da postave nekog Srbina u upravni odbor Bajerna da im razjebe taj ceo sistem i u pičku materinu.

Cekaj, zasto su prvobitno Geceu stavili u ugovor klauzulu od 37 miliona? Ako je on najbolji produkt tog tima u poslednjih nekoliko godina, zasto nisu stavili 100 miliona i to je to, niko ga ne bi trazio...

Ko je, uopšte, Robert Levandovski, momak koji je sa četiri gola presudio Realu?

Niko, baš nikada, nije uspeo da četiri puta zatrese mrežu Reala u meču nekog od evropskih kupova. A onda je naspram Reala stao jedan Poljak i pokazao mu ličnim primerom koliko upornost ume da se isplati. Robert Levandovski, toliko puta otpisivan od "stručnjaka", postao je prvi u fudbalskoj istoriji koji je na takmičarskom, međunarodnom meču, dao četiri gola Realu, povevši tako Borusiju na revanš Lige šampiona uz veliku prednost (4:1). Ko je, uopšte, on?



Ovo nije priča o momku koji je 18 puta šutnuo u okvir gola u ovoj sezoni Lige šampiona i čak deset puta bio precizan. Nije ni priča o tome da je postao deseti fudbaler koji je u Ligi šampiona dao četiri pogotka na jednom meču. Ne zbog toga što je Lionel Mesi jedini to uradio dvaput. Ovo je priča o talentu koji je upoznao čitav svet - samo zato što momak koji ga je posedovao nije odustao od svog sna.

Krištof i Ivona su tog 21. avgusta 1988. proslavili rođenje sina za kog su, negde potajno, poželeli da poput njih bude uspešan sportista. Otac mu je bio džudista, ali i svojevremeno fudbaler, a mama odbojkašica. Robert je, pošavši u osnovnu školu, želeo da nosi dres Legije iz rodnog grada, Varšave, ali su mu tamo najpre rekli da je premlad da bi se priključio ekipi. Neki bi tu već odustali od svog sna.

Otac ga je odveo u mali, majušni klub. Varsoviju. I baš tamo, devetogodišnji Robert je vežbao. Svakog dana. Sedam godina, svakog dana. I maštao da iz Varsovije ode u klub koji voli.

Nisu ga tamo hteli ni kada je odrastao. Nisu ga hteli ni u varšavskoj Poloniji, gde je pokušao da dođe. Zato je odlučio da kao 16-godišnjak pređe u Deltu, takođe klub iz glavnog grada Poljske. Četvrta liga. Umesto sna. Onako, kao kroz maglu, činilo se to kao jedini put koji je moguć u tom trenutku.

 

U četiri zvanična meča koje je odigrao, postigao je četiri gola. I dočekao da mu se san ostvari. Pozvali su ga konačno u Legiju, ali ponudivši mu samo da bude član rezervne postave, čuvenog "drugog tima" iz kog retko ko uspe da se probije u prvi. Nije odustajao. Dao je dva gola, ali se povredio i tako sebe odvojio od terena prilično dugo. Previše da bi bilo ko u njegovom klubu iz snova više obraćao pažnju na momka osrednje visine i ne baš krupne građe za napadača.

Vratio se treninzima, ali i pre nego što je stvarno počeo da pokazuje ono što zna, dobio je ispisnicu. Tek tako, "doviđenja, ne trebaš nam". San je srušen, za sva vremena.

Pa opet, nekako se uvek u takvim situacijama pojavi iznenadno rešenje. "Sve je moguće onome koji veruje", poznata je rečenica. A Robert je verovao da može bolje od ispisnice iz kluba koji voli. Uz pomoć mame, koja je bila odbojkaški trener u Pruskovu, 18-godišnji Robert je otišao u taj grad i zaigrao za tamošnjeg lokalnog trećeligaša Znic.

Konkurencija za mesto u ekipi možda nije bila kao u drugom timu Legije, ali je bar konačno bilo prilike da se nadigrava sa čuvarima, i to u takmičarskim mečevima. A nadigravao se... i naigravao. U prvoj sezoni u trećoj ligi Poljske postigao je 15 pogodaka. Dovoljno da bude najbolji strelac, a da Znic odvede u viši rang takmičenja. U drugoj ligi Poljske odmah je postigao 21 gol. Dovoljno da opet bude najbolji strelac. I, dovoljno da uslede pozivi najboljih poljskih klubova: Leha iz Poznanja, Visle iz Krakova i... kluba njegovih snova, varšavske Legije.

Mnogi bi tada potrčali u zagrljaj onome o čemu su maštali u detinjstvu, ali Robert više nije bio dete. I, imao je dobre savetnike, možda ponajviše u svojim roditeljima. Na iznenađenje mnogih odabrao je - Leh. Na iznenađenje mnogih, poveo je Leh do titule.

Usput je stigao i da dobije poziv za poljsku reprezentaciju, da na debiju protiv San Marina postigne gol, da za Leh najpre postigne ukupno 20 golova u prvoj sezoni, a da sa 18 prvenstvenih u drugoj osvoji titulu, kako klupsku, tako i onu za najboljeg strelca.

Kada je došlo vreme za rastanak, a ponuda je bilo sa mnogih strana, gazda Leha Jacek Rutkovski je samo konstatovao da je za to, jednostavno, došlo vreme. "On je, prosto rečeno, previše dobar za poljsku ligu".

I, dok su ga čekali u Blekburnu, ponovo se stvorila ona neka čudna magla. Ovoga puta zbog vulkana. Avio-saobraćaj nad Evropom je bio u kolapsu zbog ogormnih oblaka nastalih izbacivanjem vulkanskog pepela sa Islanda, aerodromi u Britaniji i Poljskoj su bili zatvoreni, pa je Robert odložio put za Englesku. Tada je uprava Borusije "dodala" gas i pregovore privela kraju u svoju korist. I korist svih navijača "milionera" iz Dortmunda.

Prva sezona bila je uobičajena za strance. Privikavanje na jezik, kulturu, stil, snagu rivala i velika očekivanja. Pa opet, dao je devet golova, mahom kao rezerva. U drugoj je dobio šansu da kao starter pokaže šta zna. Odužio se sa 30 pogodaka na 47 nastupa. Već sada, u novoj sezoni, dao je četiri više nego za celu prethodnu. Baš ona četiri Realu.

Negde kao kroz maglu, Robert Levandovski se sigurno i sada seća ispisnice. Ali će se, kada ostari, sigurno sećati i četiri gola Realu. Oni nisu bili dati iz inata, već iz ljubavi. Prema igri za koju je talentovan. A on je prilično dobar primer šta znači ne odustati od svog talenta, već raditi, svakog dana, da se on umnoži.

Negde, kao kroz maglu, ili to beše kroz vulkanski pepeo, jedan Poljak je ušao u istoriju fudbala. I, ako je suditi po njegovom osmehu, nema nameru da iz nje izlazi. Niti će.

Izvor