Bulevar Dr.Zoran Djindjic :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Jedan od problema na koji su nedavni događaji u Bulevaru AVNOJ-a skrenuli pažnju, utoliko bolniji zato što ga je, za razliku od preuređenja mamutske i zaparložene policije i manipulacija njome, daleko lakše otkloniti, a on ipak uporno opstaje već decenijama, jeste realan problem stalnog menjanja imena ulicama. Naravno da demokratske vlasti u Srbiji nisu sa time prve počele, ali nisu dakako niti prstom mrdnule da se tome najzad stane u kraj. Istovremeno, pri izmenama naziva beogradskih ulica nisu ni na koji način bile principijelne – te su im, na primer, zasmetala imena generala koji su oslobađali Beograd, ali im nisu zasmetala imena Džona Kenedija i Teodora Ruzvelta, iako su njih takođe postavili komunisti. Oni su se takođe poveli za komunistima u čuvenom balkanskom „kićenju tuđim perjem“, te su počeli sami imenovati i ulice koje su komunisti sagradili , i koje su imali moralno pravo da ih imenuju kako žele. I dok je javnost, očigledno naklonjenija Nikoli Tesli i Nikoli Pašiću nego Lenjinu, Marksu i Engelsu, prešla preko tih preimenovanja, ovaj put imamo stranku na vlasti koja ime svoga nastradalog predsednika lepi preko imena jedne od najvećih svetinja komunističkog vremena, čije je ime namerno stavljeno na tako veliku i lepu ulicu, koju su pri tome izgradili isti oni koji su je imenovali.

Još je Herodot zabeležio da je u Starom Egiptu bilo slučajeva da lošiji i nesposobniji faraoni, koji za svoje vladavine nisu ostavili ništa grandiozno i velelepno po čemu bi ih pamtili, uklešu svoje ime na spomenicima koje su postavili njihovi slavniji prethodnici, te su to čak činili i neki persijski zavojevači. Problem je još tada bio kako sprečiti svoje naslednike da učine isto sa novouklesanim imenom. Arheolozi su tako primetili da je od nekog doba u Egiptu počela da se primenjuje nova tehnika utiskivanja natpisa, pri čemu su znakovi bivali udubljeni u kamenu, umesto ranijih, ispupčenih. Naime, ovakve natpise bilo je daleko teže izbrisati, pa i ako bi se to učinilo, ili bi se nanela velika šteta objektu, ili bi prosto bilo očigledno da je neko „prežvrljao“ prethodnika i potpisao se na tuđe delo. Potpuno identičnu praksu imamo u današnjem Beogradu, tako da gospoda Narodni poslanici nemaju pravo da jadikuju što je danas moguće odštampati „table sa natpisima ulica“ na svakom iole boljem kućnom štampaču, budući da su oni ti koji su „pustili duha iz boce“ sa čestim i često sramotnim izmenama na topografiji Srbije i Beograda. Ili oni zaista očekuju da će neko poštovati njihovu izmenu samo zato što su rekli da je ona „poslednja i tačka“. Naprotiv, sve što su postigli jeste da su unizili i oskrnavili instituciju imena ulice kao sredstva da se nekome oda počast, i naveli građane da na njega gledaju kao na bilo koji drugi grafit i predizborni plakat na zidu. Razlika je, očigledno, samo u kvalitetu izrade i u činjenici da te kačenje onih „nekvalitetnijih“ natpisa još može odvesti u zatvor, dok te kačenje onih kvalitetnijih eventualno preporučuje da sutra i sam dobiješ svoju ulicu, ili bar ministarsku fotelju.

Ali nije jedina posledica ovog događaja povećan broj Beograđana koji, gunđajući, pozivaju da se i beogradske ulice, poput njujorških, jednom za svagda numerišu, ili da im se vrate nazivi po drveću i cveću, ne bi li se jednom za svagda prestalo sa ovim maltretiranjem građana i ličnosti koje imaju/nemaju ulice. Naprotiv, može se reći da je sam događaj samo manifestacija dubljeg problema ustoličavanja partijskih vrednosti za opšte, što ne samo da predstavlja političko nasilje nad građanima, već nepovratno šteti i ugledu vrednosti koje se ustoličavaju. Ko je najviše oštećen lepljenjem plakata u Bulevaru AVNOJ-a? Zoran Đinđić, zato što je njegovo ime stavljeno u kontekst imena ozloglašenog bosanskog „ratnog vođe“, haškog optuženika i poslovičnog ratnog zločinca. Ali ko ga je uopšte doveo u tu situaciju? Njegov politički naslednik, ministar koji je jednim potezom pera stavio organizaciju koja je, dobrim delom vlastitim snagama, oslobodila čitav „zapadni Balkan“ od fašizma, u kontekst jednog u nizu ubijenih srpskih političkih vođa, istovremeno njega preporučivši za isto takvo uklanjanje, po ceni od oko hiljadu dinara koliko je štampanje inkriminisanih plakata koštalo.

Akcija pokreta „1389.“ je stoga uspela. Ne samo što su uspeli da dobiju političke poene u nezadovoljnom građanstvu hapšenjem svoga člana praktično ni zbog čega, već su uspeli da pokažu koje su posledice igranja beogradskim ulicama kao da su tabla za učenje. Oni nisu pokazali, iako im je to možda bila sekundarna namera, da Ratko Mladić nije ratni zločinac (kao što Narodni poslanici to nisu ni dokazali tako što su plakate poskidali). Ali oni jesu upozorili na glupu, nepotrebnu i opasnu praksu ideološkog prevaspitavanja naroda svim sredstvima, kao i na posledice koje to može imati u budućnosti. Jer, ako sadašnje vlasti ne žele da sutra, kada siđu sa vlasti (što očigledno, što se njih tiče, i ne dolazi u obzir) zaista dobiju ulicu Ratka Mladića ili nekog još goreg u Beogradu – a njihovi politički protivnici će na to biti spremni iz čistog inata – trebalo bi da postojećim imenima ulica, kao i njihovim graditeljima i imenodavcima, odaju dužno poštovanje i tako osiguraju isto za sve ono što sami stvore i imenuju.

Ne treba zaboraviti da su slični događaji zabeleženi u svim ostrašćenim „novim demokratijama“, pri čemu je najgori primer davanje imena Šamilja Basajeva ulici u Ljvovu u Istočnoj Galiciji, na šta ruske vlasti, meta provokacije, ni na koji način nisu odreagovale. Moskovske ulice i danas nose imena Lenjina, Đeržinskog i Plehanova, a nikome ne pada na pamet da preimenuje slavni moskovski metro koji dan-danas nosi oznaku „Lenjinov“. Ali ne treba pomisliti da se učinci postsovjetskih vlasti u gradu ne vide – naprotiv, nove crkve, parkovi i spomenici grade se da nadmaše svoje sovjetske susede i tako prepuste neutralnom posmatraču da sam presudi koja je epoha bila sjajnija. Naše vlasti očigledno nisu na tom civilizacionom nivou – čeka se ozvaničenje novih imena gradova „Đinđićgrad“, „Zoranovo Užice“ i „Premijerevo“, a da li će se autoput zvati „Demokratije i ljudskih prava“ još nije izvesno. I ko će zbog toga na kraju ispaštati (osim građana)? Upravo oni koji se preimenovanja laćaju i koji ističu svoje zasluge tako što sakrivaju tuđe, da bi sutra dočekali da im se ne priznaje niti ono čime su svoju zemlju zaista zadužili.