Будућност света :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Сви су цветови будућости у семену садашњости.
Кинеска мудрост

Футурологију или студије будућности дефинишемо као предвиђање будућих догађаја на основу постојећих услова. На тај начин футурологија нам говори како данашње промене (или њихов изостанак) постају сутрашња реалност. Теме и методи укључују могуће, вероватне или пожељне варијације или алтернативне трансофмација социјалних или „природних“ феномена (независних од људског утицаја). Често је футурологија повезана са сценаријима будућности. Циљ је да се представи како садашњи услови подлежу промени у оквирима дисциплина као што су економија, социологија, историја, инжињеринг, математика, психологија, физика, биологија, теологија.
Футурологија се често повезује са стратешких пројекцијама будућег развоја, какве даје рецимо ЦИА. Осим тога, многи познати мислиоци су се ангажовали у овој области – Семјуел Хантигтон, Френсис Фукујама, Збигњев Бжежински. Њихове предикције су биле различите – од „краја историје“, до „рата цивилизација“. Две ствари разликују студије будућности од истраживања каква се иначе спроводе унаведеним дисциплинама:
1. истражују се не само вероватне, већ и могуће или префериране будућности
2. обично се даје комплетан, „холистички“, поглед на стварност базиран на наведеним дисциплинама.
Следећа дискусија представља могући развој света у овом веку према једном таквом погледу.

Свет у овом веку
У својој анализи догађаја који би могли уследити у овом веку, Steven LaTulippe започиње општом причом о томе како је предвиђање будућности неизвестан подухват. Згодно је позивање на The Foundation Trilogy Исака Асимова. Не бих се ту задржавао, уосталом имате линк. Но пре него пређем на посао, истакао бих нешто друго.
Пре разматрања конкретне предикције, потребно је рећи да су оваква дела једнодимензионална чак и кад нису једнострана. Желим рећи да се неки аспекти детаљно сагледавају, а неки занемарују. Тако овде није ништа речено о екологији и одржљивости развоја. А ако планета оде у мајчину, чему онда све? На то ћу се вратити у даљем сагледавању.
А сада прелазим на ову анализу догађаја у овом веку, који ће по њеном аутору довести у питање опстанак западне цивилизације. Ја ћу унети и неке своје закључке до којих сам дошао из других анализа, а оригиналан текс анализе имате:
http://www.lewrockwell.com/latulippe/latulippe64.html

Америка: Другар, позајмиш ми...
Судбина Американаца је да упознају своју изреку која гласи: Нема бесплатног ручка.
Како њихова економија не производи више довољну количину добара да покрије животни стил популације, осмишљени су начини да се то премости. Главни начин је био задуживање.
Влада полако тоне под теретом више стотина милијарди долара годишњег буџетског дефицита, док се економија гуши под 750 милиона трговинског дефицита годишње. Док је дуг по себи довољно лош прати га још једна ствар: инфлација (за сада је то видљиво кроз девалвацију долара). Плаћање дугова са обезвређеним доларом чува новац и чини да у књигама изгледа солвентније него што стварно јесте.
Аутор наглашава да и поред халуциногених економских теорија Федералне владе, економија не може заувек живети позајмљујући новац. Пре или касније, вук ће закуцати на врата – и одувати кућу. Америка више неће бити „једина светска суперсила“.
Оно што није наведено је ко кредитира Америку, докле, и који би му били разлози. Америка се финансира на јапанским и кинеским обвезницама од којих многе 2020 доспевају на наплату. Осим тога, источноазијске централне банке држе око 2000 милијарди долара својих девизних резерви у Америци. То може покривати све дефиците неко време, али питање је када ће и овај капитал почети да се сели.
Намеће се питање зашто би то радили? Одговор је прост – зато што им се исплати. Но можемо ићи у даље рашчлањивање. Разлози могу бити економски и неекономски (политички). Економски интерес и Кине и Јапана је јасан – Американци су велико тржиште њихових производа. Јапанци су осим тога и власници доброг дела америчких предузећа. Јапан има и политички разлог – његово зазирање од јачања НР Кине. Јапанци сматрају да ће их амерички савезник штитити. Међутим, виећемо, и њихове опције су ограничене.
Кина има економски интерес јер још нема довољну унутрашњу тражњу. Само 300 до 400 милиона Кинеза може да у већој мери користи производе које израђује њихова све јача привреда. Али овај број сигурно расте, основица се шири можда за 5% годишње, што је опет мање од привредног раста који износи 9%. Када унутрашња потрошња довољно порасте, питање је колико ће Кинези хтети да финансирају Американце.
Кина има и политичке разлоге да (веома дискретно) подржи америчко изигравање светског полицајца. Кина такође има проблема са милитантним исламом (што је плеоназам – ислам је милитантна религија). Њима одговара амерички “рат против тероризма” и уопште сукоб на релацији Запад – Ислам. Западњаци тако бивају све више заглибљени у овај сукоб и не могу да спрече јачање Кине. Наравно, оваква “подршка” је веома цинична, али то неће спасити Америку.
_________________

Европа гледа у амбис (литералније: Götterdämmerung)
Аутор укратко описује вредности Викторијанске ере које су владале Европом почетком прошлог века. Но, свему томе је дошао крај у вероватно најбесмисленијој кланици у историји света – у Првом светском рату. Брутални бесмислени рат изродио је зле духове нацизма, бољшевизма и геноцида. Уследио је још један рат и до половине века Европа је била исцрпљена – демографски економски и духовно.
Европски одговор био је у напуштању старих вредности, уместо којих је усвојен пост-модерни секуларизам и морални релативизам (истичем ово због неких). Енергије су усмерене на оно што су назвали La Dolce Vita
У суштини две главне ствари су резултирале из тога:
1) социјализам
2) секуларизам.
Европски социјализам, који се појављује под разним именима: wellfare state, Sozialsicherungsistemm... је практично подигао животни стандард људи и релаксирао их доброг дела борбе за преживљавање. Радно време је почело да пада, што технологија оправдава, чак и испод осам сати. Пензиони систем је дао сигурност под старе дана. Оно што сада видимо као последицу је све слабија конкурентност привреде у поређењу са азијским такмацима.
Још гора последица био је пад фертилитета на 1,4 детета по жени (2,1 се сматра неопходним за репродукцију). Истраживања показују да људи гаје велике фамилије из две групе разлога – религиозних разлога и бриге за властиту егзистенцију у старости. Европски систем је уклонио оба разлога. Европске владе су суочене са колапсом популације учиниле фаталан корак – отворили су врата муслиманској имиграцији.
Иако аутор не гаји неки анимозитет према исламу, он наводи горку реалност да европска и муслиманска култура једноставно нису компатибилне. Муслимански свет захтева женску чедност, презире атеизам и спроводи строге казне и за лакше облике криминала.
У наредних 40 година муслимани ће се приближити већини у многим западноевроспким земљама. Чак није неопходан наставак континуиране миграције. Рецимо да Данска тренутно заустави сваку имиграцију, свеједно ће 2039 имигрантско становништво чинити већину. У Француској је 2005, први пут у историји већина беба имала муслиманске родитеље.
Према знањима аутора, ниједна група у историји није допустила да буде мирно замењена у земљи свога порекла. Бомбашки напади у Мадриду и Лондону, убиство Теа ван Гога, француска интифада и наравно последњи догађаји око карикатура Пророка су весници тешких времена. У много чему Европа већ подсећа на Југославију после Тита. Последично, цео европски континент иде према будућности етничких ратова какви су виђени у Босни и на Косову.
Предвиђања иду у једном од три правца. Могуће је да десничарске партије освоје власт у Европи и крену у отворени сукоб са исламом и насилне депортације, што би резултирало насиљем. Други сценарио је фрагментација континента на муслиманске и европејске кантоне. У трећем сценарију ислам је победник и намеће социјалне норме европском становништву.
Таква Европа би подсећала на Мусолинијеву Италију, Либан или Зимбабве, респективно.
Овде морам унети свој коментар. Вредности познате као La Dolce Vita у принципу сматрам својим, осим неких скретања, која нажелост већ постају доминантна у систему. Сматрам себе присталицом ствари као што су пост-модерни секуларизам и морални релативизам. Међутим, изгледа да се показује да такве вредности не могу бити победничке. Еволуцијом опстају боље прилагођени. Ни лепши, ни паметнији, често не ни јачи – мада све то може бити део тога. Изгледа да је сада неко други боље прилагођен.

Азија: хладно или вруће
Више није никакво откровење да се центар светске економије креће према источној Азији. Већина тих нација има вредне популације, економије које се шире и високи трговински суфицит. Градови као Сингапур, Хонг Конг и Куала Лумпур расту експоненцијално и постају културни и финансијски центри будућности.
Историја показује да кад год једна нација смењује другу на врху светског система, следи период нестабилности. Оба светска рата су уследила као последица покушаја растуће Немачке да замени Британију као светски хегемон.
Све предикције говоре о Кини гао главној сили веке – економски и геополитички. Сједињене Државе, из наведених разлога, неће моћи да представљају изазов кинеској доминацији. Међутим, неке нације, као Јапан, могу бити узнемирени и покушати да спрече даљи кинески напредак. Међусобна економска размена ту не мора бити пресудна. Британија и Немачка су били највећи међусобни партнери 1913 и поново 1938. Осим тога, делили су исту религију и њихови монарси су били блиски рођаци.
У таквом сценариу, цели регион се дели на непријатељске блокове. Један такав блок био би Јапан са Вијетнамом, можда и Индијом и Тајваном. Са друге стране Средње Краљевство би имало на својој страни уједињену Кореју и неке мање земље АСЕАН-а, могуће и Индонезију.
Међутим, источњачки поглед на свет је другачији од европског. Оно што се догодило у Европи не мора се десити поново тамо. Има још један разлог који чини овакав сценарио мање вероватним – Јапан је демографски исцрпљен, са мањим фертилитетом чак и од Европе.
Чуо сам у ранијим расправама аргумент да ће Кина имати проблема са старењем становништва. Овај аргумент се вероватно изводи из “политике једног детета”. Међутим, у футуролошким анализама нисам видео да Кина има такве проблеме. Фертилитет је у Кини око 1,7 што је више него у Европи или Јапану. Предвиђа се и благ пораст до 1,8.
Нешто је друго проблем у Кини. Екологија. Такви проблеми су већ уочљиви. Структурални проблем је сам “кинески сан”: да се стигне и престигне Америка. Ако је то планирано на агрегатном нивоу, како се често иначе рачуна на Истоку, то не би био толики проблем. Свет би могао преживети потрошњу ресурса још једне Америке. Међутим, шта ако се крене ка остварењу циља да сваки Кинез живи као Американац? Може ли свет издрати пет Америка?!? Примера ради: Кина је друга на свету по броју нових аутомобила, али њихов број износи тек 14 на хиљаду становника. У Америци је 780 на хиљаду. Можете ли замислити још милијарду аутомобила на већ напаћеној планети?!?
Остаје нада да се таква катастрофа ипак неће догодити јер источњаци су навикли да живе у складу са природом. Чак и међу богатијим земљама арчење ресурса је далеко мење него у Америци, а народи су научени да живе на веома малом простору у Хонг Конгу, Сингапуру или Јапану.
Ако Азија избегне грешке Европе из прошлог века, аутор види да ће период процвата технологије и културе иницирати један од најкреативнијих периода у људској историји.
_________________

Резиме
Губитници
Сједињене Државе: Стање банкротства
Европа: Секташко насиље
Израел: Сви демографски трендови иду у погрешно смеру. А кад Америка изгуби надмоћ, ствари ће изгледати још горе.
Јапан: Судбина је Земље излазећег сунца да постане вазал и кинеској „Великој источноазијској сфери међусобног просперитета“ (иронично?)

Добитници
Кина: Ако избегне конфронтације са суседима постаће доминантна нација у овом столећу.
Ислам: Демографија је судбина.
Аустралија и Нови Зеланд: Обе нације су стабилне, зреле демократије. Такође су довољно изоловане да избегну сукобе, али довољно близу за трговинску размену са нарастајућом источном Азијом.
Србија: Биће да нас аутор доста добро познаје. Цитирам:
I’m not expecting anything particularly great for Serbia in the realm of politics or economics, but they may well appreciate the irony of watching their Western European tormenters become embroiled in a vicious conflict with Islam. And America’s impending bankruptcy might be good for a few laughs too.

Wild Card: Русија
Са Русијом се никад не зна. Ова земља располаже огромним ресурсима, од којих ће неки бити веома драгоцени. Друго, преживевши бољшевичку диктатуру, Русија ће можда прва повратити вредности које су изгубљене 1914. У осталим европским оваква обнова није ни на видику. Међутим, проблеми са корупцијом, гангстерима и етничким насиљем и даље постоје. Популација се и смањује, чак више него у остатку Европе. Тако да Русија заслужује статус миленијумског џокера.

Све ово и не мора бити тако, али проблеми у Америци са дуговима и у Европи са демографијом, као и динамика развоја Азије су ствари које се већ одигравају. И тешко да ће бити заустављене.

Извор : Српски националисти.