I sta.. ti ih saslusas... i onda im ispricas svoju tuznu pricu... i oni se sjebu..

da li iko danas vise prica sa bilo kim o necemu sto nije neka muka ili problem 

slabo.. jako slabo..

dakle, to je sasvim normalno 

uvek mozes da kazes "hajdemo neke lepse teme" i iskuliras tu pricu..

Ne govorim o ljudima koji su na margini drustva, koji su odbaceni i u alkoholisanom stanju i traze samilosnu ruku, govorim o onima koje tek upoznas na zurci, fakultetu, samoposluzi itd. Nikada ne bih mogao da se lako poverim nekoj osobi u koju nemam poverenja. Ali kada se upoznas sa nekim i on ti prica kako ne prica sa roditeljima godinu dana, kako ga oni odbacuju, kako su ljudi surovi prema njemu.
Mislim da u tome ima neceg dubljeg, recimo manjak samopouzdanja, ili mozda cak i neke "dramatizacije" i igranje uloge zrtve sudbine.
Malo me to plasi.

Nije to problem, mogu lako da iskuliram, ali upravo sam stavio tu temu ovde na psihologiji, da bih razumeo sta je u "glavi" tih ljudi, odnosno sta njih navodi da se otvore nekome ko ce mozda biti samo "putnik" u njihovom zivotu.
Mislim da postoji nesto sto moras da cuvas za sebe, ili da drzis u stakleniku izmedju sebe i najvoljenijih.
Za sve postoje granice.

што се мене тиче и сад и у будућностима бавите се чиме оћете... ако стигнете сконтати се мало око једносмерних и наизменичних струја може бити будете у стању сконтати колико ми варниче јаја гледе тога чиме се ко бави и шта ко о чему мисли...

Него опет не контам... прошли пут ми рече нешто типа нечовек... сад нешто о најпоремећенијима и полупараноичним идејама а ја опет не контам ... све канда као да би ти нешто рекао ал никако да превалиш преко језика ... бемлига... не капирам 

и гледе оног почетног... не мислим да ми је живот вреднији, срећнији ил сређенији ако га држим подаље од којекаквих... него генерално добар део људи сматрам ил небитним ил једноставно идиотима и немам потребу да делим било шта своје са њима.

Онтопик... мало дружења са логиком уместо хватања за  смајлије

Људи који имају проблем и желе да га реше, пробаће сами па ће потражити помоћ међу најближима... па међу не тако блиским ал опет релевантим да би могли помоћи, па опет сами, па опет са најближима па са блискима па на крају са стручњацима... и тако итеративним поступком до решења ил мирења са тим да решење не постоји. Такви људи неће све редом давити својим проблемима јер имају довољно мозга да скапирају да од тога нема вајде...

с друге стране... они који не желе да реше проблем већ су им потребне континуиране потврде да је њихов проблем нерешив, те да нису они криви за нерешавање истог... е такви се неће обраћити најближима ил ближњима који знају колико је та прича препуна срања и колико су ти проблеми решиви уз мало труда... него ће се обраћати потпуним странцима које могу убедити да су њихови проблеми нерешиви и од којих могу добити трунку разумевање за апатију, лењосту, глупост ил штавећ... даклем обични атеншн хор ликови који су уз то без имало самопоштовања ил било чега што би људе убедило да нису за презир. И такви и нису за боље.

Да се самоцитирам...

U pravu si kada si pomenuo manjak samopouzdanja. To su ljudi koji cesto tu pricu, koju ti pricaju, vrte sebi u glavi da bi sa sto lepseg i boljeg ugla sagledali svoje probleme i odatle nasli nekakvo resenje. Oni nastoje da ubede sami sebe da takvi problemi i situacije ne uticu mnogo na njihovo opste raspolozenje, jer oni tako zele, iako je istina da im to kvari raspolozenje.

Otkud onda da pricaju to tebi (ili nekoj drugoj njima nepoznatoj osobi)? Zato sto je to pored samoubedjivanja i pokusaj (uglavnom podsvesni) da takve individue ucine svoj zivot boljim na nacin da naprave ili dovedu nesto ili nekog novog u svom zivotu.

Opet, mora se uzeti u obzir da je lakse mnogim ljudima da se ispricaju ili pak izjadaju o svojim problemima nepoznatim osobama.

Vole da budu u centru paznje. Ili jednostavno zele da ih neko saslusa. Mala je razlika...

Mada ima interesantnih. Jednostavno ne smaraju vec stvarno umeju interesantno da ispricaju pricu i da ti odrze paznju...

Па, мени ово са самопоуздањем уопште није јасно. Како немаш самопоуздање, а прилазиш скроз непознатој особи и причаш јој о својим проблемима?

Скапираш једну ствар... прво иде самопоштовање па следећи ниво је самопоуздање... човек који има обоје направиће свашта... човек који има самопоштовања ал не и самопоуздања... то ће буда нека средина, ни тамо ни овамо... неће правити глупости ал неће ни направити ништа вредно пажње.... за човека који нема самопоштовања самопоуздање је апсолутна апстракција... као теби шетња по Месецу тренутно... и то је тотално другачији систем вредности гледе тога шта дозвољаваш себи... мислиш да један просјак кога разноразна нација шутира с ноге на ногу зна шта је самопоштовање? А да не причамо о самопоуздању...

Nema tebi pomoci....