Avgust


1
U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.

Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.

Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pustoši žutog trga, ključao je nad njim svetlim lišćem, buketima plemenito raščlanjenih zelenih filigrana, kao drveće na starim goblenima. Izgledalo je kao da to drveće uzbuđuje vetar, teatralno pokrećući svoje krošnje, da bi u patetičnim pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutrašnjosti šarene vedrine. Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajući pravi lik domova, fizionomiju sudbine i života, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali hladovinom i vinom.

Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga održala pred vatrenom metlom žege, opsedala je komadić zida, ispitujući ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz horoskopa tih metalnih kružića bilo moguće pročitati pravu tajnu zida, išaranog hijeroglifima crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. Očekivalo se da će pred taj svedeni trem s vinarevim buradima u senku bagrema što se njišu stići Samarićaninovo magarence, vođeno za povodac, a dvoje slugu će pažljivo skinuti bolesnog čoveka sa užarenog sedla, da bi ga po senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji miriše sabatom.

Tako smo ja i majka putovali preko dve sunčane strane trga, vodeći naše izlomljene senke po svim kućama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati pločnika su lagano promicali ispod naših mekih i pljiosnatih koraka – jedni bledorumeni kao ljudska koža, drugi zlatni i modri, a svi pljosnati, topli, baršunasti na suncu, kao neka sunčana lica, toliko ugažena stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno ništavilo.

Najzad, na uglu Strijske ulice ušli smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od malina u širokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol. A posle nekoliko kuća ulica već nije bila u stanju da i dalje zadrži decorum grada, kao seljak koji, vraćajući se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjajući se lagano, što se više približava selu, u seoskog odrpanca.

Kućice predgrađa su zajedno sa prozorima tonule, uvučene u bujno i neuredno cvetanje malih vrtića. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje, cveće i korov, radujući se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na moćnoj stabljici i oboleo od elefantijazisa, čekao je u žutoj žalosti poslednje tužne dane života, ugibajući se pod hipertrofijom čudovišne korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgrađa i cicani, prosti cvetići stajali su bespomoćni u svojim uštirkanim i belim košuljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.


2
Zamršeni gustiš trave, korova, travuljine i čičaka bukti u vatri popodneva. Šume rojevi muva u popodnevnom dremežu vrta. Zlatno strnjište trešti na suncu, kao riđi skakavci; u obilnoj kiši vatre zriču zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci.

A travnati kožuh diže se u ispupčenoj grbi-brežuljku prema ogradi, kao da se vrt u snu okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, seljačka pleća dišu tišinom zemlje. Na tim plećima vrta, aljkava, ženska bujnost avgusta je narasla u gluve jaruge ogromnih čičaka, raširila se komadima maljavih lisnatih ploča, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te buljave prostačine čičaka bečile kao ženetine koje su široko posedale, upola prožderane sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve divljeg jorgovana, grubu kašu bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog matičnjaka leta, zaraslog u glupost poidioćenog korova, nalazilo se smetlište zaraslo u divlje trnje. Niko nije znao da je baš tamo avgust toga leta priređivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom smetlištu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste devojčice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili smeća i otpadaka, starih lonaca, papuča, krša i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge koja je nedostajala.

Vazduh iznad toga krša, podivljao od žege, presecan sjajnim konjskim muvama, pobesnelim od sunca, treštao je kao od nevidljivih čegrtaljki, razdražujući do ludila.

Tluja sedi zgrčena na žutoj postelji i krpama. Njena velika glava se ježi čupercima crne kose. Lice joj se grči kao harmonika. Svaki čas grimasa plača steže tu harmoniku u hiljadu poprečnih bora, a čuđenje je ponovo isteže, izglađuje bore, otkriva pukotine sitnih očiju i vlažne desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni žege i dosade za vreme kojih Tluja poluglasno priča, drema, tiho gunđa i nakašljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na nepomičnu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka počinje da se miče, kao oživela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se poplašeno bude i dižu u velikom bučnom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se dronjci suljaju na zemlju i rasprštavaju po smetlištu kao poplašeni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro, izbija srž smetlišta: polunaga i tamna kretenka kreće se lagano i staje, nalik na pagansko božanstvo, na kratkim dečjim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crteži procvetavaju arabeske napetih žila, otima se zverski, promukao krik, pušten iz svih bronhija i pištaljki ovih poluživotinjskih – polubožanskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, viče, čičkovi se nadimaju i razmeću bestidnim mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem grču, s besnom žestinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho škripi pod nasrtljivošću te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izrođenu, pagansku plodnost.

Tlujina majka radi u najam domaćicama, riba podove. To je mala žena, žuta kao šafran, šafranom čisti i podove, jelove stolove, klupe i sanduke koje pere po kućama sirotih ljudi. Jednom me je Adela odvela u kuću te stare Mariske. Bilo je to rano jutro, ušli smo u malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je ležalo rano sunce, svetložuto u toj jutarnjoj tišini, odmeravanoj užasnim zveketom seljačkog sata na zidu. U sanduku, na slami, ležala je glupava Mariska, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je izašla ruka. I kao da se koristi njenim snom, tišina je pričala, žuta, svetla, zla tišina, govorila je svoj monolog, svađala se, lupetala glasno i prostački. Mariskino vreme – vreme utamničeno u njenoj duši, izašlo je iz nje grozno stvarno i išlo samo kroz sobu, bučno, hučno, pakleno, sve veće u svetlom ćutanju jutra i glasnog mlina-sata, kao rđavo brašno, sipkavo brašno, glupo brašno ludaka.


3
U jednoj od tih kućica, optočenoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo vrtića, stanovala je tetka Agata. Ulazeći k njoj, prolazili smo u vrtu pored šarenih staklenih kugli nataknutih na motke, ružičastih, zelenih i ljubičastih, u kojima su bili ukleti svi svetli i sjajni svetovi, kao one idealne i srećne slike zatvorene u nedostižno savršenstvo sapunskih mehurova.

U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u neobičnoj prostoj sintezi život tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine, nevidljivo uključen u svakodnevno prolaženje njihovog sopstvenog, posebnog vremena. Stara, mudra vrata, čiji su tamni uzdasi puštali te ljude unutra i napolje, ćutljivi svedoci ulaženja i izlaženja majke, kćeri i sinova – otvorila su se nečujno kao vrata ormana i mi smo ušli u njihov život. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili – prvim nespretnim gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima?

Soba je bila tamna i baršunasta od plavih tapeta sa zlatnim šarama, ali je odjek plamenog dana i ovde još drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom lišću, iako je bio propušten kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna, okruglog i belog mesa, istačkana crvenom rđom pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove sudbine, malo postiđeni tom bespomoćnošću, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili smo vodu sa ružinim sokom, u kome sam našao nešto kao najdublju esenciju te vrele sudbine.

Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, što se jedva slobodno držala u celini, u okvirima individualne forme, i čak i u toj celini već umnožene, spremne da se raspadne, razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, ženstvenost lišena kočnica i bolesno bujna.

Izgledalo je kao da sama aroma muškosti, miris duvanskog dima, momačka dosetka može da da impuls toj raspaljenoj ženstvenosti za razvratni porođaj bez oplođenja. I zapravo sve njene žalbe na muža, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i plačne koketerije, kojom je uzalud kušala svog muža. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U njegovim sivim očima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim pokretom pokušavao da se ogradi od nečega, da se odupre, ali je talas ženstvenosti koji je sam sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez značenja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim širokim potokom zalivao slabe drhtaje muškosti.

Bilo je nečeg tragičnog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda kreature koja se bori na granici ništavila i smrti, bio je neki heroizam ženstvenosti koja trijumfuje plodnošću, čak i nad sakatošću prirode, nad nedovoljnošću muškarca. Ali potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu rađanja, koje se iscrpljivalo u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica.

Ušla je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na dečijem, punačkom telu belog i nežnog mesa. Pružila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i odjednom je sva procvetala u licu, kao božur, prelivajući se rumenom punoćom. Nesrećna zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je oči i crvenela još više pri dodiru najravnodušnijeg pitanja, jer je svako sadržavalo tajnu aluziju na njeno preosetljivo devičanstvo.

Najstariji rođak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je život sa njega sprao svaki izraz, šetao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u džepovima naboranih pantalona.

Njegova elegantna i skupocena odeća nosila je pečat egzotičnih zemalja iz kojih se bio vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da postaje prazan, beo zid sa bledom mrežom žila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi uplitale uspomene ovog burnog i upropašćenog života, koje su se gasile. Bio je majstor kartaških veština, pušio je duge, plemenite lule i čudno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa pogledom koji je lutao po davnim uspomenama pričao je čudne anegdote, koje su se na izvesnoj tački naglo prekidale, raspadale i rasipale u ništa. Pratio sam ga čežnjivim pogledom, želeći da obrati pažnju na mene i da me izbavi od muka dosade. I u samoj stvari učinilo mi se da je namignuo na mene, izlazeći u drugu sobu. Požurio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoličici, s kolenima koja su bila skoro u visini glave, ćelave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo leži, naborano, zgužvano, prebačeno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica – trag što ga je nepoznati prolaznik ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama držao je novčanik u kome je nešto posmatrao.

Iz magle lica se s naporom pojavila ispupčena beonjača belog oka, mameći me šeretskim namigivanjem. Osećao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je među kolena i mešajući spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih žena i dečaka u čudnim položajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbuđenja, od koga se naglo uzmutio vazduh, nije dopro do mene i prošao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, začetak požude, koja je na njegovoj slepoočnici nabrekla žilom kucavicom, napetost koja je izvesno vreme držala usredsređene njegove crte – ponovo je pala u ništavilo, a lice se udaljilo, zaboravilo na sebe, razišlo se.

Iskušenje


1
Već tada naš grad je sve više padao u hronično sivilo sumraka, obrastao u lišajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje grožđa.

Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli – dan se odmah menjao u nisko, ćilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga siđe pod mnogokratno raščlanjenje, fantastične svodove šarenih i prostranih noći.

Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnih kuća pustih i slepih fasada, koje je tako teško međusobno razlikovati.

To je bio povod stalnih grešaka. Jer ušavši jednom u pogrešan trem na pogrešne stepenice, obično se upadalo u pravi lavirint tuđih stanova, hodnika, neočekivanih izlaza na tuđa dvorišta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vraćajući se sa stranputica čudnih i spletenih doživljaja, jednog sivog osvita usred griže savesti setili roditeljske kuće.

Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih veštačkih palmi, naš stan je postajao sve zanemareniji usled majčine lenjosti, koja je sve vreme provodila sedeći u dućanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na širokom toaletu, ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva, bačenih papuča i steznika.

Stan nije imao određeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. Često je slučajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalažena prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neočekivana otkrića.

U donjim sobama su stanovali pomoćnici i često u noći su nas budili njihovi jauci, koje su ispuštali pod uticajem košmarnih snova. Zimi je napolju još bila gluva noć kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, plašeći svećom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane bežale po podu i zidovima; išao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavače koji su teško hrkali.

U svetlosti ostavljene sveće lenjo su se izvlačili iz prljave postelje, isturali, sedajući na krevetima, bose i ružne noge i sa čarapom u rukama se još jedan trenutak predavali uživanju zevanja – zevanja produženog do čulnog uživanja, do bolesnog grča nepca, kao pri jakom povraćanju. U uglovima su nepomično stajale velike bubašvabe, povećane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih opterećivala sveća i koja ih nije napuštala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada počinjao juriti neverovatnim, paukovim begom.

U to vreme je moj otac počeo poboljevati. Dešavalo se već prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okružen bočicama, pilulama i trgovačkim knjigama, koje su mu donošene iz dućana. Gorki miris bolesti taložio se na dnu sobe čije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka.

Uveče, kad bi majka dolazila iz dućana, bivao je uzbuđen i sklon svađi, prebacivao joj je netačnost u vođenju računa, dobijao crvene pečate na licu i padao u vatru do neuračunljivosti. Sećam se da sam ga jednom, probudivši se kasno noću iz sna, ugledao kako u košulji i bos trči ovamo i onamo po kožnom otomanu, dokumentujući na taj način svoju ljutnju pred bespomoćnom majkom.

Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamršenih računa.

Vidim ga u svetlosti čađave lampe, kako čuči među jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njiše u bezglasnom razmišljanju.

Ponekad bi izronio iz tih računa, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomoćno se osvrtao, kao da nešto traži.

Tada se dešavalo da s kreveta tiho otrči u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom tečnošću. Moj otac se spajao sa tim instrumetnom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pupčanu vrpcu, i tako spojen sa žalosnim aparatom – postajao nepomičan i koncentrisan, oči su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupničkog uživanja.

Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, među jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci abažura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske noći iza prozora – osećao je, ne gledajući, da ga prostranstvo obrasta pulsirajućom gustinom tapeta, punom šapata, šištanja i šušketanja. Slušao je, ne gledajući tu zaveru punu značajnih namigivanja, razvijanih u cveću ušnih školjki koje su slušale i tamnih usta koja su se smeškala.

Tada bi prividno još jače tonuo u rad, brojao i sabirao, bojeći se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i boreći se sa iskušenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregršt tih arabeski, tih buketa očiju i ušiju, koje je noć pustila iz sebe i koje su rasle i množile se, izmamljujući sve nove i nove šibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom noći tapete počinjale venuti, savijati se, gubiti lišće i cvetove, jesenje se proređivati, propuštajući daleko svitanje.

Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u žuti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom.

Već danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente – njegova misao se potajno upuštala u lavirinte sopstvenih unutrašnjosti. Zadržavao bi dah i osluškivao. I kad bi se njegov pogled vraćao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Još nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega.

Danju su to bila kao neka razmišljanja i ubeđivanja, duga, jednolična rasuđivanja vođena poluglasno i puna humorističkih interludija, šeretskih natezanja. Ali noću su ti glasovi bili strasniji. Zahtev se vraćao sve ranije i glasnije. Čuli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za nešto i brani se od nečega, što je uporno traženo i zahtevano.

Dok se jedne noći taj glas nije digao preteći i nesavladljivo, zahtevajući da ga posvedoči svojim ustima i utrobom. Čuli smo kako je duh ušao u njega, kako se diže iz kreveta, dug i sve veći proročkim gnevom, daveći se bučnim rečima, koje je izbacivao kao mitraljez. Čuli smo tutnjavu borbe i očev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se još podsmeva.

Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavši ovog čoveka, oborenog božjim gnevom, široko raskrečenog nad ogromnim porculanskim nokširom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom očajničkih lomatanja, nad kojima se još više dizao njegov glas, tuđ i tvrd – shvatio sam božji gnev svetih muževa.

Bio je to dijalog strašan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na komađe, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujući psovke. Ne gledajući, video sam ga, strašnog Demijurga, kako ležeći na tami kao na Sinaju, naslonivši se moćnim rukama  na karniše zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato ležao njegov čudovišno mesnat nos.

Slušao sam mu glas u prekidima proročanske tirade moga oca, slušao to snažno režanje napućenih usana, od koga su drhtala okna, mešajući se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca.

S vremena na vreme glasovi su se utišavali i tiho se grčili kao ćaskanje vetra u moćnom kaminu, čas opet eksplodirali velikom bučnom galamom, burom izmešanih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu.

U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepršalo oko njega, kako uz strašne psovke snažnim pljuskom prosipa sadržinu nokšira kroz prozor u noć što je šumela kao školjka.


2
Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih.

Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strasno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvećom usrdnošću i leporečivošću pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.

Zatim je došao period nekog smirenja, unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine.

Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca.

Ali kad bi se majka kasno uveče vraćala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne knjige.

Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se suši u ljusci.

To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.
Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučeći pod tavanicom sređivao nešto među starudijom, punom rđe i prašine.

Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirući se rukama na naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražeći sjajnim očima u našim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio. Ponekad se noću u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobroćudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.

Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražeći nešto.

I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mučili.

Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučećem položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao.

Prestali smo da obraćamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajući nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji tok ništa spolja nije bilo u stanju da pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim pečatima na suvim obrazima, nije nas primećivao i previđao nas je.

Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko margina našeg vremena. Tad je već nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim kutcima stana i nemoguće ga je bilo naći.

Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, nekoliko coli manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.

Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt besmislenih osobenjaštava – mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimećeni kao siva gomilica smeća, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.

Ptice

Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali, strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijući u sebi čađava prostranstva tavana – crne, ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda – tamna pluća zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u noći, izduvane od noćnog vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na živo crno lišće uveče opsedale grane drveća kraj crkve, ponovo se dizale, lupajući krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima – oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajući treperavim graktanjem mutnožute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošću.

Otac već nije više izlazio iz kuće. Ložio je peći, proučavao nikada ispitanu suštinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu čađ u grlu dimnjaka. Sa uživanjem je tih dana vršio sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgrčen na vrhu lestvica – nešto majstoriše oko tavanice, oko karniša visokih prozora, oko kugli i lanaca visećih lampi. Po običaju molera služio se merdevinama kao ogromnim štulama i osećao se dobro u toj ptičjoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema praktičnog života udaljavao se sve više. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, pokušavala da ga uvuče u razgovor o poslovima, o isplati najbližeg »ultimo«, on bi je slušao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I dešavalo se da bi je naglo prekinuo preklinjućim gestom ruke, da bi otrčao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim kažiprstima obe ruke, koji su izražavali najveću važnost ispitivanja – osluškivao. Tada još nismo shvatali tužnu pozadinu tih osobenjaštava, žalosnog kompleksa, što je dozrevao u dubini.

Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobično poštovanje i pažnju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i važna ceremonija, i nikad nije propuštao da bude svedok toga, prateći s mešavinom straha i blaženog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao  dublje, simbolično značenje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla četku na dugoj dršci po podu, to je bilo skoro iznad njegove moći. Iz njegovih očiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki grč orgazma. Njegova osetljivost na golicanje išla je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela pruži prema njemu prst sa pokretom koji je označavao golicanje i on bi već u divljem strahu bežao kroz sve sobe, lupajući za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbuške padne na krevet i previja se u grčevima smeha pod uticajem same unutrašnje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujući tome, Adela je imala skoro neograničenu vlast nad ocem.

U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog  roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.

Taj poduhvat je međutim ubrzo – posle kratkog perioda sjaja – dobio tužni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su služile kao skladište stareži. Odande je već od ranog jutra dopiralo smešano kliktanje ptičjih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, treštale su od šuma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omršaveo i skupio. Ponekad bi zaboravivši gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajući rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oči bi mu se prevlačile belom maglinom. Zatim bi se, zastiđen, smejao zajedno sa nama i pokušavao da taj incident okrene na šalu.

Jednom za vreme generalnog spremanja neočekivano se u očevom ptičijem carstvu pojavila Adela. Pojavivši se na vratima, počela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nameštaj. Odlučivši se brzo, otvorila je prozor, posle čega je uz pomoć duge četke celu ptičju masu naterala u sumanuto kruženje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug domašaja svoga štapa, igrala igru uništenja. Zajedno sa ptičjom gomilom, lupajući rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano proređivala, dok na kraju na bojištu nije ostala sama Adela, iscrpena, zaduvana i moj otac zbunjena i zastiđena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju.

Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma – slomljen čovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

Manekeni

To ptičje preduzeće moga oca bila je poslednja eksplozija šarenila, poslednji sjajni kontramarš fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj mačevalac mašte poveo na šančeve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junaštvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mučila grad. Lišen svake pomoći, bez priznanja s naše strane, taj čudni čovek branio je stvar poezije. Bio je čudesan mlin u čije mućnjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim žlebovima procvetaju svim bojama i mirisima istočnog korenja. Ali, navikli na sjajno mađioničarstvo tog metafizičkog magičara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednošću njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i noći. Adeli niko ništa nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, osećali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju što je ukroćeno ovo preobilje u kome smo lakomo uživali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A možda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upućenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledništvo sile višeg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekadašnje slave. Ne ukrstivši špade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadašnjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i ušančio u samoću.

Zaboravili smo na njega.
Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tužno sivilo grada, procvetavajući u prozorima tamnim lišajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih zimskih noći. Sobne tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za šarene letove one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule uplićući se u monotoniju gorkih monologa.

Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i drač. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckajući kristalićima stakla kad bi neko pipajući prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila šarene sveće, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su još nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to žurno i fantastično zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz čarobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajući vazduh na talije magičnih karata, rasipajući ih u šaren pljesak, prepun gustih krljušti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvlačeći u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kruženja, razvijajući šarene lepeze zamahnutih krila koji su se održavali još dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Još i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogućnosti šarenih blesaka, ali niko nije flautom bušio, svrdlom uznemiravao pomućene slojeve vazduha.

Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i drač. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckajući kristalićima stakla kad bi neko pipajući prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila šarene sveće, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su još nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to žurno i fantastično zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz čarobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajući vazduh na talije magičnih karata, rasipajući ih u šaren pljesak, prepun gustih krljušti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvlačeći u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kruženja, razvijajući šarene lepeze zamahnutih krila koji su se održavali još dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Još i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogućnosti šarenih blesaka, ali niko nije flautom bušio, svrdlom uznemiravao pomućene slojeve vazduha.

Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izgužvanom i uvaljanom od teških snova, stajali su kao duboke lađe spremne da otplove u mokre i složene lavirinte neke crne Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u hladnim sobama, pri svetlu sveće koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta jutra su bila puna smušenog kretanja, dugog traženja po raznim fiokama i ormanima. Po celom stanu se čulo šljapkanje Adelinih papučica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz majčinih ruku ključeve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da izađe nakraj s toaletom. Sveće su dogorevale u svećnjaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemoguće je bilo dozvati je. Još mlada, mutna i prljava vatra u peći lizala je hladne, sjajne izrasline čađi u grlu dimnjaka. Sveća se gasila, soba je tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, između ostataka doručka padali smo poluodeveni u san. Ležeći licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u bezzvezdano ništavilo. Budilo nas je šumno Adelino spremanje. Majka nije mogla da izađe nakraj sa toaletom. Pre no što bi završila sa češljanjem, pomoćnici su se vraćali na ručak. Mrak na trgu je dobijao boju zlaćanog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih mutnih ćilibara, mogle su se razviti boje najlepšeg popodneva. Ali srećni trenutak je prolazio, amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro već završen, ponovo je padao u nemoćno sivilo. Sedali smo za sto, pomoćnici su trljali ruke crvene od hladnoće i, iznenada, proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije i bez lika. Ali kada se na stolu javljala činija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe koje su ležale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i žurno smo ga delili između sebe, puni olakšanja, što je dan u njemu našao svoj lik.

Pomoćnici su ga jeli pobožno, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera se širio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima pretresajući heraldiku sledećih dana u nedelji, a u činiji bi ostale samo glave sa iskuvanim očima – svi bismo osećali da je dan savladan zajedničkim snagama i da se sa ostatkom više nije računalo.

Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode  energično je likvidirala tih nekoliko sati do sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji već pripreman dekor večeri. Polda i Paulina, švalje, širile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na njihovim ramenima, ulazila bi u sobu ćutljiva, nepokretna gospođa od dlaka i krpa s drvenom kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, između vrata i peći, ta tiha dama postajala je gospodar situacije. Iz svoga ugla, stojeći mirno, ćutke je nadzirala rad devojaka. Puna kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s kojim su se spuštali pred njom na kolena, mereći delove haljine, obeležene belim fircom. Pažljivo i strpljivo su služile ćutljivi idol, koga ništa nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu biti ženski molosi, i stalno ih je ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su veštim rukama iznad te gomile svile i sukna, šuškale mašinom, pritiskujući pedal lakiranom, jevtinom kožicom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive čeljusti makaza otvarale su se sa škripom, kao kljunovi tih šarenih ptica.

Devojke su nemarno gazile po šarenim parčićima, gacajući besvesno kao po smetlištu nekog mogućeg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa sebe smejući se nervozno, očima su golicale ogledala. Njihove duše, brzo čarobnjaštvo njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama odsečenih komadića, u tom lakomislenom i plašljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad, kao šarenom fantastičnom mećavom. Iznenada bi im postalo vrućina pa su otvarale prozor, da bi u nestrpljivosti svoje samoće, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto uz prozor. Hladile su zažarene obraze pred zimskom noći koja je nadolazila iza zavesa – otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mržnje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa kog bi im tamni dah noći bacio na prozor. Ah! kako su malo one tražile od stvarnosti. Sve su imale u sebi, imale su i previše svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen piljevinom, jedno dve reči, na koje su odavna čekale, da bi mogle da uđu u svoju davno pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i strašne gorčine, koja ih je divlje uzbuđivala, kao stranice romana gutane po noći zajedno sa suzama ronjenim niz crvene pečate na licu.

Za vreme jednog od svojih večernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu večernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima susedne sobe, s lampom u rukama, opčaran scenom punom groznice i crvenih pečata na licu, tom idilom od pudera, šarene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna značenja bila postavljena zimska noć što je disala između dignutih prozorskih zavesa. Stavljajući naočare, približio se na nekoliko koraka i obišao oko devojaka, osvetljavajući ih lampom podignutom u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih razgleda, njihajući se u bedrima, svetlucajući emaljem očiju, lakom škripavih papučica, kopčama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice počeše bežati po podu, prema otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je pažljivo posmatrao ta stvorenja što su bežala, šapućući poluglasno: „Genus avium … ako se ne varam scansores ili pistacci... u najvećoj meri dostojne pažnje.”

Taj slučajan susret bio je početak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo uspeo da opčara obe devojke lepotom svoje prečudne ličnosti. Plaćajući mu za punu galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine večeri – devojke su dozvoljavale strasnom istraživaču da studira strukturu njihovih vitkih – jednostavnih, malih tela. To se dešavalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazličitijim tačkama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smičući čarapu sa Paulininog kolena i zaljubljenim očima proučavajući sažetu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi govorio: „Kako je puna lepote i kako srećna forma života koju su gospođice izabrale. Kako je lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim životom. Ali zato s kakvim majstorstvom, s kakvom delikatnošću vi izvršavate taj zadatak. Kad bih, odbacujući poštovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih – manje sadržaja, više forme! Ah, kako bi svetu bilo lakše od tog gubitka sadržaja. Više skromnosti u namerama, više uzdržljivosti u pretenzijama – gospodo Demijurzi – i svet bi bio savršeniji!” vikao je moj otac baš u trenutku kad je njegov dlan izvlačio beo Paulinin list iz čarape. Tog trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela noseći poslužavnik sa užinom. Bio je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obračuna. Svi mi koji smo prisustvovali tom susretu, preživeli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo neprijatno što ćemo biti svedoci novog poniženja i tako već teško pogođenog čoveka. Moj otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale stida. Ali se Adela neočekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je prišla ocu i kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatapšale, zalupale nogama i obesivši se s obe strane o očeve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj način, zahvaljujući dobrom srcu devojaka u opštoj veselosti, razvejan je začetnik neprijatnog konflikta.

To je bio početak veoma interesantnih i čudnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut čarom tog malog i nevinog auditorija, držao sledećih nedelja ove rane zime.

Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vraćale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Naš herezijarh je išao kroz stvari kao magnetizer, zaražujući ih i zavodeći svojim opasnim čarom. Treba li da i Paulinu nazovem njegovom žrtvom? Tih dana ona je postala njegova učenica, adept njegovih teorija, model njegovih eksperimenata.

Ovde ću se postarati da sa potrebnom opreznošću, i izbegavajući sablazni, izložim tu preterano jeretičku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece opčarala moga oca i zagospodarila svim onim što je preduzimao.

Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja

Demijurg – govorio je moj otac – nema monopol stvaranja – stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva životna snaga iskušenja koja nas mami da nečemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgušnjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogućnosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. Čekajući na životvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, kuša hiljadama slatkih okruglina i mekoća, koje u slepim maštanjima rađa iz sebe.

Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustiljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i diletatizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezaštićenije biće u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma.

Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako čudnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije – učio je on – mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme života. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao važne i interesantne stvaralačke recepte. Zahvaljujući njima, stvorio je mnoštvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li će ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se čak te klasične metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretičkih i prestupničkih metoda.

Ukoliko se otac od tih opštih principa kosmogonije više približavao terenu svojih užih interesovanja, utoliko mu se glas spuštao do prodornog šapata, izlaganje mu je postojalo sve teže i zamršenije, a zaključci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizičnijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteričnu svečanost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta na čelo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavošću se uvlačio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloništu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironičnim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati.

Devojke su sedele nepomično, lampa je dimila, sukno je ispod igle mašine davno bilo skliznulo, a mašina je caktala prazno, prošivajući crno bezzvezdano sukno, što se odvijalo iz crne bale noći iza prozora.

Suviše dugo smo živeli pod terorom nedostižnog savršenstva Demijurga – govorio je moj otac – suviše dugo je savršenstvo njegovog dela paralisalo naše sopstveno stvaralaštvo. Ne želimo da mu konkurišemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hoćemo da budemo tvorci u sopstvenoj nižoj sferi, želimo za sebe stvaralaštvo, želimo stvaralačko blaženstvo, želimo – jednom rečju – demijurgiju. – Ne znam u čije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnošću je davala patos njegovim rečima. Što se nas tiče mi smo bili daleko od svakih demijurških pretenzija.

Međutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajućoj eposi. Nije nam stalo – govorio je – do dela dugog daha, do bića na daleku metu. Naše kreature neće biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge će biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri – bez daljih planova. Često radi jednog gesta, radi jedne reči latićemo se truda da bismo im dali život na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: težište nećemo bacati na trajnost i solidnost izrade, naša dela će biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, daćemo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja će im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitničarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Odnatrag mogu prosto biti zašivene platnom ili okrečene. Naša ambicija biće sadržana u sledećoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku reč, svaki čin daćemo život drugom čoveku. Takav je naš ukus, to će biti svet po našoj volji. Demijurg je uživao u prefinjenim, savršenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lošem kvalitetu. Prosto nosi nas, oduševljava jevtinoća, ništavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema šarenoj hartiji, prema papier mâché, prema farbi od laka, prema kučinama i piljevini? To je – govorio je s bolnim osmehom – naša ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekoći i poroznosti, prema njenoj jedinoj, mističnoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, čini je nevidljivom, naređuje joj da se izgubi pod igrom života. Mi, naprotiv, volimo njen škrgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teški napor, njenu nemoć, njenu slatku nezgrapnost.

Devojke su sedele nepokretne, staklenih očiju. Njihova lica su bila izdužena i otupela od slušanja, obrazi pokriveni crvenim pečatima, teško je bilo toga trenutka oceniti da li spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja.
Jednom rečju – zaključivao je moj otac – hoćemo da drugi put stvorimo čoveka, po obrazu i podobiju manekena.
Tu, radi vernosti izveštača, moramo opisati jedan sitan i beznačajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu važnost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen u datom nizu događaja, može se možda objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihičku oblast. Savetujemo čitaocu da ga isto tako lakomisleno ignoriše, kao što činimo i mi. Evo njegovog toka:

U trenutku kad je moj otac izgovarao reč „maneken”, Adela je pogledala na ručni sat, posle čega se sa Poldom sporazumela očima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispružila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispružila ga kao zmijsku glavu.
Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrućeno, velikih očiju koje su treptale, još dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su raširenih očiju gledale moga oca. Moj otac se nakašlja, ućuta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, maločas tako razbarušene i pune vibracije, složiše se u pokorne linije.

On – nadahnuti herezijarh, jedva pušten iz vihora zanosa – naglo se zgrčio u sebi, pao i sklupčao se. A možda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukočeno, veoma crven, spuštenih očiju. Gospođica Polda je prišla i sagnula se nad njim. Tapšući ga lako po plećima, govorila je tonom blagog hrabrenja: „Jakub će biti pametan, Jakub će poslušati, Jakub neće biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... ”

Ispružena Adelina papučica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezičak. Moj otac se digao lagano i spuštenih očiju, pošao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je šištala u tišini, u gustišu tapeta su tamo-amo leteli značajni pogledi, šapati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama...



Traktat o manekenima (nastavak)

Sledeće večeri otac je s obnovljenom živošću nastavio svoju tamnu i zamršenu temu. Mreža njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavošću. Ali ponekad je inspiracija širila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlazeći u ćutljivim volutama u dubinu zimske noći. Figure panoptikuma, moje gospođice – počeo je – kalvarijske parodije manekena, ali čak i u tom obliku čuvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za šalu. Ona je uvek puna tragičnog dostojanstva. Ko se usuđuje da misli da se može igrati sa materijom, da se ona može formirati šale radi, da šala ne urasta u nju, ne uvlači se odmah kao sudbina, kao predodređenje? Da li predosećate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna zašto je to, zašto mora da traje u toj silom nameštenoj formi, koja je parodija? Shvatate li moć izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomoćnu kladu i savlađuje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa duša? Dajte nekoj glavi od kučina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grčem, sa tom napetošću jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke. Gomila se smeje toj parodiji. Plačite, moje gospođice, nad sopstvenom sudbinom, videći bedu zarobljene materije, koja ne zna šta je i zašto postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat.

Gomila se smeje. Shvatate li strašan sadizam, opojnu, demijuršku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospođice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvršeno strašno bespravlje. Odatle počinje, moje gospođice, strašna snaga svih ludačkih golema, svih marioneta, tragično zamišljenih nad svojom smešnom grimasom.

Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrećne kraljice Srbije, eno genijalnog mladića, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesrećni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana!

Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bića? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesrećni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospođice, neko anoniman, neko strašan, neko nesrećan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o životu kraljice Drage...
Jeste li čuli noću strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica?

Na licu moga oca, uzbuđenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na čijem dnu je gorelo strašno proročko oko. Njegova brada se čudno naježila, čuperci i četkice kose, koji su šikljali iz bradavica, iz mladeža, iz nozdrva, naježili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukočen, užarenih očiju, dršćući od unutrašnjeg uzbuđenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj tački.

Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zažmurimo na ono što će se za trenutak dogoditi. Zatim je prišla ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlučnosti, zatražila veoma jasno...
Gospođice su sedele ukočeno, spuštenih očiju, u nekoj čudnoj zaprepašćenosti...



Traktat o manekenima (završetak)

Jedne od sledećih večeri moj otac je ovim rečima nastavio dalje predavanje:
– Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim važnim parodijama, moje gospođice, plodovima prostačke i vulgarne neuzdržljivosti – hteo da govorim objavljujući svoje predavanje o manekenima. Nešto drugo sam imao na umu.
Tu je moj otac pred našim očima počeo da gradi sliku te njegove u snu viđene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bića, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantastične fermentacije materije.

Bila su to stvorenja naizgled slična živim bićima, kičmenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bića, bez unutrašnje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamćenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života.

Ta bića – pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog života – mogla su se dobiti stavljajući izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podsećala na niže forme faune.

Kod bića tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala čak ni traga belančevinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika.

Ipak, te primitivne forme nisu bile ništa u poređenju sa bogatstvom oblika i veličanstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo određenim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasićeni emanacijama mnogih života i događaja – istrošene atmosfere, bogate specifičnim dodacima ljudskih maštanja – ruševine, bogate humusom uspomena, čežnji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, živela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele.

Tapete u takvim stanovima moraju biti već vrlo istrošene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; ništa čudno što onda silaze na stranputice dalekih, rizičnih maštanja. Rđa nameštaja, njihova supstanca mora već biti razlabavljena, degenerisana i podložna grešnim iskušenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantastična skrama, šarena, bujna plesan.

– Gospođice znaju – govorio je moj otac – da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Neposećivane mesecima, venu napuštene među starim zidinama i dešava se da se uvlače u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom zasvagda izgubljene za naše pamćenje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorišta sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprimećena od domaćih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantastičnom crtežu pukotina i linija.

– Ušao sam jednom – govorio je moj otac – rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepašćen izgledom tih soba.

Iz svih pukotina u podu, iz svih opšivnica i niša rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom čipkom filigranskog lišća, mrežastu gustoću neke tople bašte, pune šapata, svetlucavog njihanja, nekog lažnog i blagog proleća. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, duž ormana njihali su se bokori finog drveća, na vrhovima se rasprskavali u sjajne krošnje, u vodoskoke čipkastog lišća, koje je prašinastim hlorofilom dopiralo čak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom lišću je klijalo ogromno, belo i ružičasto cveće, pupilo pred očima, bujno raslo iz sredine ružičastom mekotom i prelivalo se preko ivica, gubeći latice i raspadajući se u brzom precvetavanju.

– Bio sam srećan – govorio je moj otac – od tog neočekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim šuštanjem, blagim šumom, koji se kao šarene konfete prosipao kroz tanke šibljičice grančica.

Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to žurno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastičnih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cveća.
– Pre no što je palo veče – završio je otac – nije bilo više ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slučaj čudne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled života.

Moj otac je bio čudno živahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironičan pogled, bio je prepun živosti i veselosti. Zatim, uozbiljivši se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granične forme, sumnjive i problematične, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptična emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spavačevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao lepršava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha.

– Ko zna – govorio je – koliko je onih što pate, unakaženih, fragmentarnih oblika života, kao veštački skucan, ekserima na brzu ruku slupan život ormana i stolova, raspetog drveća, tihih mučenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strašne transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrećnu ličnost.
Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, žilama i šarama naših starih, poverljivih ormana. Ko će u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglačane da se ne mogu prepoznati.

Očevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamišljenu mrežu bora, postalo nalik na čvorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da će otac pasti u stanje ukočenosti, koje ga je ponekad posećivalo, ali se on naglo trgnuo, došao k sebi i ovako dalje nastavio:

– Davna, mistična plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugrađena tela, lica, u salonu je stajao otac – ispunjen, uštavljena pokojnica žena je bila ćilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove.

Ta glava, razapeta među granama rogova pod tavanicom, u tišini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvačke, koja je pucala od tihog šapata. Meduze, kornjače i ogromni rakovi, obešeni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj tišini prebirali nogama, išli i išli na mestu...
Lice moga oca je odjednom dobilo brižan izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija prešle na nove primere:

– Treba li da prećutim – govorio je prigušenim glasom – da se moj brat usled duge i neizlečive bolesti lagano promenio u klupče gumenih creva, da ga je moja sirota rođaka danju i noću nosila u jastucima, pevušeći nesrećnom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih noći? Može li biti išta žalosnije od čoveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razočaranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova osećanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladića koji je mnogo obećavao! Pa ipak, verna ljubav jedne rođake pratila ga je u toj promeni.

– Ah ne mogu više, ne mogu da slušam to! – jauknu Polda savijajući se na stolici. – Ućutkaj ga, Adela...

Devojke su ustale, Adela je prišla ocu i ispruženim prstom napravila pokret koji je označavao golicanje. Otac se zbunio, zaćutao i počeo, pun straha, da se povlači unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno išla za njim, preteći mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula protežući se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledaše u oči.

Nemrod

Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog dana obrelo na podu naše kuhinje, jadno i cvileći, mirišući još na mleko i odojče, sa neformiranom okruglastom glavicom, s šapicama kao u krtice raširenim u stranu i s najfinijom, mekom dlakom.
Od prvog pogleda ta mrvica života osvojila je celo oduševljenje, ceo entuzijazam dečje duše.

S kakvog neba je spao tako neočekivano taj miljenik bogova, draži srcu od najlepših igračaka? I to te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz predgrađa – u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat – takvo psetance u našu kuhinju!

Ah! bio sam još – na žalost – odsutan, nerođen iz tamne utrobe sna, a ta sreća se već bila ostvarila, već je čekala na nas, ležeći jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od Adele i ostale čeljadi. Zašto me ranije nisu probudili! Tanjirić mleka na podu svedočio je o Adelinim materinskim nagonima, na žalost svedočio je i o trenucima prošlosti, za mene zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam učestvovao.

Ali preda mnom je još ležala cela budućnost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata, otkrića se otvarao sada! Zagonetka života, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju, bližu i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasićenom radoznalošću. To je bilo neizrecivo interesantno, posedovati takvu mrvicu života, takav delić večite tajne, u tako zabavnom i novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno poštovanje svojom stranošću, neočekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu različitu od naše, životinjsku.

Životinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke života, kao stvorene za to, da čoveku pokaže čoveka, razlažući njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu kalejdoskopskih mogućnosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti pune karaktera. Neopterećeno spletom egzotičnih interesa, muteći ljudske odnose, otvaralo se srce puno simpatije za strane emanacije večnog života, puno ljubavne, uvek na saradnju spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja.

Psetance je bilo baršunasto, toplo i sa malim srcem koje je žurno udaralo. Imao je dve meke latice ušiju, plavičaste, mutne oči, ružičastu njuškicu, u koju se mogao staviti prst bez ikakve opasnosti, šapice nežne i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, proždrljiv i nestrpljiv, ližući napoj ružičastim jezičićem, da bi zasitivši se, žalosno podigao malu njuškicu s kapljom mleka na bradi i nespretno se povukao kao iz mlečne kupke.

Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodređenom pravcu, po liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspoloženja je bila neka neodređena i principijelna žalost, usamljenost i bespomoćnost – nesposobnost da nečim ispuni prazninu života između senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haotičnošću i nedoslednošću pokreta, iracionalnim nastupima nostalgije sa žalosnim cviljenjem i nemogućnošću nalaženja sebi mesta. Čak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao zadovoljavati upotrebljavajući za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klupče – pratio ga je osećaj usamljenosti beskućništva. Ah, život – mladi i slabi život, ispušten iz poverljive tame, iz prijatne materinske utrobe, u velik i stran sjajni svet, kako se grči i povlači, kako se usteže da prihvati tu predstavu, koju mu nude – punu averzije i ravnodušnosti!

Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratničko ime) počinje da uživa u životu. Isključiva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa čaru mnogosti.

Svet počinje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro leći, pokreti sopstvenih udova, vlastite šapice, repić, što nestašno poziva na igru sa samim sobom, maženja ljudske ruke, pod kojom lagano dozreva izvesna nestašnost, veselost koja raspinje telo i rađa potrebu sasvim novih, naglih i rizičnih pokreta – sve to potkupljuje, ubeđuje i hrabri da se primi, da se pomiri sa eksperimentom života.

I još jedno. Nimrod počinje shvatati da ono što mu se ovde daje, i pored izgleda novine u osnovi je nešto što je već bilo – bilo mnogo puta – beskrajno mnogo puta. Njegovo telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne čudi mnogo. Pred licem svake nove situacije on zaranja u svoje pamćenje, u duboko pamćenje tela, i pipajući traži, grozničavo – i dešava se da u sebi nalazi već gotovu odgovarajuću reakciju: mudrost pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za koje ni sam nije znao da su već sazrele u njemu, da su čekale na to da iskoče.

Dekor njegovog mladog života, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama komplikovanog i uznemirujućeg mirisa, sa šljapkanjem Adelinih papuča, sa njenim bučnim kretanjem – više ga ne plaši. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i počeo razvijati prema njoj nejasan osećaj pripadnosti, otadžbine.

Izuzev kad bi se na njega iznenada sručio kataklizam u obliku ribanja poda – rušenje prirodnih zakona, pljuskovi toplog ceđa koji su prali sve delove nameštaja, i strašno struganje Adelinih četaka.

Ali opasnost prolazi, četka umirena i nepokretna leži tiho u uglu, pod koji se suši prijatno miriše na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vraćena njegova normalna prava i sloboda na vlastitom terenu, oseća živu želju da zubima hvata staro ćebe na podu i da ga iz sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom radošću.

Utom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri pseća koraka, puzi crna maškara, strašilo koje se brzo kreće na štapićima mnogobrojnih izmešanih nogu. Duboko uzbuđen Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto prateći taj pljosnati, bezglavi i slepi trup, nošen neverovatnom pokretljivošću paučjih nogu.

Na taj prizor u njemu nešto raste, nešto dozreva, bubri, nešto što sam još ne shvata, kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti, agresivnosti.
I on iznenada pada na prednje šapice i ispušta iz sebe glas, i njemu samom još nepoznat, stran, nalik na obično cviljenje.

Izbacuje ga iz sebe jednom, i još jednom, i još, tankim tenorom, koji svaki čas menja intenzitet svog tona
Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, rođenim iz iznenadnog nadahnuća. U kategorijama bubašvabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osveštanim prastarim ritualom bubašvaba.

Međutim, osećaji mržnje još nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj duši. Novoprobuđena radost života pretvara svaki osećaj u veselost. Nimrod još laje, ali smisao tog lajanja se neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija – želeći u osnovi da iskaže neizrecivu lepotu te sjajne priredbe života, pune pikanterije, neočekivanih žmaraka i poenta.

Pan

U uglu između zadnjih strana šupa i sporednih zgrada nalazio se dvorišni ćorsokak, najdalji, poslednji krak, zatvoren između ostave i zadnjeg zida kokošinjca – gluvi zaliv, iz koga dalje nije bilo izlaza.
To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvorišta, koji je očajnički udarao glavom u slepu ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta.

Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je potočić crne, smrdljive vode, koja nikad nije presušivala – jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali očaj smrdljivog ćorsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od vodoravnih dasaka. Mi, dečaci, izvršili smo ostalo i iz ležišta izbili, izvukli tešku dasku, obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stavši nogom na dasku, kao most prebačenu preko kaljuge, zatočenik dvorišta se mogao u vodoravnoj poziciji provući kroz otvor, koji ga je puštao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik, zapušteni, stari vrt. Visoke kruške, granate jabuke rasle su tu u retkim moćnim grupama, posute srebrnim šuškanjem, uzavrelom mrežom beličastih presijavanja. Bujna, smršena, nekošena trava mekim kožuhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo običnih, travnatih livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je nežnih filigrana divljeg peršuna i šargarepe; smežuranih i grubih listića niskog bršljana i slepih kopriva koji su mirisali na metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane rđom, koja je štrčala bokorima krupne, crvene kaše. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, začinjeno plavim vetrom i prevučeno nebom. Kad smo ležali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom oblaka i plovećih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog druženja s vazduhom lišće i mladike bili su se pokrili finim dlačicama, mekim slojem paperja, grubom čekinjom kukica, kao za hvatanje i zadržavanje strujanja kiseonika. Ta fina i beličasta skrama zbližavala je lišće i atmosferu, davala im srebrnat, sivi sjaj vazdušnih talasa, senovitih zamišljenosti između dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, žuta i puna mlečnog soka u bledim stabljičicama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica još samo vazduh, samo paperje u obliku perjastih mlečnih kugala koje je vetarac rasipao, a plava tišina ih tiho upijala.

Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmekše, najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali što je više padao u dubinu dugog rukavca i tonuo u senku između stražnjeg zida napuštene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji, nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, rogušio se koprivama, ježio čičkom, šugavio svakojakim korovom, da na samom kraju među zidovima, u širokom pravougaonom kutu izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to već nije bio vrt, nego paroksizam ludila, eksplozija besa, cinična bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, puštajući na volju svojoj strasti, širio je prazan, podivljao kupus čička – ogromne veštice, koje su u beli dan skidale svoje široke suknje, zbacujući ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, šuštave, pocepane rite nisu poludelim komađem sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A proždrljive suknje su se nadimale i širile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno, zajedno rastući u naduvenoj masi lisnatih ploča, sve do niske strehe šupe.

Tamo sam ga video jedini put u životu, jednog popodnevnog sata onesvešćenog od žege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa događaja i kao skitnica begunac juri vičući, naprečac preko polja. Tada leto lišeno kontrole raste s divljom žestinom na svim tačkama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu dimenziju, u ludilo.

U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih mrljica, tih lutajućih, belih pahuljica, što su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri – i to drhtavo, zaslepljujuće belo trotočje vodilo me je kao lutajuća svetlost, kroz ludilo trnja što je gorelo u suncu.

Tek na granici čičaka zadržao sam se, ne smejući da zaronim u to gluvo zabačeno mesto.
Tada sam ga iznenada ugledao.
Zagnjuren do pazuha u čičak, čučao je preda mnom.
Video sam njegova široka pleća u prljavoj košulji i aljkavi komadić kaputa. Pritajen, kao da se sprema za skok, sedeo je tako – kao da mu je pleća pritiskivao veliki teret. Njegovo telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj. Nepokretan, izgledao je kao da teško radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim bremenom.

Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je držao kao klešte.

Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Gužva prljavih vlasi vitlala se nad čelom visokim i ispupčenim kao kamen koji je voda izglačala. Ali čelo je bilo isprepletano dubokim brazdama, ko zna da li se bol ili jara sunca, ili natčovečanski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo crte da je izgledalo kao da će pući. Crne oči su se upile u mene sa napetošću najvećeg očaja ili bola. Te oči su gledale, videle su me i uopšte me nisu videle. Bile su to kugle koje su se rasprskavale, napete najvišim uzbuđenjem bola ili divljim blaženstvom nadahnuća.

I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka strašna, bolom slomljena grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnuće, nadimala se njim, odvajala sve više, dok se nije otrgla nekim urlajućim promuklim kašljem smeha.

Do dna potresen video sam kako se, grmeći smehom iz moćnih grudi, lagano podigao iz čučećeg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao, gazeći kroz šuštave pločice čička, u velikim skokovima – Pan bez flaute koji se preplašen povlači u svoje rodne šikare.

Gospodin Karol

Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upućivao bi se peške u letovalište, sat puta udaljeno od grada, k ženi i deci, koji su tamo provodili odmor.
Od ženina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin Karol je dolazio kući kasno u noć, izmučen, opustošen od noćnih pijanki, po kojima su ga vukli ti vreli i prazni dani. Izgužvana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada kao neko prijatno pristanište, ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao brodolomac, koga je uzburkano more danima i noćima bacalo ovamo onamo.

Pipajući u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i spavao tako u nepoznatom pravcu, unatraške, s glavom nadole, zabijen temenom u meku srž postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te moćne masivne perine koje su rasle kao noć. Borio se u snu sa tom posteljom, kao plivač s vodom, gnječio je i mesio telom, kao ogromne naćve testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izbačen na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u teškom noćnom rvanju. Tako napola izbačen iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici noći, hvatajući prsima vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala – ponovo ga obavijala gomilom teškog, beličastog testa.

Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci raspoređivali u veliku, belu pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se vraćao k svesti, danu, javi – i najzad otvarao oči, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na stanici.

U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samoće i tišine. Samo je prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je zevanjem izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke jučerašnjeg dana. To zevanje ga je hvatalo tako grčevito kao da je htelo da ga preobrati u ništa. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj teret – nesvarene ostatke jučerašnjeg dana.

Olakšavši sebi na taj način, i slobodniji, unosio je u beležnicu izdatke, računao, obračunavao i maštao. Zatim bi dugo ležao nepokretan, sa staklenim očima, koje su imale boju vode i bile izbuljene i vlažne. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem vrelog dana iza zavesa, u njegovim očima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali, kao kaplja vode, cela soba sa tišinom divana i praznih stolica.

Za to vreme je dan iza zavese sve vatrenije šumeo zujanjem muva pobesnelih od sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli požar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja.

Tada bi se izvlačio iz postelje i sedeo još neko vreme stenjući nesvesno. Njegovo telo od trideset i nekoliko godina počinjalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su rasle naslage masti, izmučenom polnim preteranostima, ali još uvek punom bujnih sokova, izgledalo je kao da sada lagano u toj tišini dozreva njegova buduća sudbina.

Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj ukočenosti, sav pretvoren u kruženje, u disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisana budućnost, kao strašna izraslina, koja se fantastično širila do nepoznate dimenzije. Nije se je plašio, jer je osećao svoju istovetnost s tim nevidljivim i ogromnim što je imalo da dođe, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja, u čudnoj slozi, ukočen spokojnim užasom, prepoznavajući budućeg sebe u tim ogromnim cvetovima, u tim fantastičnim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutrašnjim okom. Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju.

Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vraćao k sebi i sadašnjem trenutku, video je svoje noge na ćilimu, debele i nežne kao kod žene i lagano bi vadio zlatna dugmeta iz manžeta košulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, kružić tihog, opreznog ogledala, koje je na njega tamo čekalo – jedino živo i svesno biće u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i kožom probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu.

Dugo i brižljivo se oblačio, ne žureći se i praveći odmore između pojedinih manipulacija.
Taj stan pust i zapušten, nije ga poznavao, taj nameštaj i zidovi pratili su ga nemom kritikom.
Osećao se, ulazeći u njihovu tišinu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme.
Otvarajući sopstvene fioke, imao je osećaj da je lopov i nehotice je išao na prstima, bojeći se da ne probudi bučan i suvišan odjek, koji je nestrpljivo čekao najlakši povod pa da eksplodira.

A kad bi najzad, idući od ormana do ormana, našao komad po komad sve što mu je trebalo i završavao oblačenje između tog nameštaja, koji ga je ćutke trpeo, sa odsutnim licem, i najzad bio gotov, stojeći pred odlazak sa šeširom u ruci, osećao se zbunjen, što i u poslednjem trenutku nije mogao naći reč koja bi prekinula to neprijateljsko ćutanje, i odlazio bi prema vratima postiđen, lagano, spuštene glave – dok bi se za to vreme na suprotnu stranu udaljavao bez žurbe – u dubinu ogledala – neko zauvek okrenut leđima – kroz pustu amfiladu soba, koje nisu postojale.

Cimetaste prodavnice

U periodu najkraćih, sanjivih, zimskih dana, opervažen s obe strane, od jutra i od večeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih noći s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak – moj otac je već bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi.

Njegovo lice i glava već su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno štrčala čupercima, čekinjama, dugim četkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz nozdrva – što je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare narogušene lisice.

Njegov njuh i sluh su se neizmerno zaoštravali i po njegovoj ćutljivoj igri i napetom licu videlo se da je preko čula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka, mišjih rupa, trošnih praznih prostora ispod poda i odžačkih kanala.

Svi šušnji, noćna pucketanja, tajni škripav život poda imali su u njemu nepogrešivog i opreznog posmatrača, špijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije pokušavao da nas obaveštava.

Često je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive sfere postajali i suviše apsurdni; tada bi se očima sporazumevao sa našom mačkom, koja je, takođe posvećena u taj svet, podizala svoje cinično, hladno, pegavo lice, žmirkajući od dosade i ravnodušnosti kosim pukotinama očiju.

Dešavalo se za vreme ručka da je usred jela iznenada ostavljao nož i viljušku i sa servijetom zavezanom pod grlom dizao se mačjim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao vratima susedne prazne sobe i sa najvećom opreznošću zavirivao kroz ključaonicu. Zatim bi se vraćao stolu, postiđen, sa zabrinutim osmehom, uz gunđanje i nejasna mrmljanja, koja su se odnosila na unutrašnji monolog, u koji se bio udubio.

Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istraživanja, majka ga je odvlačila u večernje šetnje, u koje je išao ćutke, bez otpora, ali i bez oduševljenja, rasejan i odsutan duhom. Jednom smo čak otišli i u pozorište.

Opet smo se obreli u toj velikoj, rđavo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog ljudskog žagora i haotičnog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku gužvu, pred nas je izronila ogromna bledoplava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane ružičaste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To veštačko nebo širilo se i teklo uzduž i popreko, nadolazeći ogromnim dahom patosa i velikih gestova, atmosferom tog veštačkog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hučnim skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od koga su rasle i oživljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje stvarnosti, koje u metafizičkim trenucima osećamo kao treperenje tajne.

Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su nešto bezglasno šaputale i ja sam znao da će doći trenutak kada će napetost tajne dostići zenit i tada će nebo zavese zaista pući, podići se i pokazati stvari nečuvene i zaslepljujuće.

Ali mi nije bilo dato da dočekam taj trenutak, jer je otac u međuvremenu počeo davati izvesne znake uznemirenosti, počeo je da se hvata za džepove i najzad je izjavio da je zaboravio novčanik s novcem i važnim dokumentima.

Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino poštenje bilo podvrgnuto žurnoj, opštoj oceni, predloženo mi je da krenem kući i potražim novčanik. Po majčinom mišljenju do početka predstave je bilo još mnogo vremena i sa mojom hitrošću mogao sam se još na vreme vratiti.

Izašao sam u zimsku noć, šarenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih svetlih noći, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih noći i svojim srebrnim i šarenim zvonima pokriju sve njihove noćne pojave, doživljaje, avanture i karnevale.

Neoprostiva je lakomislenost po takvoj noći slati mladog dečaka u važnoj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umnožavaju, prepliću i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako kažem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lažne i varljive. Opčarana i zavedena mašta stvara varljive planove grada, tobož odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a noć u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema ništa bolje da radi nego da pruža sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta kušanja zimske noći počinju obično nevino od želje da se skrati put, da se krene neobičnim ili bržim prelazom. Javljaju se privlačne kombinacije da se vijugavi put preseče nekom nepoznatom poprečnom ulicom. Ali ovoga puta je bilo počelo drukčije.

Prešavši nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali mi se posle jednog trenutka to učinilo kao nepotreban gubitak vremena, jer noć uopšte nije bila hladna, naprotiv - prošarana žilama čudne toplote, dahom nekog lažnog proleća. Sneg se bio zgrčio u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubičice. Na takve iste jaganjce bilo se raspustilo i nebo, među kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazujući u tom umnožavanju sve faze i položaje.

Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim preparatima, pokazujući spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena noći, plazmu prostranstva, tkivo noćnih maštanja.

U takvu noć nije moguće ići ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje su naličje, u neku ruku postave četiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju ponekad još otvorene neke od ovih neobičnih i toliko privlačnih prodavnica, na koje se zaboravlja u obične dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje kojima su postavljene.

Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne noći, uvek su bile predmet mojih vrelih maštanja.
Njihove slabo osvetljene, tamne i svečane unutrašnjosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo naći bengalske vatre, čarobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sličice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzotičnih insekata, papagaja, tukana, žive salamandre i aždaje, koren Mandragore, nirnberške mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobične knjige, stare folijante pune čudnih crteža i zaprepašćujućih priča.

Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su služili klijenta spuštenih očiju, u diskretnom ćutanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije želje. Ali, pre svega, tamo je bila jedna knjižara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mučnih i opojnih tajni.

Tako retko mi se pružala prilika da obilazim te trgovine – a sem toga, sa malom, ali dovoljnom sumom novca u džepu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored važnosti misije poverene našoj brizi.

Po mom računu trebalo je krenuti bočnom ulicom, proći dve ili tri poprečne, da bi se stiglo u ulicu noćnih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zakašnjenje moglo nadoknaditi, vraćajući se putem preko Solnih Župa.

Želja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi ulicu i više sam leteo nego išao, pazeći da ne pogrešim put. Tako sam već bio prešao treću ili četvrtu poprečnu ulicu, a željena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, čak ni konfiguracija ulica nije odgovarala očekivanoj slici. Od radnji ni traga. Išao sam ulicom u kojoj kuće nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od mesečevog sjaja. S druge strane tih kuća mora da se pruža prava ulica, iz koje se može ući u te kuće – mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, mireći se u sebi s tim da neću moći posetiti radnje. Samo da što pre odavde izađem u poznate delove grada. Približavao sam se kraju ulice, pun nespokojstva, gde će me izvesti. Izišao sam na širok, vrlo dug i prav drum sa retkim kućama. Odmah me je zapahnuo dah širokog prostranstva, kraj druma ili u dubini vrtova stajale su šarolike vile, ukrašene bogataške zgrade. U razmacima između njih videli su se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podsećala na Lešnjansku ulicu u njenim donjim i retko posećivanim delovima. Mesečeva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu – samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom srebrnom predelu.

Zagledavši pažljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stražnju i nikada viđenu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje čuđenje bila otvorena, trem je bio osvetljen. Ušao sam i našao se na crvenom ćilimu hodnika. Nadao sam se da ću se neprimećen prokrasti kroz zgradu i izaći na prednju kapiju, u velikoj meri skraćujući sebi put.

Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta održava neko od neobaveznih predavanja koja on drži kasno u noć, a na koja smo se skupljali zimi, izgarajući od plemenitog oduševljenja za vežbanje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik.

Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na čijim su zidovima rasle i lomile se senke naših glava, koje su bacale dve male sveće što su gorele u grlićima boca.

Istinu govoreći, nismo mnogo crtali za vreme tih časova, a ni profesor nije postavljao suviše stroge zahteve. Neki su donosili od kuće jastuke i legali po klupama da malo prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same sveće, u zlatnom krugu njenog sjaja.

Obično smo dugo čekali na profesorov dolazak, dosađujući se sanjivim razgovorima. Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio – mali, s lepom bradom, pun ezoteričnih osmeha, diskretih prećutkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih senki, klasičnih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tužni i jalovi Olimp, koji je već godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i sanjivo se prelivao od gipsanih maštanja, praznih pogleda, bledih ovala i zamišljenosti koje su odlazile u ništavilo. Često smo voleli da prisluškujemo pod vratima – tišinu, punu uzdaha i šapata toga krša što se krunio u paučini, toga sumraka bogova što se raspadao u dosadi i monotoniji.

Profesor se svečano šećkao, pun dostojanstvenosti, duž praznih klupa, u kojima smo mi razbacani u malim grupama crtali nešto u sivom odsjaju zimske noći. Bilo je tiho i sanjivo. Ponegde su se moje kolege nameštale za spavanje. Sveće su se lagano gasile u bocama. Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija, gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije večernjih pejzaža, noćne gustiše, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima mesečine.

U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme jureći neravnomerno, kao da je pravilo nekakve čvorove u prolaženju sati, gutajući ponekad prazne intervale trajanja. Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo našu gomilu već na povratnom putu na stazi špalira beloj od snega, oivičenoj crnim, suvim gustišom žbunja. Išli smo duž te maljave ivice mraka, češući se o medveđa krzna žbunja, koje je pucketalo pod našim nogama, kroz svetlu zimsku noć bez meseca, u mlečni, lažni dan, kasno posle ponoći. Razbacana belina toga svetla, koja se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mlečnih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire, na kojoj su se dubokim crnilom ukrštale crtice i crteži gustog žbunja. Noć je sada kasno posle ponoći ponavljala te serije nokturna noćnih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu fantaziju.

U tom crnom čestaru parka, u maljavom runu žbunja, u masi lomljivih grančica ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo tamo na mlak, mek sneg u našim dlakavim kaputima, jedući lešnike kojih je bila puna ta leskova česta te prolećne zime. Kroz žbunje su se ćutke provlačile kune, lasice i ihnevmoni, krznaste zverčice na niskim nogama koje stalno njuškaju i čije krzno smrdi. Sumnjali smo da je među njima bilo i primeraka školskog prirodnjačkog kabineta, koji su, iako bez utrobe i olinjali, ove bele noći osećali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i vraćali se u matičnjak u kratki, varljivi život.

Ali fosforescencija prolećnog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u žbunju pipanjem pokušavali da nađu vrata svojih kuća, pipajući su ulazili u tamne unutrašnjosti, u san roditelja i braće, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima.

Te noćne seanse su bile za mene pune tajanstvene čari, ni sada nisam mogao da propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donoseći odluku da neću dozvoliti da se tamo zadržim duže od jednog trenutka. Ali penjući se sporednim kedrovim stepenicama, punim zvučnog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tuđem, nikada viđenom delu zgrade.

Ni najlakši šušanj nije tu prekidao svečanu tišinu. Hodnici su u tom krilu bili prostraniji, zastrti plišanim ćilimom i puni elegancije. Prošavši kroz jedno takvo krilo, našao sam se u još većem hodniku, ukrašenom raskoši dvorca. Jedan njegov zid je širokim staklenim arkadama vodio u unutrašnjost stana. Odmah pred očima počinjala je duga anfilada soba, koje su se pružale u dubinu i bile nameštene sa zaslepljujućom raskoši. Kroz špalir svilenih tapeta, pozlaćenih ogledala, skupocenog nameštaja i kristalnih paukova pogled je leteo u meku srž tih raskošnih unutrašnjosti, punih šarenog kovitlanja i treperavih arabesaka, isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka tišina tih praznih salona bila je puna tajnih pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u frizovima jurile duž zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica.

Sa divljenjem i poštovanjem stajao sam pred tom raskoši, počinjao sam verovati da me je moja noćna eskapada neočekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan. Stajao sam prikovan radoznalošću, uznemirena srca, spreman da pobegnem na najmanji šušanj. Kako bih mogao, uhvaćen, opravdati to moje noćno špijuniranje, moje drsko njuškanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprimećena, sedeti direktorova ćerčica i iznenada podići pogled sa knjige na mene – crne, sibilske, spokojne oči, čiji pogled niko od nas nije umeo da izdrži. Ali povući se sa pola puta, ne izvršivši preduzeti plan, smatrao bih za kukavičluk. Uostalom, unaokolo u odajama punim raskoši, osvetljenim prigušenim svetlom neodređenog vremena, vladala je duboka tišina. Kroz arkade hodnika video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu. Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa suviše velikim rizikom sići nekoliko stepenica što su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova pretrčati preko velikog skupocenog ćilima i naći se na terasi sa koje sam se bez muke mogao spustiti u dobro mi poznatu ulicu.

Učinio sam tako. Stupivši na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza uzdizale čak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo već nalazim na neutralnom terenu, jer salon uopšte nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike lože koja je sa nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke stvari su već stajale na pločniku. Strčao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se našao na ulici.

Konstelacije su već bile okomito nad glavom, sve zvezde su prešle na drugu stranu, ali mesec, utonuo u perine oblačaka koje je osvetljavao svojom nevidljivošću, izgledao je kao da nad sobom još ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio na zoru.

Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istrošenih od vožnje i kloparavih kao bogalji, dremljivi morski rakovi ili bubašvabe. Kočijaš se naže sa visokog sedišta. Imao je sitno, crveno i dobrodušno lice. "Hoćemo li, gospodičiću?" zapitao je. Kola zadrhtaše svim zglobovima u pregibima svoga mnogočlanog tela i krenuše na lakim obručima.

Ali ko se takve noći poverava ćudima neuračunljivog fijakeriste? Kroz kloparanje paoka, lupu koša i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevušio za sebe vozeći okolnim putem u grad.

Pred jednom krčmom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu mašući rukama. Odgovorio im je nešto radosno, posle čega mi je, ne zadržavajući kola, bacio kajase na kolena, sišao sa svog sedišta i priključio se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se letimično osvrnuo i odjurio dalje ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio poverenje – izgledao je pametniji od kočijaša. Ali ja nisam umeo da kočijašim – trebalo je predati se njegovoj volji. Ušli smo u jednu ulicu predgrađa koja je sa obe strane imala vrtove. Ti vrtovi su lagano prelazili, što smo dalje išli, u parkove sa velikim drvećem a ovi u šume.

Nikada neću zaboraviti tu sjajnu vožnju po najsvetlijoj zimskoj noći. Šarena nebeska mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantastična kopna, okeani i mora išarana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije. Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubičice. Ispod snega, vunenog kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljutići, sa iskrom mesečevog svetla u finoj čašici. Cela šuma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim prolećem, neiskazivom čistoćom snega i ljubičica. Izišli smo na brdovit teren. Linije uzvišica, dlakave golim šibljikama drveća, dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim srećnim padinama ugledao sam čitave grupe putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam srećan. Moje grudi su udisale to blago proleće vazduha, svežinu zvezda i snega. Pred konjskim prsima se skupljao bedem bele snežne pene, sve viši i viši. Konj se s mukom probijao kroz njegovu čistu i svežu masu. Najzad je stao. Izašao sam iz fijakera. Disao je teško, spuštene glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim očima su sijale suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Zašto mi nisi rekao?" šapnuo sam sa suzama. – "Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni konjić. Ostavio sam ga. Osećao sam se čudnovato lak i srećan. Razmišljao sam, da li da čekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se peške vratim u grad. Počeo sam silaziti strmom serpentinom kroz šumu, u početku sam išao lakim, elastičnim korakom, a zatim dobijajući u brzini prešao sam u ravnomerni srećan trk, koji se odmah promenio u vožnju na smučkama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vožnjom uz pomoć lakih okretaja tela.

U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjajući ga u pristojan šetački korak. Mesec je još uvek stajao visoko. Preobražavanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih svodova u konfiguracije sve veće umetničke lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum nebo je te noći otvaralo čarobni mehanizam unutrašnjosti i u beskrajnim evolucijama pokazivalo zlaćanu matematiku svojih točkova i zubaca.

Na trgu sam sretao ljude koji su šetali. Svi opčarani prizorom te noći, imali su lica zabačena i srebrna od mađije neba. Briga za novčanik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u svoje osobenjaštvo, sigurno je već bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio.

Takve noći, jedine u godini, dolaze srećne misli, nadahnuća, proročanski dodir prsta božijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da pođem kući kad mi put preprečiše drugovi sa knjigama pod pazuhom. Suviše rano su pošli u školu, probuđeni svetlošću te noći koja nije htela da se svrši.

U gomili smo pošli u šetnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubičica, nesigurni da li se to još mađija noći srebri na snegu, ili je već počinjao osvit...

Krokodilska ulica

Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisaćeg stola čuvao stari i lepi plan našeg grada.
Bio je to čitav tom pergamentskih listova in folio koji su, prvobitno spojeni komadićima platna, činili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptičje perspektive.

Obešena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje široko razlivenih močvara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pružalo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, šahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve bleđih, što su se više udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u još nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se još bliže izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa oštrom izrazitošću prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bližim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i ćorsokaka, oštru izrazitost opšivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i niše potapa u duboku sepiju senke. Komađe i prizme te senke usecali su se kao komađe saća meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, sočnoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor među kućama, dramatizovali su i orkestrirali mračnom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju.

Na tom planu, izrađenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obično označavaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukrašenim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Očevidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom.

Da bi se shvatila ta rezerva, moramo već sada obratiti pažnju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada.
Bio je to industrijsko-trgovački distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu poštedeli ni naš grad i pustili su korenje na komadiću njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon.

Dok je u starom gradu još vladala noćna, skrivena trgovina, puna svečane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istrošeno tle grada, ižđikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jevtine, loše pretencioznosti. Tamo su se videle jevtine, loše zidane zgrade sa karikaturalnim pročeljima, oblepljene čudovišnim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kućice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izbliže pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih uređaja. Oštećena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutrašnjosti, pokrivenih paučinom i kučinama prašine na visokim policama i duž oderanih zidova koji su se rušili, udarali su tu na dućanima pečat divljeg Klondajka. Tako su se ređale jedna za drugom radionice krojača, konfekcije, skladišta porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukružne natpise od pozlaćenih plastičnih slova "Confiserie, Manucure, King Of England".

Starosedeoci grada držali su se podalje od toga kraja, naseljenog ološem, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ništarijama, tom jevtinom varijantom čoveka koja se rađa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u časovima niskog iskušenja dešavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslučajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskušenja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog mešanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave ličnog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, cinički artikulisanim gestom, jasnim migom – na nečiste nade, sve je oslobađalo od okova nisku prirodu.

Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primećivao čudnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jevtinom i u žurbi izraslom gradu nije bilo moguće dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta sličnost je prelazila granice obične metafore, jer ponekad, skitajući tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, među koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleške, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuđivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske štampe.

Ulazilo se nekom krojaču da bi se poručilo odelo – odelo jevtine elegancije, tako karakteristične za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police dižu se jedna nad drugom u neodređenu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis čak do tavanice koja može biti nebo – rđavo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Međutim, dalji magacini, što se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdižu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamršenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu građu ništavila. Kroz velike sive prozore, često išpartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutrašnjost radnje već ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje ništa. Odmah se javlja neki mladić, iznenađujuće uslužan, gibak i neotporan, da zadovolji naše želje i obaspe nas jevtinom i lakom govorljivošću trgovačkog pomoćnika. Ali dok, pričajući, razvija ogromne bale sukna, meri, gužva i ukrašava beskrajnu traku materijala što protiče kroz njegove ruke, praveći od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao nešto nestvarno, privid, komedija, ironično nabačena zavesa na pravi smisao stvari.

Trgovačke pomoćnice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakterističnom za taj rejon škartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujući očima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomoćnika) dozreva do odgovarajuće tačke. Pomoćnik se umiljava i prenemaže i ponekad čini utisak travestita. Dobijate želju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili uštinete za bledi napuderisan obraz, kad sa značajnim polupogledom skreće pažnju na zaštitni znak robe, znak sa providnom simbolikom.

Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladić, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim očima neobične zaštitne znakove, celu biblioteku zaštitnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skupljača. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslužni pomoćnik otvara dalja skladišta, ispunjena do tavanice knjigama, crtežima, fotografijama. Te vinjete, ti crteži na stotine puta prelaze naša najsmelija maštanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni naslućivali.

Prodavačice u radnji se sve češće vrzmaju između knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u očima, iznenada istrčava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubašvabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mladeža, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa spečene, crne krvi. Ta boja isuviše intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kišu pega, trag duvana, kao puhara sa uzbuđujućim, životinjskim mirisom. Za to vreme je opšta raskalašnost sve više odbacivala sve kočnice spoljašnje forme. Pomoćnik je, iscrpavši svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na žensku pasivnost. Sada leži na jednom od mnogobrojnih otomana, ponameštanih između rejona knjiga, u svilenoj pidžami, koja otkriva ženski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crteža sa naslovnih strana, druge već počinje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popušta. Puštaju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomoćnice, zauzete razgovorom, ne obraćaju više pažnju na njega. Okrenute leđima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajući koketno sa obućom, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadajući njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbuđenog posmatrača, koga su ignorisale. Tako su se povlačile, proračunato ulazile sve dublje, ostavljajući slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepažnje da izbegnemo nepredviđene posledice te nevine posete i da izađemo na ulicu.

Niko nas ne zadržava. Kroz hodnike knjiga između dugih polica časopisa i štampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute tačke vidi skoro cela dužina tog širokog puta sve do dalekih, nezavršenih zgrada železničke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kuće, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadiću pred nama sve primerno slaže u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama raspušta i oslobađa ta improvizovana maskarada i, nesposobna da izdrži u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kučine, u skladište stareži nekog ogromnog pustog pozorišta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironičan patos podrhtava na toj kožici. Ali daleko smo od želje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju osećamo se uvučeni u jevtinu draž rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kućica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagrađene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnožju kuća teče reka naroda. Ulica je široka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, načinjen od nabijene gline, pun rupčaga, kaljuga i trave. Ulični saobraćaj ovog rejona služi za poređenje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i značajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suviše obuzeta svojom ulogom i puna vrednoće u pokazivanju velegradskog izgleda. Međutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smušenog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera čudne sitničavosti prožima celu tu sceneriju. Gomila teče monotono i, čudna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike protiču u zamršenoj blagoj gužvi, ne dostižući do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog žagora mnogih glasova ulovite neki tamni, živi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo nešto rekla, neku nogu ispruženu u koraku i tako ukočenu zauvek.

Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez kočijaša, koji sami jure po ulicama. Ne da tu nema fijakerista, nego smešani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suviše velika važnost tačnom cilju vožnje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenošću kojom se sve ovde odlikuje. Često se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koša, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode teški manevar obilaženja.

U tom delu grada postoje, takođe, i tramvaji. Ambicija gradskih većnika slavi tu najveći trijumf. Ali žalosno je videti ta kola, načinjena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodišnje upotrebe. Često im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako ukočeno sede i drže se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosači. Ali najčudnija stvar je železnički saobraćaj na Krokodilskoj ulici.

Ponekad, u neodređeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, može se primetiti gomila ljudi koja na okuci čeka na voz. Čovek nikad nije siguran da li će doći i gde će stati, i često se događa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogući da usklade svoje poglede o stanici. Dugo čekaju i stoje u crnoj ćutljivoj gomili duž jedva vidljivih tračnica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, isečenih u fantastičnu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada stiže, već je ušao iz bočne uličice, odakle je očekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, snažnom lokomotivom. Ušao je u taj crni špalir i ulica postaje tamna od tog niza vagona što seju ugljenu prašinu. Tamno stenjanje lokomotive i dah čudne ozbiljnosti, pune tuge, prigušivana žurba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu železničke stanice u zimskom sumraku koji se brzo spušta.

Nesreća našeg grada je ažiotaža i preprodaja železničkih karata.
U poslednjem trenutku, kad voz već stoji na stanici, u nervoznoj žurbi vode se pregovori sa potkupljivim železničkim službenicima. Pre no što se ti pregovori završe, voz polazi praćen razočaranom gomilom koja se lagano kreće. Ova ga ispraća daleko da bi se najzad rasturila.

Ulica je za trenutak zagušena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva – ponovo postaje svetla, širi se i kroz svoje korito ponovo propušta bezbrižnu monotonu gomilu šetača, koja putuje usred žagora duž izloga prodavnica, duž tih prljavih, sivih kvadrata, punih jevtine robe, velikih voštanih manekena i frizerskih lutaka.

Izazivački obučene, u dugim čipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su možda žene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u rđavim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vršak nosa.

Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odiše Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da išta sebi uskraćujemo – misle ponosno – možemo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka žena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti pažnju na neku – i odmah se susreće taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurnošću. Čak i učenice nose tu na neki karakterističan način svoje mašnice, na osobeni način gaze vitkim nogama i imaju tu nečistu manu u pogledu, u kojoj leži preformirana buduća pokvarenost.

Pa ipak – ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, brižljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice?
Nekoliko puta u toku našeg izveštaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini način davali smo izraza našim ogradama. Pažljivi čitalac neće biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podražavajućem, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te reči imaju i suviše krajnje i odlučno značenje, da bi označile polovičan i neodređen karakter njegove stvarnosti.

Naš jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki način dozirali stepen realnosti, definisali njenu gustinu. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je što se u njemu ništa ne izvršava, ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku. Mogli smo već primetiti veliku bujnost i rasipništvo – u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije ništa drugo do fermentacija želja, prerano ižđikala i zato nemoćna i prazna. U atmosferi preterane lakoće ovde klija svaka i najsitnija željica, prolazna napetost se diže i raste u praznu, naduvenu izraslinu, šiba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva priviđenja i hašiša. Nad celim delom grada diže se lenji i raskalašni fluid greha i kuće, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozničavom telu, naježena koža na njenim febrilnim maštanjima. Nigde kao ovde se ne osećamo toliko ugroženi mogućnostima, potreseni bliskošću ispunjenja, pobledeli i nemoćni od divne preplašenosti ostvarenja. Ali na tome se i završava.

Prekoračivši izvesnu tačku napetosti plima se zadržava i povlači, atmosfera se gasi i precvetava, mogućnosti venu i raspadaju se u ništa, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo.

Večito ćemo žaliti što smo onda za trenutak izašli iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Više nikada se nećemo vratiti u nju. Lutaćemo od firme do firme i grešiti stotinama puta. Obići ćemo desetine radnji, naići ćemo na sasvim slične, putovaćemo kroz špalire knjiga, prevrtati časopise i knjige, dugo i zamršeno konferisati sa pomoćnicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji neće biti u stanju da shvate naše želje.

Zaplitaćemo se u nesporazume, dok se sva naša grozničavost i uzbuđenje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi.
Naše nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge – maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovački pomoćnik nije imao nikakvih skrivenih namera. Ženski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenošću, prigušenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevtinog ljudskog materijala takođe nedostaje bujni instinkt, nedostaju neobične i mračne strasti.

Krokodilska ulica je bila koncesija našeg grada na račun savremenosti velegradske pokvarenosti. Očevidno, nismo bili kadri nizašta drugo do za papirno podražavanje, za fotomontažu sastavljenu od isečaka starih, prošlogodišnjih novina.