Sanatorijum pod klepsidrom

I
Put je dugo trajao. Tom sporednom, zaboravljenom prugom, kojom samo jednom nedeljno ide voz – putovalo je jedva nekoliko putnika. Nikada nisam video te vagone arhaičnog tipa, davno povučene iz upotrebe na drugim prugama, prostrane kao sobe, mračne i pune zakutaka. Te hodnike koji se lome pod raznim uglovima, ta pusta lavirintska i hladna kupea imala su u sebi nešto čudno napušteno, nešto što skoro zastrašuje. Prelazio sam iz vagona u vagon tražeći neki prijatan kutak. Svuda je duvalo, hladne promaje su krčile sebi put kroz te unutrašnjosti, skroz bušile ceo voz. Ovde-onde su sa zavežljajima sedeli ljudi na podu, bojeći se da zauzmu preterano visoke prazne otomane. Uostalom, ta ispupčena sedišta prevučena mušemom bila su hladna kao led i lepljiva od starosti. Na pustim stanicama nije ulazio nijedan putnik. Bez zvižduka, bez dahtanja, voz je kretao na dalji put lagano i kao zamišljen.

Neko vreme mi je društvo pravio čovek u pocepanoj železničkoj uniformi, ćutljiv, utonuo u misli. Pritiskao je maramu na oteklo bolesno lice. Onda se i on nekud izgubio, neprimetno sišao na nekoj stanici. Iza njega je ostalo utisnuto mesto u slami koja je prekrivala pod, i crn, otrcan kofer, koji je bio zaboravio.

Gacajući po slami i otpacima, nesigurnim korakom išao sam iz vagona u vagon. Vrata kupea širom otvorena njihala su se na promaji. Nigde nijednog putnika. Najzad sam sreo konduktera u crnoj uniformi železničarske službe na toj pruzi. Uvijao je vrat debelom maramom, pakovao svoje prnje, fenjer, službenu knjižicu. »Stižemo, gospodine«, rekao je, pogledavši me sasvim belim očima. Voz je lagano usporavao bez dahtanja, bez lupe, kao da ga je lagano napuštao život zajedno sa poslednjim dahom pare. Stali smo. Tišina i pustoš, nikakve stanične zgrade. Silazeći, još mi je pokazao pravac u kom se nalazio Sanatorijum. S koferom u ruci pošao sam uskim drumom, koji je ubrzo zalazio u tamni gustiš parka. Sa izvesnom radoznalošću razgledao sam pejzaž. Put kojim sam išao dizao se i izlazio na blagu uzvišicu, sa koje se mogao obuhvatiti širok vidokrug. Dan je bio sasvim siv, tmuran, bez akcenata. I možda pod uticajem te aure, teške i bezbojne, tamnela je cela ta ogromna linija horizonta, u kojoj se raspoređivao prostrani pošumljeni predeo, kao kulise složen od pojaseva i slojeva šuma, sve udaljenijih i sivljih, koje su se u potocima, u blagim padovima spuštale čas s leve, čas s desne strane. Ceo taj tamni predeo, pun dostojanstva, izgledao je kao da neprimetno sam teče u sebi, da promiče pored sebe kao oblačno i nagomilano nebo puno pritajenog kretanja. Tekući pojasevi i drumovi šuma izgledali su kao da žubore i rastu u tom šumu kao morska plima koja lagano nadolazi prema kopnu. Usred tamne dinamike šumovitog terena uzdignuti beli put se vio kao melodija hrptom širokih akorda, podržavana pritiskom moćnih muzičkih masa, koje su je na kraju gutale. Odsekao sam grančicu s drveta kraj puta. Zelenilo lišća bilo je sasvim tamno, skoro crno. Bilo je to crnilo čudno zasićeno, duboko i dobrotvorno kao san pun snage i okrepljenja. I sve sivine predela bile su izvedene iz te jedine boje. Takvu boju dobija predeo ponekad kod nas u tmurni letnji sumrak, zasićen dugim kišama. Ista ona duboka i spokojna abnegacija, ista rezignirana i krajnja ukočenost, kojoj više nije potrebna uteha boja.
 
U šumi je bilo mračno kao u noći. Išao sam pipajući po sitnim iglicama. Kad se drveće proredilo, pod nogama su mi zatutnjale grede mosta. Na njegovom drugom kraju, kroz crnilo drveća, nazirali su se sivi zidovi sa mnoštvom prozora hotela koji se reklamirao kao Sanatorijum. Dvokrilna staklena vrata na ulazu bila su otvorena. U njih se ulazilo pravo s mosta oivičenog sa obe strane klimavim ogradama od brezovih grana. U hodniku su vladali polumrak i svečana tišina. Počeo sam na prstima ići od vrata do vrata, čitajući u mraku brojeve na njima. Na zavijutku sam najzad nabasao na sobaricu. Istrčala je iz sobe, zadihana kao da se otela iz nečijih bezobraznih ruku. Jedva je shvatila šta sam joj govorio. Morao sam da ponovim. Nemoćno se vrtela.

Jesu li dobili moj telegram? Raširila je ruke, njen pogled je skrenuo u stranu. Samo je čekala trenutak da može skočiti prema poluotvorenim vratima prema kojima je koso poglédala.

– Doputovao sam izdaleka, telegrafski sam poručio sobu u ovoj kući – rekao sam sa izvesnim nestrpljenjem. – Kome treba da se obratim?

Nije znala. – Možda da uđete u restoraciju – govorila je zbunjeno. – Sada svi spavaju. Kad gospodin Doktor ustane, prijaviću vas.

–  Spavaju? Pa još je dan, još je daleko od noći...

– Kod nas stalno spavaju. Zar vi ne znate? – Podigla je radoznale oči na mene. – Uostalom, ovde nikada nema noći – dodala je koketno. Više nije htela da beži, rukama je čupala čipku kecelje, vrteći se.

Ostavio sam je. Ušao sam u polutamnu restoraciju. Tu su stajali stočići, veliki bife je zauzimao širinu celog zida. Posle dužeg vremena opet sam osetio izvestan apetit. Radovao me je prizor kolača i torti koje su obilno pokrivale ploče bifea.

Stavio sam kofer na jedan stočić. Svi su bili prazni. Zatapšao sam rukama. Nikakva odgovora. Zavirio sam u susednu salu, veću i svetliju. Ta sala je širokim prozorom ili lođom bila otvorena prema već poznatom mi predelu, koji je, uramljen prozorskom arkadom, sa svojom tugom i rezignacijom stajao kao žalosni memento. Na stolnjacima su se videli ostaci nedavnog jela, otčepljene boce, poluispražnjene čaše. Pogdegde su još ležale napojnice koje posluga nije bila pokupila. Vratio sam se bifeu, razgledajući kolače i paštete. Imali su veoma ukusan izgled. Razmišljao sam da li je zgodno da se sam poslužim. Osetio sam navalu neobične lakomosti. Osobita jedna vrsta suvog kolača s pekmezom od jabuka terala mi je vodu na usta. Već sam hteo da poduhvatim srebrnom lopaticom jedan od tih kolača, kad sam iza sebe osetio nečije prisustvo. Sobarica je ušla u mekim papučama i prstima mi doticala pleća: »Gospodin Doktor vas moli«, rekla je posmatrajući svoje nokte.

Išla je ispred mene – i, sigurna u magnetizam koji je izazvalo njihanje bedara, uopšte se nije okretala. Zabavljala se napajanjem tog magnetizma, regulišući razdaljinu naših tela, dok smo prolazili pored desetina vrata snabdevenih brojevima. Hodnik je postajao sve mračniji. U već potpunom mraku za trenutak se naslonila na mene: »To su Doktorova vrata«, šapnula je, »izvolite ući.«

Doktor Gotard me je primio stojeći na sredini sobe. Bio je to muškarac malog rasta, širokih pleća, crne brade.

– Još juče smo dobili vašu depešu – rekao je. – Poslali smo sanatorijumske kočije na stanicu, ali vi ste doputovali drugim vozom. Na žalost, železničke veze nisu najbolje. Kako se osećate?

– Je li otac živ? – upitao sam ga, utapajući svoj uznemireni pogled u njegovo nasmejano lice.

– Naravno da je živ – rekao je, mirno izdržavajući moj uporan pogled. – Naravno, u granicama uslovljenim situacijom – dodao je zažmurivši. – Vi isto tako dobro znate kao i ja da je sa gledišta vaše kuće, iz perspektive vaše otadžbine, vaš otac – umro. To se ne može sasvim nadoknaditi. Ta smrt baca izvesnu senku na njegovu ovdašnju egzistenciju.

– Ali otac sam ne zna, ne doseća se? – zapitao sam šapatom. Zavrteo je glavom s dubokim ubeđenjem. – Budite spokojni, – rekao je tišim glasom – naši pacijenti se ne dosećaju, ne mogu se dosetiti...

– Ceo trik se sastoji u tome – dodao je, spreman da prstima već pripremljenim za to pokaže njegov mehanizam – što smo vreme vratili unatrag. Ovde ponekad zakašnjavamo za jedan interval, čija se veličina ne može odrediti. Stvar se svodi na prosti relativizam. Ovde prosto očeva smrt još nije nastupila, ta smrt, koja ga je u vašoj otadžbini već sustigla.

–  U tom slučaju, – rekao sam – otac umire ili je blizu samrti.

– Ne razumete me – odgovorio je tonom snishodljive nestrpljivosti. – Ovde reaktiviramo minulo vreme sa svim njegovim mogućnostima, pa, dakle, i sa mogućnošću ozdravljenja.

Gledao me je nasmejan, držeći se za bradu.

– Ali vi sigurno sada želite da se vidite sa ocem. Prema vašoj želji, rezervisali smo vam krevet u očevoj sobi. Odvešću vas.

Kad smo ušli u tamni hodnik, Doktor Gotard je već govorio šapatom. Primetio sam da na nogama ima filcane papuče kao i sobarica.

– Puštamo naše pacijente da dugo spavaju, štedimo im životnu energiju. Uostalom, ovde i tako nemaju ništa bolje da rade.

Pred jednim vratima je zastao. Stavio je prst na usta.

– Uđite tiho. Otac spava. Lezite i vi. To je najbolje što u ovom trenutku možete da učinite. Do viđenja.

– Do viđenja – prošaputao sam, osećajući kako mi se srce lupajući diže pod grlo. Pritisnuo sam kvaku, vrata sama ustupiše, otvoriše se kao usta koja se nemoćno šire u snu. Ušao sam unutra. Soba je bila skoro prazna, siva i gola. Na običnom drvenom krevetu pod malim prozorčetom ležao je moj otac u obilnoj posteljini i spavao. Njegovo duboko disanje oslobađalo je cele slojeve hrkanja iz dubine sna. Cela soba je izgledala kao da je ispunjena tim hrkanjem, od poda do tavanice, a uz to su još dolazile nove količine. Pun uzbuđenja posmatrao sam slabo, omršavelo očevo lice, koje je u dalekom transu – napustivši svoju zemaljsku masku – negde na dalekoj obali ispovedalo svoju egzistenciju svečanim odbrajanjem svojih minuta.

Drugog kreveta nije bilo. Od prozora je dopirala oštra hladnoća. Peć nije gorela.

Ne izgleda da se ovde mnogo brinu za pacijente, mislio sam u sebi. Tako bolestan čovek predat na milost i nemilost promaje! I sigurno ovde niko ne sprema. Debeo sloj prašine pokrivao je pod, noćni ormančić sa lekovima i čašom ohlađene kafe. Na bifeu leže gomile kolača, a pacijentima se daje čista crna kafa mesto nečeg hranljivog! Ali u poređenju sa dobročinstvom vremena vraćenog unatrag to je, naravno, sitnica.

Lagano sam se svukao i uvukao u očev krevet. Nije se probudio. Samo je njegovo hrkanje, očevidno već previsoko podignuto, sišlo za oktavu niže, napuštajući uzvišenost svoje deklamacije. Postalo je neko privatno hrkanje, za sopstvenu upotrebu. Ušuškao sam oko oca perinu, zaklanjajući ga, koliko je to bilo moguće, od promaje koja je duvala od prozora. Uskoro sam zaspao pokraj njega.


II
Kad sam se probudio, u sobi je vladao sumrak. Otac je već obučen sedeo za stolom i pio čaj, zamačući u njega dvopek prevučen šećernom glazurom. Na sebi je još imao novo crno odelo od engleskog sukna koje je bio sašio poslednjeg leta. Kravata mu je bila malo nemarno zavezana.

Videvši da ne spavam, rekao je sa prijatnim osmehom na svom licu, bledunjavom od bolesti: »Od srca sam se obradovao, Juzefe, što si došao. Kakvo iznenađenje! Ovde se osećam tako usamljen. Istina, u mojoj situaciji čovek se ne može žaliti, preživeo sam već i gore stvari, i kad bih hteo da izvučem facit iz svih brojeva stavki... Ali, ostavimo to. Zamisli, odmah prvog dana ovde su mi dali divan filet de boeuf s pečurkama. Bio je to paklen komad mesa, Juzefe. Upozoravam te najozbiljnije – ako bi hteli da te posluže sa filet de boeuf... Još osećam vatru u stomaku. I dijareja za dijarejom... Uopšte nisam mogao da izađem na kraj. Ali moram ti reći novost«, nastavljao je dalje. »Ne smej se, iznajmio sam lokal za radnju. Da. I čestitam samom sebi na toj ideji. Dosađivao sam se, znaš, veoma. Nemaš pojma kakva dosada ovde vlada. A ovako bar imam prijatno zanimanje. Ne zamišljaj opet nikakav sjaj. Otkud bih mogao. Mnogo skromniji lokal od naše nekadašnje radnje. Prosto kućerak u poređenju sa onom. Kod nas u gradu bih se stideo takve tezge, ali ovde, gde smo toliko morali da popustimo u našim pretenzijama – zar nije tako, Juzefe?... – Bolno se nasmejao. – I ovako se nekako živi. – Bi mi neprijatno. Stideo sam se očeve zbunjenosti; on primeti da je upotrebio nezgodan izraz.

– Vidim da si pospan – reče posle kraćeg vremena. – Ispavaj se još malo, a kasnije ćeš me posetiti u dućanu – zar ne? Baš se žurim tamo, da vidim kako idu poslovi. Nemaš pojma kako je teško bilo dobiti kredit, s kakvim nepoverenjem se odnose ovde prema starim trgovcima, trgovcima sa ozbiljnom prošlošću... Sećaš li se optičarevog lokala na trgu? E, odmah kraj njega je naša radnja. Firme još nema, ali i ovako ćeš naći. Teško je pogrešiti.

–  Zar vi, oče, izlazite bez kaputa? – zapitao sam zabrinuto.

– Zaboravili su da mi ga spakuju, – zamisli – nisam ga našao u koferu, ali mi uopšte ne nedostaje. Ta blaga klima, taj slatki vazduh!...

– Uzmite moj kaput, – navaljivao sam – molim vas da ga svakako uzmete.

– Ali otac je već stavljao šešir na glavu. Mahnuo mi je rukom i izišao iz sobe.

Ne, više nisam bio pospan. Osećao sam se odmoran i... gladan. Sa zadovoljstvom sam se sećao bifea pretrpanog kolačima. Oblačio sam se misleći kako ću uživati u raznim vrstama tih slatkiša. Prvenstvo sam hteo da dam suvom testu sa jabukama, ne zaboravljajući ni na sjajan biskvit nadeven korom od pomorandže, koji sam tamo video. Stao sam pred ogledalo da zavežem kravatu, ali je njegova površina, kao sferno ogledalo, negde u dubini sakrivala moj lik, vrteći se mutnim dnom. Uzalud sam regulisao razdaljinu, prilazeći, povlačeći se – iz tečnosrebrne magle nije hteo da izađe nikakav lik. Moram zatražiti da mi se da drugo ogledalo, pomislio sam i izašao iz sobe.

U hodniku je bilo sasvim mračno. Utisak svečane tišine još je pojačavala mala gasna lampa, koje je gorela plavičastim svetlom na zavijutku. U tom lavirintu vrata, udubljenja i zakutaka nisam mogao da se setim ulaza u restoraciju. Izaći ću, u grad, pomislio sam, odlučivši iznenada. Poješću nešto negde u gradu. Valjda ću tamo naći neku dobru poslastičarnicu.

Iza kapije me je zapahnuo taj teški, vlažni i slatki vazduh te neobične klime. Hronično sivilo vazduha spustilo se još nekoliko nijansi dublje. Bio je to kao neki dan viđen kroz crn veo.

Nisam mogao da zasitim oči baršunastom, sočnom crninom najtamnijih partija, gamom ugašenih plišanih sivoća pepela koja je prelazila u pasažima prigušenih tonova, dirki izlomljenih prigušivačem –  preko tog nokturna pejzaža. Obilan i talasav vazduh obavio mi je lice mekom plahtom. U sebi je imao otužnu slast ustajale košnice.

Opet onaj šum crnih gajeva koji se vraća sam u sebe, potmuli akordi, koji uznemiruju prostranstva već izvan skale čuvenja! Bio sam u zadnjem dvorištu Sanatorijuma. Osvrnuo sam se na visoke zidove tog krila glavne zgrade, savijenog kao potkovica. Svi prozori su bili zatvoreni crnim kapcima. Sanatorijum je duboko spavao. Prošao sam kapiju od gvozdenih šipaka. Kraj nje je stajala pseća kućica – neobičnih razmera – napuštena. Ponovo me je progutala i privila uz sebe crna šuma, kroz čiji sam mrak išao pipajući, kao zatvorenih očiju, po tihim iglicama. Kad se malo razvidelo, između drveta počeše se nazirati konture kuća. Još nekoliko koraka i ja sam bio na prostranom trgu.

Čudna, varljiva sličnost sa trgom našeg rodnog grada! Kako su u stvari nalik jedan na drugog svi trgovi na svetu! Skoro iste kuće i radnje!

Pločnici su bili skoro pusti. Žalosno i tužno polusvetlo neodređenog vremena sipilo je s neba u neodređenoj sivoći. S lakoćom sam čitao sve natpise i firme, pa ipak ne bih bio začuđen ako bi mi rekli da je to duboka noć! Samo neke radnje su bile otvorene. Druge su imale poluspuštene roletne, žurno su zatvarane. Snažni i bujni vazduh, opojni i bogati vazduh mestimično je gutao deo prizora, kao mokrim sunđerom spirao je po nekoliko kuća, fenjer, komadić firme. Na trenutke je bilo teško podići kapke, koji su se spuštali usled čudne aljkavosti ili sanjivosti. Počeo sam da tražim optičarevu radnju koju je otac bio spomenuo. Govorio je o tome kao o nečem što mi je bilo poznato, kao da se poziva na moje znanje lokalnih odnosa. Zar nije znao da sam tu prvi put? Nema sumnje da mu se mutilo u glavi. Ali šta se moglo očekivati od oca samo napola stvarnog, koji je živeo tako uslovnim životom, relativnim, ograničenim sa toliko ograda! Teško je sakriti da je trebalo mnogo dobre volje da bi mu se priznala izvesna vrsta egzistencije. Bio je to surogat života, dostojan sažaljenja, u zavisnosti od opšte snishodljivosti, od tog consensus omnium, iz koga je crpao svoje slabačke sokove. Jasno je bilo da je samo zahvaljujući solidarnom gledanju kroz prste, zajedničkom zatvaranju očiju pred očitim neprijatnim nezgodama toga stanja stvari, mogla za trenutak da se održi u tkivu stvarnosti ta žalosna iluzija života. Najlakša opozicija mogla ju je uskolebati, najslabiji dah skepticizma oboriti. Da li je Sanatorijum Doktora Gotarda mogao da mu obezbedi tu veštačku atmosferu blagonaklone tolerancije, da ga sačuva od hladnog vetra trezvenosti i kriticizma? Trebalo je čuditi se što je u tako ugroženom, nesigurnom stanju stvari otac još umeo da sačuva tako sjajno držanje.

Obradovao sam se ugledavši izlog poslastičarnice ispunjene kolačima i tortama. Moj apetit je oživeo. Otvorio sam staklena vrata s tablicom »sladoled« i ušao u mračni lokal. Tamo je mirisalo na kafu i vanilu. Iz unutrašnjosti radnje izašla je neka gospođica, lica zamazana sumrakom i primila porudžbinu. Najzad posle tako dugog vremena mogao sam jednom da se potkrepim odličnim krofnama, koje sam umakao u kafu. U mraku, okružen arabeskama sumraka koje su se vrtele i igrale oko mene, gutao sam sve nove i nove kolače, osećajući kako mi se taj uzvitlani mrak uvlači pod kapke, tiho ovladava mojom unutrašnjošću toplim pulsiranjem, milionskim rojem lakih doticaja. Najzad se još samo pravougaonik prozora svetleo sivom mrljom u potpunoj tami. Uzalud sam lupkao kašičicom o površinu stola. Niko se nije javljao da primi novac za ono što sam pojeo. Ostavio sam srebrnu monetu na stolu i izašao na ulicu. U knjižari pokraj poslastičarnice još je gorelo svetlo. Pomoćnici su bili zauzeti sortiranjem knjiga. Zapitao sam gde je očeva radnja. To je odmah drugi lokal od nas – objasnili su mi. Uslužni dečko je čak dotrčao na vrata da mi pokaže. Portal je bio staklen, izlog još nije bio gotov, bio je samo zastrt sivom hartijom. Već na vratima sam s izvesnim čuđenjem primetio da je radnja bila puna kupaca. Moj otac je stajao za tezgom i, kvaseći stalno olovku, sabirao brojke dugačkog računa. Gospodin za koga je spreman taj račun, nagnut nad tezgom, vodio je prstom za svakom dodatom cifrom, računajući poluglasno. Ostatak gostiju je ćutke posmatrao. Otac me pogleda preko naočara i reče, pridržavajući prst na brojci na kojoj se bio zaustavio: »Ima tu neko pismo za tebe, stoji na pisaćem stolu među hartijama«, i ponovo se udubi u računanje. Pomoćnici su za to vreme ostavljali na stranu kupljenu robu, umotavali je u hartiju, zavezivali kanapom. Police su samo delimično bile ispunjene suknom. Veći deo bio je još prazan.

- Zašto ne sednete, oče? – zapitao sam tiho, ušavši iza tezge. – Uopšte ne pazite na sebe tako bolesni. – Braneći se, podigao je ruku, kao da je odbijao moja ubeđivanja i nije prestajao da računa. Imao je vrlo loš izgled. Bilo je jasno kao na dlanu da samo veštačko uzbuđenje, grozničava delatnost podržava njegove snage, još udaljuje trenutak konačnog sloma.

Potražio sam na stolu. Bio je to pre paket nego list. Pre nekoliko dana pisao sam  jednom knjižaru u vezi sa nekom pornografskom knjigom i evo sad su mi je bili poslali, već su bili pronašli moju adresu, ili, tačnije rečeno, adresu oca, koji tek što je bio sebi otvorio radnju, bez table i firme. Doista nečuvena organizacija obaveštajne službe, besprekorno funkcionisanje ekspedicije dostojne divljenja! I ta neobična žurba!

– Možeš pročitati pozadi, u kontoaru – reče otac, upućujući mi nezadovoljan pogled – i sam vidiš da ovde nema mesta.

Kontoar iza radnje bio je još prazan. Kroz staklena vrata ulazilo je malo svetlosti iz radnje. Na zidovima su visili kaputi pomoćnika. Otvorio sam pismo i počeo da čitam u slaboj svetlosti koja je dopirala kroz vrata.

Javljeno mi je da traženu knjigu, na žalost, nemaju na lageru. Počeli su da je traže, ali ne prejudicirajući rezultat firma dozvoljava sebi da mi u međuvremenu, ne obavezujući me, pošalje jedan članak, za koji su pretpostavljali da će me sigurno zaiteresovati. Zatim je sledio komplikovan opis astronomskog refraktora za rasklapanje, velike svetlosne snage i raznih osobina. Zainteresovan, izvadio sam iz navlake taj instrument napravljen od crne cerade ili krutog platna složenog u pljosnatu harmoniku. Oduvek sam imao slabosti prema teleskopima. Počeo sam da širim složeni ogrtač instrumenta. Ukrućen tankim štapićima, pod rukama mi se stvarao ogroman meh dogleda, koji je preko cele dužine sobe istezao svoju praznu kutiju, lavirint crnih komora, dugi kompleks optičnih kamera opskura uvučenih dopola u sebe. Bilo je to nešto nalik na dugi automobil od lakovanog platna, neki teatralni rekvizit, koji je u lakom materijalu hartije i krutog cviliha podražavao masivnost stvarnosti. Pogledao sam u crni levak okulara i u dubini ugledao konture dvorišne fasade Sanatorijuma, koje su se jedva nazirale. Zainteresovan, dublje sam se uvukao u zadnju komoru aparata. Sada sam u vidnom polju durbina pratio sobaricu, koja je sa poslužavnikom u rukama išla kroz polutamni hodnik Sanatorijuma. Okrenula se i nasmešila. Da li me ona vidi? pomislio sam u sebi. Nesavladiva pospanost mi je zamagljivala oči. Ja sam zapravo sedeo u zadnjoj komori dogleda kao u limuzini. Lak pokret poluge i, evo, aparat poče šuštati lupom papirnog leptira i ja osetih da se kreće sa mnom i skreće ka vratima.

Kao velika crna gusenica durbin izađe u osvetljenu radnju – mnogočlani trup, ogromna papirna bubašvaba sa imitacijom dva fenjera napred. Kupci se zbiše, povlačeći se ispred tog slepog papirnatog zmaja, pomoćnici otvoriše široko vrata na ulicu, i ja se lagano izvezoh tim papirnim automobilom, kroz špalir gostiju, koji su ozlojeđenim pogledom ispraćali taj zaista skandalozni odlazak.


III
Tako se živi u tom gradu i tako prolazi vreme. Veći deo dana se provodi u snu, i to ne samo u krevetu. Ne, u tom pogledu ljudi nisu suviše veliki probirači. Na svakom mestu i u svako doba dana čovek je spreman da ovde prijatno dremne. S glavom naslonjenom na stočić u restoranu, u fijakeru, pa čak i na nogama usput, u treme neke kuće, u koju se ulazi na trenutak, da bi se na trenutak predali nesavladivoj potrebi sna.

Budeći se još mamurni i teturavi, nastavljamo prekinuti razgovor, produžujemo teškim putem, guramo napred zamršenu stvar, bez početka i kraja. Usled toga negde usput se gube celi intervali vremena, gubimo kontrolu nad kontinuitetom dana i na kraju prestajemo da navaljujemo na njega, bez žalosti se mirimo sa napuštanjem skeleta neprekidne hronologije koju smo nekada po običaju i brižljivoj disciplini dana bili navikli da pažljivo kontrolišemo. Davno smo posvetili tu neprestanu gotovost da podnesemo račun o provedenom vremenu, tu skrupulantnost u obračunavanju do poslednje pare tih upotrebljenih sati – ponos i ambiciju naše ekonomike. U tim kardinalnim vrlinama, u kojima nekada nismo znali ni dvoumljenja ni pogreške – davno smo kapitulirali.

Nekoliko primera neka posluži kao ilustracija takvog stanja stvari. U neko vreme dana ili noći – jedva vidljiva nijansa neba razlikuje to vreme – budim se kraj ograde mosta koji vodi u Sanatorijum. Sumrak je. Mora da sam izmučen pospanošću dugo nesvesno lutao po gradu, pre no što sam se, umoran, dovukao do ovog mostića. Ne mogu reći da li mi je na tom putu celo vreme pravio društvo Doktor Gotard, koji sad stoji preda mnom, završavajući neko dugačko objašnjavanje izvođenjem krajnjih zaključaka. Ponet sopstvenom rečitošću, čak me hvata pod ruku i povlači za sobom. Idem s njim i još pre no što smo prekoračili most, čije daske tutnje pod nama, ja već ponovo spavam. Kroz spuštene kapke nejasno vidim ubedljivu doktorovu gestikulaciju, osmeh u dnu njegove crne brade, i uzalud se trudim da shvatim taj kapitalni logički zahvat, taj poslednji adut kojim on na vrhuncu svoje argumentacije, postavši nepokretan, raširenih ruku, trijumfuje. Ne znam koliko dugo još idemo tako jedan pored drugog utonuli u razgovor pun nesporazuma, kad se u jednom trenutku sasvim osvešćujem. Doktora Gotarda više nema, potpuni je mrak, ali to samo zato što oči držim zatvorene. Otvaram ih i nalazim se u krevetu, u svojoj sobi, ne znajući kako sam dospeo u nju.

Još drastičniji primer:
U vreme ručka ulazim u restoraciju u gradu, u haotični žagor i gužvu onih što jedu. I koga susrećem tu nasred sale pred stolom koji se uginje od jela? Oca. Sve oči su upravljene na njega, a on, blistajući brilijantskom iglom, neobično živahan, ekstatično raspoložen, sa afektacijom se naginje na sve strane u otvorenom razgovoru s celom salom istovremeno. Sa izveštačenom bravurom, koju ne mogu da gledam bez najveće uznemirenosti, stalno poručuje nova jela, koja se u gomilama uzdižu na stolu. Sa uživanjem ih gomila oko sebe, iako još nije svršio ni sa prvim jelom. Mljackajući jezikom, žvaćući i govoreći istovremeno, gestovima i mimikom izražava najveće zadovoljstvo tim razgovorom, pogledom obožavanja prati kelnera, gospodina Adasja, kome sa zaljubljenim osmehom stalno dobacuje nove porudžbine. I dok kelner, mašući salvetom, trči da ih izvrši, otac molećivim gestom, upućenim svima, poziva sve za svedoke neodoljive čari tog Ganimeda.

– Neodoljiv mladić – uzvikuje slatko se osmehujući i zatvarajući oči – anđeoski mladić! Priznajte, gospodo, da je čaroban!

Povlačim se iz sale pun neprijatnih osećanja, neprimećen od oca. Da je namerno radi reklame bio postavljen od hotelske uprave da zanima goste, ne bi se mogao držati provokativnije. Sa glavom koja se muti od sanjivosti teturam se ulicama, idući kući. Naslanjam glavu na poštansko sanduče i pravim sebi kratku sijestu. Najzad napipavam u mraku ulaz Sanatorijuma i ulazim. U sobi je mrak. Okrećem kontakt, ali elektrika ne funckioniše. Od prozora duva hladnoća. Krevet škripi u mraku. Otac diže glavu sa postelje i govori: »Ah, Juzefe, Juzefe! Ležim ovde već dva dana, bez ikakve nege, zvonca su pokidana, niko ne zagleda k meni, a rođeni sin me ostavlja, mene teško bolesnog čoveka, i vuče se sa devojčurama po gradu. Pogledaj kako mi srce udara.«

Kako da to izmirim? Da li otac sedi u restoraciji, obuzet nezdravom ambicijom proždrljivosti, ili leži u svojoj sobi, teško bolestan? Ima li dva oca? Ni blizu. Svemu je krivo brzo raspadanje vremena, nenadziravano neprestanom opreznošću.

Svi znamo da se ta nedisciplinovana stihija drži jedino od nevolje u izvesnoj poslušnosti zahvaljujući neprestanoj obradi, vrednoj brižljivosti, pažljivoj regulaciji i ispravljanju njegovih ispada. Lišeno te brige odmah naginje ka ispadima, ka divljoj aberaciji, pravljenju neuračunljivih nestašluka, bezobličnom ludovanju. Sve jasnije se ocrtava inkongruencija naših individualnih vremena. Vreme moga oca i moje sopstveno vreme nisu odgovarali jedno drugom.

Uzgred rečeno, zamerka zbog slobodnijeg ponašanja koju mi je napravio otac neosnovana je insinuacija. Ovde se još nisam bio približio nijednoj devojci. Teturajući se kao pijan od jednog sna do drugog, u treznijim časovima jedva obraćam pažnju na ovdašnji lepi pol.

Uostalom, hronični sumrak na ulicama ne dopušta čak ni da se dobro razlikuju lica. Jedino što mi je još pošlo za rukom da primetim kao mladom čoveku koga je na tom polju bilo kako bilo još ponešto interesovalo – to je bio neobičan hod tih gospođica.

To je hod po neumoljivo pravoj liniji, koja ne vodi računa ni o kakvim preprekama, poslušan samo nekom unutrašnjem ritmu, nekom pravu koje one razvijaju kao iz klupčeta u nit pravolinijskog kaskanja punog akuratnosti i odmerene gracije.

Svaki hod nosi u sebi neko drugo, individualno pravilo, kao navijen feder.

Kad tako idu pravo pred sebe, zagledane u to pravilo, pune koncentracije i ozbiljnosti, izgleda da su obuzete samo jednom brigom, da ne ispuste ništa od njega, da ne poremete pravilo, da ne odstupe od njega ni za milimetar. I tada postaje jasno da to što one sa takvom pažljivošću i uzbuđenjem nose nad sobom nije ništa drugo no neka idée fixe sopstvenog savršenstva, koja snagom njihovog ubeđenja postaje skoro stvarnost. To je neka anticipacija preduzeta na sopstveni rizik, bez ikakvog jemstva, neprikosnovena dogma, podignuta iznad svake sumnje.

Kakve nedostatke i mane, prćave ili spljoštene noseve, kakve pege i priševe ne krijumčare pod zastavom te fikcije! Nema takve ružnoće i običnosti koju polet te vere ne bi dizao sa sobom u to fiktivno nebo savršenstva.

Pod sankcijom te vere telo postaje izrazito lepše, a noge, zaista skladne i elastične, noge u besprekornoj obući, govore svojim hodom, vredno tečnim, blistavim monologom stupanja izlažu bogatstvo te ideje, koju zatvoreno lice ponosno prećutkuje. Ruke drže u džepovima svojih kratkih, pripijenih žaketića. U kafani i pozorištu prekrštaju noge visoko otkrivene do kolena i ćute rečito njima. Toliko uzgred samo o jednoj neobičnosti grada. Već sam pomenuo ovdašnju crnu vegetaciju. Pažnju zaslužuje naročito jedna vrsta crne paprati, čiji ogromni buketi ukrašavaju bočice u svakom stanu ovde i u svakom javnom lokalu. To je skoro žalosni simbol, pogrebni grb tog grada.


IV
Odnosi sa Sanatorijumom svaki dan postaju sve nesnosniji. Teško je poreći da smo prosto pali u klopku. Od trenutka moga dolaska, kada mi je kao došljaku ukazana tobožnja briga, uprava Sanatorijuma ne trudi se čak ni najmanje da bi nam stvorila makar iluziju neke brige. Prosto smo prepušteni sami sebi. Niko se ne brine za naše potrebe. Odavno sam već utvrdio da se žice električnih zvoncadi završavaju odmah nad vratima i da nikuda ne vode. Posluga se ne vidi. Hodnici su i danju i noću utonuli u mrak i tišinu. Čvrsto sam ubeđen da smo jedini gosti u tom Sanatorijumu i da su svojstveni i diskretni izrazi lica sa kojima sobarica zatvara vrata soba, ulazeći i izlazeći, prosta mistifikacija.

Ponekad dobijem želju da redom otvorim vrata tih soba i ostavim ih tako širom otvorena, da bih demaskirao tu nečasnu intrigu, u koju smo upleteni.


A ipak nisam sasvim siguran u svoja podozrenja. Ponekad kasno noću vidim Doktora Gotarda u hodniku kako nekud žuri u belom hirurškom mantilu, sa špricom za klistiranje, vođen sobaricom. Teško ga je tada zadržati u žurbi i pritisnuti uza zid odlučnim pitanjem.

Da nije bilo restoracije i poslastičarnice, moglo bi se umreti od gladi. Do danas nisam mogao da izmolim drugi krevet. O čistoj posteljini ni govora. Treba priznati da opšta razlabavljenost kulturnih navika nije poštedela ni nas.

Da legnem u krevet u odelu i sa cipelama, meni, kao civilizovanom čoveku, nikad nije ni na pamet padalo. A sada kasno dolazim pijan od pospanosti, u sobi je polumrak, zavese dignute od hladnog povetarca. Besvestan sručujem se na krevet i zavlačim u perine. Spavam tako cela nepravilna prostranstva vremena, dana ili nedelja, putujući kroz puste predele sna, stalno na putu, stalno na strmim drumovima respiracije, jednom silazeći lako i elastično s blagih nagiba, drugi put penjući se na okomiti zid hrkanja. Dosegnuvši vrh, obuhvatam ogromne vidokruge te stenovite i gluve pustinje sna. U neko doba, na vidljivoj tački, negde na naglom zavijutku hrkanja, budim se polusvestan i među nogama osećam očevo telo. Leži tamo savijen u klupko, mali kao mačence. Ponovo padam u san otvorenih ustiju i cela ogromna panorama brdovitog predela promiče pokraj mene talasavo i dostojanstveno.

U radnji otac razvija vrlo živu delatnost, vrši transakcije, napreže svu svoju rečitost da bi ubedio klijente. Njegovi obrazi su rumeni od uzbuđenja, oči mu se sijaju. U Sanatorijumu leži teško bolestan, kao poslednjih nedelja kod kuće. Teško je sakriti da se proces brzim koracima približuje kraju. Slabim glasom mi govori: »Treba češće da navraćaš u radnju, Juzefe. Pomoćnici nas potkradaju. I sam vidiš da ne mogu sve sam da uradim. Nedeljama već ležim tu bolestan, a radnja se upropašćava, prepuštena milosti sudbine. Je li bilo neke pošte od kuće?«

Počinjem da žalim zbog celog tog poduhvata. Teško je nazvati srećnom zamišlju to što smo, zavedeni šumnom reklamom, poslali oca ovamo. Vreme vraćeno unatrag... u stvari to lepo zvuči, ali šta je to u suštini? Da li se ovde dobija punovažno, stvarno vreme, vreme u neku ruku odvojeno iz sveže bale sa mirisom novine i boje? Naprotiv. To je sasvim upotrebljeno, od ljudi iznošeno vreme, vreme izlizano i pocepano na mnogo mesta, providno kao sito.

Ništa čudno, to je nekako izbljuvano vreme – molim da me dobro razumete – vreme iz druge ruke. Žalibože!...

Pri tome cela ta nepristojna manipulacija s vremenom. Ta nemoralna domunđavanja, prikradanje odnatrag njegovom mehanizmu; rizično baratanje prstima oko njegovih golicavih tajni! Ponekad čovek dobija volju da lupi po stolu i iz svega grla poviče: »Dosta toga, dalje od vremena, vreme je neprikosnoveno, vreme se ne sme provocirati! Zar vam nije dosta prostora? Prostor je za čoveka, u prostoru možete jurcati koliko vam je volja, premetati se, prevrtati se, skakati sa zvezde na zvedzu. Ali, tako vam boga, ne dirajte vreme!«

S druge strane, može li se tražiti od mene da sam otkažem ugovor Doktoru Gotardu? Ma kako da je bedna ta očeva egzistencija, ja ga ipak vidim, zajedno sam s njim, govorim s njim... Zapravo ja Doktoru Gotardu dugujem beskrajnu zahvalnost.

Nekoliko puta hteo sam otvoreno da razgovaram s njim. Ali Doktor Gotard je neumoljiv. Baš sad je otišao u salu restoracije – saopštava mi sobarica. Upućujem se tamo, kad me ona stiže da bi mi rekla da se prevarila. Doktor Gotard je u sali za operacije. Žurim na sprat, razmišljajući o tome kakve se operacije tu mogu vršiti, ulazim u trem, i tu mi naređuju da čekam. Doktor Gotard će izaći za trenutak, upravo je završio operaciju, pere ruke. Skoro ga vidim kako korača velikim koracima u raširenom mantilu, žureći se kroz niz bolničkih sala. Trenutak kasnije šta se ispostavlja? Doktora Gotarda ovde uopšte nije ni bilo, već godinama tu nije obavljena nijedna operacija. Doktor Gotard spava u svojoj sobi, a njegova crna brada strči uvis. Soba se ispunjava hrkanjem kao gomilama oblaka koji rastu, gomilaju se, dižu na sebi Doktora Gotarda zajedno sa njegovim krevetom, sve više i više – veliko patetično vaznesenje na talasima hrkanja i nadignute postelje.

Tu se događaju još čudnije stvari, stvari koje prikrivam pred samim sobom, stvari prosto fantastične po svojoj apsurdnosti. Koliko god puta da izlazim iz sobe, čini mi se da se neko brzo udaljuje od vrata i skreće u bočni hodnik, ili neko ide ispred mene ne osvrćući se. To nije negovateljka. Znam ko je to!  »Mama!«  vičem glasom drhtavim od uzbuđenja, majka okreće lice i trenutak me posmatra sa molećivim osmehom. Gde sam? Šta se tu događa? U kakvu mrežu sam se ja upleo?


V
Ne znam je li to uticaj kasnog godišnjeg doba, ali dani dobijaju sve ozbiljniju boju, smračuju se i tamne. Izgleda tako kao da svet gledate kroz sasvim crne naočari.

Ceo predeo je kao dno ogromnog akvarijuma od bledog mastila. Drveće, ljudi i kuće slivaju se u crne siluete, koje se talasaju kao podvodne biljke na tlu te mastiljave dubine.

U blizini Sanatorijuma vrvi od crnih pasa. Razne veličine i oblika, pretrčavaju nisko u sumrak sve puteve i staze, zauzeti svojim psećim problemima, tihi, puni napetosti i pažnje.

Preletaju po dva, po tri, ispruženih, opreznih vratova, ušiju načuljenih, sa žalosnim tonom tihog cviljenja, koje se i protiv volje otima iz grkljana, signalizirajući najviše uzbuđenje. Zauzeti svojim problemima, uvek puni žurbe, uvek na putu, uvek obuzeti nerazumljivim ciljem, jedva obraćaju pažnju na prolaznika. Ponekad samo u trku zatrepte očima na njega i tada iz tog crnog i mudrog prekog pogleda proviri bes, kočen u svojim zaletima samo nedostatkom vremena. Ponekad čak, puštajući na volju svom besu, pritrčavaju vašoj nozi, pognute glave i sa zloslutnim režanjem, ali samo zato da na pola puta ostave svoju nameru i polete dalje u velikim psećim igrama.

Tom zlu od pasa nema leka, ali zašto, do đavola, uprava Sanatorijuma drži na lancu ogromnog vučjaka, strašnu zver, pravog vukodlaka, prosto demonske divljine?

Žmarci me podiđu kad god prolazim pokraj njegove štenare, kraj koje stoji nepokretan na kratkom lancu, sa divlje narogušenom ogrlicom dlaka oko glave, brkat, čekinjast i bradat, sa mašinerijom moćne čeljusti pune očnjaka. Uopšte ne laje, samo kad ugleda čoveka njegovo divlje lice postaje još strašnije, crte mu se koče u izraz beskrajnog besnila i, lagano dižući strašnu njušku, u tihom grču se zacenjuje sasvim niskim, strašnim, sa dna mržnje izvučenim zavijanjem, u kome zvuče žalost i očaj nemoći.

Moj otac prolazi ravnodušno pokraj te bestije kad zajedno izlazimo iz Sanatorijuma. Što se mene tiče, svaki put se duboko potresem tom stihijskom manifestacijom nemoćnog besa. Sada sam rastom za dve glave viši od oca, koji, mali i mršav, tapka pored mene svojim sitnim staračkim korakom.

Već približujući se trgu vidimo neobičnu živost. Gomile ljudi pretrčavaju ulice. Do nas dopiru neverovatne vesti o upadu neprijateljske armije u grad.

Usled opšte konsternacije ljudi saopštavaju jedni drugima alarmantne i protivrečne vesti. Teško je to shvatiti. Rat kome nisu prethodili diplomatski potezi? Rat usred tihog mira nenarušenog nikakvim konfliktom? Rat s kim i oko čega? Obaveštavaju nas da je invazija neprijateljske armije ohrabrila nezadovoljnike u gradu, koji su izašli na ulice sa oružjem u rukama, terorišući mirne građane. I zaista, ugledali smo grupu tih zaverenika, u crnim civilnim odelima, sa belim kaiševima ukrštenim na grudima, kako se kreću napred sa oborenim karabinima. Gomila se povlačila ispred njih, tiskala se na pločniku, a oni su išli šaljući ispod cilindera ironične tamne poglede, u kojim se ocrtavalo osećanje nadmoći, blesak pakosne radosti i neko značajno namigivanje kao da su zadržavali prasak smeha koji bi demaskirao celu tu mistifikaciju. Neke od tih gomila prepoznaje, ali veseli uzvik prigušuje grozota oborenih cevi. Prolaze pokraj nas, ne dirnuvši nikoga. Sve ulice se ponovo prelivaju preplašenom mračno-ćutljivom gomilom. Potmuli žagor bukti nad gradom. Izgleda kao da se izdaleka čuje tutnjava artiljerije, kloparanje topovskih kara. »Moram stići do radnje«, govori otac bled, ali odlučan. »Ne treba da me pratiš, samo ćeš mi smetati«, dodaje, »vrati se u Sanatorijum.« Glas kukavičluka savetuje mi poslušnost. Vidim kako se otac utiskuje u čvrsti zid gomile i gubim ga iz vida.

Sporednim uličicama žurno se prokradam u gornji deo grada. Svestan sam da će mi na tim strmim putevima poći za rukom da u polukrugu obiđem centar grada zatvoren ljudskim gomilama.

Tamo u gornjem delu grada gomila je bila ređa, najzad je potpuno nestala. Išao sam mirno pustim ulicama u gradski park. Fenjeri su tu goreli tamnim, plavičastim plamičkom, kao žalosni zlatoglav. Oko svakog je igrao roj gundelja, teških kao kugle, nošenih ukoso, bočnim letom treperavih krila. Neki koji su bili pali nespretno su bauljali po pesku, ispupčenih leđa, zgrbljeni tvrdim oklopima, pod koje su pokušavali da slože raširene fine tkanine krila. Po travnicima i stazama su šetali prolaznici, udubljeni u bezbrižne razgovore. Poslednje drveće se nadnosi nad dvorištima kuća koje leže nisko u dolji i pritisnute uz zid parka. Išao sam duž toga zida, koji je s moje strane jedva dopirao do prsiju, ali s unutrašnje strane pada prema nivoima dvorišta u nagibima visokim po čitav sprat. Na jednom mestu iz dvorišta do njega je dopirala rampa od nabijene zemlje, sve do visine zida. Sa lakoćom sam preskočio barijeru i tim uskim nasipom provukao se između sitnih zgrada na ulicu. Moji proračuni, potpomognuti sjajnom prostorskom intuicijom, bili su tačni. Nalazio sam se skoro nasuprot zgrade Sanatorijuma, čije se krilo nejasno belasalo u crnom okviru drveća. Ulazim kao obično od pozadi kroz dvorište, kroz kapiju na železnoj ogradi, i još izdaleka vidim psa na straži. Kao i uvek kad ga ugledam, kroz mene prolazi drhtaj averzije. Hoću da ga obiđem što pre da ne bih slušao taj iz dubine srca ispušten jauk mržnje, kad, na moje zaprepašćenje, ne verujući sopstvenim očima, vidim kako se u skokovima udaljuje od štenare, nevezan, i trči oko dvorišta s potmulim lajanjem, kao iz bureta, u nameri da mi preseče povlačenje.

Ukočen od straha, povlačim se u suprotni, najdalji kut dvorišta i, instinktivno tražeći neki zaklon, sakrivam se u mali venjak koji se tamo nalazi, sa punim ubeđenjem u uzaludnost mojih napora. Dlakava bestija se približava u skokovima i evo njena njuška je već na ulazu u venjak i zatvara me u klopku. Jedva živ od straha, primećujem da je odvio celu dužinu lanca, koji je vukao za sobom kroz dvorište, i da je sam venjak već izvan domašaja njegovih zuba. Izmaltretiran, zdrobljen strahom, jedva osećam neko olakšanje. Teturajući se na nogama, blizak gubljenju svesti, dižem oči. Nikad ga nisam video iz takve blizine i tek sada mi padaju ljušture s očiju. Kako je velika snaga predrasuda! Kako je moćna sugestija straha! Kakva zaslepljenost! Pa to je bio čovek. Čovek na lancu, koga sam u uprošćujućem, metaforskom, opštem konspektu na neki neshvatljiv način držao za psa. Molim da me ne shvatite pogrešno. Bio je pas – nesumnjivo, ali u ljudskom obliku. Pseći kvalitet je unutrašnji kvalitet i može se manifestovati isto tako dobro i u ljudskom obliku kao i u životinjskom. Ovaj koji je stajao preda mnom u otvoru venjaka, sa čeljustima nekako prevrnutim na naličje, sa svim zubima iskeženim u strašnom režanju – bio je muškarac srednjeg rasta, sa crnom bradom i brkovima. Lice žuto, koščato, oči crne, zlobne i nesrećne. Sudeći po crnom odelu i civilizovanoj formi brade, mogao je biti intelektualac, naučnik. Mogao je to biti stariji neuspeli brat Doktora Gotarda. Ali taj prvi izgled je varao. Njegove velike ruke umazane lepkom, dve brutalne i cinične brazde oko nosa, koje su se gubile u bradi, ordinarne vodoravne bore na niskom čelu razvejavale su brzo taj prvi utisak. To je pre mogao biti knjigovezac, larmadžija, govornik na zborovima i partijac – čovek nagao i mračnih eksplozivnih strasti. I upravo tamo, u tim čeljustima mržnje, u toj grčevitoj naježenosti svih nerava, u tom ludačkom besu, besno lajući na kraj štapa ispružen prema njemu – bio je stoprocentni pas.

Ako bih prešao preko zadnje ograde venjaka – mislio sam u sebi – potpuno bih izašao izvan domašaja njegovog besa i sporednom stazom bih mogao stići do kapije Sanatorijuma. Već prebacujem noge preko ograde, kad naglo zastajem u polovini pokreta. Osećam da bi bilo suviše okrutno prosto otići i ostaviti ga tako sa njegovim bespomoćnim besom izvedenim iz svih granica. Zamišljam u sebi njegovo strašno razočaranje, neljudski bol, kad bi me video kako odlazim iz klopke, udaljavajući se jednom zasvagda. Ostajem. Prilazim mu i govorim prirodnim, mirnim glasom: »Umirite se, gospodine, ja ću vas pustiti s lanca.«

Nato se njegovo lice, izbrazdano vibracijama režanja, uopštava, izglađuje i iz dubine se pojavljuje skoro sasvim ljudski lik. Prilazim mu bez straha i skidam kopču sa njegova vrata. Idemo jedan pokraj drugog. Knjigovezac u crnom pristojnom odelu, ali bos. Pokušavam da započnem razgovor s njim, ali iz njegovih usta izlazi samo nerazumljivo mucanje. Samo u očima, u tim crnim rečitim očima čitam divlje oduševljenje odanosti, simpatije koja me prožima jezom. Povremeno se spotiče o kamen, i tada se usled potresa njegovo lice odmah lomi, raspada, strah se pomalja do polovine, spreman za skok, a tik iza njega bes, koji samo čeka na trenutak da odmah to lice promeni u klupko siktavih zmija. Tada ga opominjem na red grubom prijateljskom opomenom. Čak ga tapšem po plećima. I s vremena na vreme na njegovom licu pokušava da se formira osmeh, začuđen, podozriv i nepoverljiv prema samom sebi. Ah, kako mi teško pada to strašno prijateljstvo. Kako me plaši ta đavolska simpatija. Kako da se oslobodim čoveka što ide pokraj mene i svom strašću svoje pseće duše upijena pogleda u moje lice. Ne smem čak ni da odam svoju nestrpljivost. Izvlačim novčanik i govorim razumnim tonom: »Sigurno vam je potreban novac, sa zadovoljstvom vam mogu pozajmiti«, ali na taj prizor njegovo lice postaje tako strašno divlje da ja brže-bolje sakrivam novčanik. I još dugo vremena on ne može da se smiri i savlada svoje crte, koje stalno iskrivljuje grč zavijanja. Ne, to duže ne mogu podneti. Sve pre nego to. Stvari su se ionako zamrsile, beznadežno uplele. Iznad grada vidim odsjaj požara. Otac negde u ognju revolucije u radnji koja gori. Doktor Gotard nedostižan, a povrh svega neshvatljiva majčina pojava, inkognito, u nekoj tajnoj misiji. To su karike neke velike, nerazumljive intrige koja se steže oko moje ličnosti. Bežati, bežati odavde. Bilo kuda. Zbaciti sa sebe to strašno prijateljstvo knjigovesca što smrdi na psa koji me ne pušta s oka. Stojimo pred kapijom Sanatorijuma. »Izvolite u moju sobu«, govorim uz ljubazni gest. Civilizovani pokreti ga fasciniraju, uspavljuju njegovu divljinu. Puštam ga ispred sebe u sobu. Dao sam mu stolicu da sedne.
 
– Idem u restoraciju da donesem konjak – govorim.

Nato on prestrašeno skače u nameri da mi pravi društvo. Umirujem njegovu paniku s blagom odlučnošću.

– Vi ćete sedeti, vi ćete mirno čekati – govorim mu dubokim treperavim glasom na čijem dnu zvuči skriveni strah. Seda sa nesigurnim osmehom.

Izlazim i lagano idem hodnikom, zatim stepenicama nadole, hodnikom od izlaza, prolazim kapiju, prelazim preko dvorišta, zalupio sam vrata iza sebe i sada počinjem trčati bez daha, uzbuđena srca, tamnom alejom koja vodi na železničku stanicu, dok slepoočnice hoće da mi puknu.

U glavi mi se gomilaju slike, jedna strašnija od druge. Nestrpljivost čudovišta, njegov strah, očajanje kad sazna da je prevaren. Čudovište furije, recidiv besa koji izbija nezadrživom snagom. Povratak moga oca u Sanatorijum, njegovo kucanje na vrata koje ništa ne naslućuje i neočekivano licem u lice sa groznom bestijom.

Sreća što otac u stvari već ne živi, što ga zapravo to ne pogađa– mislim sa olakšanjem i već vidim pred sobom dug niz železničkih vagona koji stoje kraj izlaza. Sedam u jedan od njih, i voz, kao da je samo na to čekao, kreće lagano bez zvižduka.

U prozoru još jednom promiče i lagano se okreće ta ogromna linija horizonta, nalivena crnim bučnim šumama usred kojih se bele zidovi Sanatorijuma. Zbogom, oče, zbogom, grade, koga više neću videti.

Od toga vremena putujem, stalno putujem, nekako sam se odomaćio na železnici i svi me trpe dok se skitam iz vagona u vagon. Vagoni ogromni kao sobe puni su đubreta i slame, promaje ih buše skroz za vreme sivih bezbojnih dana.

Moje odelo se pocepalo, pretvorilo se u rite. Poklonili su mi iznošenu železničku uniformu. Lice mi je uvezano prljavom krpom zbog nateklog obraza. Sedim na slami i dremam, a kad sam gladan, stajem u hodnik pred kupe druge klase i pevam. I bacaju mi sitan novac u moju konduktersku kapu, u crnu kapu železničara sa oderanim štitom.

Dodo
 
Dolazio je k nama subotom po podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u polucilindru koji je morao biti specijalno napravljen za veličinu njegove lobanje, dolazio je da posedi četvrt ili pola sata kraj čaše vode sa sokom od malina, da malo porazmišlja naslonjen na koštanu dršku štapa, koji je držao među kolenima, da se zamisli nad plavim dimom cigarete.

Obično su nam onda bili u poseti i drugi rođaci i za vreme razgovora koji je slobodno tekao Dodo se nekako povlačio u senku, spuštao se na jednu ulogu statiste u tom živahnom skupu. Ne uzimajući reč, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim očima s jednog govornika na drugog, pri čemu se njegovo lice postepeno izduživalo, nekako izlazilo iz zglobova, postajalo sasvim glupo, ničim nezadržavano u tom stihijskom slušanju.

Govorio je samo kad bismo se obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na pitanja, istina jednosloženicama, kao nerado, gledajući na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu prelazila granice prostih i lako rešivih stvari. Ponekad mu je polazilo za rukom da podrži razgovor još nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira, zahvaljujući zalihi jasnih grimasa i gestova kojima je raspolagao, a koji su mu usled svojih mnogih značenja činili univerzalne usluge, ispunjavajući praznine artikulisanog govora i podržavajući, svojom živom, mimičnom ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo prskala, a razgovor se prekidao žalosno, dok se sagovornikov pogled lagano i zamišljeno okretao od Doda koji je, prepušten samom sebi, ponovo padao u svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog posmatrača na tlu opšte konverzacije.

Jer kako se mogao nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio majku u selo, odgovarao plačnim glasom:  »Ne znam«. Bila je to tužna i zastiđavajuća istinoljubivost, jer Dodovo pamćenje zaista nije dopiralo izvan trenutka i najbliže aktuelnosti.

Dodo je bio davno, još u detinjstvu, preboleo neku tešku bolest mozga, za vreme koje je mnogo meseci ležao bez svesti, bliži smrti nego životu, a kad je na kraju i pored toga ozdravio – pokazalo se da je nekako već bio povučen iz opticaja, nije pripadao zajednici razumnih ljudi. Njegovo školovanje je proteklo privatno, nekako pro forma s velikim obzirima. Zahtevi, surovi i nepopustljivi prema drugima, prema Dodu su nekako smekšavali, uzdržavali svoju surovost i bili nekako puni popustljivosti.

Oko njega je stvorena neka sfera čudnih privilegija, koja ga je odvajala zaštitnim pojasom, sfera neutralna od pritiska života i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su napadani od njegovih talasa, bučno su išli po njima, puštali se da budu nošeni, uzbuđeni, u čudnom zaboravu – u unutrašnjosti te sfere je bio mir i pauza, cezura u toj opštoj gužvi.

Tako je rastao, a izuzetnost njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.

Dodo nikada nije dobijao novo odelo, nego uvek iznošeno, starijeg brata. Dok je život njegovih vršnjaka bio raščlanjen na faze, periode, artikulisane graničnim događajima, uzvišenim i simboličnim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja – njegov život je proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomućenoj ničim prijatnim niti neprijatnim, a i budućnost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoličan drum bez događaja i iznenađenja.

Varao bi se ko bi pomislio da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s prostotom kao formu života koja mu je odgovarala, bez čuđenja, s mudrom saglasnošću, s ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aranžirao pojedinosti u granicama te monotonije bez događaja.

Svaki dan je do podne izlazio u šetnju u grad i išao uvek jednom istom turom duž tri ulice, koje je premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vraćao. Odeven u elegantno, iako iznošeno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je držao svoj štap na leđima – kretao se uljudno i bez žurbe. Ličio je na gospodina koji putuje iz zadovoljstva i razgleda grad. Taj nedostatak žurbe, nekakvog pravca ili cilja koji bi se manifestovao u njegovim pokretima ponekad je uzimao kompromitujuće forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju: pred vratima radnji, pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa čak i pred grupama ljudi koji su razgovarali.

Njegova fizionomija je rano počela sazrevati i, čudna stvar, dok su se životni prelomi i potresi zadržavali na pragu ovog života, štedeći njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost izvan margine, njegove crte su se formirale na tim doživljajima, koji su prolazili pored njega, anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u sferi mogućnosti modelirala i vajala taj lik u iluzornu masku velikog tragičara, punu znanja i tuge svih vremena.

Njegove obrve su bile svedene u veličanstvene lukove, zadržavajući u senci velike i tužne oči sa dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i iluzorne mudrosti, i pružale su se prema uglovima usta i još dalje. Mala i natečena usta bila su zatvorena, a koketni veštački mladež na dugoj burbonskoj bradi davao mu je izgled starijeg i iskusnijeg bonvivana.

Nije se moglo izbeći da tu njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanjuši lukavo pritajena ljudska pakost, uvek gladna plena.

Sve češće se događalo da je za vreme svojih šetnji dobijao drugove, i to je spadalo u uslove te privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naročite vrste, ne u smislu drugarstva i zajedničkih interesa nego u veoma problematičnom smislu koji nije činio veliku čast. Bila su to najčešće mnogo mlađa godišta koja su se okupljala oko godišta punog dostojanstva i ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali su specijalan ton, veseo i šaljiv, za Doda – teško je poreći – mio i osvežavajući.

Kad bi ušao tako, viši za glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao filozof-peripatetičar opkoljen svojim učenicima, a na njegovom licu ispod maske ozbiljnosti i tuge oslobađao se frivolni osmeh, boreći se sa tragičnom dominantom te fizionomije.

Dodo je sada zakašnjavao sa svojih jutarnjih šetnji, vraćao se iz njih sa zamršenom kosom, u odelu u lakom neredu, ali živahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom rođakom, koju je tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je osećao čast zbog tih susreta, Dodo je u kući čuvao potpunu diskreciju o toj temi.

Jednom ili dva puta u tom monotonom životu desili su se događaji koji su svojim formatom štrčali iznad plićaka svakidašnjih događaja.

Jednom, izašavši rano, nije se vratio na ručak. Nije se vratio ni na večeru ni na ručak sledećeg dana. Tetka Reticija je bila blizu očajanja. Ali tog dana uveče došao je malo izgužvan, u zgnječenom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun smirenosti duha.

Teško je bilo rekonstruisati istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo ćutao kao zaliven. Verovatno je, zazjavajući u šetnji, zašao u nepoznat kraj grada, možda su mu u tome pomogli mladi peripatetičari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate životne prilike.

Možda je to bio jedan od onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno, pretovareno pamćenje – i zaboravljao svoju adresu, pa čak i ime, datume, koje je uostalom u drugo vreme uvek znao.

Nikada nismo saznali bliže pojedinosti tog događaja.

Kad je stariji brat Doda otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, četiri osobe. Sem ujaka Hjeronima i tetke Reticije bila je još Karola koja je vršila dužnost ključarke u velikom ujakovom domaćinstvu.

Ujak Hjeronim već godinama nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Proviđenje blago uzelo iz njegove ruke kormilo te umorne i u plićaku nasukane životne lađe – vodio je život penzionera na uskom komadiću, između trema i mračne ostave, koji mu je bio dodeljen.

U dugom šlafroku koji je dopirao do zemlje sedeo je u unutrašnjosti ostave i iz dana u dan zarastao u sve fantastičniju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka skoro bela) okružavala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljajući slobodnim samo orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonjačama u senci gustih obrva.

U tamnoj ostavi, u toj mračnoj tamnici, u kome je bio osuđen da kruži tamo i ovamo kao grabljivi mačak pred staklenim vratima salona – stajala su dva ogromna hrastova kreveta, noćni brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u nejasnim oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se oči navikle na mrak, između bambusa i palmi se pomaljao ogromni lav, moćan i mračan kao prorok i majestetičan kao patrijarh.

Sedeći leđima okrenuti jedan prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za drugog i bili puni uzajamne mržnje. Ne gledajući se, pretili su jedan drugom iskeženim, otkrivenim očnjakom i grozeći režećom rečju. Ponekad se lav, razdražen, pridizao na zadnje šape, kostrešio grivu ispružena vrata i njegova strašna rika se valjala oko tmurnog horizonta.

Onda bi opet ujak Hjeronim izrastao iznad njega proročanskom tiradom, a njegovo lice se preteći modeliralo od velikih reči, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u nadahnuću. Tada bi lav bolno sužavao oči i lagano okretao glavu grčeći se pod snagom božjeg slova.

Taj lav i taj Hjeronim ispunjavali su tamnu sobicu večitom svađom.

Ujak Hjeronim i Dodo živeli su u tom tesnom stanu nekako ne obraćajući pažnju jedan na drugog, u dve razne dimenzije, koje su se ukrštale ne dodirujući se uopšte. Njihove oči, kad bi se susrele, išle su dalje, preko njih, kao kod životinja dve razne vrste, koje uopšte ne primećuju jedne druge, nesposobne da zadrže stran lik, koji im je skroz prolazio kroz svest, nesposobnu da ga u sebi realizuje.

Nikada nisu razgovarali.

Kad bi sedali za sto, tetka Reticija, između muža i sina, predstavljala bi granice dva sveta, zemljouz između dva mora ludila.

Ujak Hjeronim je jeo nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata zaškripala u kuhinji, napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran ušao u stan. Tada bi ga tetka Reticija umirivala:  »Ne boj se, niko ne ide, to je služavka«. Tada bi Dodo na preplašenog bacao pogled svojih sjajnih očiju pun gneva i ogorčenja gunđajući nezadovoljno sebi u bradu:  »Težak ludak...«

Pre no što je ujak Hjeronim dobio apsoluciju preterano zamršenih komplikacija života i dozvolu da se povuče u svoje sklonište u ostavi – on je bio čovek sasvim drugog kroja. Oni koji su ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za kakve kočnice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizlečivim bolesnicima o smrti koja ih čeka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi saučešće on bi se koristio da pred zaprepašćenom porodicom izloži oštroj kritici život pokojnika, za kojim se još ni suze nisu osušile. Ljudima koji su skrivali neke neprijatne i tugaljive lične probleme – prebacivao je to glasno i podrugljivo. Ali jedne noći se vratio sav izmenjen i van sebe od straha, pokušavajući da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici raširio glas da je ujak Hjeronim abdicirao sa svih svojih zamršenih, sumnjivih i rizičnih poslova, koji su mu izrasli preko glave, da je abdicirao na celoj liniji i definitivno i da je počeo novi život, život ograničen surovim i strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.

U nedelju po podne dolazili smo svi tetka-Reticiji na malu porodičnu užinu. Ujak Hjeronim nas nije poznavao. Sedeći u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i preplašene poglede na taj skup. Ponekad je, međutim, iznenada izlazio iz svoje usamljene odajice u šlafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i praveći rukama pokret kao da nas razdvaja, rekao: »A sada preklinjem vas, raziđite se tako kako ste tu, rasturite se kradom, potajno i neprimetno...«  Zatim bi preteći nam tajnstveno prstom, spuštenim glasom dodavao:  »Svuda već govore: Di-da.« 

Tetka bi ga blago ugurala u sobicu, a on bi se na vratima još preteći osvrtao i s podignutim prstom ponavljao:  »Di-da.«

Dodo nije odmah shvatio sve, nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka ćutanja i konsternacije, pre no što bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelazeći očima sa jednog na drugog, kao da traži potvrdu da se desilo nešto veselo, prskao u smeh i smejao se bučno i sa zadovoljstvom, sažaljivo vrteo glavom i ponavljao smejući se:  »Težak ludak...«

Nad kućom tetka-Reticije se spuštala noć, pomuzene krave su se u mraku češale o daske, devojke su spavale u kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri noćnog ozona i rasprskavali se u otvorenom prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao ćuk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove oči su bleštale u mraku, brada mu je padala na zgrčena kolena.

Lagano je silazio s kreveta prikradajući se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom pritajen kao mačka za skok, naježenih obrva i brkova. Probuđena, tetka se prestrašila te glave sa iskričavim očima koja je frktala.

– Idi, idi u krevet – govorila je terajući ga kao petla pokretom ruke.

Povlačio se frkćući i osvrćući se nervoznim pokretima glave.

U drugoj sobi je ležao Dodo. Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom bolesnom mozgu nije funkcionisao pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na stranu.

Madrac je škripao. Dodo je teško uzdisao, dahtao, ustajao, nemoćan u jastucima.

Neživljeni život se mučio, patio u očajanju, vrteo kao mačka u kavezu. U Dodovom telu, u tom telu idiota, neko je stario bez doživljaja, neko je sazrevao za smrt bez ijedne mrvice sadržine.

Iznenada je grozno zajecao u mraku.

Tetka Reticija potrča k njemu iz kreveta:  »Šta ti je Dodo, boli li te nešto?«

Dodo zaprepašćen okrenu glavu. – Ko? – upita.

– Zašto jaučeš? – pita tetka.

– To nisam ja, to je on...

– Ko on?

– Zazidani...

– Ko?

Ali Dodo rezignirano odmahnu rukom:  »Eh...«  i okrenu se na drugu stranu. Tetka Reticija se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti prstom:  »Svuda već govore: Di-da... « 

Eđo
 
I
Na istom spratu kuće, kao i mi u dugom i uskom krilu od dvorišta, stanuje i Eđo sa svojom porodicom.

Eđo već odavno nije mali dečko, Eđo je odrasli muškarac dubokog i muškog glasa, kojim ponekad peva operske arije.

Eđo naginje ka gojaznosti, međutim ne toj sunđerastoj i meke forme, nego pre ka atletskoj i muskularnoj varijanti. U plećima je jak kao medved, ali šta ima od toga kad su mu noge sasvim degenerisane i bez oblika, kad su neupotrebljive.

Zapravo, kad se gleda u Eđove noge, ne zna se u čemu se sastoji ta čudna sakatost. Izgleda to tako kao da imaju previše zglobova, između kolena i zglavka, bar dva zgloba više od normalnih nogu. Nije čudno što se u tim prekobrojnim zglobovima noge tužno savijaju i to ne samo u stranu, nego i napred i u svim pravcima.

Eđo se tada kreće pomoću dve štake, štake savršene izrade, lepo politirane da izgledaju kao da su od mahagonija. Na tim štakama se svaki dan spušta dole da kupi novine i to mu je jedina šetnja i jedina razonoda. Neprijatno je gledati kako on ide preko stepenica. Njegove noge se nepravilno krive čas u stranu, čas natrag, savijaju se na neočekivanim mestima, a stopala kratka i visoka kao konjska kopita lutaju kao klade po daskama. Ali kad se nađe na ravnom, Eđo se neočekivano menja. Ispravlja se, njegov trup se veličanstveno nadima, a telo uzima zamah. Oslanjajući se na štake kao na naslone izbacuje daleko ispred sebe noge, koje s nejednakim topotom udaraju u zemlju, zatim prenosti štake s mesta i novim zamahom se ponovo snažno izbacuje napred. Takvim bacanjem tela osvaja prostor. Često manevrišući štakama na dvorištu može usled suviška snage, nagomilane dugim sedenjem sa zaista veličanstvenom strašću da demonstrira tu herojsku metodu kretanja, na divljenje služavki iz partera i sa prvog sprata. Njegov vrat se tada nadima, ispred brade se pojavljuju dve bore podbradka i na licu koje drži ukoso, s ustima stisnutim od napora, kradom se javlja bolna grimasa. Eđo nema nikakvog zanata niti zanimanja, kao da ga je sudbina, opterećujući ga bremenom sakatosti, u zamenu za to tiho oslobodila od prokletstva Adamove dece. U senci svoje sakatosti Eđo se u punoj meri koristi tim izuzetnim pravom na lenčarenje i u tišini duha je zadovoljon svojom nekako privatnom individualno napravljenom transakcijom sa sudbinom.

Često, međutim, razmišljamo o tome čime ispunjava svoje vreme taj mladić od dvadeset i nekoliko godina. Mnogo vremena mu oduzima čitanje novina. Eđo je temeljit čitalac. Njegovoj pažnji ne izmiče nijedna beleška, nijedan oglas. A kad najzad stigne do poslednje strane dnevnika, ostali deo dana ga ne čeka dosada, o, ni najmanje. Tek tada počinje pravi rad kome se Eđo već unapred raduje. Po podne, kad drugi priležu da malo prodremaju, Eđo vadi svoje velike debele knjige, širi ih po stolu kraj prozora, priprema lepak, četkicu i makaze i počinje svog drag i interesantan posao isecanja najinteresantnijih članaka koje on na osnovu izvesnog sistema unosi u svoje knjige. Štake za svaki slučaj stoje spremne, naslonjene na prozorsku dasku, ali Eđu one nisu potrebne jer ima sve pod rukom i tako mu u vrednom radu protiče nekoliko sati do užine.

Svaki treći dan Eđo brije svoju riđu bradu. Voli taj posao i sve njegove rekvizite: vrelu vodu, penušavi sapun i glatku, blagu britvu. Sapunjajući se, oštreći britvu o kožni pojas, Eđo peva ne učeno i ne izveštačeno nego pre nepretenciozno i iz punih grudi, a Adela tvrdi da ima prijatan glas.

Ipak u Eđovoj kući ne izgleda da je pored ovoga i sve ostalo u redu. Između njega i roditelja, nažalost, vlada neka vrlo ozbiljna nesloga, čije su tle i podloga nepoznati. Nećemo ponavljati nagađanja i spletke, ograničavajući se samo na empirijski utvrđene činjenice.

To se obično dešava predveče, u toplo godišnje doba, kad je Eđov prozor otvoren, do nas dopiru odjeci tih nesporazuma. Zapravo čujemo samo jednu polovinu dijaloga, naime Eđovu partiju, jer replika njegovih antagonista sakrivenih u daljim prostorijama stana ne dopire do nas. Teško je po tome pogoditi šta to prebacuju Eđu, ali po tonu njegove reakcije može se zaključiti da je on dirnut u živac, doveden skoro do krajnosti. Njegove reči su nagle i nerazumne, diktirane preteranim uzbuđenjem, ali ton, iako ljutit, ipak je plašljiv i jadan.

– Da – viče on plačnim glasom – pa šta onda?... Kad juče? – Nije istina! – Pa i ako je tako? – Onda tata laže! – I tako se to vuče desetinama minuta, protkano samo eksplozijama Eđove tuge i ogorčenja, koji se udara u glavu i čupa kosu u nemoćnom besu.

Ali ponekad – i to je prava poenta tih scena, koja ih začinjava specifičnim drhtajem – dolazi ono što smo zadržavajući dah očekivali. U dubini stana izgleda kao da nešto pada, neka vrata se otvaraju s treskom, neki delovi nameštaja se prevrću s hukom, zatim se razleže prodorni Eđov pisak.

Slušamo to potreseni i puni stida, ali beskrajnog zadovoljstva, koje se budi pri pomisli o divljem i fantastičnom nasilju izvršenom nad osobom atletskog mladića, iako sakatog u nogama.
 
 
II
U sumrak, kad je posuđe posle rane večere već oprano, Adela seda u trem koji gleda u dvorište, nedaleko od Eđova prozora. Dva duga, dva puta savijena trema okružuju dvorište, jedan na parteru, drugi u visini prvog sprata. U pukotinama tih drvenih balkona raste trava, a iz jedne pukotine uzdiže se čak mali bagrem i njiše se visoko iznad dvorišta.

Sem Adele sede, tu i tamo pred svojim vratima, susedi, obešeni na stolicama i u foteljama, venući nejasno u mraku, sede puni dnevne žege, kao zavezani i nemi džakovi, očekujući da ih sumrak blago razveže.

Dole se dvorište brzo napaja mrakom, talas za talasom, ali gore vazduh neće da se liši svetla i sija utoliko jasnije, ukoliko se dole sve više ugljeniše i žalosno tamni – sija jasno, drhtavo i treperavo, dimeći se od nejasnih letova slepih miševa.

A dole je već počeo brzi i tihi rad sumraka, tamo sve vrvi od tih proždrljivih mrava, koje rastavljaju, na komadiće raznose supstance stvari, oglodavaju ih do belih kostiju, do skeleta i rebara koja nejasno fosforno svetle na tom tužnom bojištu. Te bele hartije, krpe na đubrištu, te nesvarene cevanice svetlosti ostaju najduže u crvljivom mraku i ne mogu da se dovrše. S vremena na vreme izgleda da ih je sumrak već progutao, a onda su opet tu i svetle, gubeći se svaki čas iz očiju punih treperenja i mrava, ali već prestajete da ih razlikujete među tim ostacima stvari i priviđenjima oka, koje upravo tada počinje da bunca kao u snu, dok svako sedi u sopstvenom vazduhu kao u oblaku komaraca, obigravan zvezdanim rojevima koji pulsiraju mozgom, maglovitom anatomijom halucinacija.

Tada se sa dvorišnog dna počinju dizati te žilice povetaraca, još nesigurne u svoju egzistenciju i ostavljajući je već pre no što stignu do našeg lica ti potoci svežine kojim je odozdo kao svilenom postavom postavljena talasava letnja noć. I dok se na nebu pale prve zvezde treperave i stalno gašene, taj zagušljivi veo sumraka se vrlo lagano deli, satkan od okretanja i treperenja, i sa uzdahom se otvara letnja noć duboka i puna u svojoj dubini zvezdane prašine i dalekog kreketa žaba.

Adela ne paleći svetlo leže u izgužvanu postelju isprevrtanu još od prošle noći i tek što je zatvorila kapke počinje ta jurnjava po svim spratovima i svim stanovima zgrade.

Samo za neposvećene je letnja noć otpočinak i zaborav. Tek što se završe dnevni poslovi i umoran mozak bi hteo da zaspi i zaboravi, počinje to haotično muvanje, taj zamršeni, ogromni haos letnje noći. Svi stanovi kuće, sve sobe i sobice su tada pune žagora, putovanja, ulaženja i izlaženja. U svim prozorima stoje stone lampe sa abažurima, čak i hodnici su jarko osvetljeni a vrata se otvaraju bez prestanka. Jedan velik, haotičan, poluironičan razgovor se plete i grana usred stalnih nesporazuma kroz sve komore te košnice. Na spratu ne znaju tačno šta hoće oni iz partera, šalju glasnike sa žurnim instrukcijama. Kuriri lete kroz sve stanove, stepenicama nagore, stepenicama nadole, usput zaboravljaju instrukcije, stalno pozivani natrag radi novih poruka. I uvek ima nešto da se dopuni, još uvek stvar ostaje nerazjašnjena i cela ta jurnjava usred smeha i šale ne dovodi do rešenja.

Samo sporedne sobice, neuvučene u taj veliki haos noći, imaju svoje posebno vreme, odmeravano kucanjem satova, monolizma tišine, dubokim disanjem spavača. Tamo spavaju dadilje široke i nadošle mlekom, spavaju strasno pripijene uz grudi, s obrazima koji plamte u ekstazi, zatvorenih kapaka, putuju mazno kao zverčice što njuškaju po plavoj mapi žilica na belim ravnicama tih grudi, nežno puze, tražeći slepim licem topli izrez, ulazak u taj duboki san dok osetljivim ustima ne nađu dojku sna, poverljivu bradavicu punu slatkog zaborava.

A oni, koji su u svojim krevetima uhvatili san, više ga ne puštaju i bore se s njim kao sa anđelom koji se otima, dok ga ne savladaju i pritisnu uz postelju i na smenu hrču sa njim kao da se svađaju i jedno drugom ljutito prebacuju istoriju svoje mržnje. A kada te jadikovke i svađe prestanu umirene i cela se jurnjava rastura i gubi po uglovima, soba za sobom pada u tišinu i nepostojanje – ulazi pomoćnik Leon pipajući po stepenicama, ulazi lagano s cipelama u ruci i ključem u mraku traži ključaonicu. Kao i svake noći vraća se iz javne kuće, zakrvavljenih očiju, potresan štucanjem i s končićem sline koja mu teče iz otvorenih usta.

U sobi gospodina Jakuba gori lampa na stolu, a on sam, pogrbljen nad stolom, piše pismo Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice, list dugačak, na mnogo strana. Na podu već leži dugi niz ispisanih tabaka ali je do kraja još daleko. Svaki čas skače iza stola, juri oko sobe, s rukama u razbarušenoj kosi, i dok on tako kruži, dešava se da u preletu ulazi na zid, leti oko tapeta kao veliki nejasni komarac, udarajući treperavo u arabeske zidnih crteža i ponovo strčava na pod, nastavljajući svoj nadahnuti trk unaokolo.

Adela spava duboko, njena usta su otvorena, lice izduženo i odsutno ali njeni spušteni kapci su prozračni i na njihovom tankom pergamentu noć piše obavezu kojom đavolu prodaje svoju dušu, pola tekstom, pola slikama, punu crteža, ispravki i brljotina.

Eđo stoji u svojoj sobi obnažen do pojasa i gimnasticira sa tegovima. Njemu je potrebno mnogo snage, dvaput više snage u rukama, koje zamenjuju nemoćne noge i zato vredno vežba, tajno gimnasticira po cele noći.

Adela otiče dalje, za sebe, u neprisutnost i ne može da vikne, pozove, da spreči da Eđo izađe kroz prozor.

Eđo izlazi u trem nenaoružan štakama i Adela sa strahom gleda da li će ga noge moći nositi. Ali Eđo ne pokušava da ide.

Kao veliki beli pas se približava u četvoronožnim skokovima, u velikim neveštim skokovima po tutnjavim daskama trema i već je kraj Adelinog prozora. Kao i svake noći s bolnom grimasom pritiskuje uz okna svoje bledo, puno lice, sjajno od meseca i nešto govori plačno, uporno, priča plačući, da mu preko noći zatvaraju štake u orman i sada mora noću da juri četvoronoške kao pas.

Adela je međutim nemoćna, sasvim predata dubokom ritmu sna koji protiče kroz nju. Nema snage čak ni da navuče jorgan na svoje otkrivene butine, i ne može ništa što preko njenog tela putuju stenice, nizovi i kolone stenica. Ti laki i tanki listići – trupovi jure preko nje tako delikatno da ne oseća ni najlakši dodir. To su pljosnate torbice za krv, riđi džačići za krv, bez očiju i bez fizionomije i sada marširaju u celim klanovima, velikom seobom naroda izdeljeni na pokolenja i rodove. Jure od nogu stotinama, neizbrojnom promenadom, sve veće, tako velike kao noćni leptiri, kao pljosnati novčanici, kao veliki crveni vampiri bez glave, laki i papirni na nožicama finijim od paučine.

Ali kad su poslednje zakasnele stenice pretrčale i nestale još jedna, ogromna, a zatim poslednja – sasvim se pritaji i dok se sobe lagano napajaju sivilom osvita kroz guste hodnike i stanove teče duboki san.

U svim krevetima leže ljudi s podavijenim kolenima, lica naglo zabačena u stranu, duboko usredsređena, utonula u san i bezgranično mu odana.

Kako se ko dokopao sna, tako ga drži grčevito sa strasnim i nesvesnim licem, dok njegovo disanje, istrčavajući daleko ispred njega, usamljeno luta po dalekim putovima.

I to je zapravo jedna velika istorija podeljena na partije, na poglavlja i na rapsode podeljene između tih spavača. Kad jedan prestaje i zaćuti, drugi prihvata njegovu nit i tako ide to pričanje tamo i ovamo širokom, epskom cik-cak linijom dok u sobama te kuće leže ljudi nemoćni kao mak u pregradama velike gluve čaure i rastu na tom disanju prema osvitu.
 

Penzioner
 
Penzioner sam u doslovnom i potpunom značenju tog izraza, vrlo sam daleko otišao u toj osobini, daleko napredovao, penzioner visokog kvaliteta.

Možda sam čak u tom pogledu prešao izvesne krajnje dopustive granice. Neću da tajim šta u tome ima tako neobično? Zašto odmah širiti oči i gledati s tim licemernim poštovanjem, s tom svečanom ozbiljnošću, u kojoj ima toliko pritajene radosti zbog nevolje bližnjega? Kako malo u stvari najprimitivnijeg takta imaju ljudi! Takve činjenice treba primati sa najobičnijim izrazom, sa izvesnom rasejanošću i sa nevažnošću koja je inherentna prema toj stvari. Preko toga treba lako prelaziti na dnevni red, pevušeći nešto pod nosom, tako kako ja lako i bezbrižno prelazim preko toga. Možda sam zato malo nesiguran na nogama i moram pažljivo i oprezno da stupam, noga pred nogu, i da veoma pazim na pravac. Tako je lako skrenuti pri takvom stanju stvari. Čitalac će shvatiti da ne mogu biti preterano jasan. Moja forma egzistencije je u velikoj meri prepuštena dosetljivosti i u tom pogledu zahteva mnogo dobre volje. Često ću apelovati na nju, na njene vrlo suptilne nijanse, na koje se može pozvati samo izvesnim diskretnim namigivanjem, specijalno otežanim za mene usled ukočenosti maske odviknute od mimičkih pokreta. Uostalom, ne namećem nikom, daleko sam od toga da se rastapam od zahvalnosti za azil koji mi je ljubazno dat u nečijoj dosetljivosti. Ostavljam tu koncesiju bez uzbuđenja, hladno i potpuno ravnodušno. Ne volim kad mi ko zajedno sa dobročinstvom razumevanja donosi i račun zahvalnosti. Najbolje je kad prema meni postupaju sa izvesnom lakoćom, sa izvesnom zdravom bezobzirnošću, šaljivo i drugarski. U tom pogledu moje čestite kolege prostog duha, mlađe kolege iz kancelarije, pogodile su pravi ton.

Zalazim tamo ponekad po navici, oko svakog prvog u mesecu i tiho stajem pored ograde dok me ne primete. Tada se odigrava sledeća scena. U jednom trenutku načelnik kancelarije, gospodin Kavalkjevič, odlaže pero, daje očima znak službenicima i naglo govori, gledajući preko mene u prazninu vazduha, s rukom na uhu:  »Ako me sluh ne vara, vi ste, gospodine savetniče, tu negde među nama u sobi!«  Dok to govori, njegove oči uprte visoko iznad mene u prazninu postaju razroke a lice šeretski nasmejano.  »Čuo sam neki glas u prostranstvima i odmah sam pomislio da to mora da je naš dragi gospodin savetnik!«  viče on glasno, naprežući se, kao da govori nekom vrlo udaljenom.  »Napravite neki znak, makar uzmutite vazduh na mestu gde lebdite«.  »Šalite se vi, gospodine Kavalkjeviču«, govorim mu tiho, pravo u lice,  »došao sam po svoju platu«.  »Po platu?«, viče gospodin Kavalkjevič gledajući ukoso u vazduh,  »rekli ste: po platu? Vi se šalite, dragi gospodine savetniče. Vi ste već odavno izbrisani iz spiska penzionera. Koliko dugo još hoćete da primate penziju, dragi gospodine?«

Tako se šale sa mnom na topao, živahan i ljudski način. Ta oštra grubost, taj besceremonijalni uhvat za ruku pričinjava mi čudno olakšanje. Izlazim odande okrepljen i veseliji i žurim kući da bih odneo u dom malo te drage, unutrašnje toplote, koja već nestaje.

Ali zato drugi ljudi... Drsko, nikada neizrečeno pitanje koje stalno čitam u njihovim očima. Nemoguće je osloboditi ga se. Pretpostavimo da je tako. Zašto odmah te izdužene grimase, ta svečana lica, to ćutanje iz poštovanja koje se nekako povlači, ta preplašena obazrivost? Samo da ni rečju ne dotaknu, da delikatno prećute moje stanje... kako prezirem tu igru! Od strane ljudi to nije ništa drugo do forma sibaritskog uživanja u sebi, naslađivanje tim što su na sreću, drukčiji, strasno odricanje od moga stanja, maskirano hipokrizijom. Rečito izmenjuju poglede, ćute i dozvoljavaju da ta stvar u ćutanju raste. Moje stanje! Može biti da ono nije sasvim u redu. Možda u njemu postoji neka mala mana principijelne prirode! Bože moj! Šta onda? To još nije povod za tu brzu i plašljivu popustljivost. Često dobijem želju da prsnem u smeh kad ugledam to razumevanje koje se naglo uozbiljava, to žurno priznanje, s kojim nekako prave mesto mome stanju. Kao da je to sasvim nepobitni argument, poslednji, bez apelacije. Zašto baš tako pridaju značaj toj tački, zašto je to za njih važnije od svega i zašto im ta konstatacija pruža tako duboko zadovoljstvo, koje sakrivaju iza maske preplašene pobožnosti?

Pretpostavimo da sam, da tako kažem, putnik lake kategorije, zaista preterano lake kategorije, pretpostavimo da me u brigu bacaju izvesna pitanja, npr. koliko imam godina, kada slavim imendan itd. Je li to povod da neprestano kružim oko tih pitanja, kao da je u njima suština stvari? Ne da se stidim svoga stanja. Ni najmanje. Ali ne mogu da podnesem predrasudu s kojom naduvavaju značaj neke činjenice, izvesne razlike u suštini tanke kao dlaka. Zasmejava me cela ta lažna teatralnost, taj svečani patos, nagomilan na tom problemu, to odevanje trenutka u tragično odelo, puno mračne pompe. A u stvarnosti? Ničeg više lišenog patosa, ničeg neprirodnijeg, ničeg banalnijeg na svetu. Lakoća, nezavisnost, neodgovornost... I muzikalnost, neobična muzikalnost udova, da se tako izrazim. Ne može se proći ni pokraj jednog vergla a da se ne zaigra. Ne iz veselja, nego zato što nam je sve svejedno, a melodija ima svoju volju, svoj uporni ritam. Dakle, popušta se.  »Malgožatko, blago duše moje...«  Čovek je preterano lak, odviše neotporan da bi se protivio, a uostalom u ime čega da se protivi kad je reč o tako nepretencioznom predlogu koji ohrabruje bez obaveze? I ja igram, ili tačnije rečeno tupćem po taktu melodije sitnim koracima penzionera, podskakujući s vremena na vreme. Malo ko to primećuje, zauzet samim sobom u jurnjavi običnog dana. Jedno bih samo hteo da sprečim, da čitalac ne stvara sebi nikakvo mišljenje o mom stanju. Jasno opominjem pred njegovim precenjivanjem i to kako in plus tako i in minus. Samo nikakve romantike. To je stanje kao svako drugo, kao svako drugo nosi u sebi znak najprirodnije razumljivosti i običnosti. Svaka paradoksalnost nestaje kad se čovek jednom nađe s druge strane stvari. Veliko otrežnjenje – tako bih mogao nazvati svoje stanje, oslobođenje od svih tereta, igračka, lakoća, praznina, neodgovornost, nivelisanje razlika, razlabavljavanje svih veza, uništavanje granica. Ništa me ne drži i ne vezuje, nedostatak otpora, bezgranična sloboda. Čudna ravnodušnost, s kojom lako prolazim kroz sve dimenzije života – to zapravo treba da bude prijatno – zar ja znam? Ta dubina bez dna, ta svudaprisutnost, tobož bezbrižna, ravnodušna i laka – neću da se žalim. Postoji takav obrt: nigde ne zagrejati mesta. To je upravo to: odavno sam već prestao da zagrejavam mesto pod sobom.

Kad sa visokog prozora svoje sobe, iz ptičje perspektive gledam na grad, na krovove, vatrene zidove i dimnjake u surom svetlu jesenjeg osvita, na ceo taj predeo, gusto pokriven građevinama, tek razvijen iz noći, kako bledo sviće prema žutim horizontima, isečenim na svetle krpe crnim talasavim makazam graktanja vrana – osećam: to je život. Svaki od njih stoji u nekom danu, za koji se budi, u neki sat, koji pripada njemu u nekom trenutku. Tamo negde u polutamnoj kuhinji kuva se kafa, kuvarica je otišla, prljavi odsjaj plamena igra na podu. Vreme obmanuto tišinom za trenutak se povlači unatrag, za sebe, i za vreme tih trenutaka koji se ne računaju noć ponovo raste na talasavom krznu mačke. Zosja sa prvog sprata dugo zeva i naginje se istežući se pre no što otvori prozor za spremanje; dobro ispavan, nahrkavši se noćnog vazduha lenjo ide prema prozoru, prekoračuje ga ulazeći lagano u mrko i dimljivo sivilo dana. Devojka lenjo zagnjuruje ruke u testo postelje, još toplo, uskislo od sna. Najzad sa unutrašnjim drhtajem, s očima punim noći istresa kroz prozor veliku, bogatu perinu i na grad leti paperje, pahuljice perja, lenjo semenje noćnih maštanja.

Tada maštam o tome da postanem raznosač peciva, elektromonter ili inkasant socijalnog osiguranja, ili bar dimničar. Rano, tek što svane, ulazi se u neku kapiju, malo odškrinutu, uz svetlo domarevog fenjera, dodirujući nemarno sa dva prsta štit kape sa šalom na ustima, i upada u taj lavirint, da bismo ga negde u kasno veče, ostavili na drugom kraju grada. Celog dana prelaziti iz stana u stan, voditi jedan beskrajan, zamršen razgovor, s kraja na kraj grada, podeljen na partije među stanare, zapitati nešto u jednom stanu i dobiti odgovor. U sledećem, baciti na jednom mestu dosetku, i dugo na daljim skupljati plodove smeha. Usred lupe vrata prolaziti kroz tesne hodnike, kroz spavaonice pretrpane stvarima, prevrtati nokšire, spoticati se o škripava kolica u kojima plaču deca, saginjati se po ostavljene zvečke odojčadi. Više no što je potrebno zadržavati se u kuhinjama i predsobljima gde spremaju služavke. Devojke, uvijajući se istežu mlade noge, naginju ispupčene risove, igraju, svetlucaju jevtinom obućom, lupkaju razgaženim papučama.

Takva su moja maštanja u vreme neodgovornih satova izvan margina. Ne odričem ih se iako vidim njihovu besmislenost. Svako treba da zna granice svoga položaja i da zna šta mu pristoji.

Za nas, penzionere, jesen je uopšte opasno doba. Ko zna s kakvim naporom se u našem položaju dolazi do kakve-takve stabilizacije, kako je nama penzionerima teško da izbegnemo rasejanost, da se istrgnemo iz sopstvenih ruku, taj će razumeti da jesen, njeni vetrovi, poremećaji i atmosferske konfuzije ne čine dobro našoj egzistenciji koja je i tako ugrožena.

Ipak ujesen postoje i drugi dani, puni mira i sete, koji su ljubazni prema nama. Bivaju ponekad takvi dani bez sunca, topli, magloviti i ćilibarski na dalekim ivicama. U prekidu između kuća iznenada se otvara pogled u dubinu, na komad neba koji se spušta nisko, sve niže, sve do poslednjeg razvejanog žutila najdaljih horizonata. U tim perspektivama koje se otvaraju u dubinu dana pogled putuje kao po arhivi kalendara, kao u preseku uglêda slojeve dana, beskrajne registrature vremena, koje u špalirima odlaze u žutu i svetlu večnost. Sve to se uzdiže i niže u bledim i izgubljenim formacijama neba, dok su u prvom planu sadašnji dan i trenutak i retko ko diže pogled prema dalekim regalima tog varljivog kalendara. Sagnuti prema zemlji svi nekud žure, nestrpljivo se zaobilaze i ulica je sva iscrtana linijama tih žurenja, susreta i obilazaka. Ali u toj praznini kuća, odakle pogled odleće na celi donji deo grada, na celu tu arhitektonsku panoramu, osvetljenu odnatrag crtom svetla koja je nestajala prema nejasnim horizontima, postoje prekid i pauza u toj gužvi. Tamo na raširenom u svetlom malom prostoru seku drvo za gradsku školu. Tamo u pravougaonicima i kvadratima stoje hvatovi zdravog jedrog drveta, koje lagano, cepanica za cepanicom, nestaje pod testerama i sekirama drvoseča. Ah, drvo, poverljiva, čestita, vredna materija stvarnosti, skroz jasna i stvarna, otelovljenje poštenja i proze života. Ma koliko duboko da tražiš u njenom najdubljem jezgru – nećeš naći ništa što već na površini ne bi pokazalo prosto i bez ograda, uvek ravnomerno nasmejano i svetlo tom toplom i sigurnom svetlošću svoje vlaknaste mekoće istkane slično ljudskom telu. U svakom svežem prelomu razlupane cepanice pokazuje se lice novo i uvek jedno isto, nasmejano i zlatno. O, prečudna karnacijo drveta, topla bez egzaltacije, skroz zdrava, mirisna i lepa.

Prava sakramentalna delatnost puna dostojanstva i simbola. Sečenje drva! Satima bih mogao tako stajati u toj svetloj praznini otvorenoj u dubinu kasnog popodneva i posmatrati te testere što melodiozno sviraju, ravnomeran rad sekira. U toj svetloj pukotini dana, u toj praznini dana otvorenoj prema žutoj i uveloj večnosti seku hvatove bukovog drveta još od Nojevih vremena. Oni isti patrijarhalni i prastari pokreti, oni isti zamasi i sagibanja. Stoje do pazuha u tom zlatnom zanatu i lagano se usecaju u kubike i hvatove drva zasuti pilotinom, s malom iskrom odsjaja u očima, sve dublje se urezuju u toplu i zdravu mekoću, u livenu masu i posle svakog cepanja imaju zlatan sjaj u očima kao da traže nešto u srži drveta, kao da bi cepanjem hteli da dopru do zlatne salamandre, piskavog vatrenog bića koje stalno beži u dubinu srži. Ne, oni prosto dele vreme na sitne cepanice, ponekad gazduju, pune podrume dobrom i ravnomerno isečenom budućnošću za zimske mesece.

Samo da se izdrži to kritično vreme, tih nekoliko nedelja, odmah će početi jutarnje sumrazice i zima. Kako volim taj uvod u zimu, još bez snega, ali s mirisom mraza i dima u vazduhu. Sećam se takvih nedeljnih popodneva kasne jeseni. Pretpostavimo da su celu nedelju pre toga padale kiše, duga jesenja lapavica dok se zemlja najzad nije zasitila vodom i sada počinje da se suši i tamni na površini, ispuštajući krepak, zdrav hlad. Nebo od cele nedelje sa pokrovcem oblaka u ritama skupljeno je kao blato, na jednoj strani nebeskog svoda gde se tamni u gomilama, valovito i izgužvano, a sa zapada lagano počinju prodirati zdrave, sveže boje jesenje večeri bojeći tmurni predeo. I dok se nebo lagano pročišćava sa zapada, izdvajajući prozračnu jasnoću, služavke idu svečano odevene, idu u trojkama, četvorkama, držeći se za ruke, pustom, nedeljno čistom ulicom koja se suši između kućica predgrađa, šarenih u tom oporom šarenilu vazduha, koji se rumeni pred sumrak, idu opaljene i zaokrugljene u licu od zdrave hladnoće i elastično stupaju u novim, malo tesnim cipelama. Prijatne, uzbudljive uspomene izvučene iz zakutaka pamćenja.

U poslednje vreme sam skoro svaki dan išao u kancelariju. Ponekad se dešava da se neko razboli i meni dozvoljavaju da radim na njegovom mestu. Ponekad neko prosto ima nekakav hitan posao u gradu i pušta me da ga zamenim na radu u kancelariji. Nažalost, to nije redovan rad. Prijatno je imati makar na nekoliko sati svoju stolicu sa kožnim jastučićem, svoje lenjire, olovke i pera. Prijatno je kad vas saradnici drugarski gurnu ili se obrecnu na vas. Neko se obraća čoveku, neko kaže neku reč, podsmehne se, našali – i za trenutak se procvetava. Čovek se očeše o nekoga, zakači svoju samoću i ništavilo za nešto živo i toplo. Onaj drugi odlazi a ne oseća moj teret, ne primećuje da me nosi na sebi, da trenutak parazitski živim na njegovom telu...

Ali otkad je došao novi načelnik kancelarije i to se svršilo.

Sada često, ako je lepo vreme, sedam na klupu, na malom skveru, nasuprot gradske škole. Iz sporedne ulice dolazi lupa sekira koje cepaju drva. Devojke i mlade žene se vraćaju s trga. Neke imaju ozbiljne i pravilno ocrtane obrve i idu gledajući preteći ispod njih, vitke i natmurene – anđeli s korpama punim povrća i mesa. Ponekad zastaju pred radnjama i ogledaju se u staklu izloga. Zatim odlaze, bacivši s visine ponosan i zapovednički pogled iza sebe, na kraj sopstvene cipele. U deset sati izlazi poslužitelj na školski prag i njegovo prodorno zvonce svojom bukom ispunjava ulicu. Tada unutrašnjost škole izgleda kao da se naglo uskovitlava velikom gužvom, koja umalo što ne razvaljuje zgradu. Kao begunci, iz tog opšteg haosa kao iz praćke izleću mali odrpanci iz kapije, galameći sleću sa kamenih stepenica, da bi našavši se u slobodi preduzeli neke neuračunljive skokove, da se bacaju u neke ludačke predstave improvizirane slepo, između dva treptaja očiju. Ponekad u tim besvesnim jurnjavama stižu i do moje klupe, u prolazu bacaju prema meni nerazumljive psovke. Njihova lica izgledaju kao da ispadaju iz šarki prilikom strasnih grimasa koje prave na moj račun. Kao čopor zainteresovanih majmuna koji parodistički komentarišu svoje lude postupke – proleće ta gomila pokraj mene, gestikulišući s paklenom vriskom. Tada vidim njihove prćaste i jedva označene nosiće, koji ne mogu da zadrže sline, njihova usta razderana krikom i pokrivena krastama, njihove male stegnute pesnice. Dešava se da ponekad zastaju kraj mene. Čudna stvar, smatraju da sam im vršnjak. Moj uzrast je odavno u nestajanju. Moje lice, opušteno i omršavelo, dobilo je izgled dečjeg. Pomalo sam zbunjen jer mi neceremonijalno govore ti. Kada me je prvi put jedan od njih iznenada udario u grudi, srušio sam se pod klupu. Ali se nisam uvredio. Izvukli su me odande prijatno zbunjenog i oduševljenog tako svežim i oživljavajućim postupanjem. Ta osobina da se ne vređam ni zbog kakve naglosti njihovog drskog savoir-vivre-a postepeno mi stvara ugled i popularnost. Lako se dosetiti, da od toga vremena vredno snabdevam svoje džepove odgovarajućom zbirkom dugmadi, kamičaka, kalema od konca, komadića gume. To neobično olakšava razmenu misli i predstavlja prirodnu platformu u uspostavljanju prijateljstva. Pri tome, zauzeti realnijim stvarima, manje obraćaju pažnju na samog mene. Pod zaštitom arsenala izvađenog iz džepa ne treba da se bojim da će njihova radoznalost i špiclovstvo u odnosu prema meni postati uporni.

Na kraju sam odlučio da provedem u delo izvesnu zamisao koja me je od nekog vremena opsedala.

Bio je dan bez vetra, blag i setan, jedan od onih dana kasne jeseni kada se godina, iscrpavši sve boje i nijanse tog vremena, izgleda vraća na prolećne registre kalendara. Nebo bez sunca složilo se u šarene trake, blage slojeve kobalta, bakarne rđe i bledog zelenila koji su se na samoj ivici završavali prugom beline čista kao voda – boja aprila neizreciva i davno zaboravljena. Obukao sam najbolje odelo i izišao u grad ne bez izvesne treme. Išao sam brzo, bez smetnji, u prijatnoj atmosferi toga dana, nijednom ne sišavši s prave linije. Bez daha sam utrčao na male kamene stepenice. Alea iacta est – rekao sam sebi, zakucavši na vrata kancelarije. Stao sam skromno pred pisaći sto gospodina direktora, kako je priličilo mojoj novoj ulozi. Bio sam malo zbunjen.

Gospodin direktor je izvadio iz staklene kutije gundelja na čiodi i iskosa ga približio oku, posmatrajući ga prema svetlu. Prsti su mu bili isprljani mastilom, nokti pljosnati i kratko podsečeni. Pogledao me je iza naočara.

– Vi biste, gospodine savetniče, hteli da se upišete u prvi razred? – rekao je. – Vrlo pohvalno i dostojno priznanja. Razumem, savetniče, vi hoćete da obnovite svoje vaspitanje iz osnova, od temelja. Uvek ponavljam: gramatika i tablica množenja su osnove obrazovanosti. Naravno vas, savetniče, ne možemo tretirati kao učenika koji podleže obaveznom školovanju. Pre kao hospitanta, koji se posle dugog lutanja nekako opet vratio u školsku klupu. Upravio je svoj istrošen brod u ovu luku, da se tako izrazim. Da, da, gospodine savetniče, malo njih nam pokazuje takvu zahvalnost, to priznanje za naše zasluge, da se posle čitavog veka rada, posle mnogih napora vrati k nama i ostane tu zauvek kao dobrovoljni ponavljač. Vi ćete, gospodine savetniče, kod nas uživati izuzetna prava. Uvek sam govorio...

– Izvinite – prekinuo sam ga – ali hteo bih da napomenem, što se tiče izuzetnih prava, ja ih se potpuno odričem... Ne želim privilegija. Naprotiv... Ne bih hteo da se po ičemu razlikujem, stalo mi je, međutim, do toga da se što više slijem, izgubim u sivoj masi razreda. Cela moja zamisao bi promašila svoj cilj kada bih imao ma kakve privilegije u poređenju s drugima. Čak i u pogledu telesne kazne – tu podigoh prst – u potpunosti priznajem njen spasavajući i moralni uticaj – izričito zahtevam da se u tom pogledu sa mnom ne čine nikakvi izuzeci.

– Vrlo pohvalno, vrlo pedagoški – reče odobravajući gospodin direktor. – Sem toga mislim – dodade – da vaše obrazovanje usled dugog neupotrebljavanja u stvari već pokazuje izvesne praznine. U tom pogledu se obično predajemo optimističkim varkama, koje se lako daju razvejati. Da li, na primer, pamtite koliko je pet puta sedam?

– Pet puta sedam – ponovio sam zbunjeno, osećajući kako mi zbunjenost, koja u toplom i prijatnom talasu navire u srce, zamagljuje jasnoću misli. Zasenjen kao otkrovenjem sopstvenim neznanjem, počeo sam napola oduševljen da se stvarno vraćam u detinjsko neznanje, da mucam i ponavljam: pet puta sedam, pet puta sedam...

– Eto vidite – rekao je direktor – krajnje je vreme da se upišete u školu. – Zatim, uhvativši me za ruku, odvede me u razred, u kome se drži predavanje.

Opet kao pre pola veka našao sam se u toj gužvi, u toj prepunoj sali crnoj od mravinjaka nemirnih glava. Stajao sam na sredini mali, držeći se za peševe gospodina direktora, dok me je pedeset pari mladih očiju posmatralo s ravnodušnom okrutnom poslovnošću životinjica koje vide jedinku iste rase. Sa mnogih strana su prema meni iskrivljena lica, pravljene grimase u brzom običnom neprijateljstvu, plaženi jezici. Nisam reagovao na ta izazivanja, pamteći dobro vaspitanje, koje sam nekada dobio. Osvrćući se po tim živim licima, punim glupih grimasa, setio sam se te iste situacije od pre pedeset godina. Tada sam tako stajao pokraj majke, dok je ona svršavala moju stvar sa učiteljicom. Sada je mesto majke gospodin direktor nešto šaputao na uvo gospodinu profesoru, koji je klimao glavom i pažljivo me posmatrao.

– To je siroče – rekao je najzad razredu – nema ni oca ni majke – nemojte mu mnogo dosađivati.

Suze mi navreše na oči prilikom tog govora, istinite suze uzbuđenja, a gospodin direktor me je, i sam uzbuđen, uveo u prvu klupu.

Otada je za mene počeo nov život. Škola me je odmah potpuno apsorbovala. Nikada za vreme mog ranijeg života nisam bio tako zauzet hiljadama problema, intriga i poslova. Živeo sam u jednom velikom zanosu. Iznad moje glave se ukrštalo na hiljade najraznovrsnijih poslova. Slati su mi signali, telegrami, davani mi znakovi sporazumevanja, šištali su mi, namigivali i na sve načine su me pomoću znakova podsećali na hiljade obaveza koje sam bio uzeo na sebe. Jedva sam mogao da dočekam kraj časa, za vreme koga sam sa urođenom pristojnošću stoički izdržavao sve napade, da ne bih propustio ni reč profesorovog predavanja. Tek što se razlegao glas zvonca, na mene se sručila ta bučna rulja, spopala me sa stihijskim zaletom, raznoseći me skoro na komadiće. Stizali su odnatrag preko klupa tutnjeći nogama po klupama, preskakali mi preko glave, prevrtali se preko mene. Svaki od njih mi je vikao u uvo pretenzije. Postao sam centar svih poslova, najvažnije transakcije, najzamršenije i najosetljivije sfere nisu mogle proći bez moga učešća. Ulicom sam išao uvek okružen bučnom ruljom koja je strasno gestikulirala. Psi su nas obilazili izdaleka podavijenih repova, mačke su skakale na krovove kad bismo se mi približavali, a usamljeni mališani, koje bismo sreli usput, sa pasivnim fanatizmom su krili glave među ramena, spremni na najgore.

Školska nauka nije bila izgubila ništa od svoga čara novine za mene. Na primer, veština sricanja. Učitelj je prosto apelovao na naše neznanje, umeo je da ga izvlači sa velikom veštinom i lukavošću, najzad je u nama stizao do one tabula rasa, koja je osnov svakog učenja. Uništivši na taj način sve predrasude i navike u nama, započinjao je nastavu iz temelja. S mukom i naporom smo bubali zvučne melodiozne slogove, šmrčući nosevima u pauzama i vukući po knjizi prstom od slova do slova. Moj bukvar je nosio onakve iste tragove kažiprsta, izrazitije kod težih slova – kao i bukvari mojih kolega.

Jednom, ne sećam se već povodom čega je to bilo, ušao je gospodin direktor u razred i u tišini koja je iznenada zavladala, pokazao je prstom na trojicu od nas, među njima i na mene. Morali smo odmah poći sa njim u kancelariju. Znali smo na šta to miriše, i moja dva sukrivca su već unapred počela da plaču. Ravnodušno sam posmatrao njihovo prerano kajanje, lica deformisana naglim plačem, kao da je sa prvim suzama sa njih sišla ljudska maska i obnažila bezobličnu masu rasplakanog mesa. Što se mene tiče – bio sam miran, s odlučnošću priroda moralnih i pravednih predavao sam se toku stvari, spreman da stoički podnesem posledice svojih postupaka. Ta čvrstina karaktera, koja je ličila na okorelost, nije se sviđala gospodinu direktoru kad smo nas tri krivca stala pred njega u kancelariju – gospodin učitelj je prisustvovao toj sceni sa trskom u ruci. Ravnodušno sam skinuo kaiš, ali je gospodin direktor, pogledavši, povikao:  »Sramota, zar je moguće? u tim godinama?«  i zgranuto je pogledao učitelja.  »Čudan ispad prirode«, dodade sa grimasom gađenja. Zatim poslavši mališane, održa mi dugu i ozbiljnu propoved, punu tuge i neodobravanja. Ali ja ga nisam razumeo. Grizući besmisleno nokte, gledao sam tupo pred sebe a onda sam rekao:  »Molim, gospodine plofesore, to je Vacek pljuvao na zemičku gospodina plofesola«. Zaista sam već bio dete.

Na gimnastiku i crtanje išli smo u drugu školu, gde su bili specijalni uređaji i sale za te predmete. Marširali smo u parovima, pričajući neumorno, unoseći u svaku ulicu, u koju smo skretali, iznanadan žagor naših izmešanih soprana.

Ta škola je bila velika drvena zgrada preudešena od pozorišne sale, stara i puna dograda. Unutrašnjost sale za crtanje bila je nalik na ogromno kupatilo, tavanica je bila poduprta stubovima, ispod nje se unaokolo pružala drvena galerija, na koju smo odmah istrčavali, jurišajući na stepenice, koje su tutnjale kao bura pod našim nogama. Mnogobrojna bočna odeljenja su služila za igru žmurke. Nastavnik crtanja nikad nije dolazio i mi smo pravili nestašluke koliko god smo hteli. S vremena na vreme je upadao direktor te škole u salu, slao nekoliko najbučnijih u ćošak, izvlačio uši nekolicini najdivljijih, ali čim bi se okrenuo prema vratima, za njegovim leđima je već ponovo rasla galama.

Nismo čuli zvonce kad je oglasilo kraj nastave. Dolazilo je jesenje popodne, kratko i šareno. Po neke dečake su dolazile majke i one što su se opirali psovale su i tukle. Ali za druge lišene tako brižnog domaćeg nadzora tek tada je počinjala prava zabava. Tek u kasni sumrak, stari poslužitelj, zatvarajući školu, oterao bi nas kući.

Ujutro je u to doba još bio gusti mrak, kad smo izlazili u školu, grad je još ležao u gustom snu. Išli smo pipajući ispruženih ruku, šušteći nogama kroz suvo lišće, koje je u gomilama pokrivalo ulice. Idući držali smo se zidova kuća da ne bismo zalutali. Neočekivano u nekom udubljenju napipavali smo lice druga koji je dolazio sa suprotne strane. Koliko je zbog toga bilo smeha, pogađanja i iznenađenja. Neki su imali lojane sveće, palili su ih i grad je bio zasejan tim putujućim ugarcima, koji su se kretali nisko iznad zemlje u drhtavoj cik-cak liniji, susrećući se i zastajkujući, da bi osvetlili neko drvo, krug zemlje, gomilu uvelog lišća, u kome su mališani tražili kestenje. U nekim kućama se na prvom spratu takođe već pale prve lampe, mutno svetlo ispada uvećano kroz kvadrate okana u gradsku noć i u velikim figurama pada na trg pred kućom, na većnicu, na slepe fasade kuća. A kad neko, uzevši lampu u ruku, ide iz sobe u sobu – napolju se okreću ti ogromni pravougaonici svetla, kao listovi ogromne knjige, i trg izgleda kao da ide kućama premeštajući senke i domove, kao da ređa pasijanse sa velikom talijom karata.

Najzad smo stizali u školu. Ugarci su se gasili, nas je obuhvatao mrak u kome smo napipavali naša sedišta u klupama. Zatim je ulazio učitelj, zabadao lojanu sveću u boci i počinjalo je dosadno ispitivanje reči i deklinacija. U nedostatku svetla učenje se sprovodilo na osnovu pamćenja i verbalno. Dok bi neko jednolično recitovao, mi smo žmirkajući gledali kako iz sveće izbijaju zlatne strele, izgužvane cik-cak linije i sapliću se, šušteći kao slama, u spuštenim trepavicama. Učitelj je razlivao mastilo u mastionice, zevao, izvirivao u crnu noć kroz niski prozor. Pod klupama je vladala duboka senka. Gnjurali smo se tamo kikoćući se, išli četvoronoške, njušeći se kao životinje po mraku i šapatom smo obavljali obične transakcije. Nikada neću zaboraviti te slatke predjutarnje časove u školi, dok je iza prozora lagano svitalo.

Najzad je došlo vreme jesenjih vetrova. Toga dana već rano nebo je postalo žuto i kasno, modelisano na toj pozadini u mutnosive linije imaginarnih predela, velikih i maglovitih pustara, koje su se udaljavale kulisama uzvišica i nabora koji su se u perspektivi smanjivali, zbijajući se i smanjujući čak daleko na istoku, gde su se naglo završavali kao talasava ivica zavese koja odleće i pokazivali dalji plan, dublje nebo, otvor preplašenog bledila, bledo i prestrašeno svetlo najudaljenije daljine – bezbrojne, vodnjikavosvetle, kojim se kao poslednjim zaprepašćenjem završavao i zatvarao taj horizont. Kao na Rembrantovim gravirama tih dana su se ispod te trake svetlosti videli daleki, mikroskopski jasni predeli, koji su se – uostalom nikad neviđeni – sada dizali iza horizonta ispod te svetle pukotine neba, oblivene blistavobledom i paničnom svetlošću, kao izronili iz druge epohe i drugog vremena, kao čežnjivim ljudima na trenutak objavljena obećana zemlja. U tom minijaturnom i svetlom predelu sa neobičnom oštrinom se vijugavom prugom tamo kretao voz, jedva primetan u toj daljini, pušeći se srebrnobelom tračicom dima i razilazio se u svetlom ništavilu.

Ali se onda digao vetar. Kao da je izleteo iz tog svetlog otvora neba, zaokružio i jurnuo po gradu. Bio je sav napravljen od mekoće i blagosti, ali se sa čudnom megalomanijom pravio da je grubijan i nasilnik. Mesio je, prevrtao i mučio vazduh, da je ovaj umirao od uživanja. Iznenada se kočio u vazduhu i propinjao, širio se kao jedra, ogromna, napeta, u čaršave koji su pucali kao bičevi, zavezivao se u tvrde čvorove, koji su drhtali od napona, sa strašnim izrazom kao da je hteo da priveže ceo vazduh za prazninu, ali je onda izvlačio izdajnički kraj i razvezivao tu lažnu petlju i već milju dalje i s fijukom bacao svoje laso, svoju sputavajuću omču, koja ništa nije hvatala.

A šta sve nije radio sa dimom iz odžaka! Siroti dim više ni sam nije znao kako da izbegne njegove psovke, kako da izmakne glavu ispod njegovih udara, levo ili desno. Tako se razmetao po gradu, kao da je jednom zauvek hteo da toga dana pokaže nezaboravni primer svoje beskrajne samovolje.

Od jutra sam predosećao nesreću. S mukom sam se probijao kroz vihor. Na uglovima ulica, na raskrsnici promaja drugovi su me držali za peševe. Tako sam išao kroz grad i sve je išlo dobro. Onda smo krenuli na gimnastiku u drugu školu. Usput smo sebi kupili đevreke. Duga zmija parova je ulazila unutra kroz kapiju gusto pričajući. Još jedan trenutak i ja bih bio spasen, na sigurnom mestu, bezbedan sve do večeri. Po potrebi mogao bih čak i prenoćiti u gimnastičkoj sali. Verni drugovi bi mi pravili društvo preko noći. Nesreća je htela da je Vicek tog dana bio dobio novu čigru i s razmahom je pustio pred školskim pragom. Čigra je zvrjala, oko ulaska se zakrčilo, izgurali su me izvan kapije i u tom trenutku me je diglo.  »Drugovi dragi, spasavajte!«  povikao sam već lebdeći u vazduhu. Još sam ugledao njihove ispružene ruke i njihova otvorena usta koja su vikala, u sledećem trenutku sam se prevrnuo u vazduhu i poleteo divnom linijom koja se dizala. Već sam leteo visoko iznad krovova. Leteći tako bez daha, video sam u mašti kako moji drugovi ispružaju ruke, strižući strasno prstima, i viču učitelju:  »Molim, gospodine profesore, Šimća je odnelo!«  Gospodin profesor je pogledao kroz naočare. Mirno je prišao prozoru i, zaklanjajući rukom oči, pažljivo osmatrao horizont. Ali me već više nije mogao videti. Njegovo lice je u otužnom odsjaju bledog neba postalo sasvim pergamentsko.  »Treba ga izbrisati iz kataloga«, rekao je sa gorkom grimasom i pošao prema stolu. A mene je vetar dizao sve više i više u žuta, neispitana, jesenja prostranstva.
 

Usamljenost

Otkad mogu da izlazim u grad, to mi je veliko olakšanje. Ali kako dugo nisam napuštao sobu! To su bili gorki meseci i godine.

Ne mogu da objasnim činjenicu da je to moja davna soba iz detinjstva, poslednja odaja od trema, već u ono vreme retko posećivana, stalno zaboravljena, kao da nije pripadala stanu. Ne pamtim više kako sam tamo zašao. Čini mi se da je bila svetla noć, vodnjikavo bela noć bez meseca. Video sam svaku pojedinost u sivom svetlu. Krevet je bio razmešten, kao da ga je tek maločas neko ostavio, osluškivao sam u tišini neću li čuti disanje spavača. Ko bi tu mogao disati? Otada stanujem ovde. Sedim tu godinama i dosađujem se. Da sam ranije mislio na stvaranje zaliha! Ah, vi, koji još možete, kojima je dato sopstveno vreme za to, skupljajte zalihe, slažite zrno na zrno, dobro i hranljivo, slatko zrno, jer će doći velika zima, doći će mršave i gladne godine i zemlja u Egiptu neće roditi. Nažalost, nisam bio kao brižljivi hrčak, bio sam kao lakomisleni poljski miš, živeo sam od danas do sutra bez brige za sutrašnjicu, uveren u svoj talenat veštaka u gladovanju. Mislio sam kao miš: šta mi može glad? U krajnjem slučaju mogu gristi i drvo ili njuškicom seckati hartiju na sitne komadiće. Najubogija životinja, sivi crkveni miš – na sivom kraju u knjizi postanja – u stanju sam da živim od ničega. I tako evo živim od ničega u ovoj mrtvoj sobi. Muve su davno pocrkale u njoj. Prislanjam uvo uz drvo, ne grebe li crv tamo u dubini. Grobna tišina. Samo ja, besmrtni miš, usamljeno posmrče, šuštim u toj mrtvoj sobi, pretrčavam bez kraja preko stola, police, stolice. Idem nalik na tetku Teklu, u dugoj sivoj haljini do zemlje, spretan, brz, mali, vukući za sobom šuštav rep. Sedim sada usred belog dana nepomičan na stolu, kao ispunjen, moje oči, kao dve brojanice, iskočile su i blistaju. Samo kraj njuškice mi pulsira jedva primetno, žvaćući sitno, po navici.

To naravno treba shvatiti kao metaforu. Ja sam penzioner, a ne nikakav miš. To spada u osobine moje egzistencije, ne živim parazitski na metaforama i dozvoljavam da me tako lako ponese prva metafora koja dođe. Zaletevši se tako moram se s mukom dozivati natrag, vraćajući se lagano k svesti.

Kako izgledam? Ponekad se vidim u ogledalu. Čudna, smešna i bolna stvar! Stid me je da priznam. Nikad se ne vidim en face, lice u lice. Ali malo dublje, malo dalje stojim tamo u dnu ogledala malo po strani, malo okrenut profilom, stojim zamišljen i gledam u stranu. Stojim tamo nepokretan, gledajući u stranu, malo unatrag iza sebe. Naši pogledi su prestali da se susreću. Kad se pokrenem i on se pokreće, ali poluokrenut unatrag, kao da ne zna za mene, kao da je zašao iza mnogo ogledala i više ne može da se vrati. Tuga mi steže srce kad ga vidim tako stranog i ravnodušnog. Ta to si ti, hteo bih da viknem, bio si moj verni odraz, pratio si me toliko godina a sada me ne poznaješ! Bože! Tuđ i gledajući nekud u stranu, stojiš tamo i izgleda, kao da osluškuješ negde iz dubine, čekaš na neku reč, ali odande, iz staklene dubine, poslušan nekom drugom, čekajući naredbe s druge strane.

Sedim tako za stolom i prelistavam stara požutela univerzitetska skripta – jedinu svoju lektiru.

Gledam na izbledelu požutelu zavesu, vidim kako se lako nadima od hladnog daha iz prozora. Na toj garniši bih mogao raditi gimnastiku. Savršeno vratilo. Kako se lako premeće na njemu u jalovom, već toliko puta upotrebljenom vazduhu. Skoro nehotice se pravi elastično salto mortale – hladno, bez unutrašnjeg učešća, nekako čisto spekulativno. Kad se tako ekvilibristički stoji na tom vratilu, na vrhovima prstiju, dodirujući glavom tavanicu, ima se osećaj da je na toj visini nešto toplije, ima se jedva osećana iluzija prijatnog vazduha. Od detinjstva tako volim da gledam sobu iz ptičje perspektive.

Sedim i osluškujem tišinu. Soba je prosto belo okrečena. Ponekad se na beloj tavanici pojavi kokošija noga pukotine, ponekad se komadić maltera odlepljuje šušteći. Treba li da odam da je moja soba zazidana? Kako to? Zazidana? Na koji način bih mogao izaći iz nje? To je baš ono: za dobru volju nema prepreke, intenzivnoj želji ništa se ne može odupreti. Moram samo zamisliti vrata, dobra stara vrata, kao u kuhinji moga detinjstva, sa gvozdenom bravom i zasovnicom. Nema sobe tako zazidane da se ne bi otvarala takvim poverljivim vratima, samo ako ima dovoljno snage, da joj budu insinuirane.

Poslednje očevo bekstvo

Bilo je to u kasnom i prokletom periodu potpunog raspada, u periodu konačne likvidacije naših poslova. Firma je već odavno bila skinuta iznad vrata naše radnje. Majka je još pri poluspuštenim kapcima potajno trgovala ostacima. Adela je bila otputovala u Ameriku. Govorilo se da je brod kojim je plovila potonuo i da su svi putnici izgubili živote. Nikad nismo proverili tu vest, glas o devojci se izgubio, više nismo čuli za nju. Nastala je nova era, pusta, trezna i bez radosti – bela kao hartija. Nova služavka Genja, anemična, bleda i bez kostiju, meko se kretala po sobama. Kada bi je pogladili po leđima, uvijala se i protezala kao zmija i prela kao mačka. Imala je mutnobeo ten i čak ni ispod očnih kapaka emajl-boje nije bila rumena. Usled rasejanosti ponekad je pravila zapršku od starih faktura i kopija, koja je bila otužna i nije se mogla jesti.

U to vreme moj je otac već bio definitivno umro. Umirao je više puta, ali uvek nepotpuno, uvek sa izvesnim ogradama, koje su primoravale da se izvrši revizija te činjenice. Imalo je to svoju dobru stranu. Drobeći tako svoju smrt na rate, otac nas je navikao na činjenicu svog odlaska. Postali smo ravnodušni prema njegovim povracima, sve više reduciranim, svaki put sve žalosnijim. Fizionomija već odsutnog nekako se bila razišla po sobi u kojoj je živeo, razgranala se, stvarajući u izvesnim tačkama čudne čvorove sličnosti neverovatne izrazitosti. Tapete su na izvesnim mestima imitirale drhtanje njegovih grčenja na licu, arabeske su se formirale u bolnu anatomiju njegovog smeha, rastavljenu na simetrične zglobove kao okamenjeni otisak trilobita. Neko vreme smo u velikom krugu obilazili njegov krzneni kaput postavljen tvorovima. Kaput je disao. Panika zverčica međusobno pozagrizanih i ušivenih prolazila je kroz njega u nemoćnim drhtajima i nestajala u naborima kožice. Kad bi se prislonilo uvo, moglo se čuti melodiozno mrmljanje njihovog složnog sna. U toj dobro uštavljenoj formi, sa tim lakim mirisom tvorova, ubistva i noćnih parenja, mogao je izdržati čitave godine. Ali ni tu nije izdržao dugo.

Jednog dana majka je došla iz grada zbunjena izraza na licu. »Pogledaj, Juzefe«, rekla je, »kakav slučaj. Uhvatila sam ga na stepeništu kako skače sa stepenice na stepenicu«. I podigla je maramicu sa nečega što je držala na tanjiru. Odmah sam ga poznao. Sličnost je bila takva da se nije mogla poreći, iako je sad bio rak ili škorpion. Potvrdili smo to jedno drugom očima, veoma zaprepašćeni izrazitošću te sličnosti, koja se i pored takvih promena i metamorfoza još nametala sa prosto nesavladivom snagom. »Je li živ?«  zapitao sam. »Razume se, jedva mogu da ga zadržim«, rekla je majka, »da li da ga pustim na pod?«  Stavila je tanjir na zemlju i, nagnuti nad njim, sada smo ga pažljivije zagledali. Sav utonuo u svoje mnogobrojne krive noge, otac ih je lako mrdao. Malo podignute štipaljke i brkovi izgledali su kao da prisluškuju. Nakrenuo sam posudu i otac je oprezno sa izvesnim ustezanjem izišao na pod, ali, dotaknuvši pljosnato tle pod sobom, naglo je pojurio svim svojim mnogobrojnim nogama, lupkajući tvrdim zglobovima zglavkara. Pregradio sam mu put. Zastao je, dodirnuvši nemirnim brkovima prepreku, posle čega je podigao štipaljku i skrenuo u stranu. Pustili smo ga da trči u pravcu koji je sam izabrao. S te strane nijedan deo nameštaja nije mu mogao pružiti sklonište. Tako je trčeći u talasavim drhtajima na svojim mnogobrojnim nogama došao do zida, i pre no što smo se mi snašli ustrčao je uz njega lako, ne zadržavajući se, celom armaturom nogu. Stresao sam se sa instinktivnim gađenjem, prateći mnogočlano putovanje uz lupu po papirnim tapetama. Otac je, međutim, došao do malog ugrađenog kuhinjskog ormančića, za trenutak se nagnuo preko njegove ivice, ispitujući štipaljkama unutrašnjost ormančića, posle čega je ceo ušao u njega.

Kao da je iznova upoznavao stan iz te nove račje perspektive, prihvatao je predmete, možda njuhom, jer i pored toga što sam ga dobro razgledao, nisam mogao da otkrijem kod njega nikakav organ vida. Izgledalo je kao da pomalo razmišlja o predmetima na koje je nailazio na svom putu, zadržavao se kraj njih, dodirujući ih brkovima, koje je lako mrdao, čak ih je grlio štipaljkama, kao da ih proba, upoznavao se sa njima i tek posle jednog trenutka odvajao se od njih i jurio dalje, vukući za sobom trup malo podignut iznad poda. Isto tako je postupio i sa komadićima hleba i mesa koje smo mu bacali na pod u nadi da će ih pojesti. Samo ih je površno opipavao i jurio dalje, ne dosećajući se da su to predmeti za jelo.

Moglo se pomisliti, posmatrajući te njegove strpljive rekonesanse na terenu sobe, da nešto uporno i neumorno traži. S vremena na vreme bi otrčao u ugao kuhinje, pod bure s vodom koja je curila, i došavši do barice, izgledalo je kao da pije. Ponekad je nestajao na cele dane. Izgleda da je savršeno živeo bez jela i nismo primetili da je usled toga gubio nešto od svoje živahnosti. S pomešanim osećanjima stida i gađenja preko dana smo gajili skriveni strah da bi nas noću mogao posetiti u krevetu. Ali to se nije dogodilo nijednom, iako je danju putovao po svim stvarima i naročito voleo da boravi u pukotini između ormana i zida.

Izvesni znaci razuma, pa čak i neke nestašne samovoljnosti, nisu se dali predvideti. Na primer, otac nikada nije propustio da se pojavi u trpezariji za vreme jela, iako je njegovo učešće za ručkom bilo platonsko. Ako su vrata trpezarije za vreme ručka slučajno bila zatvorena, a otac se nalazio u susednoj sobi, toliko bi dugo grebao pod vratima, trčeći tamo-amo duž pukotine dok mu ih ne bismo otvorili. Kasnije se naučio da u tu donju pukotinu uvlači štipaljke i noge i uz malo jače trzaje tela uspevao je da se postrance ispod vrata provuče u sobu. To ga je, izgleda, veselilo. Tada bi se smirivao pod stolom, ležao sasvim tiho, pulsirajući samo lako trupom. Šta je značilo to ritmično pulsiranje blistavog trupa, nismo mogli da odgonetnemo. Bilo je to nešto ironično, nepristojno i pakosno, što je izgledalo kao da istovremeno izražava neko nisko i puteno zadovoljstvo. Naš pas Nimrod prilazio mu je lagano i bez uzbuđenja, oprezno ga je njuškao, kijao i ravnodušno odlazio, ne stvorivši sebi određeni sud.

Raspuštenost u našoj kući širila je sve veće krugove. Genja je po ceo dan spavala, njeno vitko telo se mlitavo talasalo dubokim disanjem. U supi smo često nalazili kaleme od konca, koje je nepažnjom i čudno rasejana zajedno sa povrćem stavljala u nju. Radnja je in continuo bila otvorena i dan i noć. Rasprodaja pri poluspuštenim kapcima iz dana u dan je tekla svojim tokom usred cenkanja i ubeđivanja. Povrh svega doputovao je još ujak Karol.

Bio je čudno zbunjen i ćutljiv. Sa uzdahom je izjavio da je posle poslednjih tužnih iskustava odlučio da promeni način života i da se lati izučavanja jezika. Nije izlazio iz kuće, zatvorio se u poslednju sobu, iz koje je Genja iznela sve divane i goblene, puna neodobravanja prema novom gostu, i udubio se u proučavanje starih cenovnika. Nekoliko puta je pakosno pokušao da nagazi ocu na trup. S vikom i strahom smo mu to zabranili. Samo se zlobno osmehnuo za sebe, neubeđen, dok je otac, nesvestan opasnosti, pažljivo zastajao nad nekim mrljama na podu.

Moj otac, brz i živahan dok je stajao na nogama, delio je sa svim ljuskarima tu osobinu što je prevrnuvši se na leđa postajao sasvim nemoćan. To je bio ružan i žalostan prizor, kad bi se, očajnički prebirajući svim nožicama, nemoćno okretao na leđima oko sopstvene osovine. Nije se moglo bez neprijatnosti gledati na tu suviše jasnu i artikulisanu, skoro bestidnu mehaniku njegove anatomije, koja je ležala nekako na vrhu i ničim nezaklonjena sa strane nagog, mnogočlanog trbuha. Ujak Karol je u takvim trenucima dobijao strasnu žalju da ga zgazi. Trčali  smo mu u pomoć i pružali ocu neki predmet, za koji se grčevito hvatao štipaljkama i vešto povraćao normalnu poziciju, puštajući se odmah u kružno trčanje u munjevitim cik-cak linijama, sa udvojenom brzinom, kao da je hteo da izbriše uspomenu na pad koji ga je kompromitovao.

S neprijatnošću se moram savladati da bih istinito ispričao neshvatljivu činjenicu, pred čijom stvarnošću se stresa celo moje biće. Do danas ne mogu da shvatim da smo u punoj meri bili svesni prouzrokovači te činjenice. U toj svetlosti taj događaj dobija osobine neke čudne fantastičnosti. Jer fatalnost ne zaobilazi našu svest i volju, nego ih isključuje u svoj mehanizam tako da popuštamo i primamo kao u letargičnom snu takve stvari pred kojima se stresamo u normalnim uslovima.

Kad sam, potresen svršenim činom, očajno pitao majku: »Kako si mogla to da učiniš! Da je to bar Genja učinila, ali ti...«, majka je plakala, lomila ruke, nije mogla da odgovori. Je li mislila da će ocu tako biti lakše, da li je u tome videla jedini izlaz iz njegove beznadežne situacije ili je prosto radila po neshvatljivoj lakomislenosti i ne misleći?... Fatum pronalazi hiljade lukavstava kad je u pitanju sprovođenje njegove neshvatljive volje. Neko sitno, trenutno pomračenje našeg uma, trenutak zaslepljenosti ili nepažnje dovoljan je da se prokrijumčari čin između Scile i Haribde naših odluka. Zatim se bez kraja mogu ex post interpretirati i tumačiti motivi, iznalaziti pobude – svršeni čin ostaje neopoziv i jednom zauvek odlučen.

Osvestili smo se i došli sebi od naše zaslepljenosti tek kad su oca uneli na činiji. Ležao je velik i natečen usled kuvanja, bledosiv i pihtijast. Sedeli smo ćuteći kao otrovani. Samo je ujak Karol posegnuo viljuškom u činiju, ali ju je nesigurno spustio na pola puta, pogledajući nas sa čuđenjem. Majka je naredila da činije odnese u salon. Tamo je ležao na stolu pokriven plišanim pokrovom, pored albuma sa fotografijama i mehaničkog vergla s cigaretama. Ležao je obilažen od nas i nepokretan.

Ali zemaljski put moga oca nije imao da se završi na tome, i taj nastavak, to produženje istorije već preko, čini mi se, krajnje i dopuštene granice – njegova je najbolnija tačka. Zašto, najzad, nije priznao da je izgubio, zašto, najzad, nije priznao da je pobeđen, kad je zaista imao sve razloge za to i sudbina nije mogla otići dalje potpuno ga uništavajući? Posle nekoliko nedelja nepomičnog ležanja nekako se konsolidovao u sebi, izgledalo je kao da lagano dolazi svesti. Jednog jutra smo činiju zatekli praznu. Samo je jedna noga ležala na ivici tanjira, izgubljena u ohlađenom sosu od paradajza i pihtijama izgaženim njegovim bekstvom. Skuvan, gubeći noge uz put, odvukao se sa ostatkom snage dalje, na beskućnički put, i više ga nismo ugledali očima.