Bubašvabe

Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad već nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefoniskinji. Od celokupnog ptičjeg domaćinstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji, izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično.

Njegovu perjanu rizu su već na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno čistila zajedno sa bezimenom prašinom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za džakove, iz koga su virile kučine. Potajno mi je bilo žao što je majka sa takvom lakoćom prešla na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela – mislio sam – a pošto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne žene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je večito lebdeo na periferiji života, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zaslužio čak ni poštenu građansku smrt – mislio sam – sve je kod njega moralo biti čudno i sumnjivo. Odlučio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teški zimski dan i od jutra je već sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i ležala sama na sofi u salonu.

U toj retko posećivanoj, svečanoj sobi od vremena očevog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela održavala voskom i četkom. Nameštaj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podređene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao držati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bučni razred gimnazijalki, pred očima pun pobožnosti, a iza leđa razvratne samovolje. Te oči su po ceo dan svrdlale i bušile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepćući, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i šapatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale šarenom gomilom u mutna, staračka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz ključaonice. Čak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom ležala na sofi, nisu mogle da se uzdrže, namigivale su, davale međusobno znakove, govorile nemim, šarenim alfabetom, punim tajnih značenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iz mojih leđa. S kolenima pritisnutim uz majčinu sofu, ispitujući sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene domaće haljine, rekao sam kao uzgred: „Hteo sam već odavno da te zapitam: je li istina da je to on?” Iako čak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oči. Namerno sam pustio da prođe jedan trenutak, da bih malo uživao u njenoj zbunjenosti, posle čega sam sasvim mirno, savlađujući gnev koji je rastao, upitao: „Kakav smisao onda imaju sve te spletke i laži, koje seješ unaokolo o ocu?”

Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, počele su ponovo da se sređuju. „Kakve laži?” upitala je žmrikajući očima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonjača. „Znam ih od Adele”, rekao sam, „ali mi je poznato da potiču od tebe; hoću da znam istinu.”

Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajući moj pogled, pobegoše u kut oka. „Nisam lagala”, rekla je, a usta joj nabubriše i istovremeno postadoše mala. Osetio sam da koketuje sa mnom kao žena sa muškarcem. „Ono sa bubašvabama je istina – i sam se sećaš...” Zbunio sam se. Doista, sećao sam se te invazije bubašvaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala noćnu tamu paučjom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubašvaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti očevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajući ni jelo ni piće, sa pečatima groznice na licu, s grčem gađenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne može dugo izdržati. Strašno gađenje je izmenilo njegovo lice u ukočenu tragičnu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale ležeći, napete kao tetive, u večnom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedišta, kao bez očiju jurio u ugao sobe i već dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubašvaba očajnički prebirala gužvom svojih nogu. Tada bi Adela došla u pomoć ocu bledom od užasa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u čabrici. Već tada ne bih, međutim, znao reći da li su mi te prizore usadila Adelina pričanja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada već nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od opčinjenosti gađenja. Umesto da se odvoji od strašne atraktivne snage te potčinjenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve više se uplitao u nju. Žalosne posledice nisu dozvolile da se dugo čeka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. Očevo držanje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbuđenja se ugasila. U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. Često sam ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju kože, noktiju, na kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba.

Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno noću sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću averzije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabjeg ceremonijala.

Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve veća – moj otac se pretvarao u bubašvabu.

Počeli smo da se navikavamo na to. Viđali smo ga sve ređe, po cele nedelje je nestajao negde na svojim bubašvapskim putevima – prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjednačio sa tim crnim neobičnim plemenom. Ko je mogao reći da li još živi negde u nekoj pukotini poda, da li je noću trčao kroz sobe, umešan u bubašvapske poslove, ili je možda bio među onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i naježene nogama i sa gađenjem skupljala na đubrovnik i izbacivala?

   – Pa ipak – rekao sam zbunjen – siguran sam da je taj kondor on. – Majka me pogleda ispod trepavica: „Nemoj da se mučiš, dragi – već sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter – pa znaš da ponekad dolazi noću kući, da bi pre svanuća otputovao dalje.”

Bura

Te duge i prazne zime tama je u našem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. Očevidno i suviše dugo nije čišćeno na tavanima i u ostavama stareži, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca.

Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim šumama tavanica i krovova mrak je počeo da se izrođava i divlje previre. Tamo su počeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne noći falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim šindrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod.

Tavani, izbačeni iz tavana, širili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim špalirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretrčavale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se spuštali na jelova kolena da bi izašavši na slobodu napunili noćna prostranstva galopom slemena i larmom rogova i pošava.

Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vrčeva, i tekle kroz noć. Njihove crne, svetlucave, hučne gomile opsedale su grad. Po noćima je vrveo taj taman žagor posuđa i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadrživa najezda larmadžija muzlica i buncavih čabrica.

Tutnjeći danima, uzdizala su se vedra, bačve i vrčevi, njihale su se glinene kace grnčara, stari šeširi i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdižući se u nebo stubovima koji su se raspadali.

I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, nevešto mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, huleći blatom preko cele noći, dok nisu dohulili i dopsovali svoje.

Primamljeni zvekom posuđa, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su išli karavani, stigli moćni tabori vetra i stali iznad noći. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, počeo je da silazi u moćnim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri noći...


*   *   *

–  Danas nećeš ići u školu – rekla je ujutru majka – strašan je vetar napolju. – U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Peć je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo čopor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastično naduvene obraze.

Potrčao sam bos prema prozoru. Nebo je uzduž i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebnasto belo i široko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da će pući, strašnim brazdama, kao ohlađene žile cinka i olova. Podeljeno na energetična polja i dršćući od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejzaž snagom.

Nije se videla. Poznavali su je po kućama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga.

Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pustoš, čitave delove trga čistila do trunčice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepršao, držeći se ugla neke kuće, usamljeni čovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupčava i sjaji praznom ćelom pod njenim moćnim preletima.

Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, žute i ljubičaste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i očekivanja. Oni u koje je bio ušao vetar, dizali su se u nadahnuću, prerastali susedne kuće i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavši duže da zadrže moćni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge kuće dizale sa krikom, u grču vidovitosti i predskazivale.

Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proročanstava, i vikale, vikale.
Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najviše zidove predgrađa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukočeni od straha i zaprepašćeni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama.

Toga dana nismo ručali, jer se vatra u kuhinji vraćala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrađu je izbio požar i naglo se počeo širiti. Majka i Adela su počele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti.

Naišla je noć. Vetar je dobio u snazi i žestini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada već više nije posećivao kuće i krovove, ali je iznad zgrada podigao višespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao čitavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim puštao da se sruše ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se još više, uobličavajući sam bezoblični kraj svojim nadahnućem.

Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zvečale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne noći. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otišao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecajući mu povratak.

– Ceo dan ništa nije jeo – jadikovala je majka. Stariji pomoćnik Teodor primio se da krene u noć i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridružio toj ekspediciji.
Uvijeni u velika medveđa krzna, stavili su u džepove pegle i avane, balast koji je imao da spreči da ih vetar odnese.

 Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u noć. Tek što su pomoćnik i moj brat sa podignutim kaputima zakoračili jednom nogom u mrak, noć ih je progutala odmah na pragu kuće. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se čak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom.

Progutavši ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokušavale da ponovo raspale vatru u kuhinji. Šibice su se gasile, kroz vratašca su se vraćali pepeo i čađ. Stajali smo pod vratima i osluškivali. U jadikovkama vetra su se mogli čuti svi glasovi, ubeđivanja, dozivi i ćaskanja. Činilo nam se da čujemo dozivanje u pomoć oca zalutalog u buri, čas opet da brat i Teodor bezbrižno ćaskaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha.

Ušli su zadihani u trem zatvarajući s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar snažno jurišao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje.

Haotično su pričali o noći, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. Žmirkali su očima na svetlu; njihove oči još pune noći cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da dođu do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremeštane.

Majka je sumnjala da lažu. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih četvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uopšte se ne udaljavajući. A možda zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i noć okruživali su našu kuću samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Možda uopšte nisu postojala ta ogromna i tužna prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, možda uopšte nije bilo tih žalosnih lavirinata, tih drumova sa mnoštvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugačke crne flaute. Sve više se u nama učvršćivalo ubeđenje da je cela ta bura bila noćna donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podražavala tragične beskraje, kosmičko beskućništvo i samoću vetra.

Sada su se sve češće otvarala vrata trema i puštala gosta uvijenog u kabanicu i šalove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe priče, haotične iskidane reči, koje su fantastično povećavale, lažno preterivale beskraj noći. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognjišta, preko široke nadstrešnice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata.

Na tim stepenicama je sedeo stariji pomoćnik Teodor i osluškivao kako tavan svira na vetru. Čuo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i opušta se kao ogromna pluća, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprtostavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, širio se šumom greda, punim stostrukog eha i hučao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvučnom avanu. Tetka Perazja nam je došla u posetu. Sitna, živahna i puna preduzimljivosti, s čipkom crnog šala na glavi, počela se vrteti po kući pomažući Adeli. Adela je očerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gužvu hartije i široki jezici vatre leteli su od nje u crnu čeljust. Adela je, držeći ga za šiju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja poče svađati, psovati i grditi. Tresući se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao šta hoće, a ona je padala u sve veći gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da će se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da će se raspasti, podeliti, razbeći na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele bubašvapske jurnjave. Mesto toga počela je naglo da se smanjuje, grči, i dalje razbarušena i raspadajući se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su ležala drva za ogrev i, psujući i kašljući, počela je grozničavo da prebire zvučne cepanice dok nije našla dve tanke, žute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuđenja, izmerila prema nogama, posle čega se popela na njih, kao na štule, i počela da hoda na tim štakama, lupajući po daskama, da trči tamo i amo duž kose linije poda, sve brže i brže, zatim je ustrčala na jelovu klupu, hramljući na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvučnu, drvenu policu koja je okružavala zidove kuhinje, istrčala po njoj, balansirajući na štakama, da najzad negde u uglu, smanjujući se sve više, pocrni, sklupča se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadić pepela, skruši u prah i ništa.

Svi smo stajali bespomoćni pred tom ludačkom furijom besa, koja je sama sebe mučila i žderala. Sa žaljenjem smo posmatrali tužni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakšanjem se vratili našim poslovima kad je taj žalosni proces dostigao svoj prirodni kraj.

Adela je ponovo zazvonila avanom tucajući cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomoćnik Teodor, osluškujući tavanska proročanstva, pravio je smešne grimase, visoko podizao obrve i smejao se  za sebe.
 

Noć velike sezone

Svi znaju da u nizu običnih, normalnih godina osobenjačko vreme rađa iz svoje utrobe druge godine, neobične godine, godine-odrode, kojima – kao šesti, mali prst na ruci – izrasta ponekad trinaesti, lažni mesec.
Govorimo lažni jer on retko kada dostiže pun razvoj. Kao kasno začeta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran.

Za to je kriva staračka neuzdržljivost leta, njegova raspusna i kasna životnost. Dešava se ponekad da avgust prođe, a staro debelo stablo leta rađa i dalje po navici, pušta iz svoje truleži te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-kočanje prazne i ne za jelo – dane bele, začuđene i nepotrebne.

Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli međusobno, kao prsti nakazne ruke, pupoljeći i složeni u šipak.

Drugi te dane upoređuju sa apokrifima, potajno umetnutim između poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim neštampanim stranicama, na kojima oči site načitane i pune sadržine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve bleđe i bleđe, da bi se odmorile na njihovoj praznoći, pre no što budu uvučene u novi lavirint događaja i poglavlja.

Ah taj stari, požuteli roman godine, ta velika knjiga kalendara koji se raspada! Leži tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadržaj dalje raste između korica, diže se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva laži, od izmišljanja i maštanja, koji se u njoj množe. Ah, i pišući ove naše priče, nižući te događaje o svom ocu na iskorišćenoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da će one jednoga dana neprimetno urasti među žute listove te najveličanstvenije knjige u raspadanju, da će ući u veliko šuštanje njenih stranica, koje će je progutati.

Ono o čemu ćemo ovde govoriti, dešavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku lažnom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara.

Jutra su tada bila čudnovato opora i sveža. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po drukčijoj konzistenciji svetla videlo se da se ušlo u drugu seriju dana, u novu okolinu Božje godine.

Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sveže kao u još novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari početih i neisprobanih. S čudnim uzbuđenjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga načinjali, kao u hladno i trezno jutro kolač uz kafu uoči puta.

Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvođenoj odaji, kao košnica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljuštile slojevima papira, pisama i faktura. Iz šuštanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mrežasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premeštanja svežnjeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabričkog grada, viđenog iz ptičje perspektive, naježenog dimnjacima koji su se pušili, opkoljenog redovima medalja i okruženog izvijenim i uvrnutim i pompatičnim et i Comp.

Tamo je sedeo moj otac, kao u ptičarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura šuštali su svežnjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara.

Unutrašnjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, ševiota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, množio se i zasićivao moćni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve više se širio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozorišta, dopunjujući se još i umnožavajući svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnoćom stenjući unosili na medveđim plećima bradati nosači u isparenjima jesenje svežine i votke. Pomoćnici su istovarili te nove zalihe zasićujućih plavih boja i ispunjavali njima, brižljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, poređan u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvučnim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Počinjao je odozdo i plačno i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastući uvis sve širim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih šuma i do pliša šumnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riđih boja i sepija ušao u šuštavu senku vrtova što venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha truleži u dubinama jesenje noći i do gluve pratnje najtamnijih basova.

Moj otac je išao duž arsenala suknene jeseni i umirivao i stišavao te mase. Hteo je što duže da održi u celini te rezerve magacioniranog šarenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, osećao da će doći vreme i da će jesenji vetar, pustošni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada će oni popustiti i ništa neće biti u stanju da zadrži njihov izliv, te potoke šarenila, kojim će jurnuti na ceo grad.

Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oživljavale. U šest sati po podne grad je procvetavao groznicom, kuće su dobijale crvene pečate, a ljudi su išli oživljeni nekom unutrašnjom vatrom, s očima koje su bleštale nekom svečanom, lepom i zlom groznicom.

U sporednim uličicama, tihim ćorsokacima, koji su se već pružali u večernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bučno i besmisleno. Prislanjali su male mehuriće na usta, da bi ih naduvali i naglo su drečeći pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogušeni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao šarene jesenje fantastične i apsurdne maškare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana dižu u vazduh u dugim šarenim lancima i da će kao jesenja jata ptica preletati preko grada – fantastične flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bučnim kolicima, koja su svirala šarenim kloparanjem točkova i spuštala se niz ulicu sve do nisko razlivene, žute večernje rečice, gde su se raspadala u krš kružića, točkića i štapića.

I dok su dečje igre postajale sve bučnije i zapletenije, crveni pečati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet počinjao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebdeći sumrak, kojim su se zaražavale sve stvari. Izdajnički i otrovno se širila ta zaraza sumraka unaokolo, išla je od stvari do stvari, a čega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trulež. Ljudi su bežali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po čelu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezobličnim pegama, i išli dalje, sad već bez crta, bez očiju, gubeći usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih napuštenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve počinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljuštila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ništa u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se održavao i sve više rastao ćutljivi alarm sunčeva odsjaja, koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih ševa koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala noć – velika noć, koja je još rasla od udaraca vetra, koji su je širili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbušena gnezda: dućani – veliki, šareni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotični obred jesenjih kupovina, pun osobenjačkog ceremonijala.

Ta velika, talasava jesenja noć, još veća usled senki, raširena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle džepove, kesice sa šarenim sitnicama, sa šarenom robom čokoladica, keksa, šarenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija šećera, drečavo tapetirane reklamama za čokoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i šarenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, čegrtaljke bezbrižnosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene noći.

Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bučnom neredu, u struganju hiljadu nogu, u žagoru hiljada usta – rojevito, zamršeno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna žagora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, isečena ćaskanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje.

Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak – glave – čegrtaljke, ljudi – klepetuše.
Moj otac je išao nervozan i šaren od pečata, blistavih očiju, po jasno osvetljenom dućanu i osluškivao.

Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo šum grada, prigušena graja gužve koja je tekla. Nad tišinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovišta. Pusti, veliki pod je pucketao u tišini i u tom svetlu broja uzduž i u širinu svoje sjajne kvadrate, šahovske ploče velikih tabli, koje su u tišini međusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj čas ovde, čas onde glasnim treskom. Zato su sukna ležala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekoći i za očevim leđima izmenjivala poglede duž zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je osluškivao. Njegovo uvo u toj noćnoj tišini kao da se izduživalo i razgranjavalo kroz prozor: fantastični koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu noći.

Osluškivao je i čuo. Sa sve većim nemirom je slušao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Preplašeno se osvrtao po pustoj radnji. Tražio je pomoćnike. Ali ti tamni i riđi anđeli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave tišinu radnje pljačkaškom bučnom gomilom i između sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru.

Gde su bili pomoćnici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene šančeve? Otac je u svojoj bolesnoj mašti sumnjao da greše negde u unutrašnjosti kuće sa kćerkama ljudi. Stojeći nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim očima u svetloj tišini radnje, unutrašnjim sluhom je osećao šta se dešavalo u unutrašnjosti kuće, u zadnjim komorama tog velikog šarenog fenjera. Kuća se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomoćnika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama nadole, stepenicama nagore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.

Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoložena, nasmejana, trepćući velikim trepavicama. Pomoćnici su se kikotali, čučeći pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu noć, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tišini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala svoje šareno, našminkano lice sa treptavim očima. Tražila je pomoćnike u tamnom dvorištu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opšivnici ispod prozora duž zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i očajanja, ali u tom trenutku žagor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspričanim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoči na tezgu. I dok je gomila u jurišu osvajala tu tvrđavu i u bučnoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio šumom anđela, koji su žurili u pomoć, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile.

–  Jakube, trguj! Jakube, prodaj! – vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobeđen, saskoči sa visoke opšivnice i vičući krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrčao je kao prorok borac na suknene šančeve i počeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod moćnih bala vune i pokretao ih s mesta, podvalačio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajući se hučno u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog štapa.

Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle širokim rekama. Isticala je šarena sadržina polica, rasla, množila se i plavila sve tezge i stolove.
Zidovi radnje su nestali pod moćnim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u moćnim masivima. Otvarale su se široke doline među gorskim padinama i u širokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se raširila u panoramu jesenjeg pejzaža, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantastičnog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proročanski raširenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnuća.

A dole u podnožju tog Sinaja, izraslog iz očevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukrašavali se šarenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotično i mnogo.

Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdužen gnevom, i sa visine moćnom rečju grmeo na idolopoklonike. Zatim, nošen očajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, ludački jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je osećao za leđima u unutrašnjosti kuće. Pomoćnici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i držeći se za balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala očima i vukla za sobom vitke noge u svilenim čarapama.

Dok je moj otac, zaprepašćen odvratnošću greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejzaža, dole se bezbrižni narod Baala predavao raspunoj veselosti. Neka parodistična strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tražiti ozbiljnost od njih, od toga naroda čegrtaljki i klešta za krckanje oraha! Kako je bilo moguće zahtevati razumevanje za velike očeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru reči! Gluvi za gromove proročanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtače postavljene krznom čučali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajući brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejzaža, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala.

Na drugom mestu su stajali Jevreji u šarenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmešene ironije. Između tih grupa vrzmao se običan narod, amorfna gomila, rulja bez lika i individualnosti. On je na neki način ispunjavao praznine u pejzažu, zastirao tle zvonicima i čegrtaljkama besmislenog pričanja. Bio je to element budala, razigrana gomila polišinela i arlekina, koji je – sam bez ozbiljnih trgovačkih namera – svojim šeretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde počele praviti.

Postepeno ipak, pošto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske noći.

Za to vreme su se gradski oci, muževi velikog Sinhedriona, šetali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razišavši se po ovom celom velikom brdovitom predelu, išli su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teško i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva.

Svetlo lampe stvaralo je veštački dan u ovom predelu – dan čudan, dan bez zore i večeri.
Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao široki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama čamaca sedela su po dva ribara, bacajući mreže u vodu. Na obalama su dečaci nosili koševe na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova.

Tada je video kako grupe putnika u daljini dižu glave prema nebu, pokazujući nešto podignutim rukama.
I odmah se nebo prekrilo rojem neke šarene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo čudnim narodom ptica, koje su kružile i šestarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvišenim letom, lupom krila, veličanstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomično plovile na mirno raširenim krilima, druge, nalik na šarene perjanice, na varvarske trofeje, teško i nezgrapno su lupale krilima, da bi se održale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, moćnih nogu i oskubenih šija, podsećale su na rđavo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina.

Među njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantastičnih životinja, koje su kružile, obilazile se i ponovo vraćale u šarenim elipsama.

Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispružio ruke, dozivajući ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptičje generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vraćalo, odrođeno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano ptičje pleme, propalo u duši.

Ižđikalo glupo rastom, besmisleno povećano, iznutra je bilo pusto i bez života. Sva životnost tih ptica prešla je u perje, izrasla u fantastičnost. Bio je to kao neki muzej povučenih vrsta, starinarnica ptičjeg raja.

Neke su letele nauznak, imale teške, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene šarenim izraslinama, i bile slepe.
Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptičjem instinktu, toj vernosti učitelju, koju je ovaj izgnani ptičji rod negovao u duši kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otadžbinu.

Ali te papirne, slepe ptice nisu više mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim ptičjim jezikom, nisu ga čule ni videle.

Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, počeše gađati kamenjem u fantastično ptičje nebo.

Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjući gestovima, nisu ga čuli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogođene kamenom, teško su se opuštale i venule još u vazuhu. Još pre no što bi pale na zemlju, već bi postale bezoblična masa perja.

U tren oka se visija pokrila tim čudnim, fantastičnim lešinama. Pre no što je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptičji rod već je ležao mrtav, razbacan po stenama.

Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromašene generacije, svu smešnost njene jevtine anatomije.

Bile su to ogromne gužve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova duše. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podsećale na grbave, ćelave, krepale kamile. Treće su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno šarene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ništa drugo do veliki paunovi repovi, šarene lepeze, u koje je na neshvatljiv način udahnut neki izgled života.

Video sam tužni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano već bojio bojama običnog jutra. U opustošenoj radnji najviše police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Među fragmentima ugaslog pejzaža, između srušenih kulisa noćnog dekora – moj otac je video pomoćnike kao su ustajali iza sna. Dizali su se između bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamršene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajući ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Mačka se kupala u suncu.

Knjiga

I
Nazivam je prosto knjigom, bez ikakvih odredaba i epiteta, i u toj apstinenciji i ograničenju sadržan je bespomoćni uzdah, tiha kapitulacija pred neobuhvatljivošću transcendenta, jer nijedna reč, nijedna aluzija nije u stanju da zasvetli, zamiriše, poteče tim drhtajem straha, predosećajem te stvari bez imena, čiji prvi okus na vrhu jezika sâm prelazi zapreminu našeg oduševljenja. Šta bi pomogao patos prideva i naduvenost epiteta pred tom stvari bez mere, pred tim sjajem bez računa. Uostalom čitalac, pravi čitalac, sa kojim računa ova povest, razumeće i tako, kad mu pogledam u oči i na samom dnu blesnem tim sjajem. U tom kratkom, ali moćnom pogledu, u letimičnom stisku ruke uhvatiće, preuzeti, prepoznati – i zatvoriti oči nad tom dubokom recepcijom. Jer, zar se ne držimo svi tajno za ruke ispod stola koji nas deli?

Knjiga... Negde u osvit detinjstva, u prvoj zori života blistao je horizont od njenog blagog svetla. Ležala je puna hvale na očevom pisaćem stolu, a otac, tiho udubljen u nju, mokrim prstom je strpljivo trljao hrbat tih sličica, dok slepi papir ne bi počeo da se zamagljuje, muti, lebdi slatkim predosećajem i iznenada ljušti pramenjem hartije i otkriva paunooki i trepavičav krajičak, a pogled malaksavajući silazi u devičanski osvit božjih boja, u čudesnu mokrinu najčistijeg plavetnila.

O, to trljanje beonjače, ta invazija sjaja, o slatko proleće, o, oče.

Ponekad bi otac ustajao od knjige i odlazio. Tada bih ostajao nasamo sa njom, vetar je išao preko stranica i slike su se dizale.

Ponekad bi otac ustajao od knjige i odlazio. Tada bih ostajao nasamo sa njom, vetar je išao preko stranica i slike su se dizale.

To je bilo vrlo davno. Majke u to vreme još nije bilo. Provodio sam dane nasamo s ocem u našoj, tada kao svet velikoj sobi.

Kristali u obliku prizme, što su visili sa lampe, ispunili su sobu razbacanim bojama, dugom poprskanom po svim uglovima i kad se lampa okretala na svojim lancima, cela soba je putovala u fragmentima duge, kao da su se sfere sedam planeta kretale vrteći se jedne preko drugih. Voleo sam da stojim među očevim nogama obuhvatajući ih s obe strane kao stubove. Ponekad je pisao pismo. Sedeo bih na stolu i oduševljeno pratio savijutke potpisa uvijene i uvrćene kao trileri koloraturnog pevača. U tapetama su pupili osmesi, iskopavale se oči, prevrtale vragolije. Da bi me zabavio, otac je puštao u dugino prostranstvo sapunske mehurove sa dugačke slamčice. Oni su se rasprskavali ostavljajući u vazduhu svoje boje.
Onda je došla majka i ta rana, svetla idila se završila. Zaveden majčinim maženjem, zaboravio sam na oca, moj život je potekao novim, drugim kolosekom, bez praznika i čuda, i možda bih zauvek zaboravio na knjigu da nije bilo one noći i onog sna.

II
Probudio sam se jednog tamnog zimskog jutra – pod gomilama mraka goreo je, duboko dole, mračan osvit – i još sa mravinjakom maglovitih prilika i znakova pod kapcima, počeo sam nejasno i zapleteno, usred patnji i razne tuge, buncati o staroj, izgubljenoj knjizi.

Niko me nije shvatio i ja sam, razdražen tom glupošću, još upornije nastavio da dosađujem roditeljima i da ih moljakam u nestrpljenju i groznici.

Bos i samo u košulji, prevrnuo sam drhteći od uzbuđenja očevu biblioteku i razočaran, ljut, opisivao sam bespomoćno i pred zaprepašćenim auditorijumom tu stvar koja se nije mogla opisati, sa kojom nikakve reči, nikakva slika, nacrtana mojim izduženim i drhtavim prstom, nije mogla da se izjednači. Iscrpljivao sam se bez kraja u objašnjenjima punim zamršenosti i protivurečnosti i plakao od nemoćnog očajanja.

Stajali su nada mnom bespomoćni i zbunjeni, stideći se svoje nemoći. U dubini duše nisu bili bez krivice. Moja ljutitost, nestrpljiv i pun gneva ton zahtevanja davao mi je izgled kao da imam pravo, prednost dobro motivisane pretenzije. Pribegavali su raznim knjigama i trpali mi ih u ruke. Odbacivao sam ih s besom.
Jednu od njih, debeli teški folijant otac mi je stalno iznova poturao sa plašljivim ohrabrenjem. Otvorio sam je. Bila je to Biblija. Na njenim listovima sam ugledao veliku seobu životinja, koja je tekla drumovima, razgranata pohodima po dalekoj zemlji, ugledao sam nebo sve u jatima i lepetu krila, ogromnu prevrnutu piramidu, čiji je daleki vrh doticao kovčeg.

Podigao sam oči na oca, pune prekora: "Ti znaš oče – ti dobro znaš, ne krij se, ne izvlači se! Ta knjiga te je izdala. Zašto mi daješ taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, nevešti falsifikat? Gde si deo knjigu?"
Otac je skrenuo pogled.

III
Prošle su nedelje i moje uzbuđenje je spalo i utišalo se, ali je slika knjige i dalje gorela u mojoj duši svetlim plamenom, veliki i šuštavi kodeks, uznemirena Biblija, preko čijih listova je duvao vetar pljačkajući je kao ogromnu ružu koja se rasipa.

Otac, videći da sam mirniji, približio mi se jednom oprezno i rekao tonom blagog predloga: "U stvari, postoje samo knjige. Knjiga je mit, u koji verujemo u mladosti, ali s godinama prestajemo da je tretiramo ozbiljno."  Već tada sam imao drukčije ubeđenje, znao sam da je knjiga postulat, da je zadatak. Osećao sam na plećima teret velike misije. Nisam odgovorio ništa, pun prezira i besnog, mračnog ponosa.
Jer, u to vreme sam već bio vlasnik tog dronjka od knjige, tih žalosnih ostataka, koje mi je čudna slučajnost sudbine prošvercovala u ruke. Brižno sam krio svoje blago od tuđih očiju, tugujući nad dubokim padom te knjige, za čije unakažene ostatke ne bih bio kadar da pridobijem ničije razumevanje. Desilo se to ovako.

Jednog dana te zime zatekao sam Adelu u spremanju, sa četkom u rukama, naslonjenu na pult, na kome je ležala neka stara knjiga. Nagnuo sam se preko njenog ramena, ne toliko iz radoznalosti, koliko da se ponovo opijem mirisom njenog tela, čija se mlada draž bila nedavno objavila mojim probuđenim čulima.
– Gledaj – govorila je podnoseći bez protesta moje pripijanje – da li je moguće da nekom izraste kosa do zemlje? Htela bih da imam takvu.

Pogledao sam crtež. Na velikom listu in folio nalazio se lik žene, snažnih i zdepastih oblika, lica punog energije i iskustava. Sa glave te dame padalo je ogromno runo kose, slivalo se teško niz pleća i vuklo krajevima debelih pletenica po zemlji. Bio je to neki neverovatni eksces prirode, naboran i bogat ogrtač, ispleten od čipaka kose, i teško je bilo zamisliti da taj teret ne pričinjava osetan bol i ne lišava slobode kretanja glavu koju opterećuje. Ali vlasnica te divote izgledala je kao da je s ponosom nosi, a tekst odštampan pokraj slike masnim slovima, kazivao je istoriju toga čuda i počinjao rečima: Ja, Ana Čilag, rođena u Karlovicama, u Moravskoj, imala sam slabu kosu...

Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na priču o Jovu. Ana Čilag je božjom voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradić sažaljevao ju je zbog te mane, koja joj je praštana s obzirom na njen primeran život, iako to i nije moralo sasvim biti bez njene krivice. I eto, kao rezultat vatrenih molitava, prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave. Ani Čilag je ukazana milost, bog ju je poučio, dobila je znake i naučena je, napravila je lek, čudotvoran lek koji je njenoj glavi vratio plodnost. Kosa je počela da joj raste i ne samo to, njen muž, braća, rođaci su se takođe iz dana u dan pokrivali moćnim, crnim krznom kose. Na sledećoj strani je bila pokazana Ana Čilag šest nedelja po objavljenju recepta, u društvu svoje braće, zetova i bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju nefalsifikovane, medveđe muškosti. Ana Čilag je usrećila ceo gradić, na koji je sišao pravi blagoslov u obliku talasaste kose i ogromnih griva, i čiji su muškarci čistili zemlju bradama širokim kao metle. Ana Čilag je postala apostol dlakavosti. Usrećivši rodni grad, zaželela je da usreći i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj božji dar, taj čudotvorni lek, čiju je tajnu znala samo ona.

Tu istoriju sam pročitao preko Adelinog ramena i iznenada me je štrecnula misao, od čijeg udara me je svog obuzela vatra. Ta to je bila Knjiga, njene poslednje stranice, njen neslužbeni dodatak, zadnje krilo puno otpadaka i starudije! Fragmenti duge zaigrali su u uskovitlanim tapetama, istrgao sam iz Adelinih ruku staru knjigu i glasom koji mi je otkazao poslušnost izbacio sam: "Odakle si uzela tu knjigu?"

– Budalo – rekla je sležući ramenima – pa ona tu leži stalno i svaki dan kidamo iz nje listove za meso iz mesarnice i za očev doručak...
 
IV
Otrčao sam u svoju sobu. Uzbuđen do dna srca, gorućih obraza, počeo sam drhtavim rukama prelistavati knjigu. Nažalost, bilo je svega desetak listova. Nijedna strana pravog teksta, samo oglasi. Odmah iza proročanstva dugokose Sibile dolazio je list posvećen čudotvornom leku za sve bolesti i tegobe. Elza-fluid s labudom – zvao se taj balsam i pravio je čuda. Strana je bila puna overenih svedočanstava, uzbudljivih izveštaja lika nad kojim se čudo dogodilo.

Iz Erdelja, iz Slavonije, iz Bukovine dolazili su zdravi puni oduševljenja, da posvedoče, da vatrenim i uzbudljivim rečima ispričaju svoju istoriju. Išli su uvijeni u zavoje i pogrbljeni, mašući već nepotrebnom štakom, zbacivali su flastere sa očiju i poveze sa škrofula.

Kroz ta putovanja bogalja video se dalek i tužan gradić sa nebom belim kao hartija okoreo od proze i svakidašnjosti. Bili su to gradovi zaboravljeni u dubini vremena, gde su ljudi privezani za svoje male sudbine, od kojih se nisu odvajali ni za trenutak. Obućar je bio skroz obućar, mirisao je na kožu, imao je sitno i ispijeno lice, kratkovide blede oči iznad bezbojnih, njuškajućih brkova i skroz-naskroz se osećao kao obućar. I ako ih nisu boleli čirevi, ako im kosti nisu bile izlomljene, ako ih otok nije obarao u jazbinu, bili su srećni bezbojnom sivom srećom, pušili su jevtin duvan, žuti ćesarsko-kraljevski duvan, ili tupo maštali pred prodavnicom srećaka.

Mačke su im pretrčavale put, čas sa leve čas sa desne strane, sanjali su crnog psa i svrbela ih je ruka. Ponekad su pisali pisma iz knjige pisama, brižljivo lepili marke i dvoumeći se i puni nepoverenja poveravali ih poštanskom sandučetu, u koje su udarali pesnicom, kao da su ga budili. A kroz njihove snove su posle toga preletali beli golubovi sa pismima u kljunovima i nestajali u oblacima.

Sledeće stranice su se uzdizale iznad sfera svakidašnjih stvari u regione čiste poezije.

Tamo su bili harmonijumi, citre i harfe, nekada instrumenti anđeoskih horova, danas zahvaljujući napretku industrije dostupni po popularnoj ceni prostom čoveku, bogobojažljivom narodu radi okrepljenja srca i dopustive razonode.

Bilo je tamo verglova, pravih čuda tehnike, punih flauta skrivenih unutra, otvora i pištaljki, orguljica koje su slatko podrhtavale kao gnezda slavuja koji su jecali, neocenjivo bogatstvo za invalide, izvor unosnih prihoda za bogalje i uopšte neophodnih u svakoj muzikalnoj kući. Video sam te verglove, lepo obojene, kako putuju na plećima neugodnih sivih starčića, čija su lica, izjedena životom, bila kao pokrivena paučinom i sasvim nejasna, lica sa suznim nepokretnim očima, koje su lagano curile, lica lišena života, tako bezbojna i nevina kao kora drveća ispucala od svakojakog vremena, koja su mirisala samo na kišu i nebo kao i ona.
Odavno su zaboravili kako se zovu i ko su bili i, tako izgubljeni u sebi, vukli su noge zgrčenih kolena sitnim, ravnomernim, koracima u ogromnim teškim cipelama po liniji sasvim pravoj i jednoličnoj, između krivih i vijugavih puteva prolaznika.

U bela prepodneva bez sunca, prepodneva ukočena od hladnoće, udubena u svakidašnje probleme dana, neprimetno su se izvlačili iz gomile, spuštali vergl na nogare po uglovima ulica, pod žutom trakom neba, precrtanom telegrafskom žicom, među ljudima koji su tupo žurili s podignutim okovratnicima, i počinjali svoju melodiju, ne od početka, nego od mesta gde su je juče prekinuli, i svirali: "Dajsi, Dajsi, odgovor mi daj...", dok su se iz dimnjaka dizale bele perjanice pare. I čudna stvar – ta melodija, jedva započeta, uskakala je odmah u slobodnu prazninu, u svoje mesto u tom satu i tom predelu, kao da je oduvek pripadala tom zamišljenom danu izgubljenom u samom sebi, a po njenom taktu su jurile misli i sive brige žurnih prolaznika.

I kad se posle izvesnog vremena završavala, otegnutim piskom vergla kome je bila izvađena utroba, koji je počinjao sa sasvim drugog kraja – misli i brige su zastajale za trenutak, kao u igri, da bi promenile korak, a zatim bi se bez razmišljanja zavrtele u suprotnom pravcu po taktu nove melodije koja je izlazila iz frula vergla: "Malgožato, blago duše moje..."

I u tupoj ravnodušnosti toga prepodneva niko čak nije ni primetio da se smisao sveta iz osnova promenio, da više nije tekao po taktu "Dajsi, Dajsi...", već naprotiv – "Mal-go-žato..."

Ponovo prevrćem list... Šta je to? Pada li prolećna kiša? Ne, to se cvrkut ptica prosipa kao sivo olovo na kišobrane, jer evo tu se nude pravi kanarinci iz Harca, kavezi puni štiglica i čvoraka, koševi puni pevača i krilatih brbljivaca. Vretenasti i laki, kao da su vatom ispunjeni, skakućući i podrhtavajući, okretni kao na glatkim škripavim zasovnicama, rascvrkutani kao kukavice na satovima – oni su bili uteha u samoći, neženjama su zamenjivali toplinu porodičnog ognjišta, izmamljivali iz najtvrđih srca dobrotu materinskog osećanja, toliko su imali pilećeg i uzbudljivog, i još kad ste prevrtali stranice nad njima, slali su vam svoje složeno, primamljivo cvrkutanje.

Ali su dalje ta žalosna skripta padala sve niže. Sada su sišla na bespuća nekog sumnjivog šarlatanskog gatanja. U dugom kaputu, s osmehom čija se polovina gubila u crnoj bradi, neko se stavljao na uslugu publici. Gospodin Bosko iz Milana, majstor crne mađije svoga ceha, govorio je nešto dugo i nejasno, pokazujući nešto na vrhovima prstiju, što stvar nije činilo razumljivijom. Iako je po sopstvenom ubeđenju dolazio do začuđujućih zaključaka, koje je, kako izgleda, za trenutak odmeravao među osetljivim prstima, pre no što im je lepršav smisao odleteo sa prstiju u vazduh, iako je isticao suptilne pregibe dijalektike opominjući podizanjem obrva, pripremajući nas za stvari neobične, nisam ga shvatio, i što je još gore – nisam ni želeo da ga shvatim i ostavljao sam ga sa njegovom gestikulacijom, s prigušenim tonom i celom skalom tamnih osmeha, da bih brzo prelistao poslednje stranice knjige koja se raspadala na komadiće.
Na tim poslednjim stranicama, koje su očevidno pale u besvesno buncanje, u očiti besmisao, neki džentlmen je nudio sopstvenu nepogrešivu metodu kako da se postane energičan i odlučan u svojim odlukama i mnogo govorio o načelima i karakteru. Ali dovoljno je bilo samo prevrnuti stranicu, da bi se postalo sasvim dezorijentisan u stvarima odlučnosti i načela.

Tamo je sitnim korakom, sputana šlepom haljine, izlazila neka gospođa Magda Vang i izjavljivala sa visine stegnutog dekoltea da se ruga muškoj odlučnosti i načelima i da je njena specijalnost da lomi i najjače karaktere. (Tu je pokretom noge nameštala šlep na zemlji.) Za tu svrhu postoje metode, nastavljala je kroz stisnute zube, nepogrešive metode, o kojima neće da priča, upućujući na svoje memoare sa naslovom "Iz purpurnih dana" (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpešti), u kojima je izložila rezultate svojih kolonijalnih iskustava u oblasti dresure ljudi (taj izraz podvučen i sa ironičnim sjajem očiju). I čudna stvar, ta dama koja je govorila tako lenjo i neceremonijalno, izgledala je sigurna da će joj odobravati oni o kojima je govorila s takvim cinizmom, i u neobičnoj vrtoglavici i treperenju osećalo se da su se pravci moralnih definicija čudno premestili i da smo u drugoj klimi, u kojoj kompas dejstvuje obratno.

To je bila poslednja reč knjige, koja je u duši ostavila ukus neke čudne zaprepašćenosti, mešavinu gladi i uzbuđenja.
 
V
Nagnut nad tom knjigom, lica koje je plamsalo kao duga, goreo sam tiho od ekstaze do ekstaze. Utonuo u čitanje, zaboravio sam na ručak. Predosećanje me nije prevarilo. Bio je to Autentikum, sveti original, iako tako duboko ponižen i degradiran. I kada sam u kasni sumrak, blaženo nasmejan, stavljao knjigu u najdublju fioku, prekrivajući je, da je ne primete, drugim knjigama – činilo mi se da to sunčevo rumenilo stavljam da spava u komodi, rumenilo koje se stalno ponovo samo od sebe palilo i išlo kroz sve plamenove i purpure, i još jednom vraćalo i nije htelo da se završi.

Kako sam postao ravnodušan prema svim ostalim knjigama!
Jer, obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući s drvenom lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule.

Egzegeti knjige tvrde da sve knjige teže ka Autentikumu. One žive samo pozajmljenim životom, koji se u trenutku uzleta vraća svom starom izvoru. Ipak ne želimo da dosađujemo čitaocu izlaganjem Doktrine. Hteli bismo da skrenemo pažnju na jednu stvar: Autentikum živi i raste. Šta odatle proizlazi? Eto, kad sledeći put otvorimo našu staru knjigu, ko zna gde će tada već biti Ana Čilag i njene pristalice. Možda ćemo je, dugokosu hodočasnicu, ugledati kako svojim ogrtačem čisti drumove Moravske, putujući kroz daleku zemlju, kroz bele gradiće utonule u svakidašnjost i prozu i deli uzorke Elza-fluid balsama ljudima blaženim duhom, mučeni znojem i svrabom. Ah, šta će tada učiniti čestite gradske bradonje, sputane ogromnom kosurinom, šta će uraditi ta verna opština osuđena na negovanje i administraciju svojih preteranih plodova? Ko zna neće li svi kupiti sebi prave verglove u Švarcvaldu i neće li krenuti u svet za svojom apostolkom, da je traže po zemlji, svirajući na svim mestima "Dajsi, Dajsi"?

O, odisejo bradonja, što lutaju od grada do grada tražeći svoju duhovnu majku! Kada će se naći rapsod dostojan te epopeje? Jer, kome su ostavili grad predat njihovoj brizi, kome su poverili vladavinu nad dušama u gradu Ane Čilag? Zar nisu mogli predvideti da će lišen svoje duhovne elite, svojih veličanstvenih patrijarha – grad obuzeti sumnja i otpadništvo i da će otvoriti svoje kapije – kome? – ah, ciničnoj prevrtljivoj Magdi Vang (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpešti), koja će u njemu otvoriti školu dresure i lomljenja karaktera?

Ali vratimo se našim hodočasnicima.
Ko ne zna tu staru gardu lutajućih Kimbra, veoma garavih ljudi na izgled jakih tela, načinjenih od tkiva bez snage i sokova? Sva njihova snaga, sva moć ušla je u kosu. Antropolozi odavno lupaju glavu nad tom neobičnom rasom, uvek obučenom u crna odela, sa debelim srebrnim lancima na trbusima, s prstima u moćnom, bronzanom prstenju.

Volim ih, te čas Kaspere čas Baltazare, njihovu duboku ozbiljnost, njihovu pogrebnu dekorativnost, te veličanstvene muške primerke s lepim očima, masnim sjajem ispržene kafe, volim taj plemeniti nedostatak životne energije u bujnim i spužvastim telima, morbidecu umirućih rodova, njihovo teško disanje u snažnim prsima i čak onaj miris valerijane koji šire njihove brade.

Kao božji anđeli staju ponekad neočekivano na vratima naših kuhinja, ogromni i zadihani i brzo umorni – brišu znoj sa mokrog čela, prevrćući plave beonjače: u tom trenutku zaboravljaju svoje poslaništvo i začuđeno, tražeći izgovor, pretekst za svoj dolazak – pružaju ruku za milostinju.

Vraćamo se Autentikumu. Ta nikad ga nismo ni napuštali! I tu ukazujemo na čudnu osobinu knjige, već sada jasnu čitaocu, da se ona razvije za vreme čitanja, da su joj granice otvorene sa svih strana za sve fluktuacije i protoke.

Sad na primer, više nikome ne nudi tamo štiglice iz Harca, jer iz verglova tih brineta, iz preloma i prevoja melodije izleću u nepravilnim razmacima te perjaste metlice i trg je zasut njima kao šarenim slovima. Ah, kakvo razmnožavanje, treperavo i puno cvrkuta... Oko svih grebena, motaka i zastavica stvaraju se pravi šareni zatvori, lepet krila i borbe za mesto. Dovoljno je proturiti kroz prozor dršku štapa i da je oblepljenu nemirnom i teškom gomilom ponovo uvučete u sobu.

U našem pričanju sada se brzim koracima približavamo onoj veličanstvenoj i katastrofičnoj eposi, koja u našoj biografiji nosi ime genijalna.

Uzalud bismo poricali da već sada osećamo to stezanje srca, taj slatki nemir, svetu tremu koja prethodi poslednjim stvarima. Uskoro će nam u posudi ponestati boja, a u duši sjaja, da stavimo najviše akcente, nacrtamo najsjajnije i već transcendentalne konture u toj slici.

Kakva je to genijalna epoha i kada je to bilo?

Tu za trenutak moramo postati sasvim ezoterični, kao gospodin Bosko iz Milana, i sniziti svoj glas do prodornog šapata. Moramo poentirati naša izlaganja značajnim osmesima i, kao mrvicu soli, trljati vrhovima prstiju finu materiju imponderabilija. Nije naša krivica ako ponekad budemo imali izgled onih prodavaca nevidljivih tkanina, koji neprirodnim gestovima pokazuju svoju zavodničku robu.

Dakle, da li je genijalna epoha bila ili nije? Teško je odgovoriti. I da, i ne. Jer, ima stvari koje se sasvim do kraja ne mogu dogoditi. Prevelike su da bi stale u događaj, i preveličanstvene. One samo pokušavaju da se dogode, isprobavaju tle stvarnosti, da li ih možemo izdržati. I odmah se povlače bojeći se da ne izgube svoj integritet u nesigurnosti realizacije. A ako su okrnjili svoj kapital, izgubili ovo ili ono u tim probama inkarnacije, odmah, ljubomorni oduzimaju, opozivaju svoje vlasništvo, reintegriraju se i posle toga u našoj biografiji ostaju te bele mrlje, mirisni pečati, ti izgubljeni srebrni tragovi bosih anđeoskih nogu, rasejani ogromnim koracima po našim danima i noćima, dok ta punoća hvale nadolazi i upotpunjuje se neprestano i kulminira nad nama, prelazeći u trijumfu oduševljenje za oduševljenjem.

Pa ipak u izvesnom smislu nalazi se ona cela i izvorna u svakoj od svojih slabih i fragmentarnih inkarnacija. Tu dolazi do pojave reprezentacije i privremene zamene života. Neki događaj može u pogledu svoga porekla i svojih sopstvenih sredstava biti mali i ubog, pa ipak približen oku može u svojoj unutrašnjosti otvarati beskrajnu i zračnu perspektivu zahvaljujući tome što viši život pokušava da se u njemu izrazi i što snažno blista u njemu.

Dakle, tako ćemo skupljati te aluzije, ta zemaljska približavanja i etape po putevima našeg života, kao komadiće razbijenog ogledala. Komadić po komadić skupljaćemo to što je jedno i nedeljivo – veliku epohu, genijalnu epohu našeg života.

Možda smo je u zahuktalosti umanjivanja, pod terorom neobuhvatnosti transcendentnoga – isuviše ograničili, stavili pod znak pitanja i poljuljali. Jer i pored svih ograda: ona je postojala.

Ona je postojala i ništa nam neće oduzeti tu sigurnost, taj sveli ukus koji još uvek osećam na jeziku, tu hladnu vatru na nepcu, taj uzdah širok kao nebo i svež kao gutljaj čistog ultramarina.
Dakle u božje ime – sedamo i krećemo.

Genijalna epoha

I
Obično su činjenice poređane u vremenu, nanizane na njegov tok kao na konac. One tamo imaju svoje preteče i svoje konsekvence, koje se tiskaju, uzajamno čepaju neprestano i bez prekida. To ima svoj značaj i za pričanje, kome su duša neprekidnost i postupnost.

Međutim, šta da se uradi sa događajima koji nemaju svog sopstvenog mesta u vremenu, sa događajima, koji su došli prekasno, kad već sve vreme bilo razdato, razdeljeno, razgrabljeno, i sada su ostali nekako u neizvesnosti, van stroja, lebdeći u vazduhu, beskućnici i lutalice?

Zar je moguće da je vreme pretesno za sve događaje? Može li se dogoditi da sva mesta u vremenu budu već rasprodata? Zabrinuti, trčimo duž celog tog voza događaja, spremajući se za putovanje.

Tako vam boga, zar ne postoji neka vrsta ažiotaže kartama za vreme?... Gospodine kondukteru!

Samo mirno! Bez suvišne panike, uredićemo to tiho u okvirima svoje kompetencije.

Da li je čitalac nešto čuo o paralelnim prugama vremena u vremenu sa dvostrukim kolosekom? Da, postoje takvi sporedni krakovi vremena, istina malo nelegalni i problematični, ali kad se švercuju ovakvi prekobrojni događaji koji se ne daju uvrstiti – ne može se biti veliki probirač. Probajmo, dakle, da u nekoj tački istorije odvojimo takav bočni krak, slepi kolosek, da na njega bacimo te nelegalne istorije. Samo bez straha. To će se desiti neprimetno, čitalac neće preživeti nikakav potres. Ko zna – možda kad o tome govorimo prljava manipulacija je već iza nas i mi se vozimo slepim kolosekom.
 
II
Moja majka je dotrčala prestrašena i zagrlila je moj krik rukama, hoteći da ga prekrije kao požar i uguši u naborima svoje ljubavi. Zatvorila mi je usta ustima i vikala zajedno sa mnom.

Ali ja sam je odgurnuo i pokazujući vatreni stub, zlatnu gredu, koja je stajala koso u vazduhu, kao zanoktica, i nije dala da se zbaci – puna sjaja i praha koji je kružio u njoj – vikao sam: – "Istrgni je, izvuci!"

Peć se zacrvenila velikom šarenom nakaradom, naslikanom na njenom čelu, krv je navalila u nju i izgledalo je da će se u grču tih žila, stegna i cele te do pucanja napete anatomije osloboditi svetlim, petlovskim krikom.

Stajao sam raširenih ruku u nadahnuću i izduženim, ispruženim prstima pokazivao, pokazivao u gnevu, svirepo uzbuđen, i uspravan kao putokaz i drhteći u ekstazi.

Moja ruka me je vodila, tuđa i bleda, vukla me je za sobom, ukočena, voštana ruka, kao velike zavetne ruke, kao anđeoske ruke podignute na zakletvu.
Bilo je to pred kraj zime. Dani su stajali u kaljugama i u žeravici i imali podneblje puno vatre i bibera. Sjajni noževi su sekli medenu mezgru dana na srebrne brazde, na prizme pune boja u preseku i pikantnih začina. Ali brojčanik podneva je gomila na malom prostranstvu sav sjaj tih dana i pokazivao sve sate vatrene i pune ognja.

U taj sat, ne mogući da primi žeravicu, dan se ljuskao tabacima srebrnog lima, šuštavim staniolom, i sloj po sloj otkrivao svoju suštinu od livenog sjaja. I kao da to još nije bilo dosta, dimnjaci su se pušili, dizali su se oblaci sjajne pare i svaki trenutak je eksplodirao velikim uzletom anđela, burom krila, koje je nebo nezasito gutalo, uvek otvoreno za nove eksplozije. Njegove svetle grede su eksplodirale belim perjanicama, daleke tvrđavice razvijale su se u tihe lepeze nagomilanih eksplozija – pod sjajnom kanonadom nevidljive artilerije.

Prozor sobe, prepun neba, nadolazio je tim uzletima bez kraja i prelivao se sa zavesama, koje su cele u vatri, dimeći se u ognju, padale zlatnim senkama i drhtanjem vazdušnih slojeva. Na divanu je ležao kosi, vatreni kvadrat, koji se talasao sjajem, i nije mogao da se odvoji od poda. Taj vatreni stub uzbuđivao me je do dna srca. Stajao sam opčinjen, na raširenim nogama i očekivao ga promenjenim glasom, stranim, tvrdim psovkama.

Na pragu, u tremu stajali su zbunjeni, preplašeni, kršeći ruke: rođaci, susedi, udešene tetke. Prilazili su na prstima i odlazili, zavirivali kroz vrata, puni radoznalosti. A ja sam vikao.

– Vidite – vikao sam majci i bratu – uvek sam vam govorio da je sve zagrađeno, zazidano dosadom, neoslobođeno! A sad gledajte, kakav izliv, kakav procvat svega, kakvo uživanje!...

I plakao sam od sreće i nemoći.

– Probudite se – vikao sam – požurite mi u pomoć! Mogu li sam samcit izaći na kraj sa tom poplavom, mogu li obuhvatiti taj potop? Kako da sam odgovorim na milion oslepljujućih pitanja kojima me Bog zasipa?

A kad su ćutali, vikao sam u gnevu: »Žurite se, zahvatajte puna vedra tog obilja, gomilajte zalihe!«

Ali niko nije mogao da me zameni, stajali su bespomoćni i osvrtali se iza sebe, krili se za leđa suseda.

Tada sam shvatio šta treba da činim i pun oduševljenja počeo sam iz ormana izvlačiti stare biblije, očeve trgovačke knjige ispisane i već u raspadanju i bacati ih na patos pod taj vatreni stub, koji je stajao u vazduhu i goreo. Nisu mogli da me snabdeju sa dovoljno hartije. Brat i majka su stalno dotrčavali sa novim naramcima starih novina i dnevnika i gomilama ih bacali na zemlju. A ja sam sedeo između tih hartija, zaslepljen sjajem, očiju punih eksplozije, raketa i boja, i crtao. Crtao sam žurno, u panici, popreko, iskosa, preko štampanih i zapisanih stranica. Moje šarene bojice su letele u nadahnuću preko stubaca nečitkih tekstova, jurile u genijalnim škrabotinama, u vratolomnim cik-cak potezima, sažimajući se naglo u anagrame vizija, u rebuse sjajnih otkrića, i ponovo se razvezujući u prazne i slepe munje, u potrazi za tragom nadahnuća.

O, ti svetli crteži, koji su rasli kao pod tuđom rukom, o te prozračne boje i senke! Kako često ih još i danas nalazim u snovima, posle toliko godina, na dnu starih fioka, sjajne i sveže kao jutro – još vlažne od prve rose dana: figure, predele, lica!

O, ta plavetnila koja su ledila dah od straha, o to zelenilo zelenije od čuđenja, i ti preludiji i cvrkuti boja jedva naslućeni, za koje sam tek pokušavao da nađem ime!

Zašto sam ih profućkao onda u bezbrižnosti obilja sa onom neshvatljivom lakomislenošću? Dozvoljavao sam susedima da prevrću i pljačkaju te gomile crteža. Uzimali su čitave svežnjeve. U kakve sve kuće nisu stigli, na kakvim đubrištima se nisu valjali tada! Adela je njima tapacirala kuhinju, tako da je postala svetla i šarena, kao da je u noći pao sneg iza prozora.

Bilo je to crtanje puno okrutnosti, busija i napada. Kad sam tako sedeo napet kao luk, nepokretan i vrebajući, a u suncu oko mene je bleštavo gorela hartija – dovoljno je bilo da crtež, prikovan mojom olovkom, učini najmanji pokret za bekstvo. Tada bi se moja ruka, sva podrhtavajući u novim refleksima i impulsima, besno bacala na njega kao mačka i, sad već tuđa, podivljala, grabljiva, munjevitim ujedima davila čudovište koje je htelo da joj umakne ispod olovke. I tek onda bi se odvajala od hartije, kad bi već mrtav i nepokretan leš širio, kao u herbarijumu, svoju šarenu i fantastičnu anatomiju u svesci.

Bio je to ubistveni lov, borba na život i smrt. Ko je mogao u njoj razlikovati napadača od napadnutog u tom klupku koje je frktalo od besa, u toj gužvi punoj piske i preneraženosti! Dešavalo se da se moja ruka po dva i tri puta bacala na skok, da negde na četvrtom ili petom tabaku dosegne žrtvu. Često je vikala od bola i straha u kleštama i štipaljkama tih čudovišta koja su se uvijala pod mojim skalpelom.

Iz sata u sat sve mnogobrojnije su stizale vizije, tiskale se, pravile zatvore, dok jednog dana svi putevi i staze nisu zavrveli i otekli pohodima i cela zemlja se razgranala putovanjima, razjurila se otegnutim defiladama – beskrajnim hodočašćima životinja i zveri.

Kao za Nojevih dana tekle su šarene procesije, te reke dlaka i griva, ta talasava leđa i repovi, te glave koje su se bez kraja potvrdno klimale po taktu stupanja.

Moja soba je bila granica i đeram. Tu su se zadržavali, tiskali, blejeći molećivo. Muvala su se, tapkala preplašeno i divlje u mestu – grbava i rogata bića, zašivena u sve kostime i oklope zoologije, i prestrašena samih sebe, uplašena sopstvenom maskaradom, gledala su preplašenim i začuđenim očima kroz priviđenja svojih rutavih koža i žalosno mukala pod svojim maskama, kao da su im usta bila zapušena.

Jesu li čekali da im dam imena, da rešim njihove zagonetke koje nisu shvatali? Jesu li me pitali za svoje ime, da uđu u njega i ispune ga svojim bićem? Dolazile su čudne maškare, stvorenja-pitanja, stvorenja-predlozi, i ja sam morao da vičem i teram ih rukama.

Povlačili su se unazad, saginjući glave i gledajući popreko, i gubili se u sebi, vraćali menjajući se u bezimeni haos, u skladište starih formi. Koliko je vodoravnih i uspravnih leđa tada prošlo ispod moje ruke, koliko glava se provuklo ispod nje sa baršunastim maženjem!

Tada sam shvatio zašto životinje imaju rogove. Bilo je to – ono nerazumljivo što nije moglo da stane u njihov život, divlji i drski kapris, nerazumno i slepo uporstvo. Neka idée fixe, izrasla preko granica njihovog bića, više od glave, i izronila naglo u svetlo, ukočena u materiji, opipljiva i tvrda. Tamo je uzimala oblik divalj, neuračunljiv i neverovatan, uvrćena u fantastičnu arabesku, nevidljivu za njihove oči, u užasnu, u neznanu cifru, pod čijom su grozotom živele. Shvatio sam zašto su te životinje bile sklone neshvatljivoj i divljoj panici preplašenog ludila: uvučene u svoje ludilo, nisu mogle da se ispletu iz haosa tih rogova, između kojih su – saginjući glave tužno i divlje, kao da traže prolaz među njihovim granama. Te rogate životinje su bile daleke od oslobođenja i tužno i ravnodušno su nosile pečat svoje pogreške na glavi.

Ali još dalje od svetla bile su mačke. Njihovo savršenstvo je plašilo. Zatvorene u preciznost i urednost svojih tela, nisu znale ni greške ni odstupanja. Za trenutak su silazile u dubinu, na dno svoga bića, i tada ostajale nepokretne u svom mekom krznu, postajale grozno i svečano ozbiljne, a oči su im se zaokrugljivale kao mesec, gutajući pogled u svoje vatrene levke. Ali već posle jednog trenutka, izbačene na obalu, na površinu, zevale su svojim ništavilom, razočarane i bez iluzija.

U njihovom životu punom gracije zatvorene u samu sebe nije bilo mesta ni za kakvu alternativu. I dosađujući se u tom zatvoru savršenstva bez izlaza, obuzete splinom – gunđale su naboranom usnom, pune bespredmetne okrutnosti na kratkom, prugama raširenom licu. Dole su potajno promicale kune, tvorovi i lisice, lopovi među životinjama, stvorenja nemirne savesti. Dokopali su se prevarom, intrigom, trikom svog mesta u životu, uprkos planu stvaranja, i proganjane mržnjom, ugrožene, uvek na straži, uvek u strahu za to mesto – vatreno su volele svoj ukradeni život koji su sakrivale po jazbinama, spremne da budu raskomadane braneći ga.

Najzad su sve prošle i tišina je zagospodarila u mojoj sobi. Ponovo sam počeo crtati, utonuo u moje stare knjige koje su odisale sjajem. Prozor je bio otvoren i na prozorskoj opšivnici drhtale su u prolećnjem vetru grlice i kumrije. Iskrivljujući glavu pokazivale su okruglo i stakleno oko iz profila, kao poplašeno i puno leta. Dani su potkraj postali meki, opalni i svetli, a onda opet biserni i puni maglovite blagosti.

Naišli su uskršnji praznici i roditelji su na jednu nedelju otputovali mojoj udatoj sestri. Ostavili su me samog u stanu na milost i nemilost mojim inspiracijama. Adela mi je svaki dan donosila ručak i doručak. Nisam primećivao njeno prisustvo kad bi zastala na pragu svečano odevena, mirišući prolećem iz svojih tilova i svila.

Kroz otvoren prozor dopirao je lak povetarac, ispunjavajući sobu refleksom dalekih predela. Trenutak su u vazduhu lebdele te vetrom donete boje svetlih daljina i odmah bledele, razilazile se u plavu senku, nežnost i uzbuđenje. Poplava slika se malo bila umirila, izliv vizija ublažio i utišao.

Sedeo sam na zemlji. Oko mene na podu su ležale bojice i dugmad farbi, božje boje, plavetnila koja su disala svežinom, zelenila zalutala čak na ivicu čuđenja. I kad bih uzimao u ruku crvenu bojicu – u sjajni cvet su kretale srećne fanfare crvenila i svi balkoni su plovili talasima crvenih zastava, a kuće su duž ulice pravile trijumfalni špalir. Defilei gradskih stražara u uniformama malinaste boje paradirali su po svetlim, srećnim putevima a gospoda su im se klanjala polucilindrima boje trešnje. Trešnjeva blagost, trešnjev cvrkut štiglica ispunjavao je vazduh pun despića i blagog sjaja.

A kad bih pružao ruku po plavu boju – ulicama je preko svih prozora išao odsjaj kobaltnog proleća, okna su se otvarala zvečeći, jedno za drugim, puna plavetnila i nebeske vatre, zavese su se dizale kao na uzbunu i radosna i laka promaja išla je tim špalirom između ustalasanih muslina i oleandera na praznim balkonima, kao da se na drugom kraju te duge i svetle aleje javljao neko vrlo dalek i približavao se – ozaren, a ispred njega je išla vest, predosećanje, najavljivano letom lastavica, sjajnim vatrama, razbacivanim od milje do milje.

III
Na sam uskrs, krajem marta ili početkom aprila, izlazio je Šloma, sin Tobijin, iz zatvora u koji je zatvaran na zimu posle avantura i ludosti leta i jeseni. Jedno popodne tog proleća video sam ga kroz prozor kad je izlazio od frizera, koji je istovremeno bio berberin, frizer i hirurg grada, sa učtivošću, stečenom u strogom zatvorskom režimu, otvarao je staklena sjajna vrata berbernice i silazio niz tri drvena stepenika, osvežen i podmlađen, sasvim ošišane glave, u prekratkom sakou i visoko podignutim, kockastim pantalonama, vitak i mladalačkog izgleda i pored svojih četrdeset godina.

Trg svete Trojice bio je u to vreme pust i čist. Posle prolećnih poplava i blata, spranog kasnije pljuskovima, pločnik je ostao umiven, osušen mnogim danima tihog, diskretnog, lepog vremena, tim danima već velikim i možda suviše prostranim za to rano doba, malo preko mere izduženim, osobito večerima, kad se sumrak produžavao bez kraja, još prazan u svojoj dubini, uzaludan i jalov u svom ogromnom očekivanju.

Kad je Šloma zatvorio za sobom staklena vrata berbernice, u njih je odmah ušlo nebo, kao u sve male prozore te kuće na sprat, otvorene prema čistoj dubini senovitog nebeskog svoda.

Sišavši sa stepenica, našao se sasvim sam na ivici velike, puste školjke trga, preko koje je teklo plavetnilo neba bez sunca.

Taj veliki, čisti trg ležao je tog popodneva kao mehur, kao nova godina koja još nije bila počela. Šloma je stajao na njegovoj ivici sasvim siv i ugašen, zatrpan plavetnilom, i nije smeo svojom odlukom da lomi savršenu kuglu neupotrebljenog dana.

Samo jednom godišnje, na dan izlaska iz zatvora, osećao se Šloma tako čist, neopterećen i nov. Dan ga je tada primao u sebe umivenog od greha, obnovljenog, pomirenog sa svetom, sa uzdahom je otvarao pred njim čiste krugove svojih horizonata, uvenčane tihom lepotom.

Nije se žurio. Stajao je na ivici dana i nije smeo da prekorači, da svojim sitnim, mladim, malo hromim hodom prebriše tu blago svedenu školjku popodneva.

Prozirna sen je ležala nad gradom. Ćutanje tog trećeg sata po podne izvlačio je iz kuća čistu belinu krede i širilo je bezglasno, kao taliju karata, oko trga. Podelivši jednu turu, već je počinjalo novu, crpući rezerve beline iz velike, barokne fasade sv. Trojice, koja je kao ogromna božja košulja što pada s neba, naborana u pilastre, rizalite i niše, raznete patosom voluta i arhivoluta, žurno uređivala na sebi tu veliku uznemirenu haljinu.

Šloma podiže lice, njuškajući u vazduhu. Blagi lahor je donosio miris oleandera, miris prazničkih stanova i cimeta. Tada je snažno kihnuo, svojim slavnim jakim hukom od koga su se golubovi na policijskoj stražari preplašeno podigli i odleteli. Šloma se nasmeši samom sebi: Bog je potresom njegove nozdrve objavio dolazak proleća. Bio je to znak sigurniji nego dolazak roda i od tada su dani imali da budu prekidani tim detonacijama, koje su, izgubljene u šumu grada čas bliže, čas dalje svojim duhovitim komentarom potvrđivale njegove događaje.

– Šlomo! – viknuo sam stojeći u prozoru našeg niskog sprata.

Šloma me je opazio, osmehnuo se svojim milim osmehom i salutirao mi.

– Sad smo sami na celom trgu, ja i ti – rekao sam tiho, dok je naduveni mehur neba odjekivao kao bačva.

– Ja i ti – ponovio je tužno se osmehnuvši – kako je prazan svet danas.

Mogli bismo ga podeliti i dati mu novo ime – tako je otvoren, bespomoćan i ničiji. U takav dan Mesija prilazi ivici horizonta i gleda odande na zemlju. I kad je vidi tako belu, tihu, sa njenim plavetnilom i zamišljenošću, može se desiti da mu se u očima izgubi granica, plavičaste trake oblaka mu se podastru pod noge i on, ne znajući ni sam šta radi, siđe na zemlju. A zemlja zamišljena neće čak ni primetiti onoga što je sišao na njene puteve, a ljudi će se probuditi posle popodnevnog dremeža i neće se ničeg sećati. Cela istorija će biti kao izbrisana i biće kao u pradavna vremena, pre no što je počela istorija.

– Je li Adela kod kuće? – upitao je s osmehom.
– Nema nikoga, uđi na trenutak k meni, pokazaću ti svoje crteže.
– Ako nema nikog, neću odbiti sebi to zadovoljstvo. Otvori mi.

I osvrćući se u kapiji na sve strane, hodom lopova uđe unutra.
 
IV
– To su vanredni crteži – govorio je udaljujući ih od sebe gestom znalca. Njegovo lice se ozarilo odsjajima boja i svetlosti. Ponekad bi savijao šaku oko oka i posmatrao kroz taj improvizirani durbin, stežući crte u grimasu punu ozbiljnosti i znalaštva.

– Može se reći – kazao je – da je svet prošao kroz tvoje ruke, da bi se obnovio, da bi se olinjao u njemu i oljuštio kao čudotvorni gušter. O, zar misliš da bih krao i pravio hiljade ludosti, da se svet nije tako istrošio i propao, da stvari u njemu nisu izgubile svoju pozlatu – daleki odsjaj božjih ruku? Šta se može početi u takvom svetu? Kako da čovek ne posumnja, kako da ne padne duhom, kad je sve čvrsto zatvoreno, zazidano nad svojim smislom, i svuda samo udaraš u ciglu, kao u zid tamnice? Ah, Juzefe, trebalo je da se ranije rodiš.

Stajali smo u toj polutamnoj, dubokoj sobi koja se u perspektivi izduživala prema otvorenom prozoru na trg. Odande su čak do nas dopirali talasi vazduha u blagim udarima, šireći se tišinom. Svaki udar je donosio njen novi tovar začinjen bojama daljine, kao da je prethodni već bio upotrebljen i iscrpen. Ta tamna soba je živela samo refleksima dalekih kuća iza prozora, odbijala je njihove boje u svojoj dubini, kao camera obscura. Kroz prozor, kao kroz cev dogleda, videli su se golubovi na policijskoj stražari, nadmeni, kako šetaju duž opšivnice atike. Ponekad su se svi zajedno dizali i kružili nad trgom. Tada bi se soba za trenutak osvetlila od njihovih otvorenih krilnih pera, širila se odsjajem njihovog dalekog lepeta krila, a zatim gasnula, kad bi sletajući zatvarali krila.

– Tebi, Šlomo – rekao sam – mogu otkriti tajnu tih crteža. Već od samog početka mučila me je sumnja jesam li ja zaista njihov autor. Ponekad mi se čine kao nehotični plagijat, nešto što mi je došapnuto, podmetnuto... Kao da se nešto strano poslužilo mojim nadahnućem za neznane mi ciljeve. Jer moram ti priznati – dodao sam tiho, gledajući ga u oči – pronašao sam Autentikum...

– Autentikum? – zapitao je lica obasjanog naglim bleskom.
– Da, uostalom pogledaj i sam – rekao sam spuštajući se na kolena nad fiokom komode.

Izvadio sam najpre svilenu Adelinu haljinu, kutiju sa trakama, njene nove cipelice sa visokim potpeticama. Miris pudera ili parfema razišao se po vazduhu. Podigao sam još nekoliko knjiga: na dnu je ležala dugo neviđena, draga knjiga, i sjajila se.

– Šlomo – rekao sam uzbuđen – pogledaj, evo leži...
Ali on je stajao zamišljen sa Adelinom cipelicom u ruci i posmatrao je sa dubokom ozbiljnošću.

– To Bog nije rekao – govorio je – a ipak me to tako duboko ubeđuje, pritiska uza zid, oduzima mi poslednji argument. Te linije su neodoljive, potresno tačne, konačne i udaraju u samu srž stvari. Čime ćeš se zakloniti, šta ćeš im suprotstaviti, kad si već sam potkupljen, nadglasan i izdat od najvernijih saveznika. Bilo je šest božjih i svetlih dana stvaranja. Ali sedmoga dana bog nije izdržao. Sedmog dana je osetio stranu materiju pod rukama i, preplašen, skinuo je ruke sa svetla, iako je njegovo stvaralačko oduševljenje bilo sračunato na još mnoge dane i noći. O, Juzefe, čuvaj se sedmog dana...

I podižući užasnut Adelinu cipelicu, govorio je kao opčinjen sjajnom, ironičnom rečitošću lakovane ljuske: »Shvataš li strašan cinizam tog simbola na ženskoj nozi, provokaciju njenog razbludnog koračanja na tim neobičnim potpeticama? Kako bih te mogao ostaviti u vlasti tog simbola! Sačuvaj Bože, da to treba da učinim...

Govoreći to, spretnim pokretima je gurao Adeline cipele, haljinu i korale u nedra.

– Šta to radiš, Šlomo? – rekao sam zaprepašćen.

Ali se on brzo udaljavao prema vratima lako hramljući u svojim prekratkim kockastim pantalonama. U vratima je još jednom okrenuo sivo, sasvim nejasno lice i podigao ruku u gestu umirivanja. Bio je već iza vrata.

Proleće
 
I
Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...

Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.

Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.

Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u svet kao generalno i poslednje proleće.

Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne Marseljeze!

Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima, nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.
 
II
Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća – otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.

Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra, žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te noći. U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.

Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.

Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš. Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na osvojene pozicije.

Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.

Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost.

Usput smo ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme, stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno, lupajući staklenim vratima.

Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu. Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim, ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.

Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući preda mnom. »Bravo, Juzefe!«  povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao.

Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za ekspoziciju.
 
III
Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.

Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.

Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.

Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i čekao.

Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.

Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.
 
IV
Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije – začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti – jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.

Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.
 
V
Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.

VI
Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.

Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?

Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!
 
VII
Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.

Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.

Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše!

Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja. Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija...  Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela.
Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak!

Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!
 
VIII
Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.
 
IX
Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.
 
X
Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa.

Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega: Bog je neizbrojiv...

Julska noć
 

Letnje noći sam prvi put upoznao u godini moje mature, za vreme raspusta. U našoj kući kroz koju su preko celog dana kroz otvorene prozore duvali lahori, šumovi, bleskovi vrelih letnjih dana, nastanio se novi gost, malo, ljutito, kmezavo stvorenjce, sinčić moje sestre. On je u našoj kući doveo do povratka primitivnih odnosa, vratio unatrag socijalni razvoj do nomadske i haremske atmosfere matrijarhata sa logorištem posteljine, pelena, večito pranog i sušenog rublja s nemarnošću ženske toalete koja teži ka obilnim obnaživanjima vegetativno nevinog karaktera, s kiselkastim mirisom odojčeta i grudi nadošlih mlekom.

Sestra je posle teškog porođaja bila otputovala u banju, šogor se pojavljivao samo u vreme kad se jelo, a roditelji su do kasno u noć boravili u radnji. U kući je bila raširila svoju vlast detinja dadilja, čija se ekspanzivna ženstvenost još uvećavala i crpla sankcije iz svoje uloge majke-hraniteljke. U majestetu tog dostojanstva ona je svojim širokim i važnim postojanjem celoj kući udarila pečat ginekokratije koja je istovremeno bila vlast site i bujne telesnosti raspoređene u mudroj postepenosti između nje same i dve sluškinje, kojima je svaka delatnost dozvoljavala da rašire, kao paunov rep, celu skalu autarhične ženstvenosti. Na tiho cvetanje i dozrevanje vrta punog šuštanja lišća, srebrnog sjaja i senovitih zamišljenosti – naša kuća je odgovarala mirisom ženstvenosti i materinstva koji se uzdizao iznad belog rublja i cvetajućeg mesa, i kada bi se u strašno svetli sat podneva preplašene podizale sve zavese na širom otvorenim prozorima i sve pelene razapete na uzicama ustajale u sjajnom špaliru – kroz taj beli alarm svile i platna teklo je perjasto semenje, prašina, izgubljene pahuljice i vrt je sa tokom svojih svetlosti i senki, s putovanjem šumova i zamišljenosti lagano prolazio kroz sobu, kao da su se u taj sat Pana podigle sve pregrade i zidovi i kroz ceo svet u oseki misli i osećanja prolazio drhtaj sveobuhvatnog jedinstva.

Večeri tog leta provodio sam u bioskopu gradića. Napuštao sam ga posle poslednje predstave.

Iz crnine bioskopske dvorane razderane panikom uznemirenih svetlosti i senki, ulazilo se u tihi svetli vestibil, kao iz beskraja burne noći u tihu gostionicu.

Posle fantastične jurnjave po stranputicama filma umorno srce se umirivalo posle ekscesa ekrana u toj svetloj čekaonici, zatvorenoj zidovima od pritiska velike, patetične noći, u tom bezbednom pristaništu, gde je vreme odavno prestalo, a sijalice uzajamno ispuštale jalovo svetlo, talas za talasom, u ritmu jednom zauvek ustaljenom gluvom lupom motora, od koga je lako podrhtavala kabina blagajnice.

Taj vestibil, utonuo u dosadu kasnih sati kao železničke čekaonice kasno posle odlaska vozova, na trenutke je ličio na poslednje tle života, ono što će ostati kad prođu svi događaji, kad se iscrpe žagor množine. Na velikom šarenom oglasu Asta Nilzen se teturala već zauvek s crnim pečatom smrti na čelu, jednom zauvek njena usta su bila otvorena u poslednjem kriku, a oči natčovečanski napregnute i krajnje lepe.

Blagajnica je odavno otišla kući. Sigurno se sada vrtela u svojoj sobici oko razmeštenog kreveta koji je čekao na nju kao čamac, da je odnese među crne lagune sna, u haos sanjivih doživljaja i avantura. Ona što je sedela u kabini, bila je samo njena maska, varljivi fantom koji je gledao umornim, svetlo obojenim očima u prazninu svetlosti, besmisleno trepćući trepavicama da bi stresao zlatan prah sanjivosti, koji se neprestano prosipao sa električnih lampi. Ponekad se blago osmehivala na vatrogasnog narednika koji je i sam davno napušten od svoje realnosti stajao naslonjen na zid, zauvek nepokretan u svojoj sjajnoj kacigi, u jalovom blesku epoleta, srebrnih gajtana i medalja. Iz daljine su u ritmu motora zvečala okna staklenih vrata koja su vodila u kasnu julsku noć, ali je refleks električnog pauka zaslepljivao staklo, negirao noć, krpio kako je mogao iluziju bezbednog pristaništa neugroženog stihijom ogromne noći. Na kraju je čar čekaonice ipak morao da nestane, staklena vrata su se otvarala, crvena zavesa na vratima se nadimala od daha noći, koja je naglo postajala sve.

Osećate li tajanstveni, duboki smisao toga događaja, kad bolešljivi i bledi maturant izlazi kroz staklena vrata iz bezbednog pristaništa sam samcit u bezmernost julske noći? Da li će ikada preći te crne močvare, kaljuge i ponore beskrajne noći, hoće li se jednog jutra iskrcati u sigurnoj luci? Koliko desetina godina će trajati ta crna odiseja?

Još niko nije napisao topografiju julske noći. U geografiji unutrašnjeg kosmosa ti listovi su nezapisani.

Julska noć! S čim bi se mogla uporediti, kako opisati? Da li da je uporedim sa unutrašnjošću ogromne crne ruže koja nas pokriva stokratim snom hiljada baršunastih latica? Noćni vetar razvejava do dna njenu mekoću i na mirisnom dnu doseže nas pogled zvezda.

Da li da je uporedim sa kao set dugim, noćnim vozom koji je išao beskrajnim crnim tunelom? Ići kroz julsku noć, to znači probijati se s naporom iz vagona u vagon, između pospanih putnika, kroz tesne hodnike zagušljivih kupea i vozova koji se ukrštaju.

Julska noć! Tajanstveni fluid mraka, živa, osetljiva i pokretljiva materija mraka, koji je stalno nešto pravio iz haosa i odmah ostavljao svaki oblik! Crna građa koja oko sanjivog putnika gomila pećine svodova, udubljenja i nizine! Kao dosadni brbljivac prati ona usamljenog putnika, zatvarajući ga u krug svojih priviđenja, neumorna u izmišljanju, buncanju, fantaziranju – halucinirajući pred njim zvezdane daljine, bele mlečne puteve, lavirinte beskrajnih koloseuma i foruma. Noćni vazduh, taj crni Protej koji zabave radi pravi baršunaste gustoće, trake jasminovog mirisa, vodopade ozona, iznenadne gluvoće bez vazduha koje kao crni mehuri rastu u beskraj, strašne grozdove mraka, narasle od tamnog soka. Probijam se kroz te tesne arkade, saginjem glavu pod te lukove i svodove nisko spuštene i evo tavanica se naglo kida, sa zvezdanim uzdahom se za trenutak otvara beskrajna kupola, da bi me odmah opet dovela među tesne zidove, prolaze i arkade. U tim zatišjima bez daha, u tim zalivima mraka još stoje odlomci razgovora ostavljeni od noćnih putnika, fragmenti natpisa na plakatima, izgubljeni taktovi smeha, trake šapata, koje nije razvejao noćni povetarac. Ponekad me noć zatvara kao u tamnoj sobi bez izlaza. Obuzima me sanjivost, nisam svestan da li mi noge još idu, ili već odavno spavam u toj hotelskoj sobici noći. Ali evo čujem baršunasti strasni poljubac mirisnih usta izgubljen u prostoru, otvaraju se neki kapci, visokim korakom prekoračujem prozorsku dasku i idem dalje pod parabolama zvezda koje padaju. Iz lavirinta noći izlaze dva putnika. Brbljaju zajedno, izvlače iz mraka neku dugu beznadežnu pletenicu razgovora. Kišobran jednoga od njih monotono lupa o pločnik (takvi kišobrani se nose za slučaj kiše zvezda i meteora), vuku se kao pijane, velike glave u okruglim polucilindrima. Drugi put me za trenutak zadržava konspirativni pogled razrokog oka i velika koščata ruka istaknutih čvorova hramlje kroz noć na štaki, stisnuta oko držka od jelenjeg roga (u takvim štapovima bivaju sakrivene duge tanke špade).

Najzad, na kraju grada noć ostavlja svoje nestašluke, zbacuje zavesu, otkriva svoje ozbiljno i večno lice. Više nas ne ograđuje varljivim labirintom halucinacija i priviđenja, otvara pred nama svoju zvezdanu večnost. Firmament raste u beskraj, sazvežđa gore u svojoj veličanstvenosti na večnim položajima, crtajući magične figure na nebu kao da su htele da nešto prorokuju, da objave nešto poslednje svojim groznim ćutanjem. Od dalekog treperenja tih svetova dopire kreketanje žaba, srebrni zvezdani žagor. Julska nebesa seju neobični mak meteora, koji se tiho utapa u kosmos.

U neki sat noći – konstelacije su sanjale na nebu svoj večiti san – opet sam se našao na svojoj ulici. Neka zvezda je stajala na njenom otvoru mirišući stranim mirisom. Promaja je prolazila kroz nju kao kroz tamni hodnik kad sam otvarao kućnu kapiju. U trpezariji je još gorelo svetlo, dimile su se četiri sveće u bronzanom svećnjaku. Šogora još nije bilo. Od sestrinog odlaska kasnio je na večeru, dolazio je kasno u noć. Budeći se iz sna, često sam ga viđao kako se svlači sa tupim i zamišljenim pogledom. Zatim je gasio sveću, skidao se go i dugo bez sna ležao na hladnom krevetu. Nemirni polusan nije se odmah spuštao na njega, postepeno savlađujući njegovo veliko telo. Još je nešto gunđao, dahtao, teško uzdisao, natezao se s nekim teretom, koji mu je pritiskivao grudi. Dešavalo se ponekad da iznenada brizne u tih, suv jecaj. Preplašen pitao bih ga u mraku: »Šta ti je, Karole?«  Ali je on za to vreme putovao dalje svojim teškim putem sna, penjući se vredno na neku strmu goru hrkanja.

Kroz otvoren prozor je u laganom pulsu disala noć. U njenoj velikoj, neformiranoj masi presipao se hladni mirisni fluid, u njenim tamnim komadima su slabili spojevi, proticali tanki potočići mirisa. Mrtva materija mraka je tražila oslobođenje u nadahnutim uzletima jasminovog mirisa, ali neobuhvaćene mase u dnu noći i dalje su ležale još neoslobođene i mrtve.

Pukotina na vratima susedne sobe svetlela je zlatnom strunom, zvučnom i osetljivom kao san odojčeta, koje je tamo teralo svoje ćudi u kolevci. Odande je dopirao cvrkut tepanja, idila između dadilje i deteta, bukolika prve ljubavi, ljubavnih patnji i durenja, koju su odasvud pritiskivali noćni demoni, koji su zgušnjavali mrak iza prozora, primamljeni tom toplom iskricom života koji je tamo tinjao.

S druge strane naše nalazila se prazna i mračna soba, a iza nje roditeljska spavaonica. Naprežući uho, čuo sam kako moj otac obešen o grudi sna pušta da u ekstazi bude odnet na njegove vazdušne puteve, svim bićem predan tom dalekom letu. Njegovo otegnuto i daleko hrkanje pričalo je istoriju tog putovanja po nevidljivim stranputicama sna.

Tako su duše lagano klizile u tamni apohelijum, u kraj života bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao mrtvi, bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao mrtvi, krkljajući strašno i plačući, dok je crna pomrčina ležala kao gluvo olovo na njihovom duhu. A kad su najzad prolazili pored crnog nadira, sam najdublji Orkus duša, kada su samrtnom znoju savladali njegove čudne rtove, mehovi pluća su ponovo počinjali narastati drugom melodijom, rastući nadahnutim hrkanjem prema osvitu.

Gluvi gusti mrak je pritiskivao zemlju, njene telesine su ležale ubijene kao crne nepomične životinje sa ispalim jezicima, ispuštajući slinu iz nemoćnih njuški. Ali neki drugi miris, neka druga boja mraka nagoveštavala je daleko približavanje osvita. Od otrovanih fermenata novog dana naticao je mrak, kao na kvascu je raslo njegovo fantastično testo, bujalo u oblike ludila, presipalo se preko svih korita i naćava, žurno kisnulo, u panici, da je zora ne bi zatekla u toj razvratnoj plodnosti i zauvek prikovala tu bolesnu bujnost, tu nakaznu decu što se rađaju bez oplođenja, izraslu iz hlebnih čabrova noći kao demoni koji se kupaju u pari dečjih kadica. To je trenutak kad na najtrezniju, na budnu glavu za trenutak pada sanjivo pomračenje. Bolesni, jako tužni i nesrećni imaju tada trenutke olakšanja. Ko zna koliko traje taj momenat, za koje vreme noć spušta zavesu na to što se dešava u njenoj dubini, ali taj kratki antrakt je dovoljan da se scena preuredi, da se ukloni ogromna aparatura, da se likvidira velika priredba noći sa celom njenom tamnom, fantastičnom pompom. Budiš se preplašen, sa osećajem da si nešto zakasnio a u stvari na horizontu vidiš svetlu prugu svetla i crnu masu zemlje koja se konsoliduje.

Moj otac stupa u vatrogasce

Prvih dana oktobra vraćali smo se s majkom iz letovališta koje se nalazilo u susednom departmanu zemlje, u šumovitom slivu Slotvinke, prožetom izvorskim šumom hiljadu potoka. Još uvek ušiju punih šuštanja jova isprepletanog cvrkutom ptica, vozili smo se velikim starim karucama, sa ogromnim krovom, kao tamna, prostrana gostionica, stisnuti među zavežljajima u dubokoj niši postavljenoj somotom u koju su list po list kroz prozor padale šarene slike pejzaža, kao da su lagano premeštane iz ruke u ruku.

Predveče smo stigli na vetrovima izbrisanu visoravan, na veliku, začuđenu raskrsnicu zemlje. Nebo je stajalo nad tim raskršćem duboko, zadihano, vrteći se u zenitu šarenom ružom vetrova. Tu je bio najdalji đeram zemlje, poslednja okuka, iza koje se dole otvarao prostrani i kasni predeo jeseni. Tu je bila granica i tu je stajao stari, istruleli granični stub sa izbrisanim natpisom i svirao na vetru.

Veliki točkovi karuca su zaškripali i upali u pesak, brbljivi treperavi paoci su zaćutali, samo je veliki krov potmulo tutnjao, tamno lupao u unakrsnim vetrovima raskršća kao brod nasukan u pustoši.

Majka je platila trošarinu, đeram se podigao škripeći, a onda su karuce teško ušle u jesen.

Ušli smo u uvelu dosadu ogromne ravnice, u izbledelo i belo pirkanje, koje je tu iznad žute daljine otvaralo svoju blagu i otužnu beskrajnost. Neka kasna i ogromna večnost se dizala iz izbledelih daljina i duvala.

Kao u nekom starom romanu prevrtali su se požuteli listovi predela sve bleđi i sve nemoćniji, kao da su imali da se završe nekom velikom razvejanom pustoši. U tom razvejanom ništavilu, u toj žutoj nirvani mogli smo otići van vremena i stvarnosti i zauvek ostati u tom predelu, u tom toplom jalovom ćarlijanju – nepokretni diližans na točkovima, zaglibljen među oblacima na pergamentu neba, stara ilustracija, zaboravljeni drvorez u starinskom raspalom romanu – kad kočijaš ostatkom snage trgnu uzde i izvede karuce iz slatke letargije tih vetrova i skrenu u šumu.

Ušli smo u gustu i suvu mekoću, u duvansko venjenje. Oko nas je odmah postalo tiho i mrko kao u sandučetu Trabukosa. U tom kedrovom polumraku obilazila su nas stabla drveća suva i mirisna kao cigare. Putovali smo, šuma je postajala sve mračnija, sve aromatičnije je mirisala na duvan, dok nas najzad nije zatvorila kao u suvu kutiju violončela koje je vetar gluvo štimovao. Kočijaš nije imao šibica i nije mogao da zapali fenjere. Konji su, frkćući, instinktom pronalazili put u mraku. Kloparanje paoka se usporilo i utišalo, šine točkova su meko išle po mirisnim iglicama. Majka je zaspala. Vreme je oticalo bez računanja, praveći čudne čvorove, abrevijature u svom toku. Mrak je bio neproziran, nad krovom je još hučao sivi šum šume, kad se tle pod konjskim kopitama naglo stvrdnulo u ulični pločnik, kola skrenuše u mestu i stadoše. Stala su tako blizu zida, da su se skoro očešala o njega. Nasuprot vratašca karuca majka je napipala zid kuće. Kočijaš je istovarivao zavežljaje.

Ušli smo u veliki razgranat trem. Bilo je tu mračno, toplo i tiho kao u staroj, pustoj pekari pred zoru kad se ugasi peć, ili kao u kupatilu kasno u noć kad se napuštene kade i čabrovi hlade u mraku, u tišini odmeravanoj ceđenjem kapljica. Cvrčak je strpljivo parao iz mraka varljive šavove svetla, kao rupice, od kojih nije postajalo vidnije. Pipajući našli smo stepenice.

Kad smo stigli na škripavo odmorište na savijutku majka reče: »Probudi se, Juzefe, padaš s nogu, još samo nekoliko stepenica«. Ali ja bez svesti od sanjivosti, samo se jače pripih uz nju i čvrsto zaspah.

Nikada više posle toga nisam mogao da saznam od majke koliko je stvarnog bilo u onome što sam video te noći kroz spuštene kapke, izmoren teškim snom, padajući stalno u gluvu besvest, a koliko je bilo plod moje mašte.

Bila je neka velika rasprava između mog oca, majke i Adele, protagonistkinje te scene, rasprava principijelnog značaja, koliko se danas prisećam. Krivicu za to što uzalud pokušavam da odgonetnem njen smisao koji mi stalno izmiče snose izvesne praznine moga pamćenja, slepe mrlje sna, koje pokušavam da ispunim pretpostavkama, supozicijom, hipotezom. Nemoćan i nesvestan stalno sam iznova odlazio u gluvo neznanje, dok mi je na spuštene kapke silazio dah zvezdane noći, razapete u otvorenom prozoru. Noć je disala u čistom pulsu i iznenada zbacivala prozirnu zavesu zvezda, zagledala sa visine u moj san svojim starim i večitim licem. Zrak daleke zvezde, upleten u moje trepavice, razlivao se srebrnasto na slepoj beonjači oka i kroz pukotine kapaka ja sam video sobu osvetljenu svećom, zamršenu u haos zlatnih crta i cik-cak linija.

Uostalom, možda se ta scena desila u neko drugo vreme. Mnoge činjenice ukazuju na to da sam bio njen svedok tek mnogo kasnije kad sam se jednog dana posle zatvaranja radnje vraćao s majkom i kalfama kući.

Na pragu stana majka je pustila uzvik zaprepašćenja i oduševljenja, kalfe behu zanemele zapanjene. Na sredini sobe je stajao sjajan mesingani vitez, pravi sveti Đurđe, koga je kaciga, zlatni štitovi, naramenica, cela zveckava oprema uglačanih zlatnih limenih pločica činila ogromnim. S divljenjem i radošću sam prepoznao naježene brkove i bradu moga oca koji su štrčali ispod teškog pretorijanskog šlema. Pancir se talasao na njegovim uzbuđenim grudima, mesingano prstenje je disalo pukotinama kao telo ogromnog insekta. Uvećan oklopom, u sjaju zlatnog lima bio je nalik na arhistratega nebeskih odreda.

– Nažalost, Adela – govorio je otac – nikada nisi imala shvatanja za pitanja višeg reda. Svuda i uvek si uništavala moja dela eksplozijama besmislene zlobe. Ali okovan oklopom, sada se rugam tvom golicanju, kojim si me nemoćnog dovodila do očajanja. Nemoćan bes dovodi danas tvoj jezik do brbljivosti dostojne sažaljenja, čiji se prostakluk i neotesanost mešaju sa glupošću. Veruj mi da me ona samo ispunjava tugom i sažaljenjem. Lišena plemenitog poleta fantazije, plamtiš nesvesnom zavišću prema svemu što se uzdiže iznad prosečnosti.

Adela odmeri oca pogledom punim bezgraničnog prezira i obraćajući se majci reče ogorčenim glasom, roneći i nehotice ljutite suze: »Uzima sav naš sok! Iznosi iz kuće sve boce sa sokom od maline koji smo skuvali ovog leta! Hoće da ga da onim nitkovima vatrogascima da ga popiju. A sem toga me zasipa uvredama.«  Adela kratko zaplaka.  »Kapetan vatrogasaca, kapetan varalica!«  vikala je mereći oca pogledom punim mržnje.  »Puno ih je svuda. Ujutro, kada hoću da siđem po pecivo, ne mogu da otvorim vrata. Naravno, dvojica njih su zaspali na pragu u tremu i zagradili ulaz. Na stepenicama, na svakoj stepenici leži po jedan u mesinganoj kacigi i spava. Nude se da dođu u kuhinju, proturaju kroz pukotinu u vratima svoja lica kunića u mesinganim konzervama, strižu sa dva prsta kao đačići u školi i molećivo cvile: šećera, šećera... Otimaju mi vedricu iz ruku i lete da donesu vode, igraju oko mene, umiljavaju se, skoro mrdaju rogovima. Pri tome svaki čas trepću crvenim kapcima i odvratno se oblizuju. Dovoljno je da nekog od njih pogledam oštro i lice mu odmah natiče crvenim bestidnim mesom kao ćuranu. I takvim on daje naš sok od malina!...«

– Tvoja prostačka priroda – reče otac – zagađuje sve čega se dotakne. Dala si opis lika tih sinova ognja dostojan tvoje sićušne pameti. Što se mene tiče, sva moja simpatija pripada tom nesrećnom rodu salamandri, tim bednim vatrenim bićima lišenim nasledstva. Cela krivica tog nekada slavnog roda sastoji se u tome što je stupio u službu ljudi, što se prodao ljudima za kašiku bedne ljudske hrane. Za to im je plaćeno prezirom. Glupost plebsa je neograničena. Te delikatne osobe dovedene su do najdubljeg pada, do krajnje demoralizacije. Šta ima čudnog u tom što im ne prija hrana, ta otužna i prostačka hrana koju im kuva žena poslužitelja gradske škole u zajedničkom kotlu za njih i gradske zatvorenike? Njihovo nepce, prefinjeno i genijalno nepce vatrenih duhova, željno je plemenitih i tamnih balsama, mirisnih i šarenih fluida. Zato će te svečane noći, kad budemo uparađeni sedeli u velikoj sali gradske Stavropigije za belo zastrtim stolovima, u toj sali visokih, osvetljenih prozora koji bacaju svoj sjaj u dubinu jesenje noći, svako od nas s pijetizmom i sladokustvom svojstvenim sinovima ognja umakati beli hleb u pehar sa sokom od maline i lagano pijuckati taj plemeniti gusti liker. Na taj način se okrepljuje unutrašnje biće vatrogasca, regeneriše se bogatstvo boja, koje taj narod izbacuje iz sebe u obliku vatrometa, raketa i bengalske vatre. Moja duša je puna samilosti prema njihovoj bedi, prema njihovoj degradaciji za koju oni ne snose krivicu. Ako sam iz njihovih ruku primio kapetansku sablju, učinio sam to jedino u nadi da će mi poći za rukom da podignem to palo pleme, da ga izvedem iz poniženja i nad njim podignem zastavu nove ideje.
 

–   Sav si drukčiji, Jakube – rekla je majka – veličanstven si. Nećeš valjda na celu noć iz kuće. Ne zaboravljaj da od mog povratka nismo imali prilike da dobro porazgovaramo udvoje. Što se tiče vatrogasaca – rekla je obraćajući se Adeli – u stvari mi se čini da se ti rukovodiš nekom predrasudom. To su simpatični momci, iako su nitkovi. Uvek sa uživanjem gledam te vitke mladiće u njihovim elegantnim mundirima, malo preterano stegnutim u pasu. Imaju mnogo prirodne elegancije i dirljiva je njihova vrednoća i oduševljenje s kojim su gotovi da u svakom trenutku usluže dame. Kad god mi na ulici ispadne kišobran iz ruke, ili se razveže traka na cipeli, uvek dotrči neki od njih, pun uzbuđenja i usrdne spremnosti. Nemam srca da razočaram te vatrene želje i uvek strpljivo čekam da dotrči i učini mi uslugu što ga, izgleda, čini veoma srećnim. Kad se, pošto je završio vitešku dužnost, udalji, odmah ga opkoli grupa kolega koja s njim pretrese ceo događaj, pri čemu junak gestovima pokazuje kako je sve teklo. Na tvom mestu bih se rado koristila njihovom galanterijom.

- Smatram da su oni gotovani – reče stariji kalfa Teodor. Ta ne dozvoljavamo im da gase požare zbog njihove detinje neodgovornosti. Dovoljno je videti sa kakvom zavišću uvek zastaju pred grupom dečaka koji se bave bacanjem dugmadi pod zid, da bi se mogla oceniti zrelost njihovog kunićkog razuma. Kad sa ulice dopire divlja vriska igre, mogu se skoro sigurno, pogledavši kroz prozor, u gomili dečaka videti ti zainteresovani i umorni klipani, skoro onesvešćeni od velike jurnjave. Kad vide požare, luduju od radosti, tapšu rukama i igraju kao divljaci. Ne, za gašenje se ne mogu upotrebiti. Za to upotrebljavamo dimničare i gradske milicionare. Ostaju samo zabave i narodni praznici, koji ne mogu proći bez njih. Na primer, pri takozvanom jurišu na Kapitol u tamno jutro, ujesen, preoblače se u Kartaginjane i uz paklenu galamu opsedaju Bazilijansku Uzvišicu. Svi tada pevaju »Hannibal, Hannibal ante portas«.

Pri tom pred kraj jeseni postaju lenji i sanjivi, padaju u san stojeći, a kad padne prvi sneg, nema ih ni za lek. Jedan stari pećar mi je pričao da ih prilikom popravljanja odžaka nalazi prikačene uz zidove odžaklije, nepokretne kao lutke, u njihovim skerletnim uniformama i sjajnim kacigama. Spavaju tako stojeći, opijeni sokom od malina, puni lepljive slatkoće i vatre iznutra. Tada ih izvlače za uši i vode u kasarne, pijane od sna i bez svesti, kroz jutarnje jesenje ulice, šarene od prvih sumrazica, dok ulična rulja baca za njima kamenje, a oni se smeškaju svojim stidljivim osmehom punim krivice i nežne savesti i teturaju se kao pijani.

–   Bilo kako bilo – rekla je Adela – ja im ne dam soka. Nisam zato upropašćavala svoj ten u kuhinji, kuvajući ga, da bi ga ti nitkovi popili.

Umesto odgovora moj otac prinese zviždaljku ustima i prodorno zasvira. Kao da su prisluškivali kraj ključaonice upadoše četiri vitka mladića i svrstaše se pod zidom. Sobe zasvetleše od sjaja njihovih šlemova, a oni, stavši po vojnički, mrki i opaljeni ispod sjajnih čelenki, čekahu na zapovest. Na očev znak dvojica uhvatiše sa obe strane veliku bocu upletenu u pruće, punu purpurne tečnosti, i pre no što je Adela uspela da ih spreči, oni već lupajući strčaše niz stepenice odnoseći dragocenu tečnost. Druga dvojica, salutiravši po vojnički, udaljiše se za prvima.

Trenutak je izgledalo da će Adela učiniti nešto neuračunljivo, takvu su vatru bacale njene lepe oči. Ali otac nije očekivao eksploziju njenog gneva. U jednom skoku obreo se na prozorskoj dasci i raširio ruke. Potrčali smo za njim. Trg bleštavo osvetljen svetiljkama vrveo je od šarenih gomila. Pod našom kućom osam vatrogasaca je širilo u krug veliko platno za jedra. Otac se okrenu još jednom, blesnu celom raskoši opreme, salutirajući nam ćutke, a onda, raširenih ruku, sjajan kao meteor, skoči u noć koja je gorela hiljadama svetiljki. Bio je to tako lep prizor, da smo svi od oduševljenja zatapšali. Čak je i Adela, zaboravljajući na svoju uvredu, zatapšala tom skoku, izvršenom sa takvom elegancijom. Za to vreme moj otac elastično saskoči sa čaršava i zazvečavši limenim pancirom stade na čelo odreda koji se formirajući dvojke razvi u maršu u dugi red i lagano udalji kroz tamni špalir gomile, blistajući mesinganim konzervama kaciga.

Druga jesen

Među mnogim znanstvenim radovima kojih se poduzimao moj otac u rijetkim trenucima unutrašnjeg mira i spokoja, sred poraza i katastrofa kojima njegov burni život nije oskudijevao – srcu mu je najviše priraslo proučavanje usporedne meteorologije, osobito pak specifične klime naše pokrajine, pune u svojoj vrsti jedinstvenih osobitosti. Upravo je on, moj otac, utemeljio znalačku analizu klimatskih formacija, njegove su »Osnove opće sistematike jeseni« jednom zauvijek protumačile bit tog godišnjeg doba, koje se u klimi naše pokrajine odlikuje onim razvučenim, razgranatim, nametnički razbujali oblikom koji se pod nazivom »kineskog ljeta« vuče do dubine naših živopisnih zima. Što da se kaže? On je prvi protumačio drugotno, izvedeno obilježje te kasne formacije, koja je naprosto svojevrsno otrovanje klime isparinama prezrele i degenerirane barokne umjetnosti, nagomilane u našim muzejima. Ta muzejska umjetnost što se raspada u dosadi i zaboravu, onako zatvorena i bez mijena, šećeri se poput  starog slatka, preslađuje našu klimu i uzrok je one lijepe, malarične groznice, onih živopisnih delirija u kojima ta preduga jesen doživljava svoju agoniju. Naime, ljepota je bolest, propovijedao je moj otac, svojevrsni je srh tajanstvene infekcije, tamna nagovijest raspada koja izvire iz dubine savršenstva i koju savršenstvo dočekuje uzdahom najdublje sreće.

Pregršt konkretnih napomena o našem pokrajinskom muzeju neka ovdje pripomogne boljem razumijevanju predmeta. Počeci mu sežu u 18. stoljeće i plod je divljenja dostojnog kolekcionarskog žara otaca bazilijanaca, koji su obdarili grad tom nametničkom biljkom, koja je opterećivala gradski budžet prekomjernim i neproduktivnim izdatkom. Duge se godine trezor Republike, otkupivši u bescjenje tu kolekciju od osiromašenog reda, velikodušno upropaštavao tim mecenstvom, doličnim neke kraljevske rezidencije. Ali naredna generacija gradskih otaca, praktičnije usmjerena i otvorenijih očiju spram gospodarskih nužda, nakon što je bezuspješno pregovarala s kuratelom velikokneževske zbirke, kojoj je nastojala prodati taj muzej – zatvorila ga je, dokinula je njegovu upravu, a posljednjem je kustosu odredila doživotnu mirovinu. U vrijeme tih pregovora vještaci su sasvim nedvojbeno utvrdili da su vrijednost te zbirke lokalpatrioti debelo precjenjivali. Čestiti su fratri, obuzeti hvale vrijednim žarom, kupili podosta falsifikata. U tome muzeju nije bilo nijedne slike prvorazrednog majstora, ali su to bile čitave zbirke trećerazrednih i četvrtorazrednih, čitave provincijalne škole, znane samo stručnjacima, zaboravljene, slijepe uličice povijesti umjetnosti.

Čudnovato: čestiti su opati imali militaran ukus, većina je slika bila bojovnog sadržaja. Žeženo zlatni sumrak tamnio je na tim od starosti buđavim platnima, na kojima su flote galija i korablji; stare zaboravljene armade pljesnivile su zarobljene u zaljevima i na napetim su jedrima ljuljale majestet davno nestalih republika. Ispod zadimljenih i potamnjelih glazura lelujali su jedva vidljivi obrisi konjičkih čarki. Kroz pustoš sprženih polja, pod tamnim i tragičnim nebom promicale su u prijetećoj šutnji kavalkade, s obje strane uokvirene gejzirima i grozdovima artiljerijske paljbe.

Na slikama napolitanske škole ne prestaje starjeti pocrnjeo i osmuđeno, kao kroz tamnu bocu viđeno poslijepodne. Potamnjelo sunce čini se kao da naočigled vene na tim izgubljenim slikama, kao uoči kozmične katastrofe. I zato su blijedi osmijesi i kretanje zlatnih ribarica što s manirističkom ljupkošću prodaju vijence riba putujućim glumcima. Čitavom je tom svijetu davno odzvonilo posmrtno zvono. Otkud ta beskrajna slatkoća posljednje geste, koja je još jedina preostala – sama sebi daleka i izgubljena, uvijek iznova ponavljana i zauvijek važna.

A još dalje u dubini te zemlje nastanjene bezbrižnim pukom veseljaka, harlekina i ptičara s krletkama, u toj zemlji bez dostojanstva i bez realnosti, male Turkinjice tustim rukama pljeskaju medene pogačice poredane na daskama, dva dječaka s napolitanskim šeširima nose koš pun brbljivih golubova na štapu koji se blago uvija pod tim uzgukanim teretom. A još dublje, na samom rubu večeri, na poslednjem krajičku zemlje gdje se na granici mutnozelenog ništavila njiše uveli šbun akantusa – još uvijek ne prestaje partija karata, posljednji čovjekov ulog prije velike noći koja nailazi.

Čitava je ta staretinarnica ljepote bila izložena bolnoj destilaciji pod pritiskom dugih godina dosade.

»Možete li razumjeti« – pitao je moj otac – »očaj te osuđene ljepote, njezine dane i noći? Ona stalno iznova poduzima utvarne licitacije, inscenira opsjenarsku rasprodaju, bučne i hučne aukcije, odaje se bjesomučnom hazardu, igra na besu, kockarski se razbacuje, rasipa svoje bogatstvo da bi, otreznivši se, shvatila da je sve uzalud, da savršenstvo na koje je osuđena ne uspijeva izvesti iz zatvorenog kruga i da se ne može otarasiti bolnog preobilja. Nije stoga čudno što se ta nestrpljivost, ta bespomoćnost ljepote morala najzad uzrcaliti u naše nebo, buknuti požarom nad našim horizontom, iščašiti se u te atmosferske mađije, u te ogromne i fantastične oblačne aranžmane, koje zovem našom drugom, našom pseudojeseni. Ta druga jesen naše pokrajine nije ništa drugo do bolesna fatamorgana u divovskoj projekciji ozračena na naše nebo umirućom, zatvorenom ljepotom naših muzeja. Ta je jesen veliko putujuće kazalište što zavarava poezijom, ogromna šarena lukovica što ljušti lupinu po lupinu, jednu panoramu za drugom. I nikad se ne dopire do neke srži. Iza svake kulise, kada uvene i kada se uz šušanj svije, otkrit će se nov i blistav prospekt, živ i istinski samo za trenutak, dok, gaseći se, ne otkrije svoju papirnatu prirodu. I sve su perspektive oslikane, i sve su panorame od kartona, i samo je miris zbiljski, miris kulisa koje venu, miris velike garderobe, pun šminke i tamjana. A u sumrak – onaj veliki nered i metež kulisa, ona strka odbačenih kostima po kojima gazi bez kraja kao po šuštavom uvelom lišću. I vlada velika pomutnja, i svi vuku za konopce zastora, i nebo, veliko, jesenje nebo visi u krpama prospekatta i ispunjeno je škripom gromada. I ona rastuća groznica, onaj uzdrhtali i zakašnjeli karneval, ona panika balskih dvorana u predjutarje i babilonska kula maski koje se ne uspijevaju spojiti sa svojim pravim ruhom.

Jesen, jesen, aleksandrijski vijek godine što su svojim ogromnim knjižnicama gomila jalovu mudrost 365 dana sunčeva kruga. Oh, ta staračka jutra, žuta poput pergamenta, slatka od mudrosti poput kasnih večeri! Ona pretpodneva, lukavo osmjehnuta poput mudrih palimpsesta, višeslojna poput starih požutjelih knjiga! Ah, jesenji dan, taj stari mangup-bibliotekar što se u izlizanom haljetku vere po ljestvama i kuša slatko svih stoljeća i svih kultura! Svaki mu je krajobraz kao neki uvod u stari ljubavni roman. Kako se samo sjajno zabavlja otpravljajući junake starih romana na šetnju pod to zadimljeno i medno nebo, u tu mutnu i tužnu, kasnu slatkoću svjetla! Kakve nove pustolovine čekaju na Don Quijotea u Soplicowu? Što će biti s Robinsonom nakon što se vrati u zavičajni Bolechow?

Za nepomičnih zagušljivih večeri, zlatnih od nebeskog plama, otac nam je čitao odlomke iz svoga rukopisa. Zanosni let ideja dopuštao mu je da povremeno zaboravi na prijeteću prisutnost Adele.

Naiđoše topli moldavski vjetrovi, zavlada ona ogromna žuta jednoličnost ono slatko, jalovo popuhivanje s Juga. Jeseni se nije htjelo otići. Poput mjehurića od sapunice svitali su sve ljepši dani, sve eteričniji i svaki se činio oplemenjen do krajnjih granica, tako da je svaki trenutak postojanja nalikovao beskrajno produženom i gotovo bolnom čudu.

U tišini tih dubokih i lijepih dana neopazice se mijenjala tvar lišća, sve dok se jednog dana drveće ne ogrnu slamnatim plamenom posve dematerijaliziranog lišća, u krasoti lakoj poput izdanaka pljeve, kao nanos šarenih konfeta – veličanstveni paunovi i feniksi kojima će jednoga dana biti dovoljno da se promeškolje i zalepršaju krilima pa da stresu sa sebe to sjajno, od papirića lakše, olinjalo i nepotrebno perje.

Mrtva sezona
 
I
U pet sati ujutro – jutro bleštavo od ranog sunca, naš dom se već odavno kupao u vrelom i tihom jutarnjem sjaju. Tog svečanog sata, neposmatran ni od koga, on je ceo tiho ulazio – dok je kroz sobe u polumraku spuštenih zavesa još solidarno išlo složeno disanje spavača u fasadu obasjanu suncem, u tišinu rane žege, kao da mu je cela površina bila izlepljena od blago usnulih kapaka. Tako, koristeći se tišinom tih svečanih sati, udisao je prvu vatru jutra slatko uspavanim licem koje je malaksavalo u sjaju, crtama koje su lako podrhtavale kroz san od maštanja tog napetog sata. Senka bagrema pred kućom, koja se bleštavo talasala na tim vrelim kapcima, ponavljala je na njihovoj površini, kao na klaviru, iznova i iznova tu svoju svetlucavu frazu, koju je spirao povetarac – uzalud pokušavajući da prodre u taj zlatni san. Platnene zavese su gutale jutarnji požar, porciju za porcijom, i crnele od sunca, gubeći svest u beskrajnom sjaju.

U taj rani sat moj otac, koji više nije mogao da spava, silazio je sa stepenica, natovaren knjigama, da bi otvorio radnju koja se nalazila u parteru zgrade. Na trenutak bi zastao u kapiji nepomičan, izdržavajući, zažmirivši očima, moćni napad sunčanog ognja. Sunčani zid kuće ga je slatko uvlačio u svoju ravan blago nivelisanu, sasvim izglađenu. Otac je na trenutak postajao pljosnat, urastao u fasadu, i osećao kako mu raširene ruke, drhtave i tople, pljosnato zarastaju između zlatne štukature fasade. (Koliko očeva je već tako zauvek uraslo u fasadu kuće u pet sati ujutro, u trenutku kad su silazili sa poslednje stepenice. Koliko očeva je na taj način postalo zauvek vratarima sopstvene kapije, pljosnato izrezanih u udubljenju, sa rukom na bravi i lica razvezana u same paralelne i blage brazde, po kojima posle klize zaljubljeni prsti sinova, tražeći poslednje tragove očeva, utonulih zauvek u univerzalni osmeh fasade). Ali se posle toga otkidao poslednjim ostatkom volje, povraćao svoju treću dimenziju i ponovo očovečen, oslobađao okovana vrata od reze i železnih šipaka.

Kad bi otvarao to teško, železom okovano krilo dućanskih vrata, gunđavi mrak se povlačio na korak od ulaza, odmicao se za pedalj u unutrašnjost radnje, premeštao se i lenjo smeštao u dubini. Dimeći se nevidljivo iz još hladnih ploča trotoara jutarnja svežina je plašljivo zastajala na pragu slabom, drhtavom strujom vazduha. U dubini je ležao mrak mnogih ranijih dana i noći u nenačetim balama sukna, poređan u slojevima, jureći u špalirima u dubinu u prigušenim pohodima i putovanjima, dok ne bi nemoćno prestao u samom jezgru radnje, u tamnom magacinu, gde se razilazio već neraščlanjen i zasićen samim sobom, u gluhu nejasnu suknenu pramateriju.

Otac je išao duž tog visokog zida ševiota i rebrastog somota, prevlačeći rukom hrbata suknenih bala kao preko šliceva ženskih haljina. Pod njegovim dodirom ti nizovi slepih trupova, uvek spremnih na paniku i da poremete red, umirivali su se, učvršćivali u svojim suknenim hijerarhijama i redu.

Za moga oca naša radnja je bila mesto velikih briga i nevolja. To delo njegovih ruku nije od danas počinjalo – rastući – da ga napada sve upornije, da ga strašno i nevidljivo prerasta. Ono je za njega bio prevelik zadatak, zadatak koji je prelazio njegove snage, uzvišen i neobuhvatan zadatak. Veličina te pretenzije ga je plašila. Prestrašeno zagledan u njenu veličinu, koju celim svojim životom bačenim na tu jednu kartu nije mogao da zadovolji – sa očajanjem je video lakomislenost pomoćnika, njihove nestašne i besmislene manipulacije, koje su vršene na margini te velike stvari. S gorkom ironijom je proučavao tu galeriju lica nepomućenih nikakvom brigom, čela nenapadnutih nikakvom idejom, ispitivao je do dna te oči čije nevino poverenje nije mutila ni najmanja senka podozrivosti. Šta mu je mogla pomoći majka sa celom njenom lojalnošću i vernošću? Refleks te ogromne stvari nije dopirao do njene proste i bezbedne duše. Nije bila stvorena za herojska dela. Zar nije video kako se iza njegovih leđa brzim pogledom sporazumevala sa pomoćnicima, radujući se svakom trenutku bez nadzora, u kome je mogla učestvovati u njihovim besmislenim lakrdijama.

Otac se sve više odvajao od tog sveta lakomislene bezbrižnosti, bežao u surova pravila svoga reda. Preplašen razbludnošću koja se širila unaokolo, zatvarao se u samotnu službu visokog ideala. Njegova ruka nikada nije popuštala zategnute dizgine, nikada sebi nije dozvoljavala popuštanje strogosti, udobnu lakoću.

To je sebi mogao dozvoliti Balanda i komp., i ostali diletanti branše, kojima je bila strana glad za savršenošću, asketizam visokog majstorstva. Otac je s bolom gledao na pad branše. Ko je danas od trgovaca tekstilne robe još znao tradiciju davne umetnosti, ko je od njih još na primer znao da stub suknenih bala, složen prema trgovačkoj veštini, mora kad se prevuče prstom odozgo na dole da pusti zvuk kao gama klavirskih dirki? Kome su od današnjih bile pristupačne poslednje finese stila u izmeni nota, memoranduma i pisama? Ko je još znao svu čar trgovačke diplomatije, diplomatije dobre stare škole, ceo taj tok pregovora pun napetosti, od neumoljive ukočenosti, od zakopčane rezervisanosti prilikom pojave opunomoćenog ministra inostrane firme preko laganog kravljenja pod uticajem neumornih napora i umiljavanja diplomate pa sve do zajedničke večere, s vinom, posluženim za pisaćim stolom, na dokumentima, u uzvišenom raspoloženju, uz štipanje stegna Adele koja ih služi i paprenog i slobodnog razgovora, kao među gospodom koja znaju šta duguju trenutku i okolnosti – a završenog na obostranu korist?

U tišini tih jutarnjih sati, za koje vreme je sazrevala žega, moj otac se nadao da će naći srećnu i nadahnutu frazu, koja mu je bila potrebna, da bi završio pismo gospodi Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice. Bio je to oštar odgovor dat neopravdanim pretenzijama te gospode, replika prekinuta upravo na odlučnom mestu, gde je stil pisma trebalo da se podigne do moćne i duhovite kulminacione poente, u kom trenutku je nastupao taj električni spoj, osećan lakim unutrašnjim drhtajem, a posle koga se moglo spustiti obrtom napravljenim s razmahom, s elegancijom, i završnim i definitivnim. Osećao je oblik te poente, koja mu se već danima izmicala, imao ju je skoro među prstima, stalno neulovljivu. Nedostajao mu je taj trenutak srećnog raspoloženja, moment srećnog nadahnuća da bi na juriš zauzeo prepreku na kojoj se svaki put razbijao. Stalno je iznova dohvatao čist list, da bi iz svežeg zaleta prešao teškoću koja se ruga njegovim naporima.

Za to vreme se radnja postepeno punila pomoćnicima. Ulazili su crveni od rane vrućine, daleko obilazeći očev pisaći sto prema kome su plašljivo pogledali puni nečiste savesti.

Puni mana i slabosti, osećali su na sebi teret njegovog ćutljivog neodobravanja, kome ništa nisu mogli da suprotstave. Ništa nije moglo da ubedi tog šefa zatvorenog u svoje brige, nikakvom vrednoćom nije bilo moguće odobrovoljiti ga, dok je kao škorpija vrebao za pisaćim stolom, iznad koga je otrovno svetleo staklima svojih naočara, šušteći kao miš u hartiji. Njegovo uzbuđenje je raslo, neodređen bes se dizao, kao što je i sunčeva žega postajala sve veća. Sjajni četvorokut je goreo na podu. Metalne i sjajne poljske muve su munjevito presecale ulaz u radnju, za trenutak padale na vrata, kao izduvane od metalnog stakla – stakleni mehurovi izašli iz vrele sunčeve lulice, iz staklene topionice tog vatrenog dana, stajale su raširenih krila, pune leta i hitrosti, i menjale svoja mesta u besnim cik-cak linijama. U svetlom kvadratu malaksavale su u sjaju daleke lipe gradskog parka, udaljeno crkveno zvonce se naziralo sasvim blizu u tom prozirnom i treperavom vazduhu kao u sočivu durbina. Metalni krovovi su goreli. Nad svetom se nadimao ogromni, zlatni mehur žege.

Očeva razdraženost je rasla. Osvrtao se izgubljeno, bolno zgrčen, oslabljen dijarejom. U ustima je imao ukus gorčine od pelena.

Vrućina je rasla, izoštravala bes muva, pravila sjajne tačke na njihovim metalnim trbusima. Četvorougao svetla je došao do pisaćeg stola i hartije su gorele kao Apokalipsa. Oči osvetljene sa previše svetla nisu više mogle da izdrže njegovu belu monolitnost. Kroz svoja debela hromatična stakla otac vidi sve predmete opervažene purpurom, u ljubičasto zelenim okvirima, i hvata ga očajanje zbog te eksplozije boja, zbog te anarhije farbi, koja u sjajnim orgijama luduje nad svetom. Njegove ruke drhte. Podneblje je gorko i suvo kao pred napad. U pukotinama bora pritajene oči pažljivo prate razvoj događaja u dubini.


II
Kad bi se u podne otac, već na granici ludila, nemoćan od vrućine, drhteći od bespredmetnog ogorčenja, povlačio u gornje sobe i kad bi tamo tavanice pucketale čas ovde čas pod njegovim pritajenim čučnjom, u radnji je nastupao trenutak pauze i popuštanja – dolazilo je vreme popodnevne sijeste.

Pomoćnici su se premetali na balama sukna, podizali na policama suknene šatore, vešali ljuljaške od draperija. Razvijali su gluve bale, puštali na slobodu mek, stotinama puta zavijen, stogodišnji mrak. Ustajao od dugih godina, filcani mrak pušten na slobodu ispunjavao je gornje predele mirisom drugog vremena, zapahom minulih dana složenih strpljivo u bezbrojnim slojevima za vreme davnih, hladnih jeseni. Slepi moljci su ispadali iz zamračenog vazduha, paperje i komadići vune su kružili po celoj radnji sa tim semenjem mraka i miris apreture, dubok i jesenji, ispunjavao je to tamno logorište sukna i somota. Bivakujući u tom logorištu, pomoćnici su mislili o nestašlucima i šalama. Puštali su kolege da ih dobro, do ušiju uviju u tamno, hladno sukno i tako su ležali, slatko nepomični ispod gomile bala – žive prilike, suknene mumije, koje su sa tobožnjim strahom prevrtali očima nad svojom nepomičnošću. Ili su puštali da ih ljuljaju na ogromnim raširenim čaršavima sukna i bacaju čak pod tavanicu. Potmulo pucketanje tih čaršava i vetar uznemiravanog vazduha bacali su ih u besvesno oduševljenje. Izgledalo je da se radnja diže u let, sukno se dizalo nadahnuto, pomoćnici su uzletali sa raširenim skutovima, kao proroci, u kratkotrajnim uspenjima. Majka je gledala kroz prste na te nestašluke, popuštanje tih sati sijeste opravdalo je u njenim očima najgore istupe.

Leti je radnja divlje i neuredno zarastala u korov. Sa strane dvorišta, od magacina, prozor se ceo zeleneo od korova i kopriva, podvodno i treptavo od sjaja i lišća, od talasavih refleksa. Kao na dnu stare zelene boce zujale su u njemu muve u polumraku dugih, letnjih popodneva sa neizlečivom melanholijom – bolesni i monstruozni primerci odnegovani na slatkom očevom vinu, kosmati usamljenici koji su po ceo dan oplakivali svu svoju prokletu sudbinu, u dugim monotonim epopejama. Ta degenerisana rasa dućanskih muva, sklona divljim i neočekivanim mutacijama, obilovala je čudnim primercima, plodom rodoskrvnih ukrštanja, izrođavala se u neku nadrasu teških džinova, veterana sa dubokim i žalosnim tembrom, divljih i mračnih druida vlastite patnje. Pred kraj leta izlegla su se najzad ta usamljena posmrčad, poslednji u rodu, nalik na velike nebeske bube, već nemi i bez glasa, upropašćenih krila, dotrajavajući svoj tužni život, obletajući bez kraja zelena okna u neumornim i sumanutim putovanjima.

Retko otvarana vrata zarastala su u paučinu. Majka je spavala iza pisaćeg stola u ljuljašci napravljenoj od sukna obešenog između polica. Pomoćnici, kojima su muve dosađivale, podrhtavali su, puni grimasa, bacajući se u nemirnom letnjem snu. U dvorištu je za to vreme bujao korov. Pod divljom žegom sunca smetilište se razmnožavalo generacijama ogromnih kopriva i slezova.

Iz dodira sunca i malo vode iz zemlje začinjala se na tom komadiću zemlje zlobna supstanca zelja, svadljivi odvar, otrovni derivat hlorofila. Tamo se vario taj febrilni ferment na suncu i bujao u lake formacije lišća, mnogostruko izreckane i smežurane, hiljadama puta ponovljene prema jednom uzoru, prema jedinoj ideji pritajenoj u njima. Dokopavši se svoga trenutka, ta zarazna koncepcija, ta vatrena i divlja ideja se širila kao vatra – užežena suncem rasla je pod prozorom praznim, papirnatim brbljanjem zelenih pleonazama, zelena ubogost razmnožena stokratno i neprobirački, sušta lupetanja – jevtino papirno krpljenje, koje je tapaciralo dućan sve većim šuštavim komađem, koje je raslo dlakavo, tapeta na tapetu. Pomoćnici su se budili iz prolaznog dremeža sa crvenim pečatima na licu. Čudno uzbuđeni, dizali su se sa ležaja puni grozničave preduzimljivosti, zamišljajući herojske bufonade. Mučeni dosadom, njihali su se na visokim policama i dobovali nogama, uzalud su na pustom prostranstvu trga, očišćenim žegom, izgledali bilo kakav događaj.

Tada se dešavalo da neki seljak, bos i u sargiji zastane u vratima dućana dvoumeći se i plašljivo zavirujući unutra. Za umorne pomoćnike bilo je to lepo iznenađenje. Munjevito su se spuštali sa lestvica, kao pauci kad ugledaju muvu, i odmah opkoljen, vučen i guran, zasipan hiljadama pitanja, seljak je sa stidljivim osmehom odvraćao na pitanja bezobraznika. Češkao se po glavi, smeškao, nepoverljivo gledao na lavlejse koji su mu se umiljavali. Dakle, u pitanju je bio duvan? Ali kakav? Da li najbolji makedonski, ćilibarsko-zlatan? Ne? Hoće li biti dobar i običan lulaš? Krdža? Samo bliže, izvolite bliže. Bez straha. Pomoćnici su ga uz komplimente lako gurkali u unutrašnjost radnje prema bočnoj tezgi kraj zida. Pomoćnik Leon, zašavši za kontoar, pokušavao je da izvuče tobožnju fioku. O, kako se jadnik mučio, kako je grizao usne od uzaludnog napora. Ne! Trebalo je pesnicama udarati u gornji deo fioke zamahujući iz sve snage. Seljak, ohrabren od pomoćnika, činio je to ozbiljno, pun pažnje i usredsređen. Najzad, kad to nije pomoglo, on se penjao na sto lupajući bosim nogama, pogrbljen i siv. Mi smo se zanosili od smeha.

Tada se dogodio taj žalosni incident, koji nas je sve ispunio tugom i stidom. Niko od nas nije bio bez krivice, iako nismo to činili u zloj nameri. To je pre bila naša lakomislenost, nedostatak ozbiljnosti i shvatanja visokih očevih briga, to je pre bila naša neopreznost, koja je pri neuračunljivoj, ugroženoj, krajnostima sklonoj očevoj prirodi dovela do tih doista fatalnih posledica.

Dok smo se mi stojeći u polukrugu naveliko zabavljali, otac se tiho uvukao u radnju.

Prevideli smo trenutak njegovog ulaska. Opazili smo ga tek kad ga je naglo shvatanje povezanosti stvari probilo munjom i iskrivilo njegovo lice grčem užasa. Majka je dotrčala preplašena: »Šta ti je, Jakube?«  povikala je bez daha. Htela je u očajanju da ga potapše po leđima kao nekog ko se zadavio. Ali je već bilo prekasno. Otac se sav bio naježio i narogušio, njegovo lice se žurno rastvaralo na simetrične članke preneraženja, naočigled se nezadrživo menjalo u čauru – pod teretom neobuhvatnog kraha. Pre no što smo uspeli da shvatimo šta se desilo, naglo se zavrteo, zazujao i pred očima nam poleteo kao monstruozna, zujava, kosmata, čelična, plava muva, koja je u ludačkom letu udarala o sve zidove radnje. Duboko uzbuđeni, slušali smo beznadežnu jadikovku, gluvu tužaljku rečito modulisanu, koja išla dole-gore kroz sve registre neispitanog bola, neutešne patnje, pod tamnom tavanicom radnje.

Stajali smo zbunjeni, duboko zastiđeni tom žalosnom činjenicom, uzajamno izbegavajući svoje poglede. U dnu srca smo osećali neko olakšanje, što je u kritičnom trenutku ipak pronašao taj izlaz iz teške sramote. Divili smo se beskompromisnom heroizmu, sa kojim se bez svesti bacio u taj ćorsokak očajanja, iz koga, izgledalo je, više nije bilo povratka. Uostalom, taj očev korak trebalo je primiti cum grano salis. Bio je to pre unutrašnji gest, nagla i očajnička demonstracija koja je ipak operisala minimalnom dozom stvarnosti. Ne treba zaboravljati, veći deo onoga što ovde pričamo može se pripisati tim letnjim aberacijama, toj vreloj polustvarnosti, tim neodgovornim marginalijama koje su se bez ikakvih garancija dešavale na ivicama mrtve sezone.

Osluškivali smo ćutke. Bila je to rafinirana očeva osveta, njegova odmazda nad našim savestima. Otada smo zauvek bili osuđeni da slušamo to žalosno, duboko zujanje, koje se sve upornije, sve bolnije žalilo i naglo prestajalo. Trenutak smo sa olakšanjem uživali u toj tišini, u toj dobrotvornoj pauzi, za vreme koje se u nama budila nesmela nada. Ali se trenutak kasnije vraćalo neutešno, sve plačnije i razdraženo, i mi smo shvatili da za taj beskrajni bol, za tu zujavu kletvu osuđenu na beskućničko udaranje o sve zidove – nije bilo ni cilja ni oslobođenja. Taj, gluv za sva ubeđivanja, plačni monolog i te pauze, za vreme kojih je izgledalo da je zaboravio na sebe, da bi se posle njih probudio sa još glasnijim i gnevnijim plačem, kao da je u očajanju poricao raniji trenutak smirenja – razdraživao nas je do dna srca. Patnja, koja nema granica, patnja tvrdoglavo zatvorena u krug svoje manije, patnja sa zaboravom, koja besno bičuje samu sebe – na kraju postaje nesnosna za nemoćne svedoke nesreće. Taj neprestani, ljutiti apel na našu samilost sadržavao je u sebi isuviše jasan prekor, isuviše jasnu optužbu našeg sopstvenog blaženog stanja, da ne bi budio protivljenje. U sebi smo mu svi odgovarali, puni besa mesto skušenosti. Zar zaista za njega nije bilo drugog izlaza nego da se kao slep baci u to beznadežno i žalosno stanje, i zar, pavši u njega, svojom ili našom krivicom, nije mogao naći u sebi više čvrstine duha, više dostojanstva, da ga podnese bez kuknjave? Majka je samo s naporom savlađivala gnev. Pomoćnici, sedeći na lestvicama u tupom zaprepašćenju, krvavo su maštali, u mislima su jurili sa kožnom lepinjom po policama a oči su im postajale zakrvavljene. Platnena zavesa iznad portala bleštavo se talasala na vrućini, popodnevna žega je miljama jurila po svetloj ravnici, pustošeći daleki svet pred sobom, a u polumraku radnje, pod tamnom tavanicom kružio je moj otac zapleten bez izlaska u petlju svoga leta, pobesneo bacajući samog sebe u očajničkim cik-cak putanjama svoje jurnjave.

III
Kako u stvari, i pored svih izgleda, mali značaj imaju takve epizode, proizilazi iz činjenice da je moj otac još iste večeri kao obično sedeo nad svojim hartijama – izgledalo je kao da je incident davno zaboravljen, duboka uvreda pobeđena i izbrisana. Naravno da smo se uzdržavali od bilo kakvih aluzija. Sa zadovoljstvom smo gledali kako, u naizgled punoj duhovnoj ravnoteži, u tobožnjoj kontemplaciji, vredno ispisuje stranicu za stranicom svojim kaligrafskim, ravnim rukopisom. Utoliko su se teže zato dali izbrisati tragovi kompromitujuće ličnosti sirotog seljaka – poznato je kako se uporno ukorenjuju ostaci te vrste na izvesnim podlogama. Namerno smo ga previđali u toku tih praznih sedmica, razigranog u tom tamnom kutu na tezgi, iz dana u dan sve manjeg, iz dana u dan sve sivljeg. Skoro već neprimetan, još uvek je cupkao na tom istom mestu, na svom položaju, dobrodušno nasmejan, pogrbljen nad tezgom, neumorno je kucao, osluškujući pažljivo, nešto je tiho govorio samom sebi. Kucanje je bilo postalo njegov pravi poziv, u kome se nepovratno gubio. Nismo ga odvraćali. Isuviše je već bio daleko otišao da bi ga još bilo moguće dosegnuti.

Letnji dani nemaju sumraka. Pre no što smo uspeli da se okrenemo u radnji je već bio mrak, paljena je velika gasna lampa i dućanski posao je tekao dalje. Za vreme tih kratkih letnjih noći nije se isplaćivalo vraćati se kući. Dok su noćni sati tekli, otac je sedeo prividno koncentrisan i dodirom pera crtao po marginama pisama crne leteće zvezdice, đavolčiće mastila, kosmato paperje koje se sumanuto vrti u vidnom polju, atome mraka otrgnute od velike letnje noći iza vrata. Ta noć iza vrata je prašila kao puhara, u senci abažura se sejao taj crni mikrokosmos mraka, zarazna ospa letnjih noći. Naočare su ga zaslepljivale, gasna lampa je visila za njima kao požar opkoljen haosom munja. Otac je čekao, čekao je nestrpljivo, i osluškivao zagledan u bleštavu belinu hartije preko koje su prelazile te tamne galaksije crnih zvezda i praha. Iza očevih leđa, nekako bez njegova učešća, vodila se velika igra o problem radnje, vodila se čudna stvar, na slici što je visila iznad njegove glave, između registrature i ogledala, u beloj svetlosti gasne lampe. Bila je to slika – talisman, slika neispitana, slika zagonetka, tumačena bez kraja, koja je putovala od generacije generaciji. Šta je predstavljala? Bila je to beskrajna diskusija koja se vodila već vekovima, nikada nezavršen proces između dva oprečna načela. Tamo su stajala jedan prema drugom dva trgovca, dve antiteze, dva sveta.  »Ja sam prodavao na kredit«, vikao je mršavi, pocepani i ukočeni, a glas mu se lomio u očajanju.  »Ja sam prodavao za gotovo«, odgovarao je debeli u fotelji, prebacujući nogu preko noge i vrteći palčeve skrštene na dlanu. Kako je otac mrzeo debelog. Poznavao ih je od malena. Još u školskoj klupi ispunjavao ga je odvratnošću taj debeli egoista koji je za vreme odmora žderao bezbrojne količine zemičaka s buterom. Ali se nije solidarisao ni sa mršavim. Sa zaprepašćenjem je gledao kako mu se cela inicijativa izmiče iz ruku, preuzeta od te dvojice diskutanata. Sa pritajenim disanjem, nepokretnog pogleda preko smaknutih naočara otac je očekivao rezultat, naježen i duboko uzbuđen.

Radnja, radnja je bila neispitana. Ona je bila meta svih misli, noćnih istraživanja, prestrašenih očevih zamišljenosti. Neispitana i bez granica stajala je ona iza svega što se dešavalo, mračna i univerzalna. Danju su te suknene generacije ležale pune patrijarhalne ozbiljnosti, složene prema starešinstvu, poređane prema pokolenjima i poreklu. Ali se noću otimalo buntovno, sukneno crnilo i jurišalo u pantomimičnim tiradama, u luciferičnim improvizacijama. Ujesen je radnja šumela, isplivavala iz sebe nadošla tamnim asortimanom zimske robe, kao da su čitavi hektari šume krenuli s mesta velikim šumnim predelom. Leti, za vreme mrtve sezone, tamnela je i povlačila se u svoje tamne rezervate, nepristupačna i mumlava u svom suknenom matičnjaku. Pomoćnici su noću udarali drvenim laktovima, kao mlatilicama, u gluvi zid bala, osluškujući kako u unutrašnjosti bolno riče, zatvorena u medveđe sukneno jezgro.

Po tim gluvim stepenicama filca otac je silazio u dubinu genealogije, na dno vremena. Bio je poslednji u rodu, bio je Atlas, na čijim plećima je počivao teret ogromnog testamenta. Danima i noćima otac je razmišljao o tezi tog testamenta, upinjao se da u iznenadnom blesku razume njegov meritum. Često je upitno gledao pomoćnike, pun iščekivanja. Sam bez znakova u duši, bez sjaja, bez direktiva, očekivao je da se tim mladim i naivnim, tek iščaurenim, iznenada otkrije smisao radnje, koji se pred njim sakrivao. Pritiskao ih je uza zid upornim namigivanjem, ali oni, tupi i mucavi, izbegavali su njegov pogled, bežali očima, zbunjeno brbljajući očite besmislice. Ujutru, oslonjen na visoki štap, otac je kao pastir putovao kroz taj slepi vuneni čopor, kroz te brojne zatvore, te talasave blejave trupove bez glave, na vodopoju. Još je čekao, još odgađao taj trenutak kad će dići ceo svoj narod i krenuti u bučnu noć sa tim natovarenim uzavrelim, stokratnim Izraelom...

Noć iza vrata je bila kao olovo – bez prostranstva, bez povetarca, bez puta. Posle nekoliko koraka svršavala se slepo. Tapkalo se kao u polusnu, u mestu kraj te brze granice i dok su noge upadale, iscrpvši škrto prostranstvo, misao je jurila dalje, bez kraja, ispitavana neprestano, bacana na muke, vođena preko svih stranputica te crne dijalektike. Diferencijalna analiza noći izlazila je iz same sebe. Dok najzad, na kraju, noge nisu potpuno prestajale u tom zabačenom ćorsokaku bez oticanja. Stajalo se tamo u mraku, u najintimnijem zakutku noći, kao pred pisoarom, u gluvoj tišini, čitave sate, sa osećanjem slatke blamaže. Samo se misao, prepuštena samoj sebi, lagano odvrtala, zamršena anatomija mozga se odvijala kao sa klupčeta i usred zajedljive dijalektike tekao je bez kraja apstraktni traktat letnje noći, prevrtao se usred logičkih vratolomija, podržavan s obe strane od neumornih i strpljivih ispitivanja, sofistička pitanja, na koja nije bilo odgovora. Tako se s mukom prefilozofirao kroz spekulativna prostranstva te noći i ulazio, bestelesan, u krajnju pustoš.

Bila je već odavno prošla ponoć kad je moj otac naglo podigao glavu iznad hartije. Ustao je pun ozbiljnosti, raširenih očiju, pretvorivši se sav u uho.  »Ide«,  rekao je ozarena lica,  »otvorite«. Pre no što je stariji pomoćnik Teodor stigao do staklenih vrata, pregrađenih noću, kroz njih se već bio ugurao natovaren zavežljajima, crnobradi, sjajan i nasmejan – davno očekivani gost. Gospodin Jakub duboko uzbuđen istrčao mu je u susret, klanjajući se i pružajući mu ruke. Zagrlili su se. Trenutak je izgledalo da je crna, niska, sjajna lokomotiva voza tiho došla do samih vrata radnje. Nosač u železničkoj kapi unese na leđima ogroman kofer.

Nikada nismo saznali ko je zapravo bio taj znameniti gost. Stariji pomoćnik Teodor je čvrsto verovao da je to bio lično Kristijan Zajpel i Sinovi, mehaničke predionice i tkaonice. Malo je govorilo tome u prilog, majka nije skrivala svoje sumnje na račun te koncepcije. Kako god da je stvar stajala, nije bilo sumnje da je to morao biti moćan demon, jedan od stubova Zemaljskog saveza kreditora. Crna mirisna brada uokvirila je njegovo debelo lice, sjajno i puno dostojanstva. Obgrljen očevom rukom, klanjajući se, išao je prema pisaćem stolu.

Ne razumevajući stran jezik, s poštovanjem smo slušali tu ceremonijalnu konverzaciju punu osmeha, žmirkanja očiju, delikatnog i punog nežnosti uzajamnog tapšanja po plećima. Posle izmene tih uvodnih učtivosti gospoda su prešla na pravu stvar. Knjige i hartije su raširene po pisaćem stolu i otvorena boca belog vina. Jake cigare u uglovima usta, s licem skupljenim u grimasu ljutitog zadovoljstva gospoda su izmenjivala kratke reči, jednosložne znake sporazumevanja, grčevito pridržavajući prstom odgovarajuću poziciju u knjizi, s nestašnim bleskom augura u pogledu. Lagano diskusija je postajala sve vatrenija, videlo se da se s mukom uzdržavaju od gneva. Grizli su usne, cigare su im visile, gorke i ugašene, sa lica iznenada razočaranih i punih neprijateljstva. Drhtali su od unutrašnjeg uzbuđenja. Moj otac je duvao kroz nos, s crvenim pečatima ispod očiju, kosa mu se nakostrešila iznad oznojenog čela. Situacija se zaoštravala. Bio je trenutak kad su oba gospodina skočila sa svojih mesta i stala nepomično, dišući teško i sevajući staklima naočara. Prestrašena majka je molećivo počela da tapše oca po plećima, u nameri da spreči katastrofu. Ugledavši damu, oba gospodina dođoše sebi, prisetiše se društvenog kodeksa, pokloniše se i sa osmehom sedoše da nastave posao.

Oko dva sata posle ponoći otac najzad zalupi teške korice glavne knjige. Uznemireni pokušavali smo da po licima oba sabesednika pročitamo na čijoj strani je bila pobeda. Očevo raspoloženje nam je izgledalo izveštačeno i usiljeno, dok se crnobradi širio u fotelji prekrštenih nogu i sav odisao prijaznošću i optimizmom. Sa razmetljivom darežljivošću delio je napojnice pomoćnicima.

Složivši hartije i račune, gospoda su se dizala od stola. Njihovi izrazi lica bili su preterano obećavajući. Namigujući na pomoćnike, davali su na znanje da su puni preduzimljivosti. Pokazivali su volju za dobru pijanku iza majčinih leđa. To su bila prazna hvalisanja. Pomoćnici su znali šta da misle o tome. Ta noć nije vodila nikuda. Završavala se u jarku, na poznatom mestu, slepim zidom ništavila i stidljive blamaže. Sve staze koje su vodile u nju vraćale su se natrag u radnju. Sve eskapade preuzete u unutrašnjost njenih prostranstava imale su od početka slomljena krila. Pomoćnici su im odgovarali migovima iz učtivosti.

Crnobradi i otac, uhvativši se pod ruke, izašli su iz radnje puni veselja, praćeni snishodljivim pogledima pomoćnika. Tik iza vrata giljotina noći im je jednim zamahom odsekla glave, pljusnuli su u noć kao u crnu vodu.

Ko je ispitao bezdanu julsku noć, ko je izmerio koliko se hvatova leti u prazninu u kojoj se ništa ne dešava? Preletevši ceo taj crni beskraj, ponovo su stali pred dućanska vrata, kao da su tek maločas izašli, povraćajući izgubljene glave sa još jučerašnjom rečju neistrošenom u ustima. Stojeći tako, ko zna koliko dugo, monotono su ćaskali, tobož vraćajući se sa dalekog pohoda, vezani drugarstvom tobožnjih doživljaja i noćnih avantura. Zabacivali su unazad šešire gestom podnapitih, teturali su se na nesigurnim nogama.

Obilazeći osvetljeni portal radnje, krijući se ušli su u kućnu kapiju i počeli se tiho penjati uz škripave stepenice na sprat. Tako su ušli na zadnji hodnik pred Adelin prozor i pokušavali da zavire k njoj. Nisu mogli da je vide, ležala je u senci raširenih udova, grčeći se besvesno u zagrljaju sna, zabačene i vrele glave, fanatički verna snu. Dobovali su u crna okna, pevali prostačke kuplete. Ali ona, sa letargičnim osmehom na otvorenim usnama putovala je ukočena i kataleptična svojim dalekim putevima, miljama udaljena i nedohvatna.

Tada su, rašireni na ogradi balkona, široko i glasno zevali, već rezignirani, i dobovali nogama u daske balustrade. U neki kasni i neznatni sat noći nalazili su svoja tela, ko zna na koji način, na dva krevetića, nošena na visoko uzdignutoj postelji. Plovili su paralelno, takmičeći se u spavanju, prestižući se naizmenično vrednim galopom hrkanja.

Na jednom dalekom kilometru sna – da li je tok sna sastavio njihova tela, ili su se njihovi snovi neprimetno sjedinili? – na nekoj tački tog crnog neprostora osetili su da se ležeći jedan drugom u zagrljaju bore teškim nesvesnim rvanjem. Disali su jedan drugom u lice usred jalovih napora. Crnobradi je ležao na ocu kao anđeo na Jakovu. Ali ga je otac iz sve snage stisnuo kolenima i ploveći besvesno u gluvu odsutnost, potajno je još krao kratki oporavljajući dremež između jedne i druge runde. Tako su borili, za šta? za ime? za Boga? za ugovor? – rvali su se u samrtnom znoju, izvlačeći iz sebe poslednju snagu, dok ih je matica sna odnosila u sve dalje i sve čudnije predele noći.

IV
 Sutradan je otac lako hramao na jednu nogu. Njegovo lice je sijalo. U sam osvit našao je gotovu i zasenjujuću poentu pisma, za koju se uzalud borio već toliko dana i noći. Crnobradog više nismo videli. Otputovao je u zoru s koferom i torbama, ne praštajući se ni sa kim. Bila je to poslednja noć mrtve sezone. Računajući od te letnje noći, za radnju su počele sedam dugih plodnih godina.