Branko Radičević
(1824-1853)


Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjicu laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!


Đacki rastanak

. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioče malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, zbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nesto na daleko vuče...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirač svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirač svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci cili podvikuju;
"Svirač svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braci oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veče seda,
Besna momčad jos se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirač svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juće.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozđe, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .

Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplasila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet ceni se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetici mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrči mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi rece: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sicane zice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko ce tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okiceno,
Zacinjeno -
Brze, braco, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijance, ognju zivi,
Ko se tebi jos ne divi!
Hrvacane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosance, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje zivi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe joste ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
sto nikada ne pokunja.
Ao, Sremce, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorce, care mali,
Ko te ovde jos ne hvali?
Macem bijes, macem seces,
Macem sebi blago teces:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatince,
Divna mora divni since!
Oj ti krasni Dubrovcane,
Nas i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonce tanani!
Banacane lagani!
Oj Bacvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veci djavo!
I vi drugi duz Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od visnjega je ono Boga!
. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .


Kad mlidijah umreti

Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuti dole vece pada;
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno!
Dodje doba da idem u groba.
Zbogom zitku, moj prelepi sance!
Zbogom zoro, zbogom beli dance!
Zbogom svete, nekadasnji raju, -
Ja sad moram drugom ici kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah zarko,
Jos bih gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog zivota vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade sto vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.


Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dodje!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!


@Laslo

Samo ove pesme sam za sada pronasla na netu, ako nadjem jos nesto bice ovde...

A što da ti kažem nego:


HVALA

Nema na cemu i drugi put.
Trazila bih jos ali trenutno nemam puno vremena a i potrosila sam world sate tako da mi ostaje yu domen, ako nadjem jos nesto ili stignem da prekucam jos ces mi biti zahvalan :wink:

SAnja

Nisam htio otvarati zasebnu temu, ali stavit ću ovdje. Kopajući po internetu našao sam jedan zgodan, tebi možda poznat link, o srpskom pjesništvu pa evo ga ovdje http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/poezija/antologija_sp/index.html

A ti ako misliš da je tako bolje, prebaci ovu poruku gdje hoćeš (ili je i izbriši, ako je svima link poznat, jer razumiješ da ja to ne mogu znati).

poznat mi je taj link, a mogao si staviti i u zasebnoj poruci ali nema veze, moze ostati i ovde.
Sto ste se svi tako uplasili od mene da cu da vam brisem postove?!

Ja sam brisala samo one Mercuryjeve poruke koje nisu imale veze sa poezijom i bili su neki bezvezni komentari, ostalo mi nepada na pamet da brisem.

Slobodno pisite o bilo cemu!
Pustite mastu na volju i uzivajte...
Ako se meni ne svidi nemam prava da brisem, dokaz sanjin post o Colicu

SAnja, naravno da sam protiv brisanja svojih postova. Za ovaj sam mislio da ga možda zbog toga treba izbrisati jer sadrži link koji je možda svima poznat što ja ne mogu znati. Stoga bi bio suvišan pa što da smeta? :wink:

U gde bre poznat svima!
i nij eneki poznati link a do sada sam se samo ja ovde interesovala za poeziju:)
A i postavila sam posebnu temu sa tvojim linkom.
Ne smem ja tebe da brisem tj tvoju poruku, sta da obrisem pa da izbije medjunarodni incident  :wink:  

Branko Radicevic

Branko Radicevic bio je po rodjenju Brodjanin i Slavonac a po detinjstvu i mladosti Zemunac i Sremac. Otac mu je bio u Brodu carinski cinovnik i tu se Branko 18. marta 1824 rodio. Godine 1830 premesten je pak Todor Radicevic iz Broda u Zemun. Sa sobom je doveo i Branka, koji je tada tek sest godina imao.I tu u Zemunu proveo je Branko najlepse svoje doba. Ono detinjstvo u kom se ne zna ni za brige, ni za nevolje, u kome se skace i trci, zivi u vetar i ne misli na svet. U tom dobu posao je oktobra 1830. godine u osnovnu skole, koje je prota zemunski Jeftimije Ivanovic vrlo digao i u srpskom duhu drzao, a Vasilije Vasiljevic nadairao, U ovod dobu poceo se Vasiljevic za ”jotu” zagrevati, koja je bila najveci greh protiv dotasnjeg pravopisa. Branko je isao u skolu ne znajuci da u Zemun Vuk Stefanovic cesto dolazi, tu kod Vasilija Vasiljevica rucava,da je poceo kupiti narodne pesme i 1818, izdao recnik srpskog jezika. Mozda mu je koji put u oci upao sakati covek sa crvenim fesom, kome je drugu nogu stula zamenjivala. Branko je u to doba bio 7-8 godina star a Vuku je bilo oko 45.

Starima i konzervativnim zemuncima se on nije dopadao. Hteo je ”rusiti” pravoslavije i debelo ”jer” i uvadjati neku jotu. Ali kolonija jotovaca bivala je sve veca. Vasa Vasiljevic ugledan trgvac, radio je na njenom sirenju i sa zemunskom Kosavom osecao e neki dah novog vremena i tanki miris ”jote”.

U ovome prelomu proveo je Branko Radicevic u Zemunu, ne imajuci ni pojma cemu se ljudi bore i kakve se ideje u mestu i narodu sire. Jota je bila u skoli zabranjena i tesko ucitelju, koji bi se usudio da na crnu tablu napise ”jotu” i djacima kaze, da taj kratki rec, ta velika ”zapjati” znaci pocetak novog doba u knjizevnosti, rekao bi covek u zivotu srposkog naroda. U jednoj satnici, koju u pocetku nije niko ozbiljno uzimao, lezala je klica velike ideje, preporodjaja knjizevnosti, tako reci svetskog dogadjaja. Srpski narod pocinje prvi put gubiti pamcenje. Od Kosova je sve tubio a nista nije zaboravljao, ali je u doba Branka u Zemunu, poceo zaboravljati stari rusko-slovenski jezik i pravopis i uvidjati svoj jezik i knjizevnost-da ga svi razumu.

Sve se to u Zemunu zbivalo, kada je carinski sluzbenik Todor radicevic u zemunski ”kontumac” (danasnji varoski perivoj pred gimnazijom) pregledao robu sa Balkana i odmerivao carinske takse a u Nikolajevskoj skoli njegov sin Aleksa, kasnije Branko, u skamijama slusao kako ucitelj predaje predmete i trazi priliku da rasejane djake kazniti moze. Prut i batine bile su u to doba pedagoska sredstva, da se bolje pamti.

U srpskim,nemackim skolama zemunskim proveo je Branko punih pet godina (1830-1835) i naucio toliko da je otac njegov mgao pomisljati da ga u gimnaziju posalje. Od Zemuna pa do Karlovaca, gde je bilo gimnazije, moglo se za jedan dan stici kolima. Mogao je u Karlovce dolaziti i Branka nadzirati, koje je bez matere i slabunjav bio. Ruza,mati Brankova bila je 1. Aprila 1833 umrla, a od ovog doba bio je, tako reci,sam sebi ostavavljen.. Otac u sluzbi a mati u grobu.Pune dve i po godine bila je kuca Todora radicevica prazna, dok najposle i Branko iz Zemuna ne ode. To je bilo pocetkom 1835. Kada je prvi gimnazijski razred podje. I od ovog doba pa do Jula 1841 ostade Branko u Karlovcima, provodjajuci ferije u Zemunu. Potonje godine svrsi sesti razred i vrati se u Zemun, u kome duze istade. Na licu mu se pokazivalo bledilo i telesna slabost kao da je oca u brigu bacilo. Po savetu lecnika (mozda dr. Djordja Pantelica koji je u varosi fizik bio), resi se Todor Radicevic da Aleksu ne salje u VII razred, nego da ga ostavi da se godinu dana odmara. To je bilo od Juna 1841, godine do oktobra 1842. Zimu,prolece I leto ove godine proveo je Branko u Zemunu u odmoru, zauzet oko toga da se oporavi,osnazi I za tezi rad koji je predstojao spremi. Dobar zrak, kupanje u Dunavu, snazna jela I slatka sremska grozdja kao da se slabackom djaku pomogli.

U tome Todor Radicevic bude sluzbeno premesten u Temisvar I Branko morade sa ocem. U Karlovcima u ostalom i nije bili VII i VIII razreda. Tu u Temisvaru svrsi Branko sedmu i osmu gimnaziju, ili kako se onda govorili filozofiju (1843-1841).

Zatim ode u Bec i stade slusati prava, ali ih ne zavrsi.Proveo je tri godine na pravnom fakultetu ali sto je vise slusa, prava su mu se sve manje dopadala. Godine 1847. raskrsti sa pravima. U tom nastade onaj veliki narodni pokret koji 1848, izvrze u revoluciju. Skole budu pozatvarane i Brano se vrati kuci. Dodje u Karlovce a zatim u Zemun. I u jednom i u drugom mestu imao je prijatelja i skolskih drugova. Narocito ga je Zemun sa svojim velicanstvenim polozajem i blizinom Beograda privlacio. U Zemunu je bio poznata i mila osoba. Prosle godine (1847) stampao je on u becu prvu knjigu svojih pesama, dotle nepoznatim i slatkim jezikom. To je bio onaj jezik za koji se Vuk u Zemunu borio, kada je Branko u osnovnim skolama sedeo, a knjiga je bila stampana ovom ”jotom” od koje su se konzervativni ljudi uzasavali. Madjarska revolucija, narodni jezik,jota, Vuk i t. d. - svako je za seb bilo prevrat i gle, sad je poceo i Branko sluziti se tim odvratnim stvarima. Kud ce to odvesti?

U tom puce glas da je general Djura Danicic dobio bitku. Napisao je knjigu pod naslovom “Rat za srpski jezik”, kojom debelo jer I Hadzi-Svetic do noge bubu potuceni. Nova era nastupi, narodi se umirise i sve podje svojim starim redom.

Cudna je sudbina htela, da Branko i Vuk u Zemunu zajedno zive ne poznavajuci jedan drugog, da se kasnije poznadu i svaki u svom zapru srp. knjizevnosti nov pravac dade. Branko je u Becu bio cest gost Vukov a sa njime i Djurom Danicicem udarao temelje nove knjizevnosti. Mozda je bilo cestih razgovora i o Zemunu i o svom detinjskom dobu Brankovom i nevoljama Vukovim. U Zemunu je saranjena i mati Brankova kao i mati Todora Radicevica. Zna se gde su im grobovi. Na kamenima zapisana su imena. Ali do danas nije nista ucinjeno, da se kosti Ruzine prenesu na bolje mesto. I u zemunskom parku trebalo bi se Branka setiti. Carinski cinovnici ziveli su i stanovali onda u ”kontumacu” malom predgradju, zatvorenom zidovima. Tu je sva roba sa istoka istovarivana i po propisu neko vreme stajala. U tom prostoru proveo je Branko pet godina detinjstva,a u Vukovom zivotu videsmo kakve je pogrde on o istip prostorijama od Milosevih agenata bas u doba Brankova bavljenja u istima slusao. Vuka na jednom delu kontumaca pogrdjuju prijatelji Milosevi a na drugom Branko, decak od osam i po godina zauzet igranjem ili skolskim knjigama. Ali je Branko napustio i jedni i drugo i dosao do ”parlamentarije”, primamljen vikom i larmom, da vidi, kako ovog hromog coveka sa fesom na glavi svakojakoim imenima nepoznati ljudi nazivaju. To bi se moglo nazvati . Vuk i Branko u zemunskom kontumacu 1832. godine.

NEKA SUNCA

Jarko sunce seda,
Travka njega gleda
Oborena lica
A puna suzica.

Ja ni lica krijem,
Niti suza lijem,
Vec s' eto osmeivam,
I vako popevam:

Neka sunce, neka
Mene draga ceka,
Draga sunca dva
Meni ce da da!

JADNA DRAGA

Vetric piri,
Lipa miri
Ko i pre,

Vrelo zubori
Po lisnoj gori
Ko i pre,

Ja sam mlada
Ovde sada
Ko i pre,

Sunce bega,
Al' nema njega
Kao pre,

Nema sunca milenog,
Nema mog.

Oj veceri o slatko cekanje,
O vi noci miji beli dani,
O vi dani a sa dva sunasca,
De ste jako, de je zlato moje?

Placi travo, zapevaj slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili Boze podigni oluju
Sred me srca gromom udri ziva!
Raka njega krije sad i tama,
Sta cu ovde ja na svetu sama!