Branko Miljković :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Branko Miljković (29. januar 1934– 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.

Sadržaj
1 Uvod
2 Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu
3 Doktorske disertacije o Branku Miljkoviću
4 Filmovi o Branku Miljkoviću
5 Nagrada Branko Miljković
6 Spomen soba Branko Miljković
7 Pesme
7.1 Jedan maleni cvet
7.2 Uzalud je budim
7.3 Agon
8 Zbirke pesama
9 Spoljašnji link

Uvod

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Izvršio je samoubistvo 1961.

Noć između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, našla je telo srpskog pesnika Branka Miljkovića obešenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živeo poduže vreme. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubistvo, dok je u to vreme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.

Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podneo, i doneo odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U poslednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji.

U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč. Skoro da zvuči proročki.

Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu
Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965;
Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988;
Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991;
Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999;
Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002;
Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002;
Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, [Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika], Obrenovac 2003;
Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396;
[[Gradina]], Nova serija broj 4/2004, tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković

Doktorske disertacije o Branku Miljkoviću

Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (1973)

Filmovi o Branku Miljkoviću

Vatra i ništa ( Igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović)

Nagrada Branko Miljković

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković"

Spomen soba Branko Miljković

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, namečtaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.

Zbirke pesama
Uzalud je budim (1957)
Smrću protiv smrti (1959), sa Blažom Šćepanovićem
Poreklo nade (1960)
Vatra i ništa (1960)
Krv koja svetli (1961)

Izvor: Wikipedia