Nekada se dešava da se ljudi venčaju, ili bi u suprotnom okončali vezu. Zvuči apsurdno? Moguće, ali se dešava, i to nimalo retko - i najčešće se završi tako što se razvedu posle dve do pet godina braka, i što im razilaženje padne mnogo teže nego da su ranije raskinuli i da se nisu ni venčavali.

Kako do toga dolazi? Brak tu dođe kao nekakav logičan sledeći korak. Bili su zajedno u vezi neko vreme (nekad još od srednje škole, nekad tri meseca ili i kraće), a onda su učinili korak ka zbližavanju, kao što je početak zajedničkog života, ili su dobili dete. Ne kažemo da su takvi koraci nužno loši - daleko od toga - ali je problem kada se pojave onda kad partneri već osećaju da nešto tu ne ide kako treba, pa im to bude pokušaj da ipak, uprkos tom osećaju, nastave s vezom. Ne misle da bi im bilo divno da ostatak života provedu zajedno - nekad i ne razmišljaju o tome - samo osećaju da nešto ne ide, a već su uložili izvesno vreme i energiju, i učine korak ka zbližavanju. Međutim, to ih ne zbliži zaista. A onda logičan sledeći korak bude brak.

Nekada, kad ljudi tako postupe, brak uspe. Najčešće ne uspe kad se na takav način počne. Raste nezadovoljstvo jednog ili oba partnera, nije im to to, moguće je da i ne znaju šta bi zapravo hteli, ali veza u kojoj su im nije to. Jeste, bilo je logično da se venčaju, zajednički su plaćali kiriju, nabavili su zajedničkog mezimca, dobili su dete, nekad su i imali osećanja jedno prema drugom, ali sad to više nije ljubav. Posle nekog vremena, nakon dve do pet godina takvog braka, razvedu se.

Opisana stvar se uglavnom dešava osobama u dvadesetim godinama; pre tridesete budu razvedeni. I postanu znatno oprezniji, nauče nešto bitno - samo što su za to naučeno platili razvodom, koji nikad nije lak, a još je i teži ako su dobili dete ili decu, jer je moguće razvesti se od bračnog partnera, ali ne i od dece, da i ne spominjemo koliko cela stvar povredi decu.

Kako to izbeći? Tako što nećete dozvoliti da se u brak upustite jer su vas samo osećanja ponela, ili zato što vam to deluje kao logičan sledeći korak. Razmislite da li je to osoba s kojom želite da provedete sledećih dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset godina svog života, da li je to neko s kime biste rado živeli i u dobrim i u lošim trenucima, sa kime biste zasnovali porodicu i zajednički podizali decu, neko sa kime ste u stanju da sarađujete i da se dogovarate - i dajte sve od sebe da saznate da li je i ta osoba voljna za sve navedeno, jer je to nešto što ne možete da ostvarite samo vi. Ako oboje zaista jeste za to, srećno, i nadamo se da ćete zaista imati dug i lep brak! A ako niste, razmislite šta je to što zaista želite, i na koje biste još načine, manje obavezujuće nego što je brak, mogli to da postignete.



Izvor: Krstarica

E svašta od ljudi.

Zavisnost od veza.

A i kao da je problem danas razvesti se, obicno parce papira.

Veoma uchestala pojava, nishta chudno.

Ja sam bio svedok nekoliko takvih primera i u glavnom su zene bile inicijatori tih ideja ono ili se uzimamo ili raskidamo, necu da ispadnem kao neki zenomrzac ili nesto slicno daleko bilo, mozda bih to mogao da objasnim bioloskim saticem, tik-tak, tik-tak....

nista bolje za pocetak braka nego ultimatum, mada- kako sejes ...

Sto sam starija sve vise razmisljam o zajednickom zivotu bez potpisivanja bilo kakvog papira. Mislim da je brak prevazidjena forma zajednistva, da sputava ljude i ne da im da disu. Moguce da i ja imam fobiju od potpisivanja bilo cega. Poznavajuci sebe, veci ucinak dam ako nisam prisiljena na nesto,a brak je upravo to. Ako se ja pitam ne bih se bas udavala ali klinac da cu se ja samo pitati ...

Ne vidim kako ti je brak prisila samo zato sto imas papir... taj papir ne znaci ama bas nista, niti te na bilo sta obavezuje ako ti to neces..
To je samo formalni ugovor koji regulise neke druge stvari...

Ma znam ali dzaba kad ja to tako dozivljavam . Mislim da je postenije tako nego upustiti se u brak, a svestan si da  neces da se promenis u korist vase zajednice. Nemam pojma vise, samo znam da mi se dize kosa na glavi od potpisivanja bilo cega.

Upravo mi je palo na pamet kako bih mogla stručno da oslovim taj iracionalni strah od potpisivanja nečega: Faustovski sindrom.