Knez Božidar - Nevoljni pretedent na srpski presto, putopisac i umetnik

Ako bi se život i ličnost kneza Božidara Karađorđevića mogli opisati u jednoj rečenici, ona bi glasila - "Njegov izuzetni životni duh bio je veći i od samog života." Rodom Karađorđević, a u duši Parižanin, ovaj nesuđeni naslednik srpskog prestola je i iz izgnastva voleo Srbiju, iako ona nije marila za njega. I ne samo to...




Potomak ambiciozne ljubavi

Božidar Karađorđević rođen je 1862. godine kao poslednji izdanak loze kneza Alekse, starijeg Karađorđevog sina. Roditelji su mu bili lepi, ali neambiciozni knez Đorđe i vižljasta, smeđooka i ambiciozna Sara Anastasijević, ćerka Kapetan-Miše Anastasijevića. Prve godine života proveo je u stalnim selidbama između Rumunije i Francuske. Ovo je mogao da zahvali ambiciji dede Miše koji je uložio ogromno bogatstvo kako bi zbacio kneza Aleksandra sa vlasti i doveo zeta Đorđa. Avaj, ovaj plan se izjalovio i u Srbiju su vraćeni Obrenovići, koji su prethodne vlastodršce zauvek proterali iz zemlje.

Ne može se reći da je imao sretno detinjstvo. Sa majkom i starijim bratom Aleksom, obreo se i u Rusiji jer je otresita Sara po svaku cenu želela da svoju decu ugura u carski paževski korpus, ali isključivo pod patronatom samog cara Aleksandra II. Ovo ne čudi jer su i deda i otac dečaka bili ruski oficiri, koji su u stranoj zemlji služili pod prezimenom Čarni. Kako ni posle tri nedelje čekanja na prijem nije bilo odgovora, ponosna Sara uputila je uvredljiv telegram Aleksandru i tako zauvek zapečatila rusku sudbinu svoje dece.

Put ih potom vodi u Pariz, koji će i pored ambicija njihove majke, biti jedini pravi dom Alekse i Božidara.

Knežević i prosjak

Zahvaljujući izuzetnom bogatstvu Anastasijevića, porodica je ugodno živela u Parizu. Kroz salon njihove kuće u Bolonjskoj šumi, prolazilo je krem francuskog društva u koji se mladi Božidar potpuno uklapao. Govorio je pored srpskog i šest svetskih jezika. Jedno vreme je studirao muziku u Beču, a ostalo je zabeleženo da je imao izuzetno lep glas i svirao klavir. Stekao je i dobro opšte obrazovanje, posebno iz politike, književnosti, istorije, što ga je činilo šarmantnim i zanimljivim sagovornikom. Kao i preci, služio je u vojsci, ali ovaj put francuskoj i borio se u pohodu na Tonkin za šta je dobio krst Legije časti. Odvažni knežević, često je potezao oruže u dvobojima kada je trebalo braniti čast Srbije, slovenstva, Rusije ili svoju.

Bio je sklon avanturističkom i boemskom ponašanju. Među njegovim najbližim prijateljima bila je ruska umetnica Marija Baškirceva, sa kojom je ostao u bliskim odnosima sve do njene prerane smrti u 25. godini od tuberkuloze. Kroz zapise u njenom postuhmno objavljenom dnevniku, možemo da pratimo i priču o njihovom prijateljstvu i samom Božidaru, od prvog susreta u jednoj od banja u kojoj se okupljala evropska aristokratija, kada je Marija kao četrnaestogodišnja devojčica na godinu dana mlađeg Božidara gledala kao na "malog", pa do njihovog druženja tokom njenog studija slikarstva u Parizu i razigranih dana odmora na francuskoj rivijeri. Iz ovog vremena ostao je i jedan njen portret mladog princa. Negujući sećanje na ovo nežno prijateljstvo, Karađorđević će godinama kasnije napisati njenu biografiju za Britansku enciklopediju.


Mladića je posebno oblikovalo prijateljstvo sa Pjerom Lotijem, ekcentričnim francuskim mornaričkim oficirom i književnikom, koji je po rečima njegove majke, još maloletnog Božidara "zaveo" i odveo na stranputicu umetničkog i noćnog života Pariza. Skandali su se ređali jedan za drugim, a ove godine opasnog druženja ostavile su doživotne psihoze kod melanholičnog Božidara.

Kasnije će se pričati da je  često i poslednji franak ostavljao na ulicama pariskog podzemlja, spavao u ruševnim zgradama, azilima, pod mostovima. Provodio je vreme sa evropskim umetnicima, ali i evropskim lupežima. Oni odbačeni bili su mu prijatelji kao i oni najbogatiji, a često je jutra dočekivao u zadimljenim bircuzima evropskih luka, okružen pijanim monarima i lakim ženama, koje je posećivao kako bi upijao i izučavao narodnu muziku, ali i zadovoljavao svoje demone.

U neku ruku, bio je čovek koji je spajao život bogate evropske aristokratije i onih sa samih margina društva, i pravio sponu između izgubljenih duša sa obe strane.


Princ umetnik

Ako izuzmemo izlete sa porocima, Božidar je bio odgovoran mladi čovek, za razliku od brata čiji se život u tom periodu života može opisati rečima - kockar i probisvet. Naime, kada je porodica zapala u finansijske problem zbog kockarskih dugova starijeg brata, Božidar je uzeo stvar u svoje ruke i počeo da koristi sve svoje raskošne talente kako bi porodicu izvukao iz bede. Zahvaljujući odličnom muzičkom obrazovanju i izuzetnom talentu, držao je časove pevanja i klavira. Bio je saradnik pariskog "Figaroa" i pisao za Britansku enciklopediju, prevodio je sa svih evropskih jezika i pisao književne kritike.

Juvelirski zanat izučio je na putovanju u Indiju i izrađivao je nakit i ukrasne predmete, a njegovi broševi bili su omiljeni modni detalj pariskih, ali i beogradskih dama. Sa ovog putovanja ostala je i zbirka putopisa "Zabeleške o Indiji". Bio je umetnički knjigovezac, bavio se vajanjem, a iz njegovih spretnih ruku izlazil su i razni luksuzni predmeti od kože. Pored svega toga, bavio se i slikanjem, te je držao časove crtanja, kao i unutrašnjim dizajnom kroz prodaju sopstvenih dezena za papirne tapete. Ali ovde nije kraj, ne... Jedno vreme je bio i kostimograf i scenograf, a crtao je kostime za pozorište i modne kuće.

Njegovi radovi prvi put će biti prikazani u Beogradu 1904. godine na Prvoj jugoslovenskoj izložbi. Njegovu umetničku zaostavštinu otkupiće 1967. godine Narodni muzej od naslednika Božidarovog prijatelja, Viljema Ritera po simboličnoj ceni od 350 švajcarskih franaka. Takođe, posle smrti, njegova lična biblioteka je poslata za Beograd sa namerom da bude poklon Univerzitetskoj biblioteci kao legat, ali je konačnu predaju 1930. godine dočekao samo manji deo fonda, dok su se ostale knjige vremenom osipale.

I pored toga, večno je živeo u senci ambicije svoje majke Sare da zbaci Obrenoviće sa vlasti i dovede nekog od svojih sinova na presto.

Tajne posete Srbiji

Iako je povratak i boravak Karađorđevića u Srbiji bio zabranjen, mladi avanturista je 1894. godine tajno i pod tuđim imenom posetio Srbiju. Put ga je vodio preko Albanije, Crne Gore i Hercegovine. Iz zemlje predaka poneo je akvarele Topole i Šumadije i jedan tekst o drevnom carskom gradu Prizrenu, objavljen u francuskoj štampi. Ovo je bio samo jedan od tekstova u kojima se borio za oslobođenje i osamostaljenje svih Slovena u Evropi i oslobođenje srpskih zemalja od turske vlasti.

Posle međudinastijske borbe Obrenovića i Karađorđevića, koja je razrešena Majskim prevartom i gašenjem jedne loze, nad Srbiju su se ponovo nadvili tamni oblaci borbe za presto. Iako je Petar I Karađorđević, kao sin kneza Aleksandra, na kraju seo na presto, danas je malo poznato da je bilo i drugih pretedenata koji su poticali iz starije grane Karađorđevog potomstva. Jedan od njih će biti i Božidar, koji, pak, odbija da se upusti u okršaj sa porodicom. Iako starija grana, potomci kneza Alekse su bili sve samo ne politički ambiciozni.

Sledeći put će se u Srbiji obreti 1904. godine na krunisanju svog strica Petra I. Ostalo je zabeleženo da su iznenađeni Beograđani ostavili opasku da su knezu pantalone i šešir bili iskrzani, da je bio suvonjav i ne baš prijatno društvo. Beograd ga nije razumeo, bez obzira koliko je on voleo Srbiju. Doduše, razumele su ga dame, čiji je bio i veliki ljubimac i ljubitelj, ali nikada se nije ženio. Baškirceva je zabeležila da je ludeo za Sarom Bernar i pohodio sve njene predstave, uzalud.

Kraj života dočekaće u Francuskoj. Ostalo je zabeleženo da je pred sam kraj rekao: "Ja sam bio iznad klasa, religija, nacija i svih predrasuda rasa i kultura i zato sam se opredeljivao za prijateljstvo po izboru, a ne po bogatstvu i ugledu, a Francusku sam voleo odmah posle Srbije."

Umro je od tifusne groznice 12. aprila 1908. godine u franjevačkom manastiru u Versaju.

Naslovna fotografija preuzeta je iz kataloga "Božidar Karađorđević, izložba povodom Dana biblioteke", Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković", Beograd, 2010.


Izvor: 011info