Egzit: Čisti računi, duga ljubav!

Novi jul, novi Egzit - stara priča. Ista su rastojanja, iste mete, slični umetnici i gosti, valjda se samo kamp pomerio na Štrand. Šta smo naučili nakon 13 leta najboljeg provoda u zemlji? Da je Egzit, hteo to ili ne, ogledalo države u kojoj je.



Da ne bude zabune i nove-stare zle krvi između novinara i Udruženja Egzit, ponovićemo ono što uvek i napišemo: festival je verovatno najbolja stvar koja se dogodila Novom Sadu u poslednjih dvadesetak godina. Razlozi su toliko očigledni da je izlišno na njih arčiti papir. Tu je, dobar je i tu treba i da ostane.

Ipak, dobronamerne kritike Novosađana i medija pogubljene su na pola puta do Đave, cenimo da su upale u Dunav i sada čame negde na dnu Crnog mora. Kako je uopšte moguće da planetarno najpopularnija novosadska, vojvođanska i srpska žurka postane predmet sporenja i osporavanja, nije teško reći. U gradu jedva da postoji osoba dovoljno naivna da o festivalu govori isključivo u superlativima. Ove što vređaju ne računamo, mada to ne znači da nisu u pravu.

Idemo redom: do dana današnjeg mi ne znamo koliko Egzit proda karata, koliko ih pokloni, koliki mu je obrt kapitala, uplata PDV-a, novac dobijen od donacija, sponzora... i sve u tom žanru. Zapravo, Novosađani i Vojvođani znaju isključivo koliko novca Grad i Pokrajina poklone Egzitu, a tih u proseku pola miliona evra godišnje su, na koncu - naše pare.

Novinari su u više navrata tokom decenije pokušavali da opasulje menadžment Egzita po ovom pitanju, ali je odgovor manje-više ostajao isti: što se njih tiče, sve je crno na belo dostavljeno Gde Treba i ta je stvar čista. To što je javna tajna da je Egzitovo javno poslovanje - tajna, to nikoga ne sekira, osim kada se iskopavaju ratne sekire. Pravdanje “poslovnom tajnom” u slučaju našeg festivala, koji ispada - nije naš, ne pije vode iz prostog razloga što ga Vojvođani direktno finasiraju živim novcem, a na kome ne uživaju apsolutno nikakve privilegije u odnosu na inostrane goste, ako izuzmemo ničim izazvano bitisanje na zadatoj geografskoj koordinati.

Nemojmo misliti da je vlast u “dosijeu Egzit” nevina, naprotiv. Grad, a bogami i Pokrajina, odavno se ponašaju kao autistični roditelji koji nekritički paralisano posmatraju kako im dete odrasta, usput diktirajući pravilnik kućnog reda. Ili dete samo umišlja da to čini? Izašli su im u susret i kad su trebali i kada nisu, zarad imidža i glasova išli im uz dlaku i vremenom postali saučesnici. I kako onda biti ponosan na festival sa odličnim potencijalom, kada se čaršija i dalje nije složila ko je tu lutkar, a ko lutka: političari ili Egzit.

Kad zaboravimo poslovične pretnje praznom puškom Maje Gojković, jedini realan sukob vlasti i Egzita dogodio se juna 2004. godine, kada je zbog navodnih malverzacija s ulaznicama uhapšeno četvoro ljudi iz festivalske vrhuške. To da se kartama mutilo, tužilaštvu su mogle reći i dokone babe po haustorima, ali se cela stvar vlastima vratila kao bumerang zahvaljujući licemerju koje je bilo jedino pogonsko gorivo optužbe i hapšenja. U trenutku dok je država štitila haške begunce, vlast grcala u korupciji, tajkuni ubijali građane u pojam za lični ćar, i najgluplji od nas prozreli su politikantsku pozadinu celog slučaja, koja je imala biti predizborni adut i odraz morala jedne teško posrnule garniture.

A sad malo o Tvrđavi! Jedna reč, a tolika muka. Zlatna koka Egzita. Pitali smo ih u više navrata kada će je srediti i vratiti zajednici zalog od kojeg žive 12 godina. Odgovor imaju spreman u rukavu: mi nismo nadležni da je uredimo. Naravno da niste, kuku nama da jeste, ali ima ko taj posao radi i sve što treba da učinite jeste da ponudite novac Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pa da se Egzit na Tvrđavi održava u iole opravdanom kontekstu.

Ovako, radi se o bezobzirnom iskorišćavanju kulturnog blaga i endemskom javašluku na kratke staze - pa dokle dogura. Da stvar bude dovedena do apsurda, komunalci, hitna pomoć, policija i druge budžetske institucije date su im na raspolaganje, takoreći džabe. O novcu potrošenom za nesuđenu stalnu lokaciju Egzitovog kampa nećemo ni pisati - slučaj bezočan i vruć, a Dežurni Organi slepi i gluvi. Dodajmo tome armiju volontera i tokene (festivalski novac) i priča je kompletna. Doduše, potonji istinski jedino ugrožavaju konobare, jer je mogućnost za bakšiš uredno svedena na nulu.

I na kraj pitanje za vlast i građane: zašto je rukovodstvo najvećeg festivala na Balkanu dozvolilo sebi luksuz konfrontacije sa Borisom Kovačem i Želimirom Žilnikom, Novosađanima koji i bez Egzita imaju ime i prezime prepoznatljivo na svim kontinentima? Odgovor je lak, tu je u vama. Žilnik nam je čak priznao da je lane bezuspešno pokušavao da dobije bar fiskalni račun za ulaznice. Pri tome se lista nezadovoljnih umetnika tu ne završava; ovo su samo najzvučnija imena koja su zadužila Novi Sad, pa i ljude koji organizuju Egzit.

Vremena “nultog Egzita” su odavno prošla. Rušenje kanibalskog režima u krajnje neprijateljskom institucionalnom okruženju bila je vanredna okolnost, u ravni elementarne nepogode. Tadašnji slobodni Novi Sad i njegovi građani učinili su sve u svojoj moći da pomognu mladim ljudima i gledanje kroz prste se naprosto podrazumevalo - postojao je viši cilj. Tadašnje nepravilnosti u poslovanju su bile podrazumevajuće u onim okolnostima, ali je u međuvremenu popustila brana zlim navikama. Navikama koje opiju čoveka lako kao vlast.

Izvor: B92

-----------------------------------------------------------------------

Da se ne mucite sa odgovorm na pitanje, ja cu vam reci - Beograd je sve to opljackao! 

I posle kazu Dzoker je poremecen. 

Jadni Vojvodjani, sve pare smo im uzeli mi Beogradjani.